Na prelazu veka u Americi nastupa skoro nepregledan broj pisaca, raznolike poetike bore se za prolaznu pažnju kritičara i čitalaca, umetnici se utrkuju sa večnošću. Naravno, ima mnogo pozvanih, ali malo odabranih. Dok se može beskonačno polemisati o tome kakvi su kriterijumi odabira, u rasponu od sadržajnog priznavanja elitne manjine pa do „formalnih“ znakova ugleda, kakav, na primer, utelovljuju nagrade, ili broj prodatih izdanja, svejedno možemo da primetimo da samo nekolicina književnih umetnika doživljava kako popularnu tako i kritičarsku slavu. Pesnici koje široka publika ceni, istovremeno, i sa očigledno sličnom strašću kakvom ih cene i sofisticirani intelektualci, pisci komentara i komplikovanih analiza, takvi su pesnici sasvim sigurno veoma retki. Međutim, ako su to ujedno i pesnici koji pišu – dovedimo ovaj pravac razmišljanja do ilustrativne krajnosti – u prihvaćenom mediju, oni se mogu izbrojati na prste jedne ruke. Među živim pesnicima, koji danas kao svoj umetnički izraz koriste američki engleski jezik, Čarls Simić je upravo autor koji nikad nije hteo, niti mogao da se oslobodi svog naglaska u govornom jeziku domovine, dakle, naglaska na osnovu kojeg se mogu prepoznati pisci koji su svoj autentični „prirodni“ jezik usvojili tek u mladosti, i on za njih nije tako podrazumevajući kao maternji. To mu očigledno nije nimalo smetalo kad je zbog svojih stvaralačkih dostignuća postepeno počeo da stiče spoljašnju čast i institucionalne privilegije. Oni rečito govore da se, u stvari, radi o javnoj saglasnosti u „republici književnosti“: Čarli Simić je originalan i nezamenljiv glas u savremenoj Americi! Naime, Simić je dobitnik brojnih nagrada, od kojih je, valjda, najpametnije navesti samo najznačajnije: Pulicerova nagrada 1990. godine za knjigu pesama u prozi Svet ne prestaje; nagrada međunarodnog PEN-a za prevode, nagrada „Edgar Alan Po“, stipendije Fondova Ingram Meril, Gugenhajm i Fulbrajt, pogotovo se ne sme izostaviti nagrada MekArturovog fonda, poznata i kao „nagrada za genije“, koja čoveku pet godina za redom donosi hiljade dolara i čiji se godišnji iznos podudara sa starošću dobitnika nagrade. Jednom rečju: sudeći prema nagradama, mesto u američkom Pantenonu za Čarlsa Simića već je obezbeđeno.
Ma kako odlučujuće definisana sudbinom emigranata, za opšte priznata dostignuća, u tome što je zapravo visoko specijalizovana disciplina umetnosti, istorija američkog kontinenta bila bi samo osnov u nekom drugačijem, čak radikalno „stranom“ iskustvu, pouzdano preskromna da sama po sebi obezbedi uslove za tako nezaustavljiv uspon. Dobro: tu i tamo se zaista može naleteti na loše prikrivene strele zavisti koje, izokola, ka Simićevom delu usmeravaju neki pesnici kojima američki engleski jeste maternji jezik, kao da već sama takva činjenica može automatski da jemči pokretanje smele umetničke imaginacije. Istovremeno, sasvim očigledno ostaje sledeće: isključivo oslanjanje na istočnoevropsko iskustvo u svom neprerađenom, sirovom, neposrednom obliku u katapultiranju u orbitu pesničkih zvezda bilo bi, naravno, prekratkog daha. Stilistički ga kristalizuje i egzistencijalno univerzalizuje tek Simićeva majstorska askeza, korišćenjem liričnog jezika u kojem se profano olako meša sa svetim, komično s tragičnim, a ljubavna oda ide pod ruku s pobunjeničkim podsmehom usmerenim ka nekim oblicima „vaspitavanja srca“.
Simić je rođen u beogradskoj građanskoj porodici 1938. godine. U Beogradu je doživeo nemačko bombardovanje i kraj rata, nakon nekoliko neuspešnih bežanja cele porodice preko jugoslovensko-austrijske granice, kroz „guste i mračne slovenačke šume“, konačno je 1954. godine ipak stigao u Sjedinjene Američke Države, u utrobu emigrantskih sudbina, u industrijski Čikago, grad etničkih kvartova, kontinuiranih društvenih napetosti, i nepoverljivog odnosa prema snobovskoj istočnoj obali, uključujući Njujork. Čarls Simić je u Ameriku stigao preko Pariza. To uopšte nije beznačajno, jer se u „gradu svetlosti“ po prvi put suočio sa granicama maternjeg jezika, sa svojim tuđinstvom i svojim koferom kao jedinom imovinom, što iskričavo i često samoironično opisuje u nizu autobiografskih eseja, a pogotovo u potresno ispovednom spisu With Jean Tierney in Paris, prvi put objavljenom tek u proširenoj beogradskoj varijanti iz 1999. godine, dok je izvornik te prozne knjige Orphan Factory objavljen 1998. godine.
