Tek što je bila počela da razmišlja o svetu oko sebe. Sve do ovog leta ona i svet bili su po mnogo čemu isti, slatka, neprekidna maglina života u životu. Ali on se sad otrgnuo od nje i postao, ne ona, već mesto u kojem njeno biće obitava, ponekad čudno i zloslutno drugo koje, zarad svog dobra, valja proučavati, čitati kao knjigu, kao knjige koje je počela da čita u isto vreme kad se svet povukao. Ili je možda njeno čitanje nateralo svet da ustukne. Stvari koje su nekada bile žive i razgovarale sa njom jer su deo nje – lutka, kuća, oblak, bunar – bile su sada neme, i razdvojene, a o stvarima koje su još uvek zasebno živele – cvet, leptir, majka, baka – sada je znala da i one takođe umiru; još jedan vid udaljenosti.
To umiranje ju je rastužilo, iako ga je tek nejasno razumela (nije se toliko ticalo nje, već nestalnog sveta u kome je živela), i zbog njega joj je bilo žao tih zlosrećnih stvari. Nekada je mislila da je zabavno kada majka odseče glavu piletu, a ono ludački jurca po dvorištu; sad nije. Nije više gnječila mrave i bube ili kidala krila muvama i leptirima, i posmatrala je njoj dragocene stare stvari, poput majke, sa nekom zebnjom, prestrašena mogućnošću njihove iznenadne odsutnosti. Pošto je umiranje bilo loše, povezivala ga je sa lošim ponašanjem, i zato je bila dobra, barem onoliko koliko je mogla: želela je da zadrži majku pored sebe. Ako bi je majka zamolila da nešto uradi, činila je to. Zbog čega je i bila ovde.
Umiranje je povezivala i sa tišinom, jer izgleda da se ono na to i svodilo. Ceo dan je, stoga, čavrljala i pevala da bi odagnala tišinu. Uzaludan pokušaj, znala je (nekako je to znala, možda je to bilo nešto što ju je baka naučila ili što joj je pokazala u nekoj knjizi), ali nastavila je, dajući svoj mali doprinos sprečavanju kraja stvari, veselo razgovarajući sa svim bićima koja su htela da stanu i popričaju sa njom. To je izmamljivalo osmeh na većini lica (ona je bila njihova mala junakinja), premda ju je majka nekada korila: Ne razgovaraj sa nepoznatima, rekla bi. Dakle, ceo svet je za nju bio donekle nepoznat, ponekad čak i njena majka; moralo se pričati s njim ili pustiti strašnu tišinu da vlada.
Iako je svet bio manje lagodan za život nego pre, bio je zanimljiviji. Gledala je na stvari mnogo pomnije nego ranije, kad je posmatranje sveta bilo kao posmatranje sebe, svojih očiju, tada tečnih ogledala u tečnom svetu, sada više prozora; lebdela je iza njih, zureći, sva važna. Biti jedno sa stvarima nekada je bilo dovoljno, istovetnost beše prijatna poput mirisne kuhinje ili tople kupke. Sada joj je različitost pružala zadovoljstvo: perje (ona nije imala perje), latice, nabori, ljušture, žuboravo prelivanje potoka preko kamenja, sveg odreda različitog, majčini zubi (ranije ih nije čak ni videla u njenim ustima), način na koji se prave vrata, i koraci, i cipele. Razmišljala je o rečima poput pas, čas i tas, i kako su neistovetne bile te stvari koje su zvučale tako srodno, i sve je detaljno zagledala, tražeći tajanstvo u zauzetosti mrava, u neobičnom žiličastom obliku lišća, u načinu na koji je vatra gorela, u opnama stvari.
A sad je bio u pitanju nos njene bake. Bila je to ogavna stvar za videti, ali upravo zato je i pobudio njenu radoznalost. Bio je mnogo duži i tamniji nego što se sećala, izboran i dlakav i otekao zbog bolesti. Znala je da ne bi trebalo da bulji u njega – jadna Baka! – ali bila je sasvim opčinjena. Kakav nos! Kao da je neko biće ušlo u bakino lice i pokušava da izađe. Poželela je da dodirne njen nos, da oseti da li je vreo ili hladan (Baka je tako mirno ležala! Bilo je zastrašujuće); dotakla je svoj umesto toga. Da, umiranje, pomislila je (iako ju je sopstveni nos umirio), mora da je grozno.
