part_01 TRT MRT, ŽIVOT I(L´) SMRT
........Pisanje znači čitanje koje se samo sobom igra.
........Poigrava. Po nečemu igra.
........V. R. Tucić, Zapis o čitanju i pisanju (1973)
1. Neko njuška po Vašoj prošlosti! Čuvajte se, draga Vaša uspomeno! Prvo krik, zatim revolverski metak stiže u petak [...] Da li su pesme još uvek ono što se ne sme?
V. R. TUCIĆ: Imam li prošlost? Imam konvenciju prošlosti. Za mene svet više nije dodirljiv i pokretljiv na onaj način na koji je to nekada bio. Prošlost, sadašnjost i budućnost sve su manje dimenzije u prostoru i vremenu, a sve više reči čija su značenja ispražnjena. I prostor i vreme nekako su se zaledili. Svet je već dugo nepomičan i nema visinu, širinu i dubinu.
Ne bih nikoga da plašim, ali telesnost postojanja ne može se dokazati. Postojanje je fantom. Pa kako onda dodirujemo, vidimo? Onaj ko je unutra, u svetu, i postoji i ne postoji. Imao sam ljudsku sudbinu, mislio sam da vidim i da me vide. Ta igra, tokom ovih četrdeset godina, dovela me je do saznanja da sam negde između, ni unutra ni napolju, što se lepo da videti na drvorezu iz l8. veka Čovek se probija kroz zemaljsko nebo u novu vasionu sa korica moje knjige Gnezdo paranoje (2006).
Sa mnom je kao sa onim čovekom koji plače na rimskom trgu, a kad mu prolaznik predloži da ode u cirkus i gleda nastup čuvenog klovna, ridajući odgovara: Ali, gospodine, ja sam taj klovn!
2. Više niko neće moći da kupi/ kilogram trešanja vraćajući se/ u dva sa posla. Odoše li trešnje ili oni koji su ih kupovali?
V. R. TUCIĆ: Jesu li trešnje na stolu i u pesmi iste? I jesu i nisu. One u pesmi su, kao, nedodirljive. A ove na stolu dotičemo. Ali čime dotičemo? Istim onim čime i trešnje u pesmi. Jezičkim značenjem. Jezik je nevidljiv, kao i ljudski pogled. Svako značenje je iluzija. Čovek, kao jezički medijum, suočen sa značenjima, sklon je patetici. Tako sam i ja napisao mnogobrojne „oproštajne pesme“, hteo sam da me vole i da im bude žao kad nestanem. O tome govore trešnje koje više niko neće moći da kupi. O nestajanju.
3. Na putu duž Jablanice, od Sarajeva prema Mostaru, da li je jedino trebalo mimoići se sa dva krvava engleska bifteka?
V. R. TUCIĆ: Onog besmrtnog leta 1967, kada sam za dvadesetosam dana napisao knjigu Jaje u čeličnoj ljusci, na stolu sam držao upaljen radio i raširene novine. Ko zna šta sam sve jednostavno ubacio u svoje pesme. Slušao sam vest o saobraćajnoj nesreći dvoje engleskih turista.
4. Trista hiljada putnika stoji na kraju puta kao na početku. Samcijat, daleko na horizontu, beli miš udeva končić u nebesku iglu... Šta je bilo posle? Ko je nosio ispeglane zastave?
V. R. TUCIĆ: U to doba, kao i danas, državne zastave bile su moćan simbol kojim vlast zaluđuje podanike. Ljudi nikako da shvate da je zastava samo parče krpe. Kao i svaka krpa, gužva se, valja je peglati. Tu strogo čuvanu državnu tajnu otkrio sam u stihu „Zastave su ispeglane, ko će ih nositi“. Ideolozi socijalizma gnjavili su narod vrućim parolama i sentencama tipa: Ništa nas ne sme iznenaditi. Pošto sam veliki inadžija, smislio sam kontra-parolu: Samo nas poštar može iznenaditi. Kao što znamo, vrlo brzo, sve nas je iznenadilo.
part_02 CRVENO SE VIDI SA VELIKE DALJINE
........Gde smo, o naša sjajna zvezdo? Estetike pate,
........sve je tačno i potpuno – nevažno.
