Intrigantan naslov zbirke pripovedaka Slavoljuba Markovića Biznis, rat, pornografija čitaocu se može učiniti tek marketinškim trikom, ili naznakom socijalnog angažmana, kada ne bi postojalo pisano svedočanstvo u kome autor negira društveni angažman knjige, a potom ističe nesvakidašnju činjenicu da se navedena knjiga ne prodaje, da je nema u knjižarama („Iskonski postmodernizam“, intervju sa Slavoljubom Markovićem, razgovarao Ivan Radosavljević, Književni magazin, br.79-80, januar-februar 2008, Beograd). Negativan stav prema književnom tržištu, knjizi kao robi i predmetu marketinških kampanja, Marković objašnjava sledećim rečima: „Mediji i propaganda objašnjavaju o kojim će se knjigama pričati. Ne žele čitaoca da zavedu. Žele da ga prevare.“
Čuvanje književnosti
Moja devojka se naprezala da mi objasni kako patim od manije priređivanja. Priviđaju mi se nepriređeni rukopisi: uguravam ih u sopstvene matrice. Hej! Pa u matrici ne mora da se zatvara, može da se čuva.
Često naglašeno autoreferencijalna, Markovićeva proza polazi od unapred zadatog termina, književno-teorijskog („Tema“, „Naš junak“, „Forma sižea“, „Priča“, „Autor i njegova junakinja“, itd) da bi potom razvila priču ili da bi je samo nagovestila. Jer, ponekad, sam raspored dominantnih motiva ili ekspliciranje građe ukida potrebu za pričom. „Kraj života“, tako, sadrži dva podnaslova: Biografija ako je ona važna za priču, i Priča – ako je ona potrebna ovakvoj biografiji. Ističući redovno sirovost materijala koji bi mogao (ali i ne mora) da preraste u dobru, uzbudljivu, napetu priču, autor se namerno zaustavlja na pojedinim sporednim momentima, eksplicirajući njihov značaj do te mere da postaje zapravo apsurdno pisati bez onih „tema koje nisu ušle – u priču“. A upravo od ovakvih odrednica sastoji se „Starinska priča“.
Ostajući u kalupima postmodernističkog metatekstualnog obrasca, Marković se poigrava njenim mogućnostima: „Projekat ili nova forma“ kombinuje narativne elemente (priča o piscu i profesoru) sa elementima samopromišljanja, intertekstualnosti (citiranje odlomaka iz priča) i konceptom za književno-naučnu studiju. Ova hibridna tvorevina, u kojoj se smenjuju naratori (treće lice, profesor, pisac), ali i protagonisti (profesor je istovremeno i junak priče, ali i junak fragmenata koje treba da protumači), te kombinuju mnogi žanrovi i stilovi, istovremeno je i rezultat unapred osmišljenog projekta koji taksativno navodi sve one termine bez kojih bi pripovetka teško bila protumačena. Snagom svoje autopoetičnosti, pripovetka zapravo ukida potrebu za tumačenjem.
Jedna od ključnih osobina postmoderne proze jeste upravo činjenica da „saznanja o priči i pripovedanju ne slede ono što se ima ispričati, već se priča i pripovedanje upravljaju prema poetičkim pravilima pronađenim u istraživanju književnih tekstova, rukopisa i tuđih tekstova uopšte“, kako ističe A. Jerkov u Postmodernom dobu srpske proze. U priči „Autor i njegova junakinja“ Markovićev pripovedač je priređivač rukopisa, čak i pošto priznaje da se radi o vakantnom citiranju nepostojećeg teksta, koji egzistira samo u sećanju. Poetička pravila često nameću odstupanja od usvojenog pripovednog toka, pa se tako pripovedač „Socioloških tema“ pita: „Valjda je dovoljno pričano o njima? Može li se završiti priča o muškarcu i ženi?“ A svoju nad-poziciju koju, uzgred, najefektnije postiže kada u pripovedanje u trećem licu amplifikuje poneki ja-iskaz, Marković rado demonstrira: „Prvo se posvađao sa sinom. Ne seća se zašto, ali ja sam narator koji zna razlog: doba njihovog života.“
Iz pripovedačke superiornosti, nužno, proizilazi i eksplicirana selektivnost u (ne)odabiru građe, postupaka, i uzročno-posledičnog niza. Neretko se postupci junaka motivišu krajnjim proizvoljnostima, ili se namerno ističe nepodudarnost između očekivanog i onog što se zaista dešava: „Kada očekujem da će pucati u vrata trgovac podiže ruku i puca u luster“ („Vest za naslovnu stranu novina“). Navedeni pripovedački postupci Slavoljuba Markovića situiraju među postmoderne pisce. Biti postmodernista, dakako, ne mora da predstavlja vrednosnu kvalifikaciju. Ostati sputan konvencijama jednog književnog pravca, dezavuisati samo pripovedanje u korist eksperimenata, pa bili oni jezički, književno-teorijski, itd. često, međutim, šteti. Kada se uporedi sa, recimo, Dosadom usvojenih rečnika, zbirka Biznis, rat, pornografija poseduje onu čitljivost prema kojoj je knjiga introvertnih poigravanja jezikom ravnodušna. Ipak, većina postmodernističkih tvorevina iz najnovije zbirke ostaje tek korektan odgovor na imperativ dominantnog književnog prosedea.
