Epilog:
Mrzeo sam babu sa prvog sprata. Što da se lažemo? Ličila je na nepodnošljivu kevu Denija Devita iz filma Baci mamu iz voza. Verujte mi na reč, svakome ko je gledao ovaj film jasno je zašto je moja užasna Momma morala da umre. Valjda je bilo zacrtano, i pre nego što smo kupili stan ispod babinog, da upravo ja postanem njen Oven Lift.
* * *
Zvala se Radinka. Svoje ime nevešto je napisala crvenim flomasterom na poštanskom sandučetu, pored prezimena koje je bilo izgrebano do nečitljivosti, a podrobnija obaveštenja o njoj dobili smo od Ružice, dobrodržeće, pristojno našminkane i uvek doterane penzionerke, koju, začudo, nije krasio i jednako uglađen rečnik. Babuskera je, tvrdila je Ružica, prepodne bila na bensedinima, popodne na rakiji.
- Ludača živi sama, a odavno je skrenula pameću. Šta da ti više pričam, Miki... Sinoć je prosula lavor prljave vode na komšinice koje su se raskokodakale ispod njenog prozora. Jutros je na čistača ulice bacila čašu jogurta. A pre neki dan je decu, dok su se igrala ispred zgrade, gađala pivskim flašama.
Prolazak ispod njenog prozora nosio je sve rizike pretrčavanja ulice pod snajperskom vatrom. Radinka je, izgleda, mogla s lakoćom da pogodi čoveka veknom buđavog hleba čak i ako bi, trčeći u cik-cak, ta pokretna meta naročito pokušavala da izbegne direktan pogodak u glavu. Pitao sam se kako joj je to polazilo za rukom.
- Trebalo bi specijalci da istraže njenu neviđenu veštinu gađanja.
Sprdao sam se sa njom, izazivao time sudbinu, a bolje bi mi bilo da sam ćutao.
Samo dan posle našeg zvaničnog useljenja u novi stan bacila je plastičnu kesu s nekakvim đubretom na tek oprani auto mog šuraka Milenka, štopera nakovačkog „Poleta“. Nismo se valjano ni parkirali ispred zgrade, u nameri da istovarimo svinjsku polutku, kad je Radinka s prozora zafrljačila usranu kesu na krov šurakovog auta. On je odmah, preskačući rasute smrdljive otpatke, utrčao u zgradu. Skrivao sam se iza njegovih širokih leđa dok je zvonio, vikao i besno udarao pesnicama u babina vrata, sve bezuspešno. Nije beštija otvorila, ali je zato uzvratila kontranapadom, počela je da lupa u pod toliko snažno da je moja supruga Milka otad ubeđena da je plafon popucao baš od siline te paklene lupnjave. Ona je i bez komšinice-tlačiteljke mrzela ovu zgradu sa najprljavijim stepeništem u istoriji stanovanja u naselju Mars. Prva pesma koja se začula iz našeg stana bila je Tužna je nedelja.
Omiljeni šlager iz pedesetih, uz koji je toliko samoubica skončalo, nije bio najprikladniji za proslavu useljenja, ali Milka je, onog dana kada smo se iz centra grada preselili na periferiju, bila očajna. Čovek se prostire prema guberu. Pokušavao sam da budem čvrst pred njom. Već prve večeri predano sam se posvetio uređenju stana, iako sam, ruku na srce, više smetao Milki nego što sam nešto korisno radio. Raspoloženje joj se popravilo čim je počela da mi objašnjava kojom krpom treba da brišem prašinu, a kojom da poliram nameštaj. Mene je, da budem iskren, više od ove stare socrealističke zgrade i jednako ruiniranog stana u njoj mučilo to što nam iznad glava živi opasna i luda žena.
Tokom prve nedelje dvaput sam je sanjao. Prvi put je igrala u kolu u kojem su sve žene bile okrenute jedna drugoj leđima, a kada su cika, vriska i muzika prestali, Radinka se izdvojila iz grupe, stala pored bunara sa đermom, natrćila se i zadigla suknju. Svi prisutni su ćutke prilazili i ljubili je u golu guzicu. Došao je red i na mene, ali ona se u tom trenu pretvorila u potpuno crnu mačku i skočila u bunar. Kad se začuo pljusak vode, probudio sam se. Drugi put sam je sanjao kako razgolićena sedi u mojoj omiljenoj fotelji i cereka se dok ja, namazan nekakvim zelenim melemom ispod pazuha i nogu, uzjahujem drvenu dršku metle, spremajući se da izletim kroz prozor spavaće sobe u noć. Gledajući me zakrvavljenim, strašnim očima, prinela je ruku usnama, cmoknula se u dlan, zatim ga okrenula ka meni i dunula. Trgnuo sam se iz sna pre nego što je na mene pao njen poljubac. Noćne more su dolazile sve učestalije, gotovo sa svakim snom, a nakon njih, na Milkino zaprepaštenje, postepeno sam gubio volju za telesnim uživanjima.
