Jedan od najizrazitijih srpskih pesnika kod kojih nihilistički diskurs postaje veoma dominantan jeste Vujica Rešin Tucić, ali u njegovoj poeziji ništavilo i praznina imaju obeležja izrazite agresivnosti i ledenog trpljenja bez ikakvog smisla i svrhe. U Tucićevoj poeziji ta agresivna praznina je propevala na odista ubedljiv i krajnje autentičan način. Tokom čitave svoje pesničke avanture Vujica Rešin Tucić se neprestano suočavao sa izazovom praznine, ništavila i ćutnje kao prirodnoj posledici radikalnog nihilizma kakav pre njega nije bio poznat srpskom pesništvu. Otuda se neodoljivo nameće zaključak da „kategorički imperativ nihilizma jeste mit koji je pesnik opevao i koji je živeo.”1 Ovakva poetička iskušenja Tucićeve poezije zadobila su specifičan oblik „toposa nihilističkog varvarstva” kojim se, mimo bilo kakvog pozitivnog smisla, iskazuje sveopšta i napadna ispražnjenost kao poseban način čovekovog postojanja: „Pesma je svedočanstvo bića sučeljenog sa prazninom, svedočanstvo bića koje još uvek pokušava ne toliko da peva koliko da naprosto ponešto kaže i time posvedoči sopstveno postojanje. Otuda je ova poezija neprestano raspeta između oporosti kazivanja i gole ćutnje. Ćutnja, kojoj se Vujica Rešin Tucić predaje sa zanosnim umorom i upečatljivom istrošenošću bića, nije ćutnja jednog mudraca. To je ćutnja zaustavljenog, umrtvljenog smisla: ćutnja bića koje, poraženo, stoji usred ogolelog, praznog sveta.”2
Naznačene tematsko-motivske i stilsko-jezičke strukture mogu se prepoznati u mnogim Tucićevim pesmama, uz ovakve ili onakve semantičke nijanse, ali se topos nihilističkog varvarstva veoma ubedljivo iskazao u zbirci Reform grotesk (1983) i u, primera radi, pesmi „Gledaj, i pamti”. Pomenuti topos neposredno se materijalizovao kroz mnoštvo varijacija negativnih određenja stvarnosti, te kroz naglašavanje čina destrukcije i sveopšte ispražnjenosti bića. U tom pogledu može biti veoma zanimljivo kako pesnik kolažira iskaze naglašeno ličnog iskustva i iskaze koje možemo smatrati univerzalnim po svojoj prirodi. Posle uvodnog performativnog iskaza, upućenog nekom neimenovanom sabesedniku (taj je iskaz istovetan sa naslovom pesme, a glasi: „Gledaj,/ i pamti!”), prirodno se kod čitaoca formira sistem očekivanja u kojem središnju važnost zadobija pesnikova potreba da celu pesmu oblikuje kao neku vrstu svođenja računa i sumiranja ličnog iskustva tako da to i drugome može poslužiti kao upotrebljiva, smislena pouka. Poetski subjekt ove pesme, otuda, kazuje sabesedniku/čitaocu šta treba da čini: da osmotri iskustvo kroz koje je kazivač prošao (“gledaj”) i da u tome prepozna nekakvo opštije značenje, nešto dostojno pamćenja (“pamti”).
Naredni iskazi ove Tucićeve pesme razgranavaju se u dva pravca: s jedne strane, ti iskazi definišu prirodu samog poetskog subjekta, a, s druge strane, i prirodu sveta u kojem živi, pa i celokupne stvarnosti kojoj zajednički, i on i čitalac, pripadaju. U prožimanju tih dveju perspektiva konačno se konstituiše slika sveta i puni ontološki uvid ove Tucićeve pesme, pa i njegove poezije u celini. Posle uvodnog „uputstva za upotrebu”, u pesmi će uslediti iskaz koji određuje prirodu poetskog subjekta: „Čovek sam/ i/ pod zvezdama/ još nemam uspomene.” On, dakle, samoga sebe definiše generički, kao ljudsko biće, ali nasuprot očekivanjima naglašenog pozitiviteta (poput iskaza: „Čovek, kako to gordo zvuči” ili „čovek je trska koja misli” i slično),3 neće uslediti nikakve pozitivne već isključivo negativne odredbe: poetski subjekt sebe vidi kao biće kojem je nešto uskraćeno, kao biće koje „još nema uspomene”. S obzirom na prisustvo priloške reči „još”, očigledno je da te uspomene subjekt ipak iščekuje, te da njihovo odsustvo doživljavamo kao, tek, privremeni nedostatak.
U trećem kompozicionom segmentu pesme „Gledaj, i pamti” uslediće nekoliko opštijih, univerzalnih iskaza koji određuju prirodu sveta u kojem subjekt postoji. Pre svega on će reći da „život je bolest duha”, čime je načinjen ozbiljan osporavalački gest: život i duh ne samo da se ne dovode u blisku, pozitivnu vezu (ni govora, dakle, o duhovnosti čovekovoga života) nego se život smatra deformacijom, izopačenjem i patološkim poremećajem duha. Nigde, dakle, nema trajnijih pozitivnih odredaba koje bi učinile da svet doživimo u nekakvoj bliskoj vezi sa tradicionalnim kategorijama istine, dobra i lepote. Čak i kad se kaže da je svet „lep,/ moćan/ i/ sudbonosan”, odmah se potom dodaje da „žudi/ za strašnom/ vešću”, a ta vest je, svakako, nešto povezano sa smrću, bolešću, stradanjem... S obzirom da je negativitet redovno prisutan bilo kao izrazito dominantan fenomen bilo kao puki kontrapunkt pozitivitetu, onda će sasvim prirodno uslediti iskaz koji osporava ideju progresa u stvarnosti (“Napred se ne može”), kao i iskaz koji, uprkos grotesknim razmerama i kosmičkim efektima poređenja, preti uništenjem i sveopštom destrukcijom: „Avion,/ sitan kao picajzla,/ nosi bombu.” Okončavši ovaj niz iskaza koji, uslovno rečeno, definiše fenomen stvarnosti, pesnik ostavlja čitaoca sa neodoljivim utiskom kako nikakve pozitivne odredbe nemaju utemeljenja niti stvarnoga značaja. Svet je određen samo negativnim kategorijama koje subjektu, dakako, ne mogu obezbediti nikakav smisleni pogled na svet koji bi, makar koliko, delovao utešno i melemno.
