Sedela sam na izlizanom kauču u sparnoj kuhinji i držeći knjigu u ruci naslanjala se na sudoperu, koja je bila namenjena „za upotrebu” kada vodovod bude uveden u kuću. Ali, tog popodneva je najpre došao u našu kuću moj brat od strica, Stanko, koga sam prvi put u životu videla. Ne znam odakle su dolazili sva ta braća i sestre od tetke i strica, jer ni moj otac ni majka nisu imali ni braću ni sestre. Naše rođačke grane mora da su bile prilično retke, jer su iznenada otkriveni rođaci i rođake neprestano padali na porodično stablo kao nenadani i neočekivani plodovi. Za koje se, na kraju, više ili manje uvek ispostavljalo da su obične, naporne štetočine. Ali, pustimo sada to.
Moj „brat od strica” Stanko – baka je osećala da pri izgovaranju reči brat nikada nisam izostavila te znake navoda – bio je nekoliko godina mlađi od mene. Ionako sam mrzela mlađe od sebe. Šta znam, zašto, jednostavno, tako je bilo; nekakav poredak stvari. Kada je baka postavila pred mene tu bratsku muku, najpre sam kažiprst uperila u mrtvu i suvu sudoperu i onda mu pokazala odlučno ne. Pogledao me je začuđeno. Tako sam, naime, morala da progovorim i da mu objasnim da nikada i nikako ne sme da se nasloni na sudoperu, inače će se izlizati još pre nego što iz slavine poteče prva voda. Na čitavom svetu, zbog opasnosti da se izliže sudopera, samo jedan čovek je smeo da se leđima naslanja na nju – i to sam, naravno, bila ja. Kada me je baka rukom, na brzinu okrznula po glavi (pošto joj je upravo nešto kipelo na šporetu i nije imala vremena za dobro odmeren udarac), malo mi je zašumelo u ušima, poput blage smetnje tokom ionako lošeg televizijskog prenosa hodanja astronauta po Mesecu. A to je i bilo sve.
Kada sam nakon nekoliko dana prvi put videla Stankovog oca koji se vratio sa gastarbajtovanja u Nemačkoj, bilo mi je još jasnije, da to nikako nisu mogli biti naši rođaci. Stankov otac Cveto imao je izrazito narandžastu kosu, skoro crvenu. I obrve i trepavice su mu bile iste boje. Još je i brkove i bradu pustio da porastu, kao da ostala narandžastost na licu nije bila dovoljna. Stric Cveto je neusmnjivo pripadao onoj čudnoj rasi, koju smo u našim krajevima zvali žuti mravi. U našoj porodici nije bilo žutih mrava. Nikada. Baka i otac su mi to detaljno objasnili. U našoj porodici, takođe, nije bilo ni kratkih vratova, samoubistava, kurvanja i velikih usta. Tokom nekog nedeljnog ručka sam, zaista, širom otvorila usta, a onda sam oponašala zeca (i za svaki slučaj još i konjsko rzanje), i baba i deda su, jedno za drugim, ponosno i konačno zaključili:
„Ne, stvarno nema velika usta.”
„Ne, nijedno od naše dece nema velika usta.”
Zato mi nije bilo jasno, odakle odjednom taj žutokosi u našoj porodici. Njegov sin Stanko, doduše, nije imao riđu kosu, a ni njegova žena. Mada, Stankova mama je bila prilično krupna, a takvih je na retkim granama našeg porodičnog stabla bilo zanemarljivo malo, a i oni su bili oženjeni.
Već sledeće nedelje smo u dvorištu kopali dugačak rov. Počinjao je negde na rubu našeg zemljišta kod studenca, pravio krug oko bašte i približavao se kući. Žuti mrav Cveto je, naime, rekao, da u Nemačkoj više nema čoveka bez vodovoda, čak i Cigani se umivaju ispod česme i svi puštaju vodu iz kotlića odmah, kada obave nuždu. „Da, naravno”, promrmljao je deda sebi u bradu, „i odmah, kada se poseru, posebna klozetska četka im, sama od sebe, protrlja guzicu.” Troškovi izgradnje vodovoda su – osim kopanja rova kroz dvorište – naime, išli na njegov račun. U svakom slučaju, nadala sam se da mi nećemo imati te guzne četke.