Zaista sam mrzeo tu vešticu. Štaviše, strahovao sam od zločestoća koje mi je Radinka mogla napraviti s lakoćom, kad god je htela, u snu ili na javi. Činilo se da je moj strah bio opravdan, jer se baba, izgleda, nije plašila nikog živog.
Ništa nije vredelo ni to što joj je onog dana Milenko, preparkiravajući auto, naposletku doviknuo da će razvaliti vrata i otkinuti joj glavu. Obasjana uličnom svetiljkom, pepeljastosivog i smežuranog lika, pojavila se na kuhinjskom prozoru tek toliko da, krešteći pijano, pita ko ga je vaspitao kad je tako bezobrazan.
- Što si tu parkirao, budalo jedna!
- Marš, veštičetino jedna matora!
E, tada mu je prekipelo.
- Meni puno treba da se iznerviram, a ovo što je baba uradila bilo je dovoljno da je ubijem u afektu i da se posle ne kajem. Sunce li joj žarko! Eh, kad-tad, kad-tad ću joj se osvetiti... Samo čekaj, videćeš, vratiću joj duplo!
Dok je moja Milka razgovarala sa Milenkom, koji joj je prepričavao šta je u odlasku odbrusio babi, Radinka je valjda čula taj telefonski razgovor i nastavila da lupa u pod. Lako je Milki, ona je pisac, ne uzbuđuje se previše, jer sve što se oko nje događa vidi kao dobar materijal za priču. Ipak, pošto lupnjava nije jenjavala, Milkina hladnokrvnost je popustila pa me je na kraju nagovorila da odem do predsednice Ružice da joj se požalim.
- Šta da radim, baba nas, da prostite, zasipa govnima?
- Pa da ti kažem, Miki... Ušla je mačka u podrum, sat i po već pokušavam da je isteram. Svi smo puni buva zbog nje. Ne znam, Miki...
Ružica, naravno, nije bila blesava, i ona i sve ostale ćutljive komšije znali su da je Radinka opasna po okolinu i da je bolje ne izazivati je. Vratio sam se u stan neobavljena posla. Milka je, videvši me utučenog, samo odmahnula rukom. Od malena, u takvim situacijama, uvek je u grudima počinjalo nešto opasno da mi kuva, ali nikada toliko da jednom zasvagda i proključa.
Cap-cap, dva uvežbana poteza kuhinjskim nožem i Radinkin vrat će biti u fronclama. Dok zamišljam kako sekirom udaram u babina vrata, padaju mi na pamet Rodion Raskoljnikov i Sonja Marmeladova, mada su moji motivi bili sasvim drugačije prirode. Sa zadovoljstvom bih, poput Larija Donera, bacio Momma-Radinku iz voza. Surovost uvek ima efekta, ali ja mogu doveka da sanjarim uzalud i raspredam u mislima šta bi bilo kad bi bilo, budući da ništa drugo ne mogu da preduzmem, jer sam kukavica. Ma ne kukavica, već model za sve strašljivce pod kapom nebeskom. Ne smem ni na svoje bezobrazne đake da povisim glas. I to ne samo zbog toga što se plašim da fizički neću moći da se odbranim ako me neko napadne. Ne, nije reč o tome. Moji strahovi su, da kažem tako, više metafizičke prirode.
U školi su kolege moju narav dovodile u vezu sa predmetima koje predajem. Retko se događa, mada i toga ima, da profesori muzičkog i veronauke budu skloni bezumnom nasilju. Nisam nikada nijednom đaku, čak ni kad bi zaslužio mnogo strožu kaznu, lupio ni bezazlenu ćušku. Deca su mi odavno nadenula ime Cigu-ligu. Taman sam u šali počeo tako da se predstavljam, kad su me iznebuha prekrstili. Otkad predajem i veronauku, odazivam se na ime Crkvenjak. Miki Cigu-ligu ili Miki Crkvenjak, svejedno, to sam ja. Ne ljutim se, imam prečeg posla od preganjanja sa đacima.
