Sunca dugačkih leta početkom prošlog veka obećavala su samo mir i bogatstvo, prosperitet i sreću da ne spominjemo. Niko nije pamtio ništa nalik tim letnjim danima kada je sunce stalno sijalo. Hiljade memoara i romana potvrđivalo je tu činjenicu, i stoga mogu pouzdano da izjavim da je te kasne subote u avgustu 1902. u selu Longerfild popodne bilo izvanredno. Povod je bila godišnja proslava Ujedinjene eseške i safoške banke, a mesto dešavanja nepregledno polje koje im je svake godine pozajmljivao farmer Redvej, koji je, inače, veći deo godine, tu držao krave. Aktivnosti su se odvijale na nekoliko različitih mesta. Uzbuđena vriska i povici na kraju polja govorili su da se ovde igraju deca. Dugačak sto, krcat svakojakom hranom, bio je postavljen pod nekim hrastovima. Najviše pažnje privlačila je utakmica kriketa, a većina posmatrača tiskala se oko figura odevenih u belo. Ceo prizor svakog časa pretile su da progutaju senke velikih brestova koji su odvajali ovo polje od sledećeg, sa kojeg su proterane krave ceo događaj posmatrale zamišljeno, pomerajući vilice poput kakvih tračara. Igrači u čistim belim dresovima, koji su posle celodnevne igre već bili pomalo prašnjavi, znali su koliko su važni na ovom letnjem festivalu, svesni da su sve oči uperene u njih uključujući i grupu varošana koji su se naginjali preko ograde odlučni da ništa ne propuste.
Nedaleko od terena za kriket, na jastucima poređanim po travi, sedele su krupna svetla žena čije je zajapureno lice svedočilo da joj ne prija vrućina, mrvica od devojke, njena ćerka, i devojka koja se upravo nagnula napred, očiju uperenih u lice gospođe Lejn, da čuje šta ova govori. „To je veoma ozbiljna stvar, draga moja, ta svađa sa tvojim ocem.“ U tom trenutku se svetla žena naže da mahne mladiću koji je izlazio da sa palicom stane kod gola, na šta se on osmehnu i klimnu glavom, pokazujući da ju je primetio. Bio je neverovatno zgodan, crn i dobro građen, a iznenadna tišina pokazivala je da u tome što on stoji tamo ima nečeg posebnog. Bacač je zaputio loptu i udarac ju je lako hitnuo na dobranu razdaljinu.
„Šššš“, rekla je Meri Lejn, „Samo malo. Hoću da vidim...“
Dejzi, ona devojčica, već je bila nagnuta gledajući napred, pa je sad i Emili Mekveg, druga devojka, takođe gledala, mada sigurno nije mnogo videla. Bila je sva rumena od uzbuđenja i odlučnosti i neprestano je ispod oka posmatrala stariju ženu, nadajući se da će joj privući pažnju.
Još jedna lopta poletela je ka zgodnom mladiću, koju on iznova spremno odbaci, što izmami mlak aplauz.
„Odlično“, rekla je gospođa Lejn i samo što nije počela da aplaudira, ali je bacač već bio potrčao napred.
Opet... opet... lopta se približila mestu gde su one sedele i igrač u polju je potrčao da je vrati. Timovi su se smenjivali, na nekoliko mesta začuo se aplauz, a onda gromoglasan pljesak kad je mladić loptu poslao skoro do mesta gde su se deca igrala.
Došlo je vreme za čaj. Dugački sto na nogarama je opkoljen, a jedna žena stajala je kraj čajnika i delila šolje.
„Mogla bih da popijem jedan, Dejzi“, rekla joj je majka i devojčica otrča da stane u red.
Sad se gospođa Lejn setila da devojka Emili očekuje od nje mnogo više, pa je pažnju usmerila na nju i rekla: „Stvarno mislim da ti još ne znaš u šta se upuštaš“.
Gospođa Lejn bila je uticajna žena, s prijateljima na važnim položajima, i već je iz desetak izvora saznala u šta se tačno Emili Mekveg upušta.
Devojka je prkosila ocu i rekla mu da neće otići na fakultet, biće medicinska sestra.
„Biće izmećarka među izmećarkama“, rekla je gospođa Lejn sebi, šokirana devojčinom odlukom.