Već nakon nekoliko dana prva voda je potekla kroz naše slavine u kuhinji, kupatilu, u klozetu, čak i u mali, napukli porcelanski umivaonik u hodniku – koji je, doduše, još uvek bio sasvim dobar, rekao je deda, kada ga je dovukao odnekud, iako ničemu nije služio. Barem se moj nesuđeni brat Stanko nije mogao više hvalisati kako divan vodovod imaju u onoj svojoj dosadnoj porodičnoj kući na udaljenom istočnom rubu grada, koji smo zvali Bangladeš. Sada je voda tekla i kod nas, tekla je svuda, osim u spavaćim sobama, podrumu i na potkrovlju. Mogla bi da teče i vrela voda, ali bojler, ipak, nikada nismo uključili. Naravno, da smo mogli.
Jednog dana je moj otac posetio strica Cveta i došao kući potpuno ushićen. Čak nekoliko puta je zaboravio na šniclu pred sobom; svaki put kada bi zabo u nju viljušku i nož, ponovio je da sada i žuti mravi imaju kolor televizor. Da je Cveto kupio kolor televizor samo zbog svog sina, koga toliko voli. „Da, da”, rekla je moja baka, dok je ubacivala drva u šporet i očigledno se sve vreme pretvarala da ništa ne čuje. Interesovalo me je da li je i taj kolor televizor došao iz Nemačke, ali su me ućutkali. Baka je rekla da je to jedna velika „kolor glupost”, a ne čudo tehnike. I da ne treba da se ugledamo na familiju žutih mrava. Otac je bacio viljušku na pod (i kasnije, iz tvrdoglavosti, pojeo šniclu samo nožem) i besno joj odbrusio da čovek zbog tako zaostalih ljudi, kao što su, nažalost, i njegovi zatucani i kulovski roditelji, ne može ništa postići u životu. A baka je povikala, da joj je teško jer ima takvog sina koji nikada nije ni želeo ni znao da postigne nešto u svom životu, čak ni posle rata, kada je bilo još dobrih mogućnosti za školovanje mladih i pametnih momaka; radije se vozio na onom prokletom motoru i čitave noći samo iščitavao one proklete crvene knjige. Umesto da izuči za zubara. Ili za štampara. Ako mu seljaci toliko već smrde. Bilo mi je svejedno da li je moj otac mogao biti zubar ili štampar ili „običan radnik”, kao što su imali običaj da kažu. I to, da žuti mravi imaju i svoje crvene knjige, nije me bogzna koliko uznemiravalo.
Želela sam još samo kolor televizior. Imati kolor televizor i umreti.
Najpre sam dedu upitala, šta je to „kolor”. Odgovorio mi je da je to u boji. A onda sam ga pitala šta je taj kolor u boji i u kojim je bojama. „Eh”, odmahnuo je rukom. Zato sam se radije raspitala da li se u novoj prodavnici u Bangladešu može naći kolor, koji bismo onda uveli u naš televizor, kao vodu u slavine. Na to mi je deda smejući se rekao da samo kolor bez televizora ne možeš naći nigde. Dakle, nije mi preostalo drugo, osim da se pretvaram da ću vrlo rado posetiti brata Stanka, i da tu posetu iskoristim za razgledanje i istraživanje kolor televizora. Koji je, kao što je znao da kaže moj otac, bio neverovatan, a naročito su boje, navodno, bile prava naučna fantastika. Međutim, Stanko mi još nije ni pomenuo ništa o kućnoj prinovi, a sama nisam htela ništa da ga pitam. Nikada mu nisam dozvolila da se, mlađi od mene, šepuri preda mnom. Poredak stvari, eto šta. Iako me je i te kako zanimalo, koliko kolor televizora ima u Bangladešu, jer je moj otac čuo da ih u celoj Jugoslaviji ima samo „stotinak”.
