1.
Madona fenomenalno igra. Pada, vrti se, nemoguće ju je zaustaviti.
Pevala je. Na TV-u je gledala Madonu za doček Nove godine, počela je uz nju da igra, zamahnula je rukom, zbacila cipelu, zacerekala se, a zacrvenevši se u licu njene pegice su procvetale, srećna je, posle kraćeg vremena lice joj je skoro potpuno zajapureno, da li od sreće ili od naprezanja bilo je teško ustanoviti. Krenula je iz jednog kraja sobe, a završila u drugom, najmanje deset puta kretala se tako od zida do zida. Iznenada je izvrnula zglob i srušila se na fotelju da se odmori.
Posmatrala ju je, želeći jako da liči na nju, jer Madona je boginja. Njen vrišteći glas ispunjavao je sva četiri ugla prostorije; oči joj se zacakliše, dozivala ju je k sebi i zavodila. Obučena je u belo, a oko nje igrači uzdignutih ruku poskakuju poput majmuna. Svetlucala je. Poput nekakvog kosmičkog bića koje vežba iznad ovog sveta. Potpuno ju je očarala. Ona je jak, borilački tip. Boginja seksa. U poređenju sa njom bila je obična ništarija ili možda na granici ništavnosti. Nije se usuđivala da se mrdne, jer ju je boleo zglob. Kada bi Madona bila reka, onda bi ona predstavljala samo jednu kap u penušavom potočiću. Kada bi samo imala snage i ona bi poletela. Ali osećala se poput školjke. Lagano je zaklopila oči i razmišljala o tome kako je ona, u stvari, govno u poređenju sa Madonom.
Protekla su neka četiri minuta. Kada je počela sledeća pesma skočila je i počela ponovo da vrti svoju cipelu, smejala se, kikotala se iz sve snage. Skakala je poput divokoze na rubu sveta, đipala je i tražila od publike da je gledaju. Osećala je njihove poglede i od toga je padala u trans, ramenima se trljala o tapete, a zid je bio njen partner u ovoj igri. Još se nekih osam pesama tako drmusala. Negde oko tri ujutru se potpuno istrošila. Onako umorna srušila se na krevet i istog časa zaspala.
2.
Kristina F. ima 14 godina, živi u stanu jednog budimpeštanskog naselja. Ujpalota je jedna užasna, velika betonska parcela. Kristina živi sa majkom, njihove dve sobe gledaju na istok i zato, kada se ujutru razdani i ako je vreme lepo, iz kupatila se vidi skroz do Fota, čak do vinogradarskih presionica. Zimi je to već ređe, Kristina onda i nema naviku da gleda kroz prozor; oneraspoloži se ukoliko je nebo tamno ili sivo. U stanju je da se bilo kada, od bilo čega rastuži i zaplače, kao što drugi peru ruke, tako se njoj u trenutku promeni raspoloženje. Često je zbog potpuno nebitnih stvari dobijala napad smeha i zbog ovih promena je bezbroj puta dospela u neku neprijatnu situaciju, teško se disciplinovala.
Ona je prava živa enciklopedija; u njenoj glavi su mutne i vrcave stvari. Kristini je stalno bilo na pameti ono što je na TV-u Madona rekla za Novu godinu: „Ljudi mnogo pričaju, umesto da delaju”. Ona je baš volela da priča, i to mnogo, čak i više od toga – onoliko koliko je god mogla. Ranije je često pokušavala, ali se uopšte nije osećala prijatno, uplašila bi se kada bi otvorila usta i izustila prvo slovo. Mislila je da ima ružan glas. Eh, kako bi bilo lepo pričati ili pevati! Radosno je poverovala u ono što je Madona rekla, ali ipak nije ništa izgovorila. Danima je bila u stanju da se zakači za neku njenu rečenicu, ali nikakvih posledica nije bilo. Kao da je ovu važnu poruku rekla nekom drugom, nekom ko ume da govori. Zapitkivali su je, ispitivali (prolaznici, stanovnici, majka, drugari, a kasnije i profesori, logopedi), ali uprkos svemu glas joj nije izlazio iz grla. Jednostavno je takva. Nekako je takva ispala. Nije rado govorila o tome.