Dobro je poznavala Džona Mekvega i njegovu porodicu. Dok je Emili bila u školi, sa divljenjem je pratila njene trijumfe, žaleći pri tom što njena ćerka nije tako bistra i što nema toliko duha i oštrine. Devojke su bile drugarice, a baš zato ljudi su se oduvek čudili koliko su različite. Jedna je bila povučena, naizgled krhka i lako ju je bilo prevideti, druga bi odmah zagospodarila sobom i okolnostima, uvek prva u svemu, glavna devojčica u školi, odnosila je nagrade: Emili Mekveg, drugarica i zaštitnica male Dejzi.
„Znam da mogu“, rekla je Emili mirno.
„Ali zašto, zašto?“, htela je gospođa Lejn da pita, i možda bi to i učinila da joj nije prišao mladić zaslužan za aplauze i ona je podigla glavu da ga poljubi i kaže: „Odlično. Baš, odlično“.
Ovde nešto mora da se ispriča.
On je prihvatio šolju čaja od Dejzi i ogromno parče torte i seo kraj prijateljice, gospođe Lejn. Poznavala ga je od kad se rodio.
Dva brata: starijeg, Harija, majka je obožavala. Bilo je poznato da je nezadovoljna što joj muž, otac dvojice dečaka, službenik u banci pun mržnje prema svom poslu, provodi svaki tren slobodnog vremena svirajući orgulje u crkvi. Umesto da, jasno, smatrala je, pokuša „da napreduje“. On je bio neambiciozan, ali su starijem sinu ponudili posao pre nego što je i završio školu, što je više nego što školarci mogu da očekuju. I on je, takođe, bio bistar, lako je polagao ispite, osvajao nagrade. Ali ova majka nije volela drugog sina, Alfreda, ili se barem tako ponašala.
Tući dete u ono doba samo je pokazivalo nameru da se poštuje Božja volja. „Štedi prut da razmaziš dete.“ Ali je gospođa Lejn, kad je to videla, bila šokirana. I ona je bila žena bankarskog službenika, na višem položaju, ali je njen muž bio stub crkve i bavio se lokalnim aktivnostima. Već dugo se diskutovalo o Alfredovoj nesreći što ima takvu majku i dečaku su svakojako povlađivali i činili posebne ustupke ljudi kojima ga je bilo žao. Nije ga zanimala škola, ali je zato bio veoma dobar sportista, naročito je dobro igrao kriket. Napunio je šesnaest pre otprilike nedelju dana i bio je premlad da igra sa muškarcima. Ali evo ga tu, igra, a ako je gospođa Lejn imala dobrog udela u ubeđivanju uticajnih ljudi da mu treba dati šansu da se istakne, ko bi to uopšte mogao znati? Alfredova majka sedela je među gledaocima i izgledalo je da joj je neprijatno kad joj ljudi čestitaju što ima tako briljantnog sina, očigledno smatrajući da bi uvek trebalo aplaudirati samo onom drugom sinu.
Alfredu se pružala šansa da iskaže i sebe i svoju spretnost i gospođa Lejn je bila oduševljena i sobom i njime. Često je govorila da voli tog dečaka kao da ga je ona rodila i žalila je što nije tako. Alfredova majka joj se nimalo nije dopadala, mada u ovoj zajednici u kojoj svako svakog zna, to nije bilo nešto što bi mogla često da izrazi.
„Alfrede“, rekla je, hladeći se programom dnevnih dešavanja, „Alfrede, sve si nas učinio ponosnim“.
I sad su Alfreda pozvali sa terena – i on je otrčao uputivši osmehe svim trima, Dejzi, koja ga je obožavala kao i njena majka, i toj drugoj devojci s kojom ga nisu upoznali.
Preko, na terenu, odigravalo se malo savetovanje sa Alfredom i, dok je ovo posmatrala, gospođa Lejn ponovo usmeri pažnju na Emili.
„Plata je veoma loša, veoma, ne možeš ni da zamisliš“, rekla je starija žena. „Radićeš poslove jedne izmećarke, jezivo, i radno vreme je dugačko. A i hrana je loša.“ Nije joj bilo lako da iznese još neku primedbu. Devojke koje su dolazile na praksu bile su dno dna, mogla je reći, najgrublje od svih devojaka iz radničke klase. A ti si, Emili Mekveg, imala lagodan život, uvek si dobijala najbolje stvari i biće ti veoma teško, veoma.