Možda upravo povodom okrutnog finala dvadesetog veka koji je u smrtonosnim kovitlacima rata sa domaćeg praga oterao nepregledne mase civila samo na Balkanu, a kamoli drugde po svetu, možda upravo u ovom istorijskom trenutku možemo opipljivije naslutiti teskobni smisao iskorenjenosti i ujedno visceralne potrebe za ponovnom „invencijom ja“, dakle, onaj smisao kakav je iz treperećih likova na filmskom platnu posleratnog Pariza stvarao mladi Čarls. Srpski Dušan postao je stvar prošlosti, zbunjeni petnaestogodišnjak još je pre odlaska u Ameriku, odabranu zemlju mita o loncu za topljenje različitosti, preživeo svoj prvi mučni period u kojem je disao kroz kožu adolescenta koji nigde ne pripada, jer je obeležen nasleđem „raseljenog lica“. Biografske činjenice, činjenice lične istorije, u značajnoj meri su istovremeno i izvor Simićeve iznenađujuće velike spoznajne pažnje koju posvećuje razmišljanju o načinu delovanja širih društvenih i političkih silnica „u veku krajnosti“ (Erik Hobsbaum). Oblici razmišljanja te vrste i lirične meditacije pronalaze svoj put u mnogovrsne književne forme, uključujući hibridni personalni esej, u kojem Čarls Simić i sam dostiže krajnosti vidovitosti, tako da je često uključen u redovnu godišnju ediciju The Best American Essays izdavačke kuće Houghton Miflin. Bez obzira na žanrovsku raspršenost, njegovo delo ipak poznaje Arijadninu nit ključnih toposa. Raznolika dela uvek su povezana nekim tematskim snopovima, koji se provlače kroz ukupan opus i na neki rastuće nužni način čak – nije preterano reći – drže na okupu.
U intervjuu koji je imao sa Šerodom Santosom, i koji je na raspolaganju u jednoj od knjiga kritičkih eseja o njegovom delu The Uncertain Certainity (1985), Simić u vezi sa sopstvenim istorijskim polazištem ne ostavlja nikakvu sumnju; on se ne predaje biografskim mistifikacijama kakve su ljubili neki istočnoevropski pisci koji su uspeli u Americi, na primer Vladimir Nabokov, među vrhunskim majstorima, i Ježi Košinski među vrhunskim šarlatanima. Ne, Simić je ovde brutalno neposredan: „Imam ono što Jan Kot (najpoznatiji poljski teatrolog, nap. pisca) naziva ’tipičnim istočnoevropskim obrazovanjem’. Pri tom Kot misli na Hitlera i Staljina koji su nam dali osnovno znanje. Kad sam imao tri godine, Nemci su bombardovali Beograd. Kuća preko puta pogođena je i uništena. Toga je bilo mnogo, kao što je svima poznato. Kad je rat završen, rekao sam: ’Sad je kraj veselja.’ To vam daje dobru predstavu o tome koliko sam bio odvratan.“ Kao što se u toj izjavi, na prvi pogled, nelagodno mešaju humor i ozbiljnost, tako i u njegovoj poeziji dolazi do izražaja ta neprekidna ontološka napetost kojom lirska pesma pokušava da postane vredna večitog konflikta između života i umetnosti, između apsolutnog i relativnog, između mozga i stomaka, između svetog i profanog.
Teško je pisati poeziju a da se, pre ili kasnije, ne počnu postavljati pitanja o ljudskoj kondiciji i učešću sopstvene pesničke vizije u njoj, zato Simić – drugačije od mnogih drugih pesnika koji misle da treba biti „plemeniti idiot“ – nema nikakvih poteškoća kad tvrdi da je poezija samo poseban oblik saznanja. Reči koje pesnik koristi drže ogledalo vremenu u kojem je pesma nastala. Ako je to za Simića ogledalo u lavirintu zabavnog parka, gde se stalno gubimo i tragamo za pravim putem, nikad do kraja ubeđeni da li se pred nama otvara pristup izlazu ili još jedna glatka providna površina koju ćemo dodirnuti nosom, utoliko bolje za njega: na taj način prednost daje humoru kao sredstvu za to da svejedno dostigne neki stepen vrednosti. Ljudska sudbina u dvadesetom veku, uprkos tome, još uvek nije bila nemoguća, ali zato je kao stvorena za gradivo pesnika i filozofa. Pesnik kao kvintesencirani „suvišni čovek“ koristi nekih dvadesetak redova za to da odgovori na svet koji je, na ovaj ili onaj način, ravnodušan. Upravo se ravnodušnosti Simić grčevito odupire, mada bi se na osnovu čitanja njegovih ranih pesama moglo zaključiti da voli humor upravo zbog njega samog – da jednostavno uživa u iskričavim dosetkama i razoružavajućoj ironiji koja nije neposredno usmerena ka razotkrivanju velikih istina, već, pre svega, ka proizvodnji užitka koji raste iz suočavanja suprotnosti. Međutim, verovatnije je sledeće: humor je u službi šire kosmičke vizije koja pokazuje autorov egzistencijalni angažman stvarnošću. Naime, Simiću upravo humorna žica omogućava uspostavljanje one neophodne distance koja tek uspeva da učini da se amorfno gradivo beleženja sveta može – kao u nekom alhemijskom procesu – pretvoriti u istinu, ma kako brzo ona isparila i nestala. Imamo posla sa suverenim autorskim stavom koji zna da meša elemente tragičnih događaja sa napornim, ali ponosnim otuđivanjem kojim se pesma štiti od pada u neposredovanu sliku ljudske muke i bola, a time se udaljava od gravitacione sile sentimenta. Simić u najboljoj realističkoj tradiciji ipak drži – kao što je rečeno – prljavo zrcalo sirovom svetu koji se u odblescima sopstvenog besmisla ogleda u stihovima njegovih eliptičkih, gnomičkih i nadasve privlačnih pesama.