Volela je da sedi ispred TV-a. Da gricka nokte. Da zapali pljugu, cirka iz flaše, da srče iz flaše. Da vari nešto, da se bolesno smeje i da se radi po nosu. Ali najviše je volela da čeka, da čeka i razmišlja o iščekivanju, o tome šta će biti ako se ostvari. On će doći i moći će da se povata sa Đulom. Smuvali su se početkom decembra u Storu. Đula je džanki, ali ona ga bez obzira na to voli, voli ga naj, naj, najviše na svetu uprkos svemu. Još mu to nije saopštila, ali Đula to ne bi ni trebalo da zna, to bi joj bio bedak.
Kada bi Kristina progovorila svi bi joj se smejali, svi su je ismevali. Mislila je da se smeju sa njom. Kada bi na času dobacila nešto ceo razred bi prasnuo u smeh. Jednom je tako od nepoznatog pošiljaoca dobila nož umotan u papir. Bila je tu i poruka u kojoj je pisalo da bi bolje bilo da se jedna tako ružna devojka sama iseče. Nije se usuđivala da odgovori. Istina, Kristina je imala asimetrično lice i već je ovo davalo povoda ljudima da blenu u nju. Njeno lice je bilo neproporcionalno građeno, desna strana se više razvila i imala je par bradavica. Plavičaste sklere. Upadljive, male oči neprestano su joj se caklile, dužice su se plavile u očima, zenice preterano sužene, a skoro da su bile i jednake, premda su joj očne jabučice bile dosta nepravilno usađene. Bila je čudna, ali ne i ružna. Volela je da nosi kaput kako bi se sakrila ispod njega. Ima izrazito lepu kosu, srednje dužine, ravna je i sjajna.
Položaj tela joj je malo pogrbljen; povremeno se tresla, a njeno neraspoloženo lice je izražavalo patnju. Ruke i noge su joj često bile hladne, a vremenom se njeno stanje sve više pogoršavalo. Najvećih problema je imala u govoru. Na kraju rečenica je podizala ton, upravo suprotno od onog što je pravilo, potom je brzo ispuštala glas, zbog čega se jedva mogla razumeti, zube je, pak, skupljala tako da su glasovi jedva mogli da izađu iz usta, reči su joj se potpuno gubile. Govorila je jako brzo i ako bi to primetila još bi brže izgovarala reči, jer se i sama plašila svog brzog govora. U detinjstvu, kada je pokušala da peva sa ostalima, glas joj nije izlazio iz grla. Vremenom se Kristina iz solidarnosti navikla, volela je da bude sama, iako nije volela čak ni što postoji.
Volela je da se tripuje zajedno sa Đulom – ali Đula je retko navraćao. Dešavalo se da ga čak po dve nedelje ne vidi, jer je radio u dragstoru na Zapadnoj železničkoj stanici, a zabranio joj je da ona dolazi kod njega. Ona zapravo nije ni znala gde on obično visi. „Bednici”, govorio je Đula uvek. Kristina se bunila kada bi Đula ovako govorio. Ali, Đula ju je tako dobro obrađivao. Sočno. Imao je tako spretne prste. Obožavala je da se radi sa Đulom!
Jednom ju je odveo u vasionu. Sedeli su zajedno na vrhu sveta. Pored njih su lebdeli zeleni i žuti svetlosni zraci, a zvezde udaljene pola svetlosne godine su oko njih u sekundi iscrtavale šarene, boemske krugove. Kristina je kasnije stalno od njega tražila ovakve tripove.
3.