U završnom, četvrtom kompozicionom segmentu pesnik nas ponovo suočava sa pravom prirodom poetskog subjekta, ovoga puta nešto bliže određenom. Ako je početno generičko određenje dalo najširi okvir (poetski subjekt je čovek), ovo drugo, konkretnije određenje ukazuje na to da je subjekt, pesnik ili pevač, zapravo potpuni usamljenik kojeg ništa više ne veže sa ostalim pripadnicima roda kojem pripada: „Pevam!/ Otpisan od svih./ Kao divlji pas,/ čekam/ nepoznati/ život.” Pokazuje se, dakle, da generičko određenje čovekovo nema ništa čvrsto u sebi, nego je sasvim ispražnjeno od pozitivnih odredbi. Moglo bi se, parodirajući poznate iskaze Maksima Gorkog i Bleza Paskala, reći: „Čovek, kako to prazno i ništavno zvuči!” ili „Čovek je biće koje misli prazninu i ništavilo.” U Tucićevoj viziji pevanje, a to znači poezija, ali i muzika i crkveno pojanje, nemaju više nikakve moći da dodirnu strune kojima se oglašavaju generičke suštine čoveka kao takvog, nego je pesnik (i pevač i pojac) biće potpuno izolovano od ostalih pripadnika svoga roda, on je „otpisan od svih”. Poezija, po Tuciću, više nema moći da integriše ljudsku zajednicu nego ona može samo da registruje stanje svesti takvoga bića koje je ispražnjeno od svakoga određenja i isključivo vezano za utopijsku dimenziju neuhvatljive budućnosti. Takvo biće, stoga, i postoji „kao divlji pas”, koji se otuđio od svoje generičke suštine i od svoje vezanosti za bližnjega svoga, a istovremeno se sasvim približio prirodi divlje zveri, tj. vuku, što znači da je u evolutivnom smislu izrazito regredirao.
To biće nema sopstvenu prošlost, zapravo još uvek je nije steklo jer nije ni izgradilo identitet na osnovu kojeg činjenice prošlosti mogu da obrazuju smislen poredak. Isto tako, ovo biće još nije steklo ni pouzdanu predstavu o budućnosti, jer je život koji se iščekuje potpuno nepoznat i neodređen. Tako raspet između neosmišljene prošlosti i nedosegnute budućnosti, poetski subjekt Tucićeve pesme ostaje u nekakvom praznom prostoru između dve neizgrađene fikcije, između dva ništavila. Praznina, otuda, predstavlja osnovni egzistencijalni modus Tucićeve poezije: jedina stvarnost, ona realna, koja se zbila, ne priznaje se; a ona koja bi tek trebalo da usledi, nikako ne dolazi. Tako se biće neprestano nalazi u ontološkom procepu, u ništavilu iz kojeg nikakvog izlaza nema. O tome, zapravo, peva Vujica Rešin Tucić: o biću koje se u svojoj praznini suočava sa potpunom nemoći da odredi kako samoga sebe tako i svet u kojem postoji. U tom svetu, dakle, gleda se i pamti pre svega to da ništa nije vredno ni dostojno gledanja i pamćenja. Ta zaleđenost usred praznine nije, međutim, nešto što se doživljava krajnje dramatično ili sa naglašenim patosom. Tucićev nihilizam stekao je ledenu smirenost u kojoj nema niti topline prošlosti niti vatrenog entuzijazma budućnosti. Takva poetizacija praznine i odsutne sadašnjosti prirodno se morala pojaviti kao rezultanta nihilističkog varvarstva kojim su sve strukture smisla dovedene u pitanje i osporene, a namesto njih nije se pojavilo baš ništa. Praznina i ništavilo postali su, tako, krajnje agresivni ispunjavajući ljudski svet u meri koja nametljivost praznine ispostavlja kao najzanimljiviju inovaciju koju je u srpskom pesništvu nihilistički diskurs Vujice Rešina Tucića materijalizovao.
1 O tome, videti; Ivan Negrišorac: „Slučaj provociranja praznine”, u: Legitimacija za beskućnike. Srpska neoavangardna poezija: poetički identitet i razlike, Kulturni centar, Novi Sad 1996, str. 192.
2 O tome, videti: Ivan Negrišorac: „Nihilističko varvartsvo srpske neoavangarde”, u: Vujica Rešin Tucić: Igrač u svim pravcima (Izabrane i nove pesme), Orfeus, Novi Sad 2001, str. XVIII-XIX.
3 Ovakvim očekivanjima se aktivira ne samo konkretan intertekstualni potencijal sadržan u autorskim opusima za koje su ovi iskazi vezani, za Maksima Gorkog i Bleza Paskala, nego se aktivira i celokupno nasleđe humanistički orijentisane ljudske misli, one misli koja u čoveku prepoznaje najviši kosmološki događaj dostojan da u sebi sabere misaonu supstancu svega postojećeg.