Koliko god da su Simićeve pesme obavezane na napor da spoznaju istinu svakodnevice, uvek ih podržava neka temeljna politička senzibilnost. Odmah, odmah dodajem, da ovde ne mislim na neposredno komentarisanje političkih ličnosti ili odlučujućih događaja u njihovom neposredovanom obliku. Radi se o nekoj drugoj vrsti angažmana. Radi se o jezivoj i pretećoj prisutnosti one opasnosti koja vreba odmah ispod površine naizgled nevinih krhotina svakodnevnog života. Poznata harvardska kritičarka Helen Vendler, „prva dama književne kritike“, inače škrta na pohvalama, čak izričito tvrdi da je Simić najbolji politički pesnik na savremenoj američkoj sceni. Njegovi zgusnuti amblemi i duhovite stilizacije dobro odbijaju turobnu ozbiljnost asocijalne poezije ili direktnog društvenog angažmana. Takođe stilizovani komadići ličnog komentara veoma su primereni za osvetljavanje egzistencijalne jeze poznate svima kojima nije svejedno kako se svet okreće, dok ujedno znamo da se u tom nedokučivom procesu koji je češće uništavajući nego ohrabrujući, ne može ništa bitno promeniti. Simić ima retku sposobnost da na opipljiv način, iako pri tom koristi ograničena sredstva svoje lirske palete, prizove pred nas zgrožene ruševine humanističke oholosti, od koje nam je na prelazu milenijuma ostala samo još drhteća nemoć pojedinca. Tim okretanjem prema ja, prema estetskom i etičkom učinku, njegove pesme mnogo više razotkrivaju nego što bi to mogla i najdetaljnija dokumentacija globalnih društvenih potresa. Pomoću spontano pročišćenog jezika koji je intimno vezan za podzemne ritmove žargona i raskoš uličnog govora, Simić se aktivno oslanja na američku pesničku tradiciju od Volta Vitmena dalje. Svojim pritajeno alegoričnim prevratništvom na videlo iznosi i istočnoevropsku egzistenciju koja je, zapravo, samo doživljaj „politike kao javnog posla”. To znači da je obeležena činjenicama koje se često krvavo, ali uvek sudbonosno tiču svih nas, mada nemamo svi jednako odlučujući uticaj na praksu političke moći.
Naime, to što Simić negde naziva velikom tamnom noći istorije, zapljuskuje čitaoca kroz slike često grotesknih minijaturnih priča koje – kao već u romantičnoj prenapetosti braće Grim – svoju fascinaciju crpu iz činjenice da su naseljene marširajućim vojnicima, šumama koje govore i fantomskim gradovima, vešticama i zlim duhovima, krvlju i kostima. Međutim, uprkos tome, bilo bi suviše jednostavno tvrditi da Simića treba razumeti, pre svega, ako ne isključivo, kroz optiku tragične lične istorije. Ogoljena ličnost i njene raznolike minule manifestacije u Simićevoj poeziji često su skoro sasvim prikrivene: pesnik samo aludira na njih, ali to ne prestaje da radi, tako da upravo kroz kontinuitet biografskih slika brani njihovu egzistencijalnu validnost. Karakteristična upornost kojom se „factum brutum“ njegove biografije uvlače u književno tkivo, možda je manje primetna ako se Simić čita isključivo kao pesnik. Onog trenutka kad pristanemo na posmatranje ukupnog opusa u kojem svoje legitimno mesto imaju i eseji, komentari i, ne sasvim na kraju, dugački analitički intervjui, ispred očiju pažljivog čitaoca izranja neka mnogo zaokruženija biografska slika. Sa tog gledišta teško se može izbeći utisak da je Simić upravo u paraliterarnim žanrovima mnogo više voljan da pribavi informaciju i osvetljenje sopstvenog života, nego što mu se to dešava u poeziji. Još više: čini se kao da mu tako ritam umetničkog sazrevanja, kao i ritam ljudskog starenja, u stvari diktiraju neki viši stepen iskrenosti. To možda ima veze i s činjenicom da se – drugačije nego u ranim pesničkim knjigama – sad više ne bori za svoje mesto u vrhu moderne američke poezije. On je sad u njemu tako čvrsto usidren da mu čak i nenaklonjeni komentatori priznaju mesto jednog od glavnih pesnika američke prve lige, a oduševljeni obožavaoci zajedno sa Džonom Ešberijem čak ga vide kao prvi lirski glas savremene Amerike.
Bitno je istaći da egzistencijalistička uverljivost i estetska inovativnost Simićevim pesmama daju onaj neshvatljivo privlačni status zbog kojeg one zavređuju da se čitaju same za sebe. Peter Štit u knjizi koja je nadahnula i ovaj spis, pod naslovom Uncertainty & Plentitude (1997) kaže da je Čarls Simić pesnik o kojem se brzo može steći utisak da otkriva potencijalno u posebnom. To znači da nam on omogućava da vidimo univerzalne dimenzije egzistencije, međutim, to čini kao da piše nekako usput, beležeći klimatske isečke, neposredno prenoseći pulsiranje života, i pri tom se ne podređuje nikakvom simboličnom okviru. Zaista, njegove knjige pesama sastavljene su od pojedinačnih pesama, kao da su naknadno „zbrkljane“ zajedno. One, naime, ne ostavljaju utisak da su komponovane u skladu sa ovom ili onom epskom „pričom“ koja bi u sebi nosila mogućnost uređene razvojne dramaturgije. Možda bi čak bilo primerenije razumeti ih kao svojevrsne mini antologije, jer izgleda da za utisak pažljivo stvarane celine nema formalno-estetskog osnova. Samo dva od Simićevih književnih dela, pri tom mislim na Razotkrivanje tišine (1971) i Neprekidni bluz (1986), deluju na čitaoca i svojom promišljenom arhitekturom. Tu se pesme samo spajaju u više ili manje vidljivo oblikovane tematske modele. U prvoj pomenutoj knjizi radi se o raspadu vidljivog sveta koji se urušava sve do prostora tišine, a u drugoj pesnik prikazuje potresnu hroniku vere u bluz, čak i kad on već tone u istorijski zaborav.