Kristinu F. poznajem iz Poluša, radila je u WC-u kopirnice u koju sam redovno odlazila jer sam imala dosta narudžbina. Već prvom prilikom se videlo koliko joj se tresu ruke. Kada je pisala račun bukvalno je grebala olovkom, a ja sam mislila da je to od hladnoće. Bilo je hladno u januaru, a u WC-u su štedeli na grejanju. Ali njoj su se ruke tresle i leti. Sada u jesen sam naročito često odlazila tamo, skoro dvaput nedeljno, toliko sam imala za kopiranje. Naša ustanovljena rutina jednom se neočekivano narušila. Zatražila sam patrone, Kristina je napisala račun, potom sam po običaju otišla u Tesko da pazarim. Kada sam se okrenula da izađem iznenadila sam se jer je najednom zastala na vratima pored mene. Prekrstila je ruke, drhtala je, pokušavala je da održi glavu uspravno, ali joj je to teško išlo. Među tankim prstima joj je virila cigareta. Usne ljubičaste, suve, pogled staklen, imala je podočnjake. Tražila je da joj odradim šemu, važno joj je, pitanje života. Dva puta mi je ponovila, jer sam prvi put jedva šta razumela.
„Šta da odradim?” Nisam mnogo želela da joj nabavljam robu, jer je trebalo da požurim kući. Kristina se povukla iza WC-a. Govorila je tiho, pokušala je da šapuće, ali je mucala, osećala sam da iz njenih usta mogu da izađu neke zaista važne stvari, ajde reci već jednom, požurivala sam je u sebi. Prišla sam joj bliže ne bih li je bolje razumela, ali ona se povukla. Na kraju je izbrbljala da ona nažalost ne može da ode po to, da je razumem pobogu. Razumela sam je, premda je užasno brzo govorila, stalno sam pokušavala da je usporim. „Dobro, otići ću.” Kristina se primirila i usporila. Nacrtala mi je gde tačno da odem, kod koga, koji ulaz, sprat, broj stana. Dugi će mi prodati robu, ali da njeno ime slučajno ne spominjem. Zar se niko neće začuditi? Ma, hoće, ali samo da ja njoj to donesem već jednom, ne moram mu se ni zahvaliti. Mogla bih malo da požurim... užasno joj je potrebno, i kad se budem vraćala da idem drugim putem ako je to moguće. Bila je uzrujana. Videla sam kako cupka nogama.
Obula je štikle i one su još više isticale njeno uštogljeno, stegnuto kretanje. Možda je baš njih nosila kako ne bi bila previše blizu zemlji. Jedva je uspevala da se nosi, klimatala se dok mi je crtala, u neudobnim cipelama joj je nekako iskliznuo članak ili ga je samo izvrnula, već se i ne sećam tačno, ali se uhvatila za mene i kad me je dodirnula osetila sam kako su joj ruke led ledeni. Iz džepa svojih uzanih farmerki izvukla je papirnatu novčanicu i tutnula mi je u ruku. Na ovo sam pomalo ljutito odreagovala, na šta me je ona istog časa prekinula i rekla mi da požurim. Smatrala je da je stvar već dogovorena, ništa mi drugo nije preostalo da uradim. Mogla sam je odbiti, to mi ne bi bio problem, ali ona bi zatražila od nekog drugog da joj odradi šemu; neka krenem već jednom. Sklonila sam novac, namirnice koje sam kupila stavila sam u kola i krenula pešaka preko naselja, između kuća.
Iznenada se naoblačilo, počeo je da duva vetar, stigao je hladan pljusak. Pokušala sam da požurim, ali mi je teško išlo. Ponekad bih bacila pogled na crtež koji mi je dala, jer sam osećala da sam skrenula na pogrešnom mestu, i brzo sam se korigovala. Nekih petnaestak minuta sam stajala zbog kiše. Na jednom ćošku sam potom stvarno skliznula sa trotoara i pala, potpuno sam iskaljala farmerke, a povrh svega na putu do kuće ću još jednom zveknuti i izvrnuti članak. Ćopaću, poput Kristine na štiklama, a kasnije ćemo se obe smejati na moj račun.
