Hermeneutičko pomagalo: ovo je tekst o Vujici Rešinu Tuciću, jednom od naših najzanimljivijih pesnika – koji je nastavio da inovira tradiciju avangarde – a da se nijednom ne pominje njegovo ime. Ili je sve to ispisivanje njegovog imena... Zavisi. Od toga kakva tradicija razumevanja i tumačenja se bira. Ili u kojem tekstualnom okviru se biva zarobljen. Ili. NEKO NJUŠKA PO NAŠOJ PROŠLOSTI! ČUVAJ SE, DRAGA MOJA USPOMENO! PRVO KRIK, ZATIM REVOLVERSKI METAK STIŽE U PETAK. MESO PO 900 STARIH. PESME SU ONO ŠTO SE NE SME.
*
Ono što je uspostavljeno i ono što se uvek uspostavlja, tradirano i tradirajuće, otvoren je horizont drugačijih ispisivanja. Radikalna protivrečnost tradicije i inovacije, već je u povesti mišljenja bila propitivana i problematizovana. Prosvetiteljske determinante dovode ovu suprotstavljenost do vrhunca, a takve odredbe i društvo, koje baštini (preuzima kao tradiciju) prosvetiteljske razumske arome, mni kao neprevladivu protivrečnost. O čemu se radi u ovoj kristalizovanoj postavci? SVE ŠTO ĆEMO DANAS JESTI I PITI, ZA OVIM STOLOM, PROIZVEO JE PUT U KOMUNIZAM – PONOSNO OBJAVI DIREKTOR KOMUNIZMA. S jedne strane, tradicija se misli kao duhovna predaja, baština, neposrednost koju nije moguće birati, recepcija, koja je, dakle, čin ne-slobode, ne-umnosti, ne-kritičnosti, puke pasivnosti. Ona se može samo preuzeti, ponavljati i konzervirati. S druge strane, skamenjuju se odredbe inovacije, bunta protiv tradicije, slobode, volje, produkcije, slobodnog samoizgrađivanja, čina koji se izabire i koji je rušiteljski. Apstraktni, uvek-usavršavajući razum ne prihvata nikakve datosti i restauracije tradicija, već sve podvodi pod vlastite oštre operacijske skalpele kritike i preispitivanja. U sve se mora sumnjati, ništa se ne može prihvatiti kao nepropitano, tradiciju je moguće jedino iznova stvoriti. Tako se, shodno prosvetiteljskim postavkama, možemo opredeliti ili kao čuvari tradicije (oni koji su nekritički orijentisani), ili kao stvaraoci inovacije (oni koji su kritički orijentisani). Ovakvu pojednostavljenu shemu bezuslovne suprotnosti prihvatila je i romantika, jedina razlika je u tome što ju je obojila drugačijim predznacima: na strani tradicije, poetike prošlosti, skupljanja saga, bajki, očuvanja folklora, vraćanja izvorima... je plus, a na strani uma i kritike minus. Jednostrana shema apsolutne protivrečnosti mithos-a i logos-a i dalje je na delu. TO BEŠE SRAMMENN, U OVOJ DRAMMENN, ŠTO U NJEMU ZNOJ UDARA KROJ PO ČELU!
Za razliku od praksi skamenjivanja suprotnosti tradicije i uma, koja je dovedena do apstraktne protivrečnosti, Hans Georg Gadamer ističe njihovu dijalektičnost i revidira pojam tradicije na jedan drugačiji način. „Tradicija je, uistinu, uvijek momenat slobode i same povijesti. I najčistija, najsolidnija tradicija se ne ispunjava prirodno, zahvaljujući izdržljivosti onoga što je jednom tu, već joj je potrebno potvrđivanje, prihvatanje i njega. Po svojoj biti ona je očuvanje, kao takva sudjeluje u svakoj povijesnoj mjeri. A očuvanje je zapravo jedan čin uma, istina, čin zacijelo koji se odlikuje neupadljivošću (...) očuvanje nije manje ponašanje iz slobode nego što su to preokret i novina.“1 Mi svakako ne možemo biti odrešeni od tradicije, u apsolutnom smislu, jer smo konačna bića. ZNAŠ, PITAO BIH TE PUNO ISPOD BRIJAČA. Povesnost čoveka ogleda se u tome što je on uvek u predajama, iz povesti se ne može biti izmešten. Ali tradicija i svi njezini nanosi, po Gadameru, ne moraju biti ono limitirajuće, neupitno i obavezujuće. Mi smo povesno situirani i nismo nezavisni spram predaje, stoga je i naše znanje konačno. Revitalizacija pojma tradicije zahteva razumevanje njegove dvoznačnosti. Tradicija je ujedno i ono umsko i ono ne-umsko, recepcija i produkcija, predaja i konstrukcija. Utoliko, od tradicije se ne može razrešiti, ali ju je moguće oživljavati i birati. Jednako tako, ono postupanje koje sve svodi na istinu i obnavljanje tradicije, može se nazvati tradicionalizmom. Pozitivnija konotacija obnavljanja momenta tradicije ogledala bi se u svesnom prihvatanju predaje, u svesnom i kritičkom činu očuvanja, pri čemu se ne odbacuju mogućnosti inovacija i otvorenosti za permanentne promene. No, možemo postaviti pitanje da li je tradicija uvek i čin slobode i nije li dijalektička hermeneutika odveć lako prećutala represivne mehanizme koji takođe konstituišu pojmovne okvire tradicije? NEKE VEČERI 1967. GODINE, MUVALA SE OKO MOJIH MUDA I ŠKLJOCALA: ŠKLJOC! KAKAV SI TI MUŠKI! ŠKLJOC!