Simić je u najboljim pesmama, u onima koje nisu ni samo smešne ni samo ozbiljne, odnosno intelektualno zahtevne, uspeo sjajno da slije razmatranje filozofskih tema s neobično istančanom sposobnošću posmatranja. Ona mu omogućava da raskriva svoju ljubav prema predmetima, stvarima, prema nemirnoj magmi svakodnevice koja je veoma često svakodnevica velegrada. Međutim, ovde se ne radi samo o instantno prepoznatljivim slikama, za koje ogromna većina pogrešno misli da su neutralni plod medijske mašinerije, već se susrećemo sa serijom sitnih eksplozija saznavanja koje Simić naoko usput seje po pesmama. U mislima i refleksivnim sučeljavanjima, kad upravo svest sopstvenog ja postaje ona koja je najviše „pri ruci“ i najverodostojnija, pesnik, kao prikupljač utisaka iz svakodnevnog života, doživljava epifanije. To nije rečeno tek tako. Pogotovo ne u opusu pesnika koji se u načelu odriče boga i ujedno tvrdi da bez oblika transcendencije otkazuje i najinovativnija mašta; dakle, to nije rečeno tek tako. Uprkos tome, upravo u malim okršajima sa stvarnim svetom, svetom stvari, Simić je već u ranim zbirkama naslutio refleksivne mogućnosti postojanja istine koja zasvetli u pukotinama između bogova i đavola, kao što je to izričito imenovao već u naslovu jedne od svojih kasnijih knjiga. Skrivena ambicija svake prave pesme upravo je u tome da ne dozvoljava da joj se oduzme pravo da progovori o apsolutnom, makar već samim pitanjem o njemu – kako to čini najbolja moderna lirika – nagoveštava njegov nestanak.
Koncentrisanjem na one, na prvi pogled sasvim zanemarljive predmete, Simić je sposoban da dostigne – makar samo privremeno – neki karakterističan oblik reda, razumevanja i nadzora sveta. Zato nije neobično da je, na primer, ushićeno saglasan sa italijanskim metafizičkim slikarom De Kirikom koji tvrdi da svaki predmet ima dve strane. Jedna je aktualna strana koju svakog dana vide svi ljudi, a druga je ona koja je spektralna i metafizička i vidi je samo nekoliko ljudi u trenutku vidovitosti. Te trenutke su u stanju da kristalizuju pogotovo umetnici. U aforističkom eseju iz knjige Wonderful Words, Silent Truth: Essays on Poetry and a Memoir (1994), on kaže sledeće: „Kakva zbrka! Verujem u slike kao sredstva transcendencije, ali ne verujem u boga.“ Pod transcendencijom Simić misli – usudili bismo se da pretpostavimo – neku posebnu spretnost prevazilaženja ograničenja koja nam nalažu svakodnevni mehanizmi opažanja. Tako bi se u tom prevazilaženju iskazalo neko bitno jedinstvo, za koje Simić veruje da postoji među svim stvarima, i nevidljivim nitima spaja ih u celinu. Sredstvo postizanja tog drugačijeg oblika opažanja i, konačno, mogućnosti otkrovenja, upravo je metafora. Prvi uslov za to da se metafora može efikasno koristiti jeste poštovanje i divljenje mnogim oblicima života u stvarima. Simić u vezi s tim nedvosmisleno kaže: „Metafora pruža mogućnost za moju unutrašnjost da krene u veliki svet. Sve stvari su povezane i saznanje o toj vezi leži u mojoj podsvesti.“ Takav stav istovremenog poštovanja i divljenja Simić otkriva kod Emili Dikinson, i tako otvoreno pokazuje da je vezan za korene američke poezije.
Međutim, njegova poezija ima zapravo i jedan dublji cilj. Naime, širokogruda, komično razigrana i filozofski koncentrisana, u svakom slučaju, strasna ljubav prema predmetima ovog sveta, vodi Simića ka uverenju da postoji neka opna koja se u celosti spušta na stvari i ljude, koja pri tom može ujedno i da apsorbuje haotičnu raznolikost koja zasipa naše oči, uši, usta. Jedinstvo iskustva, koje uprkos svojim kaleidoskopski raspršenim manifestacijama ipak uspeva primereno da održava verodostojnost u dvadesetom veku, može da proizilazi upravo iz smisla za humor. Nije slučajnost što su kritičari često pokušavali da ga definišu kao nadrealistu. Zaista je teško ne primetiti njegovu sklonost ka humornim, često sasvim grotesknim i prostodušno šokantnim obrtima. Njegov osećaj za bizarne detalje, široka otvorenost duha koja od banalnih načina delovanja života stvara male mudrosti, kao i sklonost ka čudnim slikama, zaista se nezadrživo širi kroz pesme i eseje, prizivajući istovremene živote stvari u njihovim suprostavljenim razvrstavanjima. Međutim, pri tom se ne radi o nekakvoj jungovskoj „ahistoričnoj“ sinhronosti, kako se to može videti kod američkih nadrealista. Upravo suprotno: njegove lirične slike raskrivaju uvek i trag rane koju u telima i dušama ostavljaju istorijske komponente. Njihova bitna karakteristika je u tome što se kreću u skladu sa upravo takvom logikom slučajnosti kakva usmerava banalne nepredvidljivosti svakodnevnog života koje prihvatamo automatski, iako nemaju nikakav vidljivi smisao. Treba, naime, reći da pod slojevima nadrealističkih slika Simićeva poezija odaje veliki napor da bi se sačuvala realistička intonacija. Taj realizam proboden je tajnovitom i jezivom nedokučivošću. To je jasno vidljivo u pesmi „Višak ludosti“ iz Knjige bogova i đavola (1990), gde priznanje o sreći koja „bez najmanjeg upozorenja“ obliva lirsko ja, već u drugoj strofi nailazi na drveće u parku koje je „oblikovano kao vešala“: tako se razotkriva stvarna beskonačnost tragičnih oblika. Kao što se često dešava kod Simića, pesma tu počinje još dovoljno opušteno i u prepoznatljivom realističkom maniru, ali se kroz sasvim malo pomeranje gledišta završava u mnogo većoj meri preteće nego što smo zbog ponuđene senzualne raskoši uz „doručak s kriškama lubenice“ u poslednjoj strofi spremni da priznamo.