Pokušala sam da se koncentrišem i istovremeno nisam mogla a da se ne zapitam šta ja to radim. Trudila sam se da požurim, ali nisam bila u stanju to da učinim, iako je trebalo. Tri puta sam htela da se vratim, „ne, neću to učiniti, bataliću sve ovo”. Psovala sam Kristinu, a sebe još više, „koji đavo sam i prihvatila da joj nabavljam gandžu”. Međutim, pronašla sam kuću, sve je bilo tačno onako kao na skici. Pozvonila sam. Dugi mi je otvorio vrata. Spremila sam novac, dobila robu, ništa posebno se tu nije dogodilo. „Lagano ću krenuti nazad”, mislila sam, i pažljivo pošla prečicom kako ne bih zakasnila. (Razume se, zakasnila sam.) Neprestano sam se osvrtala gledajući ima li nekog iza mene. Kao da sam želela da verujem sebi, ali ne, već sam bila umešana u celu priču i plašila sam se. Kristina me je uvukla u cev. U međuvremenu je pljusak prošao, izašlo je sunce, a prozori u naselju su se sijali. Stigla sam. Uvukla sam devojku iza WC-a i brzo joj predala robu – ona se smirila, postala je srećna, a njeno iskrivljeno lice se ozarilo.
Mesecima smo se ovako igrale: kad god bi mi se ispraznile patrone Kristina je tražila da joj odradim šemu. Dok sam išla ka njoj u kolima sam vežbala, pripremala sam se da već jednom prekinem ovo sa njom, ali mi nije išlo. Od Maćašfelda je bilo najmanje pola sata vožnje, na ćošku Đerđove ulice je često trebalo čekati petnaestak minuta kako bi uopšte mogla da se priključim na Sentmihajski put, tako da sam u suštini imala vremena da ojačam samu sebe. Sažaljevala sam je. Ali sažaljenje nije najbolja reč, jer to nije ni tačno. Bolje je reći da sam je prisilno zgotivila. Kasnije mi nije ni palo napamet da joj kažem ne – kad god mi je tražila, ja bih otišla.
4.
Kristina je bila u problemu. U velikom, jebenom problemu. Mene je sasvim slučajno pronašla, mogla je bilo koga drugog da navata. Pristala sam. Kristina se plašila Dugog, naročito zbog Đule koji mu je dugovao i to ne malo. Đula je bio previše svojeglav. Ako bi se na železničkoj isposvađao sa tipovima, nedeljama je trebalo da zaobilazi taj kvart, nije mu ostalo ni prebijene pare. Kristina bi mu onda davala, ali kod nje je mogao da dolazi samo kada bi njena majka otputovala sa svojim dečkom, što se prilično retko dešavalo. Njena majka je na početku gotivila Đulu, ali je onda jednom rekla o njemu da je švorc i potpuno nekoristan. Nije se baš radovala kada se Kristina viđala sa njim, ali nju zapravo nije mnogo interesovala ni njena ćerka, a ni drugi ljudi. Đula je imao kinte, nekad je imao mnogo, jer je lep mladić uvek bio na glasu. Dolazili su posebno zbog njega na železničku, voleli su ga i plaćali mu za njegove usluge. Dobro plaćaju mladiće, a naročito tinejdžere; čak im se i vraćaju. Putuju ovde-onde, zapadnjaci, Nemci, Švajcarci, a nekad se naleti i na nekog Amera. Negovani su. Ljubazni su i govore na engleskom. Đula najviše voli kada mu tepaju na engleskom. „Iza Planetarijuma bleje samo matore mudonje”, tako je jednom rekao, „Matore voline. Guze se tamo iza nekog drveta, hoće u žbunju pored đubreta, brzo, smesta, bez razloga. Nemaju kola, biciklom su se dovezli, sede na klupi i čekaju svoj plen. Železnička je u poređenju sa ovim šumarkom prva klasa, odande ih odvode u neki lep stan u Budimu ili u neki hotel. Pažljivi su”. Dugi je bio Đulin najbolji ortak. Zajedno su došli u Peštu da odrađuju duge, danonoćne šljake. Zajedno su iznajmili jedan stan u Ujpaloti, ali je Đula bio prinuđen da se iseli, jer je užasno oslabio i dugo vremena nije mogao da šljaka. Nije mogao da mu plati ni svoj deo. Bez reči je pobegao od Dugog. Ovaj će ga ubiti ako ga bude video.