I ostatak Bake je bio oboleo. Iako je bila skoro potpuno prekrivena noćnom kapicom, spavaćicom i gomilom prekrivača, krijući možda sramotu svoje bolesti, iz onog što se nakratko moglo spaziti jasno se videlo da se tamna dlakava oteklina proširila i na druge delove, a ona je, jako se stresavši od groze, poželela da ih vidi, da bolje razume kakvo je umiranje. Ali nos se ipak nije mogao sakriti; tamna čekinjasta gromada koja je štrčala iz mekane posteljine kao vrh prljave, crne čizme iz oblaka, ili iz snega. Prosto, kako je njena baka volela da kaže, kao nos na licu. Samo je blagi izdisaj odavao da još ima života u njemu. Baka je takođe volela da kaže kako je nos izmišljen da bi stari ljudi na njega kačili naočari (Bakine naočari bile su na stočiću pored kreveta, posađene na zatvorenu knjigu), ali zapravo, oči su verovatno izmišljene da bi pokazale nosu kuda da ide. Nos se nalazi nasred lica da bi ga svi videli, bez obzira koliko je neko star, i on je vodio napred, prvi je išao gde god je ostalo išlo, pokazujući pravac. Kad se žalila da je zaboravila put do Bakine kuće, majka joj je rekla: O, samo prati svoj nos. I to je učinila, i bila je tu. Nos uz nos sa Bakom.
Baka je, ispod čipke na svojoj noćnoj kapici, otvorila jedno suzno oko i sumorno zurila u nju kao da je ne prepoznaje. Ustuknula je. Zaista nije znala šta da radi. Bilo je veoma tiho. Možda je trebalo da otpeva neku pesmu. Donela sam ti malo pogačica i maslaca, Bako, rekla je konačno bojažljivim šapatom. Baka opet zatvori oko i potmulo podrignu ispod nosa. Nos je bio i za mirisanje. A Baka nije baš lepo mirisala. Ubrala sam usput i neke trave za čaj. Da ga pristavim? Čaj će ti možda prijati.
Ne, samo ostavi te stvari na sto, devojčice, reče baka ne otvorivši zatvoreno oko, i dođi da legneš pored mene. Glas joj je bio promukao i hrapav. Možda je umirala od jake prehlade.
Radije ne bih, Bako. Nije želela da povredi svoju baku, ali nije htela ni da joj se približava, ne kad tako izgleda i miriše. Delovalo je kao da se češe ispod posteljine. Nije... vreme za spavanje.
Baka opet otvori bliže oko i pogleda je na tren, pre nego što ispusti žalostan jauk, te ga opet sklopi. Dobro onda, promrmlja. Nema veze. Radi šta god hoćeš. O bože, svejedno ju je povredila. Baka još jednom gadno podrignu i veliki crveni jezik ispade ispod otečenog nosa i zaklati se kao suva krpa na štriku, ili kao njena kapa koja je visila.
Izvini, Bako. Samo me je strah od toga kako sada izgledaš.
Kako god da izgledam, zaječala je, to ne može biti ni upola loše kao kako se osećam. Baka širom razjapi usta i pređe dugim, suvim jezikom preko krajeva usana. Mora da sam – fuuuušš – nešto pojela.
Osetila je potrebu da kaže nešto o bakinim velikim, zubatim ustima koja su, razjapljena, izgledala zaprepašćujuće (nimalo nalik na usta njene majke), ali predomislila se. Baka bi se samo još više rastužila. Već je previše rekla, a kad bi jednom počela da postavlja pitanja, spisak je mogao da se znatno proširi, i ne računajući delove koje nije mogla da vidi. Njene velike uši, na primer, ne baš skrivene ispod noćne kapice. Setila se priče koju joj je baka ispričala o dečaku koji se rodio sa magarećim ušima. I sve ostalo mu je bilo magareće. Bila je to tužna priča, koja se srećno završila kada je dečak-magarac legao u krevet pored princeze. Počela je da se kaje što se nije uvukla u krevet svoje jadne bake kad ju je ona zamolila. Ako je opet zamoli, učiniće to. Zadržaće dah i učiniti to. Zar ti nikako ne mogu pomoći, Bako?