Simić uopšte nije neprijateljski raspoložen prema filozofiji i procesu kritičkog razmišljanja, njegove inspiracije kod Hajdegera nepogrešive su kad razabire smisao u poeziji drugih autora i meditira o kulturnim fenomenima otpadaka, čorbe koja se puši ili džez-improvizacije. Nema sumnje: intelektualnoj intuiciji Simić odaje priznanje koje joj i pripada. Međutim, za Čarlsa Simića glavni element pri opisivanju sveta i prodiranju ka njegovoj bitnoj celovitosti koja je na delu ispod brboreće površine slučajnosti, jeste pogled, oko, pukotina svetlosti na mraku stvari: sa tog gledišta on je, dakle, empirista. Ovde treba odmah istaći da američki kritičari često ne vide mnoge podzemne tokove kolektivnog sećanja i prednatalnih arhetipova koji prizivaju naizgled nepovezane nadrealističke slike – same po sebi shvaćene kao nelogične, čisto bizarne i lepe samo po svojoj zbrkljanoj strukturi – na mehanizme spontane filozofije istorije. Međutim, tek tako se zapravo otvara smisaoni pristup gradivu iz kojeg raste Simićeva obavezanost njegovoj istočnoevropskoj priči. Ona izlazi na videlo, to je u svakom slučaju tačno, u sasvim izrazitoj meri tek u njegovom zrelom periodu. Međutim, i u ranom periodu, u vreme tzv. objektnih pesama („Nož“, „Kamen“, „Moje cipele“, „Viljuška“ itd.) oklevajuću reč dobija težina kolektivnog iskustva, na koje – drugačije nego tamo gde ga prekrivaju pastoralni impulsi kojima se Simić, doduše, često ruga dok aludira na seljačke korene svog porodičnog stabla – on sasvim nedvosmisleno ukazuje, na primer, u vezi između „golog para u noći venčanja“ i „stuba dima“ iz pesme „Tapiserija“ koja je objavljena u knjizi Razotkrivanje tišine. Glad, mučenje, teror, genocid i rasparčana tela, kao grupni oblici ljudskog stanja u dvadesetom veku, za koji znamo da je, pogotovo za Istočnu Evropu uopšte i za bivšu Jugoslaviju, bio naročito obeležen organizovanim ludilom nasilja: taj tematski sklop u Simićevoj poeziji nemoguće je izbeći.
Sa tog specifičnog gledišta treba posmatrati i njegov često loše shvaćen odnos prema ratovima povodom raspada Jugoslavije. Od Čarlsa Simića kao uglednog Amerikanca srpskog porekla, koji zbog svojih dostignuća ima brzi pristup intelektualnim i masovnim medijima, očekivalo se da će komentarisati raspad države u kojoj je rođen. Simić je to, naravno, i učinio. Međutim, pomrsio je račune tako reći svima: njegovi američki prijatelji bili su razočarani, jer nakon osude srpskog militarističkog fanatizma nije jednostavno otpisao sve i svakoga ko govori srpski. Srpska spisateljska elita koja je svoju političku egzistenciju vezala za uspon Miloševićeve nacionalno- socijalističke ideje o „Velikoj Srbiji“, u to vreme, dakle devedesetih godina, prezrivo (a malo i razočarano) odbacila ga je kao izdajicu. Sećam se koliko je, bar meni lično, značilo njegovo otvoreno pismo povodom uništenja Vukovara, koje je objavio u jednom od vodećih njujorških listova. U tekstu je sasvim decidirano rekao da je srpski narod protraćio pozitivni istorijski kredibilitet koji je stekao u prvoj polovini dvadesetog veka. To mi je mnogo značilo, jer Simić nije gurao glavu u pesak i tražio izgovore o „strateškoj nužnosti“ pada tog pograničnog grada; zato što nije pribegavao teoriji o „ravnomernom raspoređivanju krivice“, već se radilo o jasnom znaku da je – drugačije od mnogih njegovih rođaka koji su živeli van Srbije – uspeo da vidi kroz zaslepljujuću mrenu kolektivnih identifikacija koje su ogromnoj masi pre rata sasvim inteligentnih ljudi onemogućile suočavanje sa stvarnim posledicama srpskog fašizma.