Đula voli Kristinu. Voli je. Da. Ali i kada bi imao šta da kaže o ovome, on bi ipak prećutao.
Kristina je često bila tužna, ali bi to negirala, uzalud su mogli da je uveseljavaju. Bila je svojeglava, sa sopstvenim principima, ali bez cilja, slobodna i pogubljena. Kad bih otišla do nje isfolirala bi osmeh na licu, a možda je i stvarno bila srećna, bilo je to teško utvrditi. Često me je već iz daleka primećivala, davala mi je znak da idem prema parkingu, nespretno je gasila pljugu, pripremila bi svoju dozu, a da nije ni znala koliko joj je tačno potrebno. Kada sam je poslednji put videla, čekala me je neprikriveno očajna. Stajala je pomućenog pogleda, odeća joj je bila neuredna i prljava, a vezala je i nekakvu maramu oko usta. Odmah bi joj trebalo, „Trči bre!”, naredila mi je besno. Žalila mi se da će joj pući glava, uzela je i valijum i metadon, ali joj i dalje puca. Kretala se šušteći i kloparajući uz krajnje neopisive pokrete. Slagala me je da je dala krv i da se zbog toga trese. Otišla sam, ali nisam žurila, nije mi čak ni na kraj pameti bilo da požurim. Kada sam se vratila, Kristina je već izgledala kao zombi, i malo je reći da je bila tužna, pre bi se reklo da je bila beživotna poput isušenog potoka.
5.
Nebo se natmurilo nada mnom. Otišla sam, ali ona nije bila na svom radnom mestu. Neko drugi je stajao u WC-u, jedna mlada, bubuljičava devojka koja je vrlo nespretno usluživala ljude. Zamenila mi je patrone, bezvoljno napisala račun, a u međuvremenu su iza mojih leđa neprestano brundali požurujući je. Više njih je već čekalo, ali je nova prodavačica bila neuvežbana, pomešala je kutije, dala mi je pogrešan tip patrona, tako da sam morala ponovo da stanem u red. Navodno je WC danima bio zatvoren. Možda ih je zato toga dana bilo toliko. Kupac ispred mene je tražio Kristinu. „Ne radi danas”. „Šta je sa njom?” „Nemam pojma”, mucala je devojka. „Ništa ja ne znam, ne poznajem je”. Videlo se da je iznervirana, jer mora da ju je više njih već pitalo za nju – njeni dobavljači ili neko ko je bio u istom sranju u kakvom i ja. Kristina na štiklama. Zbunila sam se malo, hm koliko li ih je još bilo koje je ovako iscimala...