........V. R. Tucić, Otvaranje sintakse
1. U svojim zbirkama poezije Vi, uopšteno, ne vidite, zapravo nećete da vidite granicu između umetničkog dela i stvarnosti, između poezije i svakodnevnice. Umetnost je za Vas deo predmetnog sveta, fragment stvarnosti, za Vas ona predstavlja izražavanje iste suštine, jednog istog procesa. Znači li to onda da ne postoji pojedinačno delo, ni estetska sfera?
V. R. TUCIĆ: Mi smo unutra, a neprestano se ponašamo kao da smo napolju, da znamo tajnu postojanja. E, pa, ne znamo je. Niko ništa ne zna. Ali, postoje različite veličine znanja i neznanja. Ako pacov izađe na Trg slobode u Novom Sadu, on sigurno neće videti (nanjušiti) ono što vidi (njuši) usamljeni prolaznik. Pacov pamti svoju rupu i njuši crknutog goluba. A prolaznik u trenu sagledava pacova, goluba, nebo, trg, spomenik Svetozaru Miletiću, Gradsku kuću, Tanurdžićevu palatu, Katoličku crkvu, sve do bačenog opuška i prašine uz trotoar. Na stotine predmeta čovek vidi i shvata u sekundi i kadar je da to zatim „vidi“ zatvorenih očiju. To što vidimo jeste jezik. Svet je čitanje. Hoću reći da mi, gledajući, vidimo ono čime gledamo (oči, mozak). U teškim smo aporijama. Zato moramo pretpostaviti da postoje entiteti koji su u stanju da jednim pogledom vide čitavu planetu i sve što je na njoj. Uvek se radi o mukama egzistencije. Ništa se ne može izdvojiti i stajati po strani, izvan postojanja, pa ni umetničko delo ili tzv. estetska sfera.
2. Da li se u kulturi 70-ih gest provokacije estetskih normi (strukturisanje teksta na stranici papira, poremaćaji i odstupanja od uobičajenog i prihvaćenog, gde verbalna i vizuelna struktura teksta podjednako koncipiraju „pomereni“ semantički nivo) shvatao i kao provokacija društvenih i političkih normi? Da li su autori*ke imali svest o tome?
V. R. TUCIĆ: Pripadnici Nove umetničke prakse dobro su znali šta rade i vlast se nekoliko godina mučila da nas razjuri i onemogući. Novorođenče ulazi u pripremljeni sistem i nema izbora, osim ako ne odraste sa vukovima. Tu je koren svake pobune. „Dodirujući“ svet prvi put ja sam hteo da ga „vidim“ svojim očima, a ne očima sistema. Sistem je teško lagao, varao, prikrivao istinu, selekcije su na svim nivoima bile negativne. Provocirao sam. U tome mi je pomoglo čitanje Ludviga Vitgenštajna i R. D. Lainga.
Jednom sam beogradskom Delu, posvećenom vizuelnoj poeziji, poslao rukom ispisanu čuvenu parolu SMRT FAŠIZMU – SLOBODA NARODU! To je shvaćeno kao provokacija i nije objavljeno.
3. Odgovara li „smiraj“ novosadske neoavangarde i vojvođanskog tekstualizma u poetičkom smislu, sredinom 70-ih i početkom 80-ih godina, društvenim promenama?
V. R. TUCIĆ: Mene su tih godina spopadali razni ljudi iz nekakve (valjda državne) bezbednosti. Zivkali me na razgovore, čak mi dolazili na radno mesto (prijavio sam ih našem „bezbednjaku“ u firmi, što im nije bilo pravo). Sa nekima sam otvoreno razgovarao i pitao ih zašto proganjaju avangardne umetnike, internacionaliste, a štite tradicionaliste i nacionaliste. Bio sam zaprepašćen odgovorom. Proganjamo vas jer slabite odbrambene reflekse nacije: propovedate međunarodnu saradnju, ljubav i slične gluposti. Pa kad dođe do agresije, nećemo se moći odbraniti. A nije im palo na pamet (kao što reče pesnik Tomaž Šalamun) da im je neprijatelj izrastao u srcu. Nije bilo „smiraja“ novosadske avangarde, nas su svom silom potisnuli sa javne scene (danas mislim da su pripremali raspad sopstvene zemlje i da smo im smetali).