Sad u retrovizoru vremena, kad je iza nas čitava decenija ratova na teritoriji bivše Jugoslavije, Simićevo političko držanje iskazuje se kao prvoklasno egzistencijalno držanje. Dakle, egzistencijalna dimenzija za njega je prvobitna i merodavna. Tako, dakle, ne sme da bude nikakva slučajnost što Simića u nizu komentara, dirljivih eseja i ganutljivih refleksija, u kojima se posle fizičke emigracije i nakon pretvaranja tog iskustva u gradivo svoje umetnosti već treći put, sada zauvek, opraštao od Jugoslavije kakvu je poznavao, u stvari nisu zanimale ove ili one vlade i njihov etnički sastav. Nisu ga interesovala kretanja ovih ili onih paravojnih jedinica preko brdovitog terena, već se koncentrisao na mučnu i napornu, opasnu i uvek neponovljivo tragičnu sudbinu pojedinaca. S njima se delimično identifikovao upravo na osnovu sopstvenog izbegličkog iskustva, dok je delimično ta identifikacija, ili još bolje: egzistencijalna empatija, nikla iz njegovog filozofskog razmišljanja o ranjivoj krhkosti individualnog lica koje je samo nemoćna igračka u stezi ekonomskih, vojnih i ideoloških silnica koje ga tako nezajažljivo prevazilaze.
To, naravno, ne znači da Simić piše sa pozicije sopstvenog ja, bar ne u smislu u kojem bismo imali posla s narcizmom imperijalne osobe oko koje se sve vrti i koja svojim delima osmišljava haos oko sebe. U njegovoj se poeziji ne radi o izuzetnom pojedincu koji magično priziva svet u bitisanje, već je možda pre reč o onom paradoksalnom obliku „prepoznatljive anonimnosti“ koja čini da jedan čovek u stvari postane svi ljudi. Visok stepen univerzalnosti, koju razabiru kako profesionalni kritičari tako i široka čitalačka publika (ne treba zaboraviti da je Čarls Simić jedan od najpopularnijih pesnika u Americi), proizilazi iz napetosti između detaljnog prikazivanja situacija iz pretežno gradskog životnog pulsa, s jedne strane, i glavnih dilema ljudske egzistencije s druge strane: to čini Simićevu poeziju privlačnom i ujedno svežom.
Možda će nam u razumevanju njegove poezije pomoći ako znamo da Simić piše „poeziju u stanju ludila“, kako sam kaže. Pri tom se žali da može da pročita stotine strana savremene poezije u kojoj pesnici pišu ili o sebi ili o prirodi, a da ni rečju ne pominju sopstvene krvnike. Čini mu se da je takva poezija solipsistička, jer nije usmerena ka obrisima istorije koji se razotkrivaju u najmanjim detaljima, ako samo želimo da ih posmatramo na odgovarajući aktivni način. Možda je u vezi s tim pametno napomenuti da je Simić, čija je poetika – da ne bude neke sumnje – radikalno drugačija od estetike Česlava Miloša, jednom s divljenjem pomenuo da je osnovna razlika između poljsko-američkog Nobelovca i američkih pesnika u tome što oni, kad vide drvo, vide drvo i tačka. Dok Miloš dobro zna da se na drvo takođe mogu vešati ljudi. Konfrontacija sa okrutnim istorijskim činjenicama kod Simića zaista nikad nije daleko od dešavanja u pesmi. Pri tom treba znati da Simić, doduše, ističe svoje detinjstvo u Jugoslaviji, međutim, on takođe ističe da bi bilo potpuno reduktivistično kad bi se potlačilo iskustvo njegovog emigrantstva, vijetnamskog rata, džeza i beskonačnih gomila korekturnih listova koje je kao mladić pregledavao u dnevnom listu Chicago Tribune, iskustvo očaja i siromaštva u njegovim glavnim gradovima, Čikagu i Njujorku.
Život u modernom gradu, ne samo Njujorku, kojem se Simić, doduše, svaki put ponovo vraća, od nas direktno traži uvid u suštinu stvari. Za Simića izgleda kao da se suština i smisao mogu napipati samo u nekoj starinarnici ili džez klubu, i pre nego što nam ispari u elektrificiranoj kakofoniji ulice. Ekstatični trenuci rađaju se kad dođe do suočavanja s tragičnim ili komičnim scenama, dakle, da su takvi trenuci u metropolisu uvek potencijalno na dohvatu. Simićeva obimna meditativno-analitična knjiga Dimestore Alchemy: The Art of Joseph Cornell (1992), o Džozefu Kornelu kaže upravo to. U njoj, naime, opisuje kako se mogu otkrivati tragovi otkrovenja u najodbačenijim predmetima i prolaznim situacijama. A to znači da u nekom dobrodušnom smislu otkriva poteze sopstvene poetike. Kornel, u devedesetim ponovo otkriveni bruklinski umetnik, nadrealističkim tehnikama montaže redovno i velikom merom primarne dosetljivosti, u kojoj se bez naivne lepote ne može, u tridesetim i četrdesetim godinama prošlog veka prevodio je isečke iz svakodnevnog američkog života u slike, gde su u drvenim kutijama jedan pored drugog disali ekscentrični predmeti sa buvljih pijaca i iz prodavnica jeftine robe. Simićeva studija o Kornelovom stvaralačkom opusu nazorno govori o dubinskoj srodnosti između dva autora. Svojim kolažima Kornel je, naime, prikazao imaginarna putovanja do čudesnih otkrića koja relikti prošlosti neguju u sebi. Dakle, ništa nije čudno, ako je Simić u Kornelovom umetničkom delu otkrivao strast, čežnju i želju za sticanjem rajske sposobnosti za celoviti doživljaj prostora, koji zavređuje posvećenu umetničku pažnju, iako se usredsređuje na slagalice od starih časovnika – kukavica, iscepanih korica knjiga, nemogućih geografskih karti, napuklih bokala i kaveza za ptice.