Kada sam tog proletnjeg dana došla iz škole, zatekla sam Stanka kako čuči na našem stepeništu. Školska torba je, zaboravljena, ležala nekoliko metara od njega. Baš zgodno da ga izazovem, da me konačno pozove na razgledanje kolor televizora. Taj blesavi brat bi, u stvari, trebalo da bude na popodnevnom času. Ali, izgledao je kao da je nešto smutio, nešto tako grozno, da nije morao da ide u školu. A možda nešto nije u redu sa vodovodom, možda nešto nije u redu sa svim onim vodama koje teku kroz naše slavine, i za to su krivi njegovi roditelji koji sada ne smeju da sami izađu pred nas i zato su poslali svog sina, jer misle da njega nećemo psovati i tući. Samo žuti mravi mogu da se tako ružno odnose prema sopstvenoj žutoj deci. Moram da dodam i to, da je Stanko poslednjih meseci i sam počeo da dobija svetliju kosu i dlake.
Kada sam ga upitala šta usred dana radi na našem stepeništu, umesto da bude u školi, promrmljao je da čeka moju baku. To me je još više razljutilo. Ja sam bila ona, koja ga je ispitivala. I još je bio mlađi od mene i to već sve vreme.
Spustila sam svoju torbu sa ramena na pod i podbočila se. „Baka svakog dana u podne odlazi po mleko i nema je. Sada nema nikoga. Osim mene. Pa zašto stojiš tako, sav pokisao? Je l’ ti ko umro il’ šta?”
Stanko je podigao svoju tešku dečju glavu i zamišljeno i tužno se zagledao u mene, kao što su to znali dečaci velikih usta u školskom horu, i klimnuo glavom. Prišla sam njegovoj školskoj torbi, otrla prašinu sa nje i pružila mu je.
„Na, uzmi, još će ti zatrebati.” Tako je uvek govorila moja baka. To je uvek bio najbolji savet za sve hitne slučajeve, jer nije bilo stvari na ovom svetu koja čoveku neće još koji put biti potrebna.
Mlitavim rukama je uzeo torbu, tako da mu je skliznula ka nogama i onda se skotrljala niz stepenice.
„Je l’ ti ko umro ili šta?”, upitala sam ga još jednom.
„Mama je uradila samoubistvo.”
„A sada je mrtva ili šta? I samoubila se. Šta?”
„U bolnici je”, rekao je Stanko i počeo čudno da se trese. Šteta što nije mogao ni pošteno da uhvati torbu, jer bih ga odmah poslala u školu. „U onoj bolnici na kraju grada.”
„Mrtvi nisu u bolnici”, pokušala sam da ga smirim. „Ako leži u bolnici, nije mrtva.”
„Ali više nije ni živa”, zaplakao je Stanko.
„A kako to znaš? Pa rekli bi baš tebi!”, pokušala sam da mu razgovorom skrenem pažnju.
„Znam! Video sam je! Ne govori! Ne vidi! Samo leži i neke cevi joj izlaze iz ruku i glave!”
Aha, naučna fantastika, pomislila sam.
„Pitaj moju baku – ona će ti reći da tvoja mama nije umrla.”
I zaista, tada je iza ugla kuće, kao furija, dotrčala moja baka, koja se takođe tresla. Ispustila je vrč mleka iz ruku, povukla Stanka sa stepenica i privila ga k sebi.
„Joj, Stankec, Stankec moj”, cvilela je. „Sirotan, sirotan!”
Stankec nije bio nikakav sirotan; odrastao je uz vodu koja je tekla iz slavina, imao je kolor televizor, četku za guzicu i još gomilu drugih stvari iz Nemačke. A sada ga je moja baka tim „sirotanom” tako ponizila, da mi je došlo da se nasmejem, zato sam brzo pokupila vrč mleka i odnela ga u kuću, pre nego što bi neko mogao da me vidi tako nasmejanu.
Svi koji su tog dana otišli kod seljaka u poslednju ulicu po mleko, saznali su da se gastarbajterka iz Bangladeša ubila. I to baš sada, kada su sve imali, kada su sve pokupovali i uredili, i tako zlatnog momčića, sirotana, imaju, govorili su. Bile su tablete, rekli su, i to baš sad. Da, da, onaj žuti je njen muž, vredan čovek, u Bangladešu imaju porodičnu kuću, treća sa leve na izlazu iz grada, a ona je bila seljanka iz Goričkog. I to baš sad, tih četrdeset tableta.