Igra je ponovo počinjala i zgodni dečko je ponovo bio kod gola.
„Da mi je samo znati zašto“, rekla je gospođa Lejn iznoseći stvar na čistac. „Kad bi nam rekla zašto, Emili. Znaš, nema mnogo očeva koji žele da im ćerke idu na fakultet. Mora da je vema razočaran.“
Džon Mekveg joj se baš nešto ne dopada, pompezan čovek, mislila je, pun sebe, ali je tako ponosan na Emili i hvali je posvuda i noću i danju, pa mora da se sad oseća...
„Rekao mi je: ’Da mi više nisi prešla prag!’“, reče Emili, pogledavši mentorku blistavim očima punim suza. „Želela bih da mi je ona majka“, često je govorila. Ova devojka bez majke, sa bezosećajnom maćehom, u gospođi Lejn je pronašla majku koja ju je sada gledala sa dubokim razočarenjem. „Dobro razmisli, Emili, dobro razmisli.“
Ali, Emili je počinjala da radi kao devojke sa samog dna od sledeće nedelje u Kraljevskoj besplatnoj bolnici u ulici Grejzin roud u Londonu. Više nije mogla da ostane kod kuće: zvanično je odatle bila izbačena.
„Da mi više nisi prešla prag“, čula je. Ponavljala je sada reči nalazeći zadovoljstvo u tome, kao da tim ponavljanjem ispovrće oca, Džona Mekvega, iz usta uz oproštaj.
„Rekao je da se više ne smatram njegovom ćerkom“, rekla je rečima koje su zazvučale divlje, napušteno, i sad su i suze tekle.
„Draga moja“, reče gospođa Lejn zagrlivši Emili i ljubeći je u obraz, vreo i mokar od suza. „Nije važno šta on kaže. Ti si mu ćerka i niko i ništa to ne može izmeniti.“
Sa igrališta za kriket začulo se još aplauza. Privlačni mladić je uhvaćen van baze, ali očigledno ne nečasno, jer se povukao da se pridruži gledaocima uz pljesak. Nije ga iznenadilo što majke, koja je malopre bila tu i gledala ga, sada nema.
Gospođa Lejn, pogledavši pored Emiline glave, takođe vide da je ta bezosećajna žena, gospođa Tajler, otišla.
Kad je Alfred prišao gospođi Lejn, ona pusti Emili da bi ga zagrlila zagrljajem koji je govorio da pokušava da mu nadomesti majku.
„Pokazao si se veoma dobro“, reče. „Odlično, Alfrede.“
Alfred je oklevao videvši da devojka čije ime ne zna plače i sklonio se, sedajući na stolicu.
„O, bože“, milostivo reče gospođa Lejn, ponovo zagrlivši Emili. „O, bože, bože, volela bih da te razumem.“
Alfred je gledao kriket, ali ne toliko da ne čuje devojku, čija je glava počivala na ramenu gospođe Lejn, kako kaže: „Znam da je to ono pravo za mene. Znam da jeste.“ Izgledalo je kao da Alfred želi da pobegne, ali se predomislio i otišao je do čajnika da donese još čaja, koji je, zajedno sa činijicom sa šećerom, pružio trima ženama. Dok je davao Dejzi šoljicu, pitao je, veoma tiho: „Ko je ona?“, a Dejzi je odgovorila: „To je Emili“, kao da ništa više ne mora da se kaže. „Ona mi je drugarica“, dodala je.
O, znači to je Emili, pomislio je Alfred, jer je, naravno, znao sve o Emili, toliko toga je čuo. Kako to često biva, suočen s prisustvom stvarne osobe – u ovom slučaju raščupane mlade žene koja jeca – pomislio je kako nije lako videti, kad je čovek pogleda, zašto ona toliko znači Dejzi.
Taman se spremao da ponovo sedne, očiju već usmerenih na kriket, kad mu je pažnju privukla neka buka kod ograde. Odrasli su otišli svojim putem, ali sad su tamo bila deca. Čak i sa mesta na kojem je bio, udaljenom nekoliko metara, videlo se da su to bila siromašna deca.