Morao sam, i pored nakupljenih strahova, nešto da preduzmem. Počeo sam izokola da se raspitujem o Radinkinoj porodičnoj istoriji. Nisu svi u našoj zgradi bili mustre poput nje ili Ružice. Sa Lacikom, penzionisanim slovoslagačem, razmenjujem informacije o komšijama dok čekamo da nam službenica „Lutrije Srbije“ overi loto-tikete. Od njega sam saznao da je Radinka bila udata za izvesnog Tomu Kljajića, sekretara gradskog komiteta Saveza komunista. Hitna pomoć ga je jednog prepodneva pronašla pomodrelog i spuštenih gaća ispod švalerkinog pisaćeg stola. Srce mu je stalo onog trenutka kada ga je Jovanka malo jače stisnula butinama. Jaoj, meni! Toma je zadrhtao i skliznuo niz drusnu daktilografkinju. E sa njim Radinka ima ćerku Mirjanu, koja je, kad je saznala istinu o očevoj smrti brže-bolje napustila Kikindu i zaposlila se u novokneževačkom porodilištu kao patronažna sestra. Majku je prestala da obilazi jer je Radinka počela preterano da pije i brljavi. Umela je u besu da gađa ćerku pepeljarama i čašama, kriveći je za to što uopšte postoji.
Mirjana je bila posledica usputne ljubavi. Čistačica iz Melenaca, zaposlena na određeno vreme u Komitetu, slučajno je zatrudnela sa Tomom, kome je samo ona stvar između ženskih nogu bila na pameti. Otkad je bez muža i ćerke, postala je sama sebi dovoljna. Opsesivno mrzeći Jovankine plave urokljive oči kojima je omađijala njenog prevrtljivog i nevernog Tomu, Radinka je nepovratno izgubila razum. Kako je vreme prolazilo, u svemu je počela da vidi odraze Jovankinog veštičluka. Po njoj je ta plavokosa veštica sa Tomom sklopila savez, a namera im je bila da je izlude i unesreće. Čak je poverovala da je đavolja krv nasledna, jer je i sama okusila ljubav velikog demona kakav je bio njen muž. Radinkino veštičije ludilo išlo je dotle da je i na rođenu ćerku gledala samo kao na plod i delo đavola. Ponekad bi, vireći kroz prozor, videla Jovanku, Tomu i Mirjanu, kako se vrte uhvaćeni u kolo, a uz njih druge đavole, neke male kao sedmogodišnja deca, druge velike kao odrasli ljudi. Svi oni su joj, igrajući pod prozorom, pričinjavali veliku bol. Terala ih je od sebe, bacala na njih šta god bi joj palo pod ruku, pretila im i lupala u pod sekirom. Od stana je napravila kombinaciju deponije i utvrđenja. Vrata je otvarala isključivo poštarki Zori, koja joj je donosila Tominu penziju, i Guti, kljakavom dedi iz Mokrina koji joj je budzašto prodavao rakiju – brlju, stari hleb, prelave čvarke i goveđe kosti.
Lacika tvrdi da se Mirjana nakon razvoda vratila u Kikindu i da radi u školskom dispanzeru.
- Koliko ja znam, sa majkom Radinkom i dalje ne govori.
Lacika je u isto vreme pričao i grickao semenke suncokreta, pljuckajući ljuske u smrznutu šaku.
Baš tih novembarskih dana potrefilo se da sam kao razredni starešina, sa zakašnjenjem, vodio đake na sistematski pregled u školski dispanzer. Dok sam se sa učenicima dosađivao u čekaonici, jedna izrazito crnomanjasta žena otvorila je vrata lekarske ordinacije i mahnula devojčicama koje su bile zabavljene čitanjem sms-poruka. Prestale su da se kikoću i prišle su ženi koja je virila kroz odškrinuta vrata ordinacije. Bile su to dve sestre, Jelena i Vesna Tomić. Jelena je bila godinu dana starija od Vesne, ali je zbog bežanja sa časova ponavljala godinu, pa su sada pohađale isti razred srednje građevinske škole. Kao razredni starešina, znao sam da su im roditelji razvedeni. Devojčice su bile prilično svojeglave i često su upadale u neprilike. Nisu krile svoju preku narav: šamarale su svakoga ko bi im stao na žulj. Moji prekori i saveti bili su im smešni, jer sam izgledom pre podsećao na njihovog vršnjaka koji samo glumi profesora tokom Dana prosvetnih radnika.