„Ali tableta je sigurno bilo više”, šapnula je moja mama tri dana kasnije za ručkom baki. „Inače bi je odmah, već prvog dana probudili.” Kada tata i deda nisu bili na ručku, baka i mama su često šaputale. I onda sam im i ja šaputala odgovarajući, i nikada nismo znale ko nas prisluškuje kada smo nas tri zajedno.
„Da, mora da ih je bilo više”, dodala je nakon nekog vremena baka. „I sirupi, pa alkohol.”
„Da, tačno, bilo je i alkohola. Rekli su to i doktori.”
„Da, bila je votka.”
„Ona iz Nemačke.”
Ipak je važilo da je debela žena strica Cveta progutala četrdeset tableta za samoubistvo, iako ih je, u stvari, moralo biti mnogo više. I još i nemačka votka preko toga. I to baš sada, kada su kupili nov televizor u boji, rekla je naša komšinica.
„A šta je sa malom?”, šapnula je baka mami i bradom neprimetno pokazala na mene.
„Neka ide i ona.”
„Da, stvarno, neka ide. Ljudi se od malih nogu navikavaju na život ”, zaključila je baka.
Nakon ručka sam se brzo spremila i nestrpljivo ih čekala na stepenicama pred kućom. Kada su baka i mama stale sa moje desne i leve strane, uhvatila sam ih za ruke i odmah smo otišle u grad.
Tek drugi put sam bila u Bangladešu, u tom novom delu grada koji su na početku ispunjavale samo kvadratne bele kuće ravnih krovova, i samo nekoliko godina unazad nove, potpuno jednake porodične kuće raspoređene u pet ili šest identičnih redova. Naravno, nismo se zaustavile pored belih kuća ravnih krovova, takve su, naime, imali samo lekari, inženjeri, veliki seljaci i svi oni koji nisu bili obični radnici. Naši žuti mravi su, naravno, bili u porodičnoj kući. Kada smo na spoljnoj strani kuće pritisle na dugme, negde u kući odjeknulo je zvono i odmah je došao stric Cveto da nam otvori. Kada nas je ugledao, zaplakao je, kao da smo pritisle na njega. Baki je uručio ključeve stana i rukavom obrisao suze i sline.
„Ah, pusti, pusti”, rekla je baka.
„Bog će vam platiti”, rekao je Cveto, još jednom rukavom obrisao sline sa još crvenkastijih brkova i odmah napustio kuću.
Sinulo mi je, da smo, u stvari, u kući same, jer su Stankeca (u poslednje vreme smo svi zaboravili njegovo pravo ime Stanko) na neko vreme odveli nekim rođacima u selo. Najverovatnije u ona brda, što će mu se nesumnjivo poznati po hodu.
„No”, rekla je baka ispred vrata, kada smo već bile u kući. Ta vrata su očigledno vodila u onaj prostor novih kuća koji su zvali dnevna soba (uvek me je interesovalo da li su onda i spavaću sobu zvali noćna soba). Kada smo sve tri stajale ispred dnevne sobe, baka se prekrstila, na brzinu se prekrstila i mama iako joj to ništa nije značilo, i onda, kada sam se prekrstila još i ja, baka je duboko uzdahnula i konačno otvorila vrata. Treperava, žarka svetlost pala je na hodnik i na nas. Dok si trepnuo bile smo usred boja koje su se prelivale. Tada sam naslutila zašto tvrde da nikada u životu nije više moguće napraviti korak unazad. Ne, ne može se zaboraviti. Prva sam ušla u dnevnu sobu koja je bila potpuno ista kao i onog popodneva, kada sam je videla prvi put, samo što su sada zavese bile napola spuštene.
„Pazi”, rekla je baka i učinilo mi se da je njen glas neobično dubok i ozbiljan, skoro svečan, „ne moraš toliko da prilaziš. Možeš da stojiš i ovde. Nije dobro da si toliko blizu.”
Klimnula sam glavom i zaustavila se pored kreveta koji je, u stvari, bio razvučen iz troseda. Stajala sam u svetlosti duginih boja, koja me je prelivala i milovala iz veličanstvenog kolor televizora na visokoj komodi iznad kreveta.