Neodredivost stabilnog smisla te vrste, kakav je utelovljen u modernom metropolisu, Simić je predstavio možda na najuverljiviji način u knjizi Hotel Nesanica (Hotel Insomnia) (1992), koja je, bar za mene, najslojevitija i najčarobnija od svih njegovih knjiga. Tu je zaista progovorio grad, koji je alegoričan, metaforičan, anoniman i univerzalan istovremeno: u njemu su moguće divlje međusobno suprotstavljene priče i ocene, a kao takav, oslobađajuće otvara velike predele imaginacije. Simić se odlikuje duboko intuitivnim opažanjem neizvesnosti koje je postavljeno egzistencijalnim stavom, zato često uspeva da, kao u nehajno nabacanoj metafori, prikaže istinu naše stvarnosti. To je istina svih nas koji se ne osećamo dobro u sopstvenoj koži, koji znamo da se neprekidno cenzurišemo dok govorimo, jer to, što zaista kažemo, potisne sve, što bismo mogli reći; to je istina svih nas koji smo doslovce „raseljena lica“ budući da smo to – na priznato manje brutalan način – samo simbolično, ali nipošto zbog toga što bi masovne i najčešće prinudne migracije zabeležile dvadeseti vek, već pogotovo zato, što ne biti na svom mestu možda utelovljuje još poslednji moderni oblik autentičnosti. S tog gledišta, okolnosti prestaju da budu značajne. U prvi red za definiciju ljudskog stanja probija se, dakle, metafizička dimenzija; u skladu s njom duh putuje neprekidno, bez odmora, bez nade za skloništem, ali zato s mučnom slobodom. Simić prihvata slučajnost, bačenost u svet, nepredvidljivost kao pravu prirodu stvari. Ali imaginativna opna koja spaja empirijsku stvarnost i predele jezika, neprekidno se pregiba. U njenim naborima Simić je uspeo da poveže spoljni haos i slučajnu lepotu, libido i nezaštićeni život s unutrašnjom stranom mira, sećanjem, granicom.
Simićeve pesme imaju u sebi nečeg neuhvatljivo sugestivnog. One, naime, potpuno besramno privileguju skiciranu atmosferu pred narativnom strukturom, dajući prednost atmosferskim opisima lokacije pred predstavljanjem zapleta. Međutim, njegova ontološka obavezanost realizmu kao stilu koji nastoji da kaže istinu o spoljnom svetu, često veoma lepo omogućava stavljanje u odbranu individualnog glasa. Takvom glasu, kako sve govori – preti istrebljenje u eri „modernosti pretvorene u tečnost“ (Zigmunt Bauman) u kojoj se društvene funkcije i karakterne maske prelivaju iz jedne forme u drugu takvom brzinom da se prostor za čoveka od krvi i mesa vrtoglavom brzinom smanjuje. Pri tom je paradoksalno da, uprkos autorovoj odbrani pojedinca, takav neposredni glas u njegovoj poeziji ipak ne gospodari. Pre bi se moglo predložiti da Simić, upravo zato da bi izbegao korenitu personalizaciju, a time posledično i opasnost od hermetičke samodovoljnosti, pokušava da postupi sasvim drugačije. To udaljavanje od ustaljenog horizonta očekivanja on postiže mobilizacijom nekih simboličnih arhetipova i mitske strukture kosmosa. Pri tom koristi takvo tumačenje sveta koje ceni animistički podstrek, magične formule, zagonetke, dosetke, aforizme, poslovice, šale, paralelizme i ponavljanja. Ričard Džekson, u svojoj teoretskoj knjizi Dismantling of Time in Contemporary Poetry (1988), dobro je primetio kako upravo upotreba sredstava te vrste Simiću omogućava da vremenska ograničenja stavlja u zagradu, upuštajući se do mitske bezvremenosti kojom su obavijeni arhetipski izvori svačijeg iskustva. Ta bezvremenost ostavlja otvoren određeni prostor tajne i nakon što istina aktualnog istorijskog trenutka više nije skrivena. Upravo način na koji Simić često uspeva da iz haotičnog besmisla događaja iscedi mitsku suštinu, u kojoj smo – na primer – svedoci stvarnog zločina i ujedno vizionarski vezani za logiku zločina kao takvog, dakle, kao mehanizma koji se ponavlja u proticanju vremena, upravo je to ono što je neke površne komentatore dovelo do pretpostavke da se Simić nadahnjivao, pre svega, u srpskoj epskoj i mitskoj tradiciji. „Teskoba uticaja“ (Harold Blum) navodno je u tom kontekstu, zbog biografskih veza, kao na dlanu. Međutim, treba skrenuti pažnju da je Simić došao do riznice srpske poezije već kao formirani pesnik koji je iza sebe imao nekoliko objavljenih knjiga. On se sa srpskim folklornim i savremenim pesničkim izvorima susreo kao liričar koga je u velikoj meri formirala moderna američka, a u manje spoznajnoj ali još uvek veoma značajnoj meri, francuska nadrealistička tradicija. Kad je, na primer, otkrio pesme Vaska Pope u čitaonici slavističkog odeljenja njujorške Pablik Lajbrari, pogodila ga je, pre svega, prividna jednostavnost kojom se mitologizujuće treperenje grupnog iskustva suprotstavlja književnom prevodu, čime konačno odbija poslušnost imperativu o simboličnoj asimilaciji i pojmovnom odomaćivanju. Međutim, tačno je da je Simiću stalno prelaženje iz jednog sloja iskustva u drugi ojačalo osetljivost za drugačije; pokušaće da dopre do blizine drugog, da postane drugi, upravo kroz prevod. Naime, koliko je prevodilac obeležen zalaganjem da do kraja pronikne u meandre autorskog ja, on već briše granice između samog sebe i drugog, pokušavajući da dopre do same ivice jezika, pre nego što se on rascepi na melos i logos, kako Simić piše u eseju „Infinitely Forked Mother Tongue“ (1983).