Svingerstvo Vlah Alije
Izdan, Banović Strahinja je dobio batine od žene, kada je pokušao da je privoli domu svome. Trebalo je da Strahinjić Ban ubije Vlah-Aliju? Taman posla! Trebalo je Vlah Aliji ponuditi svingerstvo. Da i Vlah Alijina kaduna, na isti način, izda svoju tursku otadžbinu.
Od teksta-fetiša Rolana Barta koji se, posredstvom znakova, nudi svom čitaocu, pa do teorije „tvrde pornografije“ Igora Mandića (Teorija čiste pornografije, www.moderna-vremena.hr) prošlo je, čini se, dovoljno vremena da se odnos umetnosti prema industriji zabave uspostavi kao „jedno od osnovnih polazišta postmodernizma“ (A. Jerkov). Na prvi pogled, jedan od pisaca koji slede postmodernizam kao mainstream, i koji u svoju prozu interpoliraju stavove tumača postmodernizma (priča „Zastarelost vremena“, Polja, br. 449, januar-februar 2008), Slavoljub Marković je, ipak, na momente prevazilazi, kritički preispituje. To najbolje dokazuje njegov odnos prema pornografiji, koji nije sveden tek na ukalupljivanje postojećih porno-matrica u strukturu teksta. Marković pornografiju uklapa u kontekst svog pristupa literarnim pitanjima, u svoj specifični „projekat“. Projekat, pod navodnicima, kao reč koja je zajednički imenitelj ozbiljnog, dakle umetničkog ili naučnog posla i industrije zabave, pre svega, estrade.
Upravo činjenica da su priče iz zbirke Biznis, rat, pornografija nastajale u rasponu od 30 godina (što i sam autor ističe u navedenom intervjuu), kao i izvesna heterogenost u odnosu na njihovu dužinu, način pripovedanja itd, otvara mogućnost da ih tretiramo i kao specifičnu subverziju postmoderne literature. Dok je za postmoderniste pornografija tek jedan iskorak u niskomimetičko, trivijalno i podilaženje industrijalizaciji tržišta, neke pripovetke Slavoljuba Markovića upravo podrivaju ovu koketeriju, svesno se opredeljujući za „tvrdu pornografiju“. Tako će u „Buketima cveća“ nosioci radnje biti tri osobe – mladić, žena i transvestit, a predmet priče njihovi seksualni odnosi. U „Komunikaciji“ glavni junak opšti sa majmunicom. U priči „Ljubavnica ili simulacija pornografije“ u seksualnom činu učestvuju tri osobe, a u „Silovanju“ (iako nema opisa scena, priča počinje i završava se skidanjem žrtve) čovek nasrće na ženu čiji je muž bio ljubavnik njegove žene. Sve ove priče ispričane su u prvom licu i njihovi pripovedači gotovo ničim ne problematizuju početnu naratološku perspektivu. Pornografija postaje samoj sebi cilj, a umesto teksta kao predloška za priču i (kvazi)istorijskog znanja, ovde sumiranog u anegdoti o Vlah Aliji, priče se oslobađaju bremena tradicije i na mimetičkim principima traže svoje utemeljenje. Prepisano, priređeno i citirano, ustupaju mesto konvencijama tradicionalnog pripovedanja. Specifični odnos istorije i pornografije („Istorija je zamišljena kao jedan model istorijske svesti i taj model istorijske svesti proizvodi niz, kako sam ih nazvao, modelona, koji istoriju toliko puta ponavljaju da je dovode do pornografije.“ – Iskonski postmodernizam), komercijalizacija privatnog života i njena beskrupulozna nametljivost, te tumačenje istorijskih događaja (rat, demonstracije) kao „jednokratnih zabava“ i privatnog biznisa, ukidaju mogućnost posmatranja istorijskih prilika iz perspektive ličnog, ističući intimizaciju kao istorijsku nužnost i postavljajući devijantnu seksualnu nasladu kao jedinu mogućnost satisfakcije. Pripovetka pod nazivom „Biznis, rat, pornografija“ svojim hronotopom („Godine hiljadu devetsto devedeset treće, u zemlji Srbiji, vlast je obezvredila novac.“) i uvodnim pasusom koji objašnjava istorijske prilike u Srbiji, te „subjektima priče“ (ratni profiter i prostitutka), najupečatljivije vraća zbirci onaj socijalni angažman koji pisac negira u intervjuu.
Svojom cikličnošću, istorija se svodi na pornografiju. Svojom težnjom ka kraju priče, ka Ejakulaciji ili Vrhunskom Zadovoljenju (Mandić) porno-priča obesmišljava samu sebe. Da bi se potvrdila, ostaje joj jedino da se ponovi, a svako ponavljanje, zapravo, jeste i novo ukidanje. U čemu je onda draž porno-priča? U samom opisu onoga što prethodi Ejakulaciji?
Istovremeno, prodaja jedne knjige, njena popularnost na tržištu, njeno zavođenje čitaoca, ukida potrebu za reklamom. Marketinški biznis biva obesmišljen samim ostvarivanjem svog cilja. U vreme kada se knjiga tretira kao roba, njeno tumačenje sve češće podrazumeva i pogled izvan, ne samo u smislu njene recepcije, već i u smislu njenog osvajanja tržišta. Šta reći za knjigu koje nema u prodaji? Koja se, umesto da prevari, zadovoljava činjenicom da samo zavede?