- Nemojte tako, morate se ponašati pristojno u školi. Kod kuće radite šta vam je volja. I počnite da se oblačite i šminkate prikladno vašem uzrastu. Tako lepe devojke, a uvek u crnom. Crna odeća, crn lak za nokte, crn ruž za usne, crna senka oko očiju... Još bi čovek pomislio da ste u nekakvoj sekti.
Otvorio sam dnevnik i iz znatiželje potražio podatke o sestrama. Majka Mirjana, medicinska sestra, otac Stevan, službenik ministarstva unutrašnjih poslova. Sećam se da mi je školski pedagog Jugoslav na početku godine napomenuo da su roditelji tih devojčica razvedeni i da je u prošlosti bilo nasilja među njima, te da bi trebalo da mu prijavim ako učenice počnu čudno da se ponašaju. Pokušao sam da mu objasnim da se današnji klinci u većini slučajeva ponašaju čudno, i to pre nego što smo obojica čuli za šokantno ustreljivanje dvanaestoro učenika i jednog nastavnika u školi „Kolumbajn“ u Litltonu u Koloradu ili za ubistvo osmoro đaka u srednjoj školi „Jokela“ u finskom gradu Tusula, ili, sve gore od goreg, za masakr u „Gutenbergovoj gimnaziji“ u nemačkom gradu Erfurtu, kada su ubijeni trinaestoro nastavnika, dva učenika i policajac. Nisam Jugoslavu cinkario Vesnu i Jelenu čak ni onda kada su jedno vreme oko vrata nosile grozne lančiće napravljene od životinjskih kostiju. Ali one i neće ubijati nasumice poput Erika Harisa, Dilana Klebolda, Peke-Erika Auvinena ili Roberta Štajnhauzera.
Neke su stvari jednostavno predodređene; nije mi dugo trebalo da povežem da je Jelenina i Vesnina majka, zapravo, Radinkina ćerka. Teško bih otkrio tu vezu da Mirjana nije ponovo uzela svoje devojačko prezime, Kljajić. Sve mi je postalo jasnije kada sam sutradan, za vreme veronauke, diskretno, kroz neobavezan razgovor, upitao devojčice, praveći se nevešt, da li imaju koga od rodbine u gradu. Jelena mi je, kriveći lice u kiselu grimasu, rekla da im je baba s majčine strane još, nažalost, živa.
- To je neka veštica. Videle smo je samo jedanput, i to kad nas je Mirjana dovezla do zgrade u kojoj baba živi.
Njihova majka je pogrešila što je parkirala auto tik pored ulaznih vrata zgrade. Nije stigla ni da iz prtljažnika izvadi stvari koje je, u znak pomirenja, donela majci, kad je Radinka počela da prosipa na nju prokislu goveđu supu. Tu si našla da parkiraš, krmačo jedna. Ko te je vaspitao kad si tako bezobrazna? Ali, mama... Mirjana je na jedvite jade uspela da naglavačke ubaci ćerke u auto i da se spase od poklopca i šerpe koje je Radinka na kraju zafrljačila sa sprata.
- Nikada više nismo išli kod te opajdare.
U tom momentu mi je na pamet pao film Baci mamu iz voza. Bilo mi je jasno kao dan ko su osobe koje će umesto mene sprovesti u delo ono što je učinio Oven Lift za Larija Donera. To što je Devito u filmu već iskoristio takav fantastičan zaplet moglo je samo da mi bude od koristi. Ostaje mi da prilježno krenem da nagovaram svoje žrtve da urade ono što je trebalo sam da učinim.
Milki nije bilo jasno zašto sam naprasno počeo temeljnije da se pripremam za časove veronauke. Do tada joj se činilo da taj posao samo otaljavam i da sam ga se prihvatio samo zbog toga što sam, pored plate nastavnika muzičkog, želeo da zaradim još neki dinar pride. Moja žena, naprotiv, drži samo do onih stvari koje se ne mogu kupiti novcem. Ume satima da mi drži pridike zbog toga što uludo traćim svoj neiskazani talenat. Ponekad pomislim da je sa mnom ostala toliko dugo upravo zbog toga što joj je moj neuspeh izazov da od mene napravi atraktivnog muzičara. Ali moje ambicije, ako su ikada i postojale, presahle su odavno. Više se i ne sećam razloga zbog kojih sam upisao muzičku školu. Nakon dvadeset godina, ona i dalje misli da sve što mi se dešava u životu nastaje kao posledica jezivog pomanjkanja sreće. Zato je sada sumnjičavo gledala na moje iznenadno zanimanje za mistiku i okultizam. Zgražavala se nad obimnom literaturom o vradžbinama i vešticama koju sam neprestano dovlačio u stan i noćima proučavao.