Devojčice su bile bose i u iscepanim haljinama. Neki od dečaka su pokušali da preskoče ogradu, očiju uperenih u sto pun hrane.
„Odnesi im nešto, Dejzi“, reče joj majka. „Odnesi im sendviče. Ja sam ih donela“, dodala je, jer se žena za čajnikom spremala da joj prigovori. Žene, videvši šta se događa, počeše da se približavaju stolu, pa gospođa Lejn viknu: „Samo ono što sam ja donela, ništa drugo.“
Alfred i Dejzi podigoše tanjire sa sendvičima i nekoliko parčadi torte do ograde odakle ih deca zgrabiše. Bila su gladna.
Žene koje su pristigle stajale su stisnutih usana.
„Samo ono što sam ja donela“, uzviknula je gospođa Lejn s osmehom, ali ljutito.
Ispod glasa reče: „Ne moraju se plašiti za svoje dragocene torte, što se mene tiče.“
„To su Cigani“, reče jedna od žena. „Ne bih volela da oni dobiju moju najbolju tortu.“
„Pa, čak i Cigani moraju ponekad da jedu“, reče gospođa Lejn sad već crvena od besa.
„Tako su siromašni“, reče Alfred namrštenog čela, obraćajući se gospođi Lejn kao da čeka objašnjenje. „Izgledaju kao da im treba pošten obrok.“
„Da“, reče Dejzi, smešeći se dečaku kojeg je znala celog života, prljavom školarcu koji je izenanada postao heroj.
Emili se iskobelja iz zagrljaja gospođe Lejn i ponovo veza crnu traku koja joj je držala kosu. Imala je osamnaest godina, kosa joj je bila „podignuta“, ali ovog popodneva, među starim prijateljima, izgled školarke činio se prikladnim.
„Moram da idem“, rekla je. „Zakasniću na voz.“
„Idem s tobom“, odmah reče Dejzi.
Emili je stajala smešeći se i trepćući, pokušavajući da zadrži suze. „Prvi korak je najteži“, poverila je gospođi Lejn, preuzimajući kontrolu nad svojom budućnošću i držeći je podalje od njenog ozbiljnog lica na kojem je počivao tihi protest.
Dve devojke odoše do ograde, Emili i njena senka Dejzi odmah iza nje.
Kod ograde ona potraži kapiju ili neki otvor – ništa.
Deca su se i dalje motala tuda, nadajući se da će dobiti još. Emili je u trenutku sevnula očima okolo, preskočila ogradu i stajala smeškajući se pobednički gospođi Lejn i ženi za čajnikom, koja je bila šokirana ovim ponašanjem nedostojnim jedne dame. Nigde kapije, pa Emili podiže Dejzi preko. „Je’n, dva, tri“, i dve devojke odoše na stanicu.
Alfred se pridružio grupici blizu igrača.
Gospođa Lejn je sad sedela u dubokom hladu, a zajapureno lice joj je ponovo poprimalo uobičajenu nijansu.
„Sve je to...“, reče obraćajući se, verovatno, nekolicini vrabaca koji su napadali torte. Pomislila je na njen predivni skok preko ograde, s kakvom je gracioznošću, s kakvom lakoćom izveden i, iz nekog razloga, kao da se suprotstavljao Emilinom ishitrenom i nepromišljenom planu. „O, ne“, reče gospođa Lejn. „O, ne. To ne može biti. Kakav gubitak.“
(S engleskog prevela Tamara Veljković Blagojević)
1 Početkom maja ove godine u Velikoj Britaniji pojavio se novi roman aktuelne nobelovke Doris Lesing, Alfred i Emili, koji je kritika dočekala sa nepodeljenim pohvalama. Kao model za junake romana, Lesingovoj su poslužili stvarni životi njenih roditelja, koje sagledava iz dva ugla – onog koji nalikuje faktografiji, i iz fiktivnog ugla. Naime, u prvoj polovini knjige traju njihovi stvarni životi, a u drugoj, onakvi kakvi su mogli biti, da se nisu stvarno sreli i da se autorka uopšte nije ni rodila, da nije bilo Prvog svetskog rata, da je istorija sveta krenula drugim tokom… (Prim. prev.)