Inače, odbijam termin „Neoavangarda”. To ne postoji. Nova umetnička praksa i Avangarda sedamdesetih je najtačnija oznaka.
4. Ono što je prisutno u svojoj odsutnosti, o čemu se ne priča, što se dublje potiskuje, u stvari, samo se vraća nazad, da proganja. Ne kopa li upravo ta odsutnost najdublje i nije li to jedini način da se napravi rez u kulturi koja je izgrađena na lažima i u kojoj, kako je to Dubravka Ugrešić dobro primetila, ništa ne zaboravljamo niti se ičeg više ne sećamo?
V. R. TUCIĆ: Otkad znam, u našoj kulturi se laže. Sve je prilagođeno mediokritetima i udvoricama. Ali, nije vlast bila naš neprijatelj. To su bili umetnici koji su grčevito čuvali svoje pozicije, lavirajući između marksizma i nacionalnih mitova. Na sceni su i danas prizori teških manipulacija u umetnosti. Sve smo to već videli. Samo nas sada gnjave nacionalizmom i religijom. Krajem osamdesetih, kad sam video popove na televiziji, rekao sam: biće rata. Rat je došao i sve nas unesrećio. Građani su danas u teškoj depresiji. Sve stoji, stoji i dete u materi (kao u pesmi Milana Nenadića), neodlučno da se rodi.
Prazno mesto u kulturnoj istoriji Novog Sada, koje pripada autorima Nove umetničke prakse sedamdesetih godina, sve više odjekuje u svesti novih generacija. Oni će nas pronaći, kao što smo mi nekada pronašli Kazimira Maljeviča, Marsela Dišana ili Velimira Hlebnjikova.
part_03 KO HOĆE DA PUTUJE MORA DA ODE, ILI: SLOVO JE PUKLO
........Sama, na glaviću politike, umetnost spava. Otvorenih očiju.
........V. R. Tucić, Reform grotesk
1. „Hoću iz ove sale, iz ove uloge. Ovde sam samo pisac. Na ulici, bila bih žena koja govori sama sa sobom, žena koja skreće pažnju na sebe, egzibicionista, budala. Imala bih karakter i sudbinu. Ovako imam samo ime, prezime i tekst. To prisilno jedinstvo mesta, vremena i radnje nije više dovoljno ni za malu ličnu tragediju. Jesi li uznemiren? Da li bi hteo da izađeš?“ (Judita Šalgo, 67 minuta naglas)
V. R. TUCIĆ: Povodom knjige 67 minuta, naglas, napisao sam i ovo:
Judita Šalgo je ukazala na razdvajanje tela i jezika, na to da biti-u-svetu, uskoro, može značiti ukidanje ili tela ili jezika. (...) Između jezika i tela danas postoji ljudska strepnja od ulaska u jezičku mrežu, od definisanja, izgovaranja dijagnoze koja hvata telo i drži ga kandžama smisla... (1983).
Hoćemo li živeti svoju telesnost ili igrati među fikcijama jezika? Da odemo u šumu, među životinje i nikad se ne vratimo? Ili da odemo u Luvr i nikad ne izađemo? Da surfujemo po Internetu ili na „stvarnim“ talasima? I o tome je govorila umetnost sedamdesetih.
2. „Slobodan si, oslobođen. Šta ćeš učiniti sa sobom na praznoj pučini. Slobodan si za večnost. Šta ćeš učiniti sa sobom u pustom vrtu?“ (tekst pesme Okean, La strada)
V. R. TUCIĆ: Slobodan Tišma je najzagonetnija pojava u novosadskoj poeziji sedamdesetih godina. Niko ga nije valjano pročitao. Mislim da je on bio spiritus movens novosadske scene. A onda je zaćutao, pevajući uz gitaru, da tako kažem. O praznoj pučini, slobodi, pustom vrtu i očajanju u jednom besmislenom svetu.
3. „Da li se u begu hvataju suštine?“ (Jovica Aćin)
V. R. TUCIĆ: Gde je taj pogled koji će moći da razume jezičke tragove našeg vremena? Jovica Aćin i ja objavili smo u Zrenjaninu 1968. godine prevratnički zbornik Pamfleti, a onda smo „pobegli“, on u Beograd a ja u Novi Sad.