Bačenu rukavicu izazova koji predstavlja prevod, Simić je podigao. To što čitamo, delimo sa bližnjima upravo kroz predstavljanje udaljenih, drugih, nepoznatih. Samo tako možemo da se nadamo da će to što nam je iza posebnog etničkog ili jezičkog identiteta svima zajedničko, ranjiva ljudskost, imati neku mogućnost protiv sistematičkih pokušaja političkog opravdavanja mržnje. Simić je zaslužan za obimnu „ekipu” evropskih i latinoameričkih pesnika koji su u njegovim prevodima stigli do probirljive američke čitalačke publike. Poznata antologija Another Republic: 17 European and South American Poets (1976), koju je Simić uredio zajedno sa Markom Strandom, povela je čitave generacije mlađih američkih pesnika na put istraživanja, i dala verodostojnost impulsu za upoznavanjem drugačijih i drugih književnih tradicija. Nije preterano reći da je navedena antologija predstavljala jednu od najznačajnijih prekretnica koje su pomogle da se obeleži donja granica priznavanja preko koje se u provincijalno bavljenje isključivo sopstvenom tradicijom nije mogao vratiti više nijedan američki pesnik koji drži do sebe. Naravno, Simić je širio prostor saznavanja i javni pristup u Americi i za mnoge moderne srpske pesnike, kao što su Vasko Popa, Ivan Lalić, Novica Tadić, pa i makedonske (Slavko Janevski), hrvatske (Slavko Mihalić) i slovenačke pesnike. Pogotovo treba pomenuti Tomaža Šalamuna koji je objavljivanje svoje prve knjige pesama u Americi doživeo u uglednoj izdavačkoj kući Ecco 1988. godine, upravo u uredništvu Čarlsa Simića; prva knjiga američkih prevoda mojih pesama, deset godina kasnije, takođe se diči Simićevom uvodnom reči koju ima i moja antologija Prisoners of Freedom: Contemporary Slovenian Poetry iz 1992. godine. Jednom rečju zahvalnosti: njegov prevodilački opus je toliki i tako strukturisan da se lako može primetiti, kako bi bez njegovog zalaganja, informisanosti i širokogrudog otvaranja vrata, američka čitalačka publika danas o južnoslovenskim pesničkim tradicijama znala mnogo manje nego što zna. On se pri tom često rukovodio nekakvim „izborom po srodnosti“, kao što se skoro neizbežno dešava u oblicima kulturnog posredovanja te vrste. Ipak, mislim da se kod Simića, kao pesnika koji se od esejiste lako pretvara u prevodioca i koji nosi šešire različitih žanrova, radi o nečem što je više od jednostavne ambicije za informisanje američke publike. Mislim da je Simić, kao što je pokušao da u svojim pesmama udomaći „prolaznost lepog i čudnog“ (Šeli), svojim prevodima takođe, u stvari, pokušao da udomaći ono što se suprotstavlja udomaćivanju, dok je to svakome na nekom intuitivnom nivou i te kako poznato. Mislim na kompleksnu mitsku priču i simbolične učinke arhetipskih položaja, u čijoj mreži smo na kraju svi anonimni. „Uvek sam osećao da u svakome od nas čuči duboka anonimnost... ulazeći duboko u sebe, susrećeš sve i svakoga na zajedničkom terenu, ili ne sretneš nikog. Bez obzira na to šta susrećeš, to nikad nije tvoje... Mi smo kao posuda, i ništa je ono što obuhvatamo. Kao da smo u sobi, u kojoj smo, paradoksalno, odsutni. Mislim da je u određenom smislu upravo to ona mistična vizija koja me vodi ka osećaju univerzuma kao anonimne prisutnosti“, kaže Simić u Metaphysician in the Dark, iscrpnom razgovoru s Brusom Vajglom 1991. godine za ugledni pesnički tabloid s visokim tiražem, American Poetry Review.
Simić to anonimno stanje koristi za to da kroz delovanje metafora otkrije mističku celovitost za koju veruje da predstavlja osnov ukupnog kosmosa. U svom eseju Notes on Poetry and Philosophy (1984) on povezuje tu ideju sa raspravljanjem o Hajdegerovom napadu na subjektivizam i kritički se suočava s njegovom tezom da nije pesnik taj koji progovara kroz pesmu, već je to jezik sam. Simić izričito kaže da „pesnik zavisi od milostinje sopstvenih metafora. Sve zavisi od samilosti njegovih metafora, čak i jezik koji je njihov gospodar.“ Dakle, Simić uzdiže metaforu kao osnovni pesnički instrument na onaj ontološki nivo na kojem se kreću alegorije i mitovi. I više od toga: mit sam definisao je na način metafore. On kaže sledeće: „Mit. Pronaći skrivenu priču u metafori. U svakoj velikoj metafori nalazi se priča i kosmologija.“ Mitsko je tamo gde dolazi do velike transformacije, dakle, tamo gde je na delu neko čudo koje se prepoznaje kao normalan, sastavni deo jedinstvenog iskustva. Takvih delova u Simićevoj poeziji ima bezbroj.
Najviše što umetnik može da uradi jeste jednostavno to da nastavi sa potragom za tim jedinstvom, i da uz pomoć metafora stvara nekakve fragmentarne dokaze o njenom postojanju. Ako je zadatak svake poezije koja nastoji da preživi svoje vreme, obuhvaćen time da se bori sa potrebom za oblikovanjem novog kriterijuma za ono što je egzistencijalno neiskvareno, a time i novog kriterijuma za ono što je metafizički svrsishodno, može se reći da Simić veoma često udovoljava tom kriterijumu. Čitaoci znaju u velikoj meri to da cene.
(Sa slovenačkog prevela Dragana Bojanić Tijardović)