Presekla sam preko naselja, a potom kolima. Poslednji put sam joj obećala, a bilo je to pre jedno dve nedelje, da ću joj narezati jednu pesmu Dejvida Bouvija. Stavila sam disk u torbu, a onda sam ga uvila i u posebnu kesu da ga ne zaboravim. Heroes, sa nekog albuma iz 1982. Tražila sam njenu kuću. Ubrzo sam je i pronašla. Bila je kao i sve ostale. Ljudi su u grupicama stajali u parku ispred kuće, oko jedne klupe, dobro su izgledali. Pili su. Pitali su me koga tražim, a ja sam odgovorila da ću je sama naći. Neko je pljunuo na zemlju. Pozvonila sam na interfon. Neko je podigao slušalicu, ali se nije oglasio. „Krista, jesi li to ti?”, upitala sam. „Nije ovde”, odgovorio je neko, a taj hrapavi glas mi se činio iskrenim i vrlo odrečnim. Želela je da spusti slušalicu. „A gde je, važno mi je da znam, ima nešto kod mene, moram da joj...” Pustila me je, popela sam se na sedmi. Jedna visoka, mršava žena mi je otvorila vrata, vidljivo negovana, lica pomalo uznemirenog, a ispod očiju podočnjaci. Pružila sam joj kesu. Dvoumila se, pitala je ko sam, odakle poznajem njenu ćerku. Želela sam nešto da kažem... moguće je... ali glas me je izdao. Ne bih mogla da ofiram Kristinu, iako bih to volela. Nekoliko sekundi smo se samo gledale, a na kraju sam ja prekinula tu tišinu. „Šta je sa njom, gde je? Da li bih možda mogla da je nazovem?” „Ona je umrla. Mislila sam da to znate pošto kažete da ste njena prijateljica”, promrmljala je tiho i pažljivo zatvorila vrata, kao da zatvara vrata nekog staklenog ormarića.
Nebo nad naseljem se natmurilo. Između kuća je fijukao vetar i udarao o otvorene prozore. Celih sat vremena osluškivala sam na stepeništu, više puta sam pokušala da krenem i na kraju sam uspela da se dovučem do auta. Upalila sam ga. Išao je donekle, ali sam jedva uspevala da držim volan, tresli su mi se prsti, ruke, a sa vrata mi je curila gola voda. Sa Sentmihajskog puta sam skrenula prema šumi, jer sam osetila da ne mogu dalje. U krivini sam izgubila ravnotežu. Jedva sam došla do daha, a motor je stao. Nekoliko sekundi sedela sam bez svesti. Vreme je stalo. Probudila sam se pored kante za đubre, izašla sam iz auta, pokušavala sam da ostanem u stajaćem položaju kako bi mi krv prostrujala kroz telo. Čučnula sam i piškila. Uhvatio me je grč u nozi i zato sam u tom položaju ostala nekih desetak minuta. Lagano je počela da mi se njiše ruka, da se kezi, kliberi. Smejala se. Tražila je da već jednom ustanem, da se ne glupiram tu jer izgledam užasno smešno. Izgledam kao neki posrani zeka. Iz mene je prvo izbio smeh, a potom i plač, drhtala sam sve jače, bilo mi je hladno i bila sam uplašena. Udovi su mi se ledili, glava mi je klonula na grudni koš, nisam mogla da ustanem, a potom sam na jedvite jade ipak nekako uspela da se uspravim, ali je trebalo da sklopim ruke kako bih ostala na nogama. Jedino sam ovako uspela da ostanem uspravna duže vremena. Kristina se nikada više nije pojavila.
6.
Njen lik mi je pred očima. Kristinu je ubilo jedno zlonamerno biće spram koga je ona bila potpuno nemoćna. Ima onih koji su sposobni da u sebi ubiju ovo biće, ali ona nije bila jedna od njih. Stalno ga je pitala: „Ko si ti, zašto me mučiš?” Biće joj je odgovorilo: „Ja sam ruka tvoga Boga. Vidiš li moje groteskno lice? Ono je vrh njegove ruke. Ova ruka će te odvesti pravo do sunca. Ona je sunčevo živo biće, Bog Sunca. Iz Sunca, kao našeg zajedničkog tela, kreću milioni i milioni ovakvih ruku koju sada vidiš u sebi. Za svakog čoveka postoji po jedna ovakva nevidljiva ruka. Pomoću njih ja upravljam svetom! Ova nevidljiva ruka određuje čovekovu sudbinu, njegove poteze, čak i najsitnije radnje, jer: ova ruka je ono ’drugo ja’ svakog čoveka, ona sama zapoveda!”