„Vidi, eto, šta sve nas čeka na kraju”, rekla je baka i bacila torbu na pod.
I moja mama je zaplakala.
Na televizoru je bila dokumentarna emisija o životu neke reke u Republici Bosni i Hercegovini. Voda je bila zelena a ptice su bile šarenih boja. Čovek sa televizije, koji je gledaoce odveo na taj put, imao je na sebi nebesko plav šorc i tamno crveni šešir. Kada su na ekranu pokazali živopisnu geografsku kartu Republike Bosne i Hercegovine, na kojoj je crvenkasto pulsirao život reke, baka i mama su se latile posla. Stale su svaka sa po jedne strane kreveta, uhvatile svaka za po jedno rame sada zaista mrtvu Stankovu mamu i malo je podigle, tako da je njena mrtva glava pala unazad i ostala da visi iznad kreveta, dok nisu brzo podmetnule još dva jastuka. Sada je njeno lice bilo uzdignutije i, s vremena na vreme, intenzivno bi ga prelila zelena svetlost bosanske reke, ponekad prepletene linije geografske karte, a onda su njeno lice opet oživele srebrne leteće tačke, sitne rečne ribice.
Moja mama je prinela lavor, u kojem je često ispirala krpicu kojom je brisala punačko lice i punačke ruke Stankove mame. Za to vreme je baka izvukla iz torbe ruževe, pudere i olovke, koje je dobila od neke rođake iz Buenos Airesa, i rasporedila ih na krevetu.
„Poslednji put sam videla Cveta sa onom motkom. Ne znam ima li dvadeset godina”, rekla je baka.
Moja mama je zaplakala i skoro da se obrisala mrtvačkom krpicom. „Da, bila je to ona prasica, da. Još dok je ova sirota ležala poslednjih dana u komi, ta prasica je stajala iza drveća u parku ispred bolnice i čekala ga. Jer dobro zna da može da Cveta sada ulovi, sada ima priliku.”
„Jedna obična brđanska drolja”, rekla je baka.
„Dobiće već ona svoje.”
„Hoće, da.”
Kada je baka punačko lice prevarene pokojnice prekrila neprozirnim puderom, ono više nije odražavalo zelenilo bosanske reke. Iznenada je moja mama stala ispred ekrana i netremice se zagledala u njega, ali samo toliko dok nije našla dugme za gašenje. Kada je voditelj sa tamno crvenim šeširom ućutao, iz kuhinje se začuo tanak zvuk ravnomernog topotanja. Kada je baka pokrila Cvetovu ženu i vratila svoja kozmetička pomagala u torbu, lupila se po čelu, i ušla u nemački opremljenu kuhinju. Na stolu je stajao ispisan list papira, i na njemu votka. Baka je podigla flašu ka mojoj mami i onda je ćušnula u svoju torbu, pored boja za mrtve. Postalo mi je jasno, da je ravnomerni topot, koji nije bilo moguće prenebregnuti, samo kapanje vode iz veoma debele slavine iznad sudopere. Baka je zategnula slavinu.
Još nekoliko meseci sam gajila te tako glupe nade, da tugovanje – pored crne odeće, suza i slanja samog sebe u grob – zahteva i gledanje crno-belog televizora. I da će žuti mravi dati kolor televizor nama, barem na koju godinu, dok traje žalost. Ali, kada sam ih još nekoliko puta posetila u Bangladešu, najčešće su tupo sedeli ispred televizora, koju su premestili, tako da je sada stajao tamo, gde je prethodno bio trosed sa pokojnicom. Stric Cveto je požutelim prstima svijao duge smeđe cigarilose i glasno izražavao svoje slaganje sa vrišteće namazanim televizijskim spikerkama i šareno obučenim voditeljem. Brđanska drolja, koja je među najbližim komšijama postala poznata i kao „Četrdeset tableta”, sedela je na sredini i obično grickala svoje ispucale crveno nalakirane nokte. A Stanko je često na svoju ili očevu želju ustajao i prilazio televizoru. I svaki put kada bi glasno i važno pritisnuo programsko dugme i promenio kanal, žuta kosa bi mu zasvetlela u drugačijim bojama.
(Sa slovenačkog prevela Ana Ristović)