Jedina stvar za koju si ti dobra, dete, samo bi sve pogoršala. Baka je lizala nos dugim jezikom, ispuštajući zloslutan, hrapav zvuk. Auh. Stvarno se ne osećam dobro.
Žao mi je...
I treba da ti bude. Ti si kriva, znaš.
Oh! Je li ti muka od nečeg što sam ti ja donela?
Ne, odbrusi ljutito, ali si me dovela do ovog.
Zar jesam? Nisam htela.
Ma. Nevinost. Poješću svu nevinost. Baka škrgutnu zubima i još se jedna tutnjava uskotrlja iz dubine i izmače joj. Kada budem mogla da jedem bilo šta... Fuuu... Otvori oko i škiljeći pogleda u nju. Kolike ti oči imaš, mlada damo. U šta buljiš?
U tvoj... tvoj nos, Bako.
Šta mu je? Baka izvuče jednu ruku ispod posteljine da bi ga opipala. Ruka joj je bila crna i dlakava kao i nos, a nokti su joj se savili u ružne kandže.
O, lep je to nos, ali... tako je... Da li ti umireš, Bako?, konačno izusti.
Usledi mučna tišina, koju ispuniše samo jedan ili dva izdisaja. Potom baka zlovoljno uzdahnu i zastenja. Izgleda da je tako. Maler. To nikako nisam imala na umu. Okrenu se kako bi je mrko pogledala sa oba tamna oka, dok je čipka sa noćne kapice padala preko gustih obrva dajući joj klovnovski, razroki pogled. Morala je da se nasmeje, nije mogla da se suzdrži. Šta je smešno, pametnjakovićko? I ti ćeš umreti, znaš, nećeš ni ti pobeći od ovoga.
Pretpostavljam da hoću. Ali ne sad.
Baka je na tren prostreli pogledom, veoma besno, onda se okrenu na drugu stranu i opet zažmuri. Ne, reče. Ne sad. I opet hrapavo liznu nos. U priči koju je pročitala u nekoj knjizi nos jedne žene pretvorio se u dugu krvavicu usled zle želje, a način na koji je njena baka lizala svoj crni nos podstakao ju je da razmišlja o tome. Da li je i njena baka poželela nešto što nije smela?
Ja otprilike znam šta je umiranje, Bako. Imala sam pticu koja je slomila krilo, i umrla je, i ohladila se, i ništa više nije radila posle toga. A življenje, pa to je kao svaki dan. Uglavnom mi se sviđa. Ali u čemu je svrha, ako samo moraš da umreš i ne postojiš i zaboraviš sve?
Otkud ja znam u čemu je prokleta svrha?, promumla baka. Ležala je u nagomilanoj posteljini, uzdignutog nosa ispod kojeg je opet visio crveni jezik. Nije se pomerala. Bila je veoma tiha. Je li već mrtva? Ili samo razmišlja? Apetit, reče baka konačno, prekidajući tišinu. I nestanak apetita. To je to.
To je više ličilo na onu Baku koju je poznavala. Imala je mnoštvo priča o tome kako je biti gladan ili previše jesti ili jesti pogrešne stvari. Poput one o devojčici kojoj je otac pojeo brata. To jelo mu se toliko dopalo da je oglodao svaku kost (sad je, svaki put kad jede pileća krilca, razmišljala o tom ocu). Devojčica je sakupila sve kosti koje je on pobacao ispod stola i sastavila ih, i njen brat se opet pretvorio u dečaka. Baka je često pripovedala o nevaljalim dečacima i okrutnim očevima, ali dečačić iz te priče bio je dobar, a i otac je bio dobar, čak i ako je ponekad zaista jeo decu.
Baka iznenada razgorači jedno oko i zaurla dubokim, promuklim glasom: Nemoj da gledaš previše izbliza! Uplašila se i poskočila unazad. Bila se nagnula, pokušavši da vidi boju kože ispod crnih dlaka. Boja je bila nalik onoj na vodom natopljenom drvetu. Pogledaj bilo šta iz prevelike blizine, reče baka, puštajući opet da tamni kapak sklizne preko oka i uzdižući nos prema plafonu, i nećeš ništa videti. Razjapila je čeljust i gromoglasno podrignula. Velika greška, promumla.
