Sedim na stepeništu predstavništva „Vijesti“ i pušim. Ispred mene deca igraju fudbal baš pored crkve stare 700 godina. Pitam se odakle u ljudima potreba da se vidi i obiđe ceo svet, kad evo, tu su pred nama i tvrđave i stari gradovi i kamen uglačan vetrom i crtica na zidu o visini vode za vreme najljućih kiša. Da ne sedim tu, ispred „Vijesti“ zaklela bih se da se to igraju deca na Alfami, a da u Seknd-hend prodavnici pored nije pica-majstor iz „Pjace“, pored koje i stoji crtica o vodostaju, prva pomisao bi bila Porto i kiše koje padaju neprekidno do potpune depresije. Iako je nezamisliva vrućina i sezona koja upravo počinje, ne mogu da se oslobodim teške melanholije koju kriju hladni kameni zidovi dobre zvučne izolacije. Tuga kotorskih kiša me mori. Možda je dovoljno doživeti jesen u Lisabonu da osetiš tugu svih primorskih gradova, pomislim. Ovog leta, živim u starom gradu. Maštala sam godinama o tome da ustanem i pogledam kroz prozor sa kafom u ruci i vidim kamene ulice. I čujem zvonik tik pored svog prozora. Kroz prozor, pak, vidim kafe „Škorpion“ i Nigora. Vijore se zastave dve vere i dve države. Vreba slutnja u vazduhu, strepnja od onoga što čeka i crni zvuk Lelejske gore. A tako sam duboko prezirala taj roman Mihaila Lalića! Dok se kupam u zalivu gde je morska voda prepuna algi, pampers pelena, limenki i sumnjivih stvari koje plutaju, prilazi mi neko sa leđa i govori za vrat svoje ime. Uspelo mi je da se ne udavim, ali i da upoznam lokalni život od rođenog Kotoranina. Dejo je raznosač pića po starom gradu. Ima smešnu prikolicu po kojoj ga prepoznaju i, pored toga, glumi u amaterskom pozorištu. Snimao je i za Italijane, bio i partizan i Nemac i slikao se sa Bjelogrlićem. Ovo poslednje za njega ima veći značaj od svega što mu se u životu desilo. Fascinira činjenica da zna deset rečenica na japanskom i da su se Japanci (koji mi idu na živce svuda po svetu, mada ih samo po foto-aparatu i rancima razlikujem od Kineza) silno oduševili. Dejo ide u Australiju na uvek. Pečalbarska priča o porodici kojoj treba novac, a čini se i iskonska ljubav ka daljinama i egzotici koju u sebi ne mogu da sputaju primorci. U toku je Festival pozorišta za djecu i priča mi o prošlogodišnjem koji je otvorilo lokalno amatersko pozorište, gde je on lično izveo performans spasavanja devojčice sa zidina staroga grada. Deca su mu celo leto vikala: „Dejo, care!“. A nije propustio ni da radi na restauraciji jedne crkve i da nam naglasi koliko Kotor ima crkava. A broj je impozantan – 36! A kad se jednog dana vrati iz Australije (u kojoj svaki deo Sidneja drži po jedna mafija, a srpski naravno srpska, mada i libanska radi za nas, kako kaže Dejin drug odande, čiji ga brat i vodi tamo, a kog je Deja upoznao kad su ovi izbegli iz Hrvatske, pa se nešto u školi nisu slagali, pa su jedan drugome junački izašli na megdan i tukli se satima i na kraju se, ravnih snaga izmirili i izgrlili i doživotno sprijateljili) sa velikom lovom, naravno, Dejo planira da zatvori ceo stari grad i napravi sajam erotike. U to ime, ovoga leta upoznao je dve Mađarice i velikodušno im ponudio smeštaj. Sad leti, negde preko Singapura do Sidneja, prvi put u životu, avionom. U starom gradu, iznad kafea „Škorpion“, gde Nigor pije jutarnju kafu, vidi se jedan u belo obojen prozorski okvir i jedna bela tv-antena koju je Dejo obojio i postavio. Zvona oglašavaju devet ujutro. Deca pored crkve igraju fudbal. Govore „izvinite“ kada vas pogodi lopta. A pitanje o tome šta smo sve kadri da imamo u sebi i šta sve možemo da podnesemo lebdi iznad kupole i neba starog grada.