Jednako nepoverljivi Milenko, kome sam, zbog kršne građe, nadenuo nadimak Platon, iskreno se zabrinuo za moje zdravlje. Nadimak mu, sviđalo se to njemu ili ne, sasvim pristaje. Koliko je plećati filozof bio cenjen među Atinjanima zbog svojih atletskih sposobnosti, toliko je Milenko uvažavan u Nakovu zbog fudbalske tehnike koja nije bledela sa godinama. Saigrači iz „Poleta“ su mislili da je nadimak dobio jer je previše filozofirao, a ne zbog širokih pleća. Ipak, malo ko je znao da je Milenkovo amatersko igranje fudbala jedna od dve strasti kojima se u potpunosti predavao. Druga je bila čitanje knjiga. Vremenom su se u njegovoj kućnoj biblioteci našli mnogobrojni različiti naslovi. Zato sam mu se i obratio za pomoć. Priznao mi je da je u prvi mah pomislio da sam ušao u nekakvu sektu kada sam ga zamolio da mi kod kuće potraži literaturu koja je govorila o okupljanju veštica na sabatima i blokulama, sklapanju njihovog saveza sa đavolom, obožavanju i ljubljenju demona ispod repa, letenju na metli, bacanju čini ili krađi odojčadi. Ubedio sam ga da sve to radim zbog svojih đaka kojima je, na primeru lova na veštice, trebalo da objasnim zašto postoji zlo u svetu.
- Da li verujete u veštičarenje? Vještici ne daj da živi. To piše u drugoj knjizi Mojsijevoj, u glavi dvadeset drugoj, u stihu osamnaestom. Naš Vuk Stefanović Karadžić kaže da se vešticom naziva žena koja ima u sebi kakav đavolski duh i koja sve redom udara i gađa čime god stigne, a najčešće baca na ljude poklopce i lonce. Takva žena se opija, ne kupa se i malo se kreće, ali se tvrdi da može u snu da se pretvori u kokoš ili u ćurku pa da leti po kućama i jede ljude, a naročito žensku decu. Bolesnice koje dugo boluju nose u manastire, vezuju lancima i nemilosrdno tuku i bodu iglama za pletenje, da bi kazale ime đavola koji je u njih ušao. Onda, lovci na veštice napišu to ime na jednoj ceduljici i bace u vatru. Drugi opet tvrde da je najbolje vešticu napasti u njenoj kući i da lovci treba da budu u krvnom srodstvu sa njom.
Ponavljao sam ovu priču iz časa u čas. Jeleni i Vesni sam dodatno davao da kući nose i proučavaju skripta koja sam i inače sastavljao samo za njih. Čak sam bezobrazno falsifikovao i delove Malja za veštice, prilagodivši taj srednjovekovni priručnik za lovce na veštice svojim namerama. Pričajući sve češće nakon časova sa sestrama, sistematski sam ih navodio na pomisao da su baš one predodređene da se upuste u borbu sa vešticama. Kroz šalu sam im ukazivao na to da, kao malo ko, poseduju moć da se suprotstave nečastivom.
Moje ispiranje mozgova tinejdžerkama trajalo je više meseci. Naposletku sam krišom Jeleni u torbu ubacio parče papira za koje se ispostavilo da će biti od presudne važnosti za nastupajući sled događaja. Istovremeno, dok se odvijala zavera, postajao sam, vidljivo golim okom, drugi čovek.
Milka i Milenko su se čudili mom neobičnom i neobjašnjivom prebražaju u posvećenog vernika. Odlazio sam u crkvu na sva bogosluženja i držao se propisno svakog crvenog slova u kalendaru. U početku je to bila maskarada, naravno. Milka je, ne znajući pravu istinu, napisala kratku priču u kojoj sam bio niko drugi do Juda koji je spasao Hrista muka. Milkine priče su uvek imale efektne naslove. Judo, Spasitelju naš! Milenku sam bio sumnjiv otpočetka, još od onog dana kada sam počeo da proučavam knjige o vešticama, ali je ipak rešio da pusti da se sam otkrijem. Kako sam mu jasno stavio do znanja da nisam postao sektaš, onda je pomislio, ne znam zašto, da se jedino logično objašnjenje mog nesvakidašnjeg ponašanja nalazi u tome što sam varao njegovu sestru sa nekom drugom ženom, ali da sam se pokajao i tražio oproštaj. Po njemu, ja sam se naprasno okrenuo crkvi samo zbog grešnog života i bezbožničke prošlosti. Ubrzo mu je i samom postala smešna misao koja mu je proletela kroz glavu.