Stvar sa bakinim nosem, toliko drugačijim od njenog ili od nosa bilo koje osobe koju je poznavala, razmišljala je dok je pristavljala čajnik, bila je u tome što joj se činilo da joj on govori daleko više nego njena baka. Nos joj je bio velik i hrapav, ali je istovremeno delovao tako ogoljeno, tužno i nekako neprijatno. Nije mogla sasvim da razume tačno šta misli o njemu. Baka je govorila otvoreno, jednostavno i mislila je ono što kaže, ništa više. Njen nos je bio tajanstveniji i činilo joj se da joj odjednom saopštava nekoliko stvari. Kao kad je čitala priču o sastavljanju brata od olizanih kostiju i kasnije otkrila da se zapravo radilo o ućutkivanju loših dama, jedno značenje skriveno ispod drugog, kao bube ispod kamena.
Tučkom je u avanu isitnila nekoliko travki koje je donela, onda se popela na stolicu da dohvati šolju sa kredenca. Nos njene bake bio je smešan i zastrašujući u isto vreme, i nagoveštavao je svetove nedokučive njenoj mašti. Možda svetove u kojima, zapravo, nije želela da živi. Ako umreš, Bako, reče pažljivo klizeći sa stolice, sačuvaću sve tvoje kosti.
Da ih glođeš, nadam se, odbrusi njena baka, tonući dublje u posteljinu. A to me podseti, dodade nekako žalobnije. Tvoja baka je, koliko se sećam, govorila jedno: Ne uzimaj prevelike zalogaje.
Da. Ali ti si moja baka.
Tako je. Pa – eeerrpp! – zapamti to. Idi sad. Ostavi me na miru. Pre nego što ti odgrizem glavu samo da bih te ućutkala.
Mora da je to umiranje kroz koje je njena baka prolazila bilo teško, pa je malo lošeg raspoloženja bilo sasvim očekivano. Čak je i bakin nos delovao sivlje nego ranije, jezik joj je, zbog svoje beživotne oklembešenosti, još više ličio na krpu, a burna tutnjava iz stomaka zvučala još zlokobnije. Kao da je u sebi imala neku divlju, besnu zver. Stresla se od toga. Umiranje svakako nije trebalo nestrpljivo iščekivati. Voda u čajniku je ključala, pa je sastrugala prah iz avana u šolju, napunila je do vrha i stavila šolju na sto pored kreveta. Evo, Bako. Od ovog će ti biti bolje. Baka samo mrzovoljno zahropta.
Kasnije, kad je stigla kući, majka je upita kako se Baka oseća. Nije joj baš dobro, rekla je. Vuk je pojeo Baku i legao u krevet u njenoj odeći i pitao me da legnem pored njega. Jesi li to uradila? Ne, htela sam. Ali onda su došli neki ljudi i odsekli vuku glavu i rasekli mu tibu da bi izvadili Baku. Otišla sam, ali mislim da se Baka jako uznemirila. Majka se nasmeja, otkrivajući zube, i reče joj da je vreme za spavanje.
Da li se to sve baš tako dogodilo? Možda jeste, možda nije, nije bila sigurna. Ali tako je mogla sve da zapamti, čak i ako to možda nije bio najbolji način da se seća jadne Bake (taj nos!), mada je Baka umirala ili već bila mrtva, tako da nije ni bilo važno.
Uvukla se u svoj krevet, mesto koje više nije bilo tako prijatno kao nekad, ali prvo je dotakla okvir kreveta, knjigu pored njega (Baka joj je dala), svoj jastuk, lutku, opipala je podne daske pod nogama, ubeđujući sebe u stvarnost svega toga, jer danas su je neke stvari naterale da posumnja. Tek što su joj se noge odvojile od poda, međutim, ništa više nije ostalo od tog osećaja osim sećanja na njega, a i to će, znala je, uskoro nestati, kao i sećanje na njenu baku, a jednoga dana i sećanje na nju, i onda je shvatila da je bakino upozorenje povodom toga kako posmatra stvari došlo prekasno.
(S engleskog preveo Igor Cvijanović)