Kristina je bila pod uticajem ovog bića, a u njenoj glavi se njegov uticaj samo pojačavao sve dok je na kraju nije potpuno zakopao. Ovo biće joj se prvi put pojavilo jednog popodneva dok je išla kući iz škole. Zaustavilo ju je i izjavilo da se useljava u nju. Kasnije sve češće, prvo svakoga dana, a onda i dva, tri puta dnevno, sve dok joj biće nije u potpunosti davalo naredbe. Dozivalo ju je biće čije se ruke završavaju u nečijoj glavi. Plamteće je, a u njegovim zracima žive duše umrlih ljudi.
Jednom joj je biće reklo da zauvek mora umreti i da će njena besmrtna duša presahnuti. Kristina ga je preklinjala da to ne čini sa njom. Pokušala je da ga se oslobodi, otišla je kod opštinskog lekara da izvadi iz nje ovo biće, ali joj lekar nije pomogao. Otišla je u bolnicu gde je dobila sredstvo za smirenje i izgladnela se vratila kući. Samo joj je Đula mogao pomoći, a kasnije više ni on, jer je i sam bio u problemu. Odlučili su da ga se oslobode. Zatvorili su se u Kristinin stan. Majka joj je ponovo otputovala na nedelju dana. Zaključali su vrata, legli u krevet i probali da ostanu čisti. Međutim, tamna senka ovog bića projektovala se u njenoj spavaćoj sobi. Njihova tela su doživela probadajuće bolove kakve nisu mogli ni da zamisle, kao da ih je neko rendisao i samo su mršavili, mršavili dok se konačno nisu potpuno smežurali.
Kristina je pokušala da preko tavanice pobegne iz sobe. Najradije bi lebdela u nadi da će je biće tako napustiti. Ali zlotvor je ponovo ležao na krevetu, žvakao je i jasno je čula njegovo glodanje. Svoju ruku je zabio u njenu glavu, a ona je bridela iznutra. Nagrizao joj je dušu sa svih strana istovremeno. Bilo je beznadežno. Osećaj turpijanja, kao da joj je neko mrcvario telo, kidalo ju je, i kada bi je jednom raskomadao nastavljao bi sa mrcvarenjem. U trenutku kada je to osetila lice joj je postalo strastveno tužno, jer nije bila u stanju da podnese tiransku vlast ovog bića.
7.
Kristina F. se tog jutra stropoštala poput zombija. Želela je da ustane iz kreveta, da brzo prevaziđe sve to kako bi dan mogao normalno da joj otpočne. Glava joj je visila na vratu, pokušala je da ustane, ali je padala nazad u krevet. Kijala je, a počeo je i nos da joj curi. Tražila je maramicu kako bi zaustavila krvarenje. Pri svakom pokretu, čak i onom najmanjem, bila joj je potrebna sva snaga. Iskobeljala se iz kreveta i četvoronoške otišla do kupatila. Pridržavajući se za lavabo jedva se nekako uspravila. Sa ormarića je uzela četku sa drvenom drškom i polomila je. Iz nje je izvadila hors i posula ga po celofanu. Svukla se, mislila je da legne u kadu. Zagrejala je heroin, napunila špric i ubrizgala ga sebi. Iz kade je poletela u vasionu, vlažni čulni veo joj je prekrio lice, činilo se kao da tek počinje da živi, ali upravo suprotno, bila je već mrtva.
Sedela je u kadi. Bledo, mršavo malo telo u ranama prianjalo je za ivicu kade. Samo je paukova mreža ostala od nje. Flekava koža je bila zategnuta i jasno su joj se videle vene. Oči su joj svetlele, prekrila ih je biserna zavesa kao kod nekog ludaka. Nakratko je ponovo došla k sebi. Posegnula je za slavinom da pusti vodu. Ali voda je samo kapljala, jer već nije imala snage da do kraja odvrne slavinu. Polako je klonula u svojoj kardinal ljubičastoj garderobi, odlazila je i pevala. Oko nje su njeni mali, zeleni majmuni, njeni saigrači. Moguće da je bilo oko pola sedam ujutru kada se Kristina F. stropoštala.
(Sa mađarskog prevela Ivana Ristov
