V&A
Tu na klupi u V&A Muzeju
crtala je gipsanu kopiju Mikelanđelovog Davida.
Predano. Ulazeći mu u misli,
kao da plovi mirisom vode
u hotelskom bazenu.
Da im izmeri dubinu.
Da im dodirne kružne talase i odredi starost.
Pružale su se linije i širila se svetlost. I senke.
I žamor radoznalih stranaca,
uzdasi, divljenja, zbrka vremena,
kazaljke na satu što žure prema zatvaranju.
Mora da postoji neka prečica što vodi do izlaza.
Između glave i nogu,
preko vratne žile i grudnog koša,
desnog kažiprsta i stomaka i stida i kolena.
Neka skrivena staza
uronjena u telo.
Neki promakli trag,
podzemna železnica
u kojoj svi čitaju mape umesto knjiga.
Neki zalutali putokaz
što vodi na površinu.
Neki dabldeker što vozi na stanicu Viktorija
zaboravljene kao kišobran
i vraća u hotelsku sobu.
Restauraciji sna.
REGENT PARK
Pušila je neku cigaretu
zaboravljenu davno u džepu farmerica
dok smo u vunenim džemperima
leđima uranjali u vlažno tle
Ridžent parka i slušali šuštanje
sudbine sazdane od opalog lišća.
Kao uplašeni ježevi
oslonjeni na bodlje
šutirali smo oblake
nekom žilavom snagom
što će uz pomoć nadahnuća
izroditi beskonačno mali deo sveta –
u jasnoj svetlosti zalaska,
u smiraj, u nenameštenoj sobi
koja je skladište slomljenih stolica,
krhotina straha, oskudnih zatišja uma,
sramežljivih disonanci sna –
koji će uzvratiti bljeskom
među bedrima i stomakom
i otvoriti prostor za triptih
u trupovima čamaca za iznajmljivanje
dok se voda u jezercu nadima
beležeći trud svakog poteza.
GLOBE THEATRE
U poodmaklo jutro oklevala je u krevetu
popravljajući pukotine na nebu.
U prizmama minuta
privijena uz moje lice
tonula u toplotu, strast, krv
odajući tajne zaključane
krhkom napravom duše,
sredinom mog poprsja
ispisujući dve zagrade
i među njima čarobni smisao
potonuo u treset duž Victoria Embankment-a
između Blackfriars i Southwark mosta
gde se ukazuje lebdeća priroda prašine,
bit zaljubljenih srca
što oživljavaju u izložbenim kostimima
Šekspirovog Globa
gde sam joj pozirao kao zaljubljeni Romeo
u tamnom oreolu božićnog venčića
da kroz noćne živice
upijemo u sebe krhki kalendarski decembar,
da na sceni života presvučenoj daskama
krvavih jezika izgovorimo redove
poslednjeg čina dok kulise šušte,
dok se svetla gase,
a molekularna jeza talasa
prožima naša tela
u sinusoidnom milovanju
i daje suptilan smisao očima
uperenim u trenutak.