4. „Već davno je zaboravio ko je i zašto je ovde. Zakačio se na pecaljku kao neki cmizdravi crv i ostao da visi u sušnom pejzažu Bačke.“ Osećate li trag kočenja u vremenu? (Katalin Ladik, Jednom pacovu peščaru)
V. R. TUCIĆ: Spadam među one koji zure, sve dok ne proniknu u suštinu. Uvek sam kočio, usporavao. Stajati u mestu bila je moja najveća brzina. Svet i jeste nepomičnost. Da bi smo bilo šta videli, mi to moramo zaustaviti.
5. „Sada smo došli do mesta razdvajanja do mesta na kome treba razdvojiti ono koje je dovršeno od onoga koje još nije ni započeto ali pogledaj u sebe ili gledaj kroz prozor Šta vidiš?“ (Vladimir Kopicl, Dharma boogie)
V. R. TUCIĆ: Mnogo se može naučiti od Vladimira Kopicla. Čitavu njegovu pesmu sam prepisao u knjizi Gnezdo paranoje. Među nama, ispostavilo se, on je bio mudrac, onaj koji zna i proniče stvari.
part_04 U DEBELOJ PRAŠINI OSTAO JE DUBOK, JASAN TRAG
........I tradicija i avangarda održavaju se na razlici. Jašu konja razlike
........(belog). Zasnivaju svoju egzistenciju na negativnom. Ako nova
........generacija pesnika neće da se pojavi, to je njena stvar, ne naša...
........V. R. Tucić, Hladno čelo
1. Kako se fotografisati za buduća pokoljenja?
V. R. TUCIĆ: Ljudi vole da podese sopstveni lik u ogledalu ili na fotografiji. Podešavao sam ga i ja, u tekstovima. Kako danas izgledam? Tuga i opomena. Žao mi je samo što se nisam više fotografisao sa prijateljima. Za uspomenu na dugo sećanje.
2. Kako vidite današnju novosadsku pesničku scenu? Možete li izdvojiti neke dominantne paradigme? Koje novosadske pesnike*inje čitate?
V. R. TUCIĆ: Novosadska pesnička scena je skrivena. Ako asocijacija Neolit uskoro objavi zbornik dvadesetak mladih pesnika*inja znaćemo na čemu smo.
3. Šta mladi pesnici*kinje treba da izvuku kao po-r-uku Nove umetničke prakse?
V. R. TUCIĆ: Novu umetničku praksu prvo bi trebalo učiniti dostupnom. Muzej savremene umetnosti Vojvodine objavio je izvanredne monografije o Slavku Matkoviću, Balintu Sombatiju i Vladimiru Kopiclu. Izdavačke kuće ćute i to je žalosno.
4. Postoje li danas uslovi za stvaranje elite koja neće dopustiti da se manipuliše čitavom jednom državom i narodom?
V. R. TUCIĆ: Stravična je ravnodušnost države. Jedna nova generacija već godinama je u Novom Sadu svima pred očima, a kada zatraže sredstva za knjigu Pokrajina im odobri 30.000 dinara! To se graniči sa ludilom.
5. Postoji li mogućnost, ovde i sada, dakle vrlo brzo, da i novi pesnici nastradaju?
V. R. TUCIĆ: Ne verujem da bi neko opet zatvarao pesnike. Ali sa Novim Sadom se nikad ne zna. U gradu Sterijinog pozorja tukli su glumce, po naređenju bivšeg glumca kome se osladila vlast.
part_05 REFORM GROTESK HLADNOG ČELA
........Za neke je nešto problem. Za druge to uopšte nije problem.
........Ja mislim da je to problem.
........Iz predgovora knjizi: Struganje mašte, 1990.
1. U časopisu Polja iz oktobra 1984. godine objavljen je tekst Miodraga Radovića „Topla anatomija hladnog čela“ i odmah u decembru iste godine tekst „Interpretacija i interpelacija“. Sada, na rastojanju od nešto manje od tri decenije šta mislite o toj kritici „vaše družine“ kako Radović naziva pesnike NUP?