- Bio bi pravi izazov, za pisce poput Milke, da te opišu kao opasnog švalera, zar ne? Nego, da te pitam, zar je moguće da je prestalo ono što te je svakodnevno izbacivalo iz takta, a da ti to nisi ni registrovao?
Bez obzira na to što je toliko vremena bio zaokupljen tumačenjem mojih neobjašnjivih postupaka, i on je, kao i Milka, uostalom, primetio da se odavno nije čula baba-Radinkina pijana dreka. Nakon nekoliko dana, Milka je upitala komšinicu Ružicu da li zna da Radinka već danima ne izviruje niti baca stvari kroz prozor.
- Vidi, stvarno.
Ružica je uporno zvonila na staričina vrata. Čak se predstavila kao poštarka Zora. Napokon je pozvala policiju. Kad je patrola došla, nakon što su od Ružice i Milke saznali o čemu je reč, jedan mladi policajac je snažnim udarcem nogom lako razvalio vrata. Nasred sobe, u krugu od dopola izgorelih sveća, ležalo je Radinkino beživotno telo. Iz njenog stomaka, grudi, vrata i glave virilo je na desetine igala za pletenje. U usta joj je bilo zabijeno nagorelo parče papira. Dođite, deco moja, vaša baba Radinka vas voli! Da Jelena nije zaboravila školsku torbu u stanu, policijski inspektori ne bi nikada zaključili da su unuke, stotinama uboda, ubile rođenu babu.
Nakon što je Jelena pronašla u torbi poruku, za koju je pomislila da je stigla posredstvom Radinkinih vradžbina, ubedila je sestru da babu-vešticu što pre treba da napadnu u njenoj kući. Niko od stanara ne zna kako su uspele da ubede nepoverljivu Radinku da im otvori vrata. Na suđenju su posvedočile da su po ulasku u stan babu lako savladale, bacile je na pod, vezale lancima skinutim sa školskih vodokotlića, sele na nju i stale da je bodu iglama. Tražile su od Radinke da kaže ime đavola koji je u nju ušao. Sudija je, na iznenađenje advokata odbrane, upitao Jelenu, kao inspiratorku zlodela, da li je nesrećna starica na kraju rekla neko ime. Toma! Mirjana je, u momentu kad je iz ćerkinih usta začula ime svog oca, naglas zaridala. Više nije dolazila u sudnicu, nije bila čak ni na izricanju presude. Zbog brutalnosti ubistva, Vesna je osuđena na osam, a Jelena Tomić na deset godina zatvora. Presudilo je to što je javni tužilac ostao neumoljiv u oceni da sve to zajedno nema veze sa sektama i veštičarenjem, već sa običnim ubistvom izvršenim iz koristoljublja.
Nikada niko ne bi poverovao u to da su sestre zločin počinile pod mojim uticajem. Posećujem ih redovno u zatvoru. Ako sam se s početka ove zavere, zamećući moguće tragove, pretvarao da sam vernik, sada sam, zbog krivice, griže savesti i kukavičluka, svim srcem okrenut traženju božijeg oprosta. Kao nastavnik veronauke dobio sam od nadležnih dozvolu da mogu da radim na duhovnom izlečenju i vraćanju na pravi životni put tih nesrećno upropaštenih devojaka, kojima možda ipak još ima spasa. Moja Milka, njen brat Milenko, predsednica kućnog saveta Ružica, komšija Lacika, poštarka Zora, deda Guta i kolege iz škole sa ushićenjem su podržali moj dobrovoljni angažman. Ipak, ubrzo sam shvatio da je moja misija osuđena na propast. Za razliku od mene, u ozdravljenje devojaka i danas čvrsto veruju mladi upravnik zatvora i njihov otac Stevan, ali ne i one same. One i dalje, ne mareći što su uzalud straćile svoje najbolje godine, misle da su, ubivši Radinku, ispravno postupile. Vremenom sam prestao da te lakomislene baboubice ubeđujem u suprotno.
- Profesore, da li verujete u to da smrt nekih ljudi može biti spas za više drugih života?
- Naravno da verujem...
Isto onoliko koliko verujem da postoje veštice.