V. R. TUCIĆ: Sve su to lanjski snegovi.
2. 1983. godine objavili ste Reform grotesk i Hladno čelo. U januarskom i februarskom broju Polja sledeće 1984. godine objavljene su dva negativna prikaza Vojislava Sekelja. Kako ste to tada podneli, a kako danas gledate na osudu Nove umetničke prakse?
V. R. TUCIĆ: Ne sećam se toga. Valjda nisam video ta Polja, a niko mi nije javio.
3. Mislite li da tih godina, početkom 80-ih nije postojalo receptivno telo za vašu poeziju ili, ekonomski rečeno, da nije postojalo tržište za robu kakva je bila vaša poezija?
V. R. TUCIĆ: Nikad nisam bio slavniji nego tada. Imao sam samostalne nastupe pred punim salama, širom ondašnje Jugoslavije. Žario sam i palio, radio sam šta sam hteo.
4. Ove ste godine (ove, još uvek) dobili najprestižniju nagradu Vasko Popa za zbirku poezije Gnezdo paranoje. Potvrđuje li ta nagrada, ono na čemu se ranije nije insistiralo, pokušaj da se umetnički fenomen novosadske neovangardne scene postavi u tadašnje socio-političke okvire i istorijsko-umetnički kontekst?
V. R. TUCIĆ: Ta nagrada je valjda potvrdila da sam, posle 23 godine ćutanja, objavio dobru knjigu. Televizija Beograd poslala je ekipu u Vršac na svečanost dodele i snimili su razgovor sa mnom. Novosadska ne. Pa sad vidite kakav je odnos prema meni u Novom Sadu.
part_06 GNEZDO PARANOJE
........Ko ne može sebe da se seti, taj već u dolasku odlazi.
........V. R. Tucić, Gnezdo paranoje
1. Kada se dugo ćuti stiče se iskustvo ćutnje kada se dugo govori stiču se razna iskustva. – pisao je Vladimir Kopicl 1973. godine – kakvo je vaše iskustvo ćutanja u odnosu na iskustva govorenja?
V. R. TUCIĆ: Ćutanje je isto što i belina. Prazno mesto odjekuje više nego puno. Nečujni Munkov krik svi pamte. Bio sam tu. I pod bombama. Verujem da se to dobro zna.
2. U pesmi „Gnezdo paranoje (Nepoznati čovek)“ pišete u jednom stihu: Gnezdo se moralo pojaviti. Da li se moralo progovoriti? Iz straha?
V. R. TUCIĆ: Mnoge stvari o sebi i svetu ne znam. Progovorio sam valjda što je tako bilo pisano. A o strahu sam rekao sve u toj poemi.
3. U eseju O nekim motivima kod Baudelairea Valter Benjamin citira Valerija: „Sećanje je... elementarna pojava i teži tome da nam pruži vreme za organizaciju koje nam je u početku nedostajalo“, a onda postavlja pitanje: „Kako bi se lirsko pesništvo moglo zasnovati na iskustvu kome je doživljaj šoka postao pravilo?“ Znači li to da bi takvo pesništvo moralo očekivati visoku meru svesti?
V. R. TUCIĆ: Uvek sam bio svestan onoga što pišem (iako mi je mnoge pesme Nepoznat Neko poklonio, kao da ih nisam ja napisao). Od Valtera Benjamina sam učio. A šta je mislio kad govori o doživljaju šoka i lirskom pesništvu, nije mi jasno.
4. Ovde je prazno mesto pitanja. Može li se odgovoriti na prazno pitanje?
V. R. TUCIĆ: Dok smo živi, smrti nema.
part_00 POLJUBAC, USNA KOJA PEVA
........Budi svačije meso,/ ti,/ biće koje živi zato što je izgovoreno.
........V. R. Tucić, Gnezdo paranoje
Da se vratimo sada na nulti stepen pisma ili u prednatalno doba. Za kraj, ili za početak, zamolila bih Vas da se setite nekoliko stihova iz pesama koje ste objavili u studentskom listu Index novembra 1964. i maja meseca 1965. godine?
V. R. TUCIĆ: Mrtvo oko noć nam od kamena
Sa tabana do oba ramena
Smrt nam puže razapevši uže.