Da bismo naznačili odgovore na ovo pitanje, transponovaćemo problem odnosa tradicije i inovacije u konkretniji kontekst poetskih praksi, na primeru odnosa avangarde i tradicionalnosti. Institucije književnosti su se uspostavljale shodno klasičnim modelima moći, pri čemu su se kanoni formirali u polarnosti kanonskog i ne-kanonskog. Ono što se etabliralo kao zvanični pesnički model, kao dominantni okvir prihvaćenih značenjskih svojstava pesničkog, što je postalo paradigmatsko, standardno, reprezentativno i značajno, to gradira kanon. Tako se selekcijom određene vrednosti postavljaju kao najbolje, a često i kao transistorijske. Kanonska kultura, svojim autoritetom i pozicijom moći, propisuje pravila, kategorije vrednosti i estetske odredbe, koje mistifikuje i predstavlja kao univerzalne. Pesništvo postaje povest Velikih Pesnika, čitanke se konstituišu poetikama koje su u određenom dobnom mišljenju proglašene najboljima – od strane trenutnih selektora. Takav relativno stabilan i homogen prostor nastanjen je pesnicima (ređe pesnikinjama) legitimisanim instancijama koje ih i čine umetnicima: naslovima, potpisima, izdavaštvima, književnim nagradama, govorima, kritikama... Oni imaju pristup sredstvima javnih informisanja i edukaciji, jer su njihove individualne poetike rangovane kao najbolje, jer mogu objavljivati i uopšteno zauzimati jedan lagodniji položaj u institucijama književnosti. Ono što čini tradiciju književnosti jeste samo ono što oni uspostavljaju i što njihovi nastavljači iteriraju, uz poneka oživljavanja promenama. MVRAK. SVUD MVRAAAK! HUJAVI, HUJAVPNI, HUUUJ... Šta se dešava sa svim onim pesnicima*kinjama koji*e su se pokazali drugačijim, radikalnijim i koji*e nisu uspeli*e da nastane ovaj sakrosantni poredak? Oni postaju odbačena bića. AJU, AJU, SVI BI K RAJU. A RAJU, ŠTO VI HOTELI BIT V RAJU? JURIŠ NA KREDENAC! Poetike koje se nisu inkorporisale u zvanični kanon odbacuju se i nastanjuju jedan drugačiji, čudnovati, „savitljiv“ prostor. Ne-mesto odbačenih pesnika*inja pojavljuje se kao rubna pozicija, kao klimava topografija onih stanovnika koji pišu drugačije i neprihvatljivo po kriterijumima akademskih i drugih institucija moći. Ali, ovaj prostor često nije samo šikaniran i prinudno odbačen, već su opresivne strategije dogmatskih kulturnih modela (kakav je bio i samoupravni sistem posleratne Jugoslavije) i dramatičnije. Mnogim umetnicima*cama koji su činili otklon u odnosu na konvencionalne umetničke prakse zabranjen je rad, primenjivane su strategije bunkerisanja, onemogućavanja daljih produkcija, optuživanja, osuđivanja... DISONANTNOST I ABNORMALNOST, TO JE DOBRO ZA ZDRAVLJE. ALI OTKUD SE JAVLJAJU USPOMENE NA AVANGARDU? PROKLETI PESNICI, VERLENOV TERMIN. Da li to znači da prostor tzv. alternative i margine odbacuje tradiciju ili nema uopšte mogućnosti da izabere vlastitu tradiciju?
Ocrtavajući pojam tradicije, u gadamerovskom smislu, mislimo da se pojmovi tradicije i vladajućih konvencija ne mogu sasvim poistovetiti. Videli smo da se konvencije dominantnih tokova kulture (mainstream culture) gradiraju kao nasilni činovi hijerarhizacije, pri čemu se vrše selekcije pesnika od ne-pesnika itd, a onda umetnici centralističkih prostora etabliraju ono što će biti tradicija, što će postati zbilja baštinjenog i očuvanog važenja. Ali, da li to znači da oni pesnici*kinje koji ne pripadaju dominantnim panoima pesništva, sasvim odbacuju tradiciju i da ne mogu uspostavljati, birati i prenositi neke drugačije tradicije? I REČENICA O. O STEPENIK I. I JAJE O. O PACOV I. I MLEKO O. O KUPUS I. I LEPAK O. O USTA I. Gadamerovo razumevanje onoga što se očuvalo, što je postalo klasično i što ima prvorazredni značaj polazi od toga da nanos predaje sam nešto govori sadašnjosti. SUNOVRATA SMEJANJE POSEBAN. PRILAZE NAGLASIO NEBOM. Delo prošlosti je aktualizovano u sadašnjosti, ono u svakoj sadašnjosti ima šta da kaže i da se pokaže kao izvrsnost i uzornost. Delo koje se uvek ponovo očuvava i potvrđuje u svakoj epohi, samo je neposredno kazivanje vrednosti tog dela koje onda postaje klasično. Ukoliko je klasično odista povesna kategorija, onda jedno delo prestaje da bude klasično ako u određenoj epohi ne dobije vlastitu legitimaciju i ne izdrži istorijsku kritiku. No možemo se pitati i šta bi to značilo da jedno delo samo dobija visoku odredbu klasike i ko je taj koji odlučuje da je ono što se pojavljuje prvorazredno i najbolje. Zapravo, iako je odredba klasičnog i povesna i normativna i stilska, potrebno je razotkriti ideološke pozadine čitavog diskursa književnosti. Jer šta bi se zbilja desilo ukoliko bi se, na primer, u institucijama školstva ponudili pluralni kanoni književnosti i kada bi čitaoci*eljice imali*e zbiljsku mogućnost izbora, da li bi svi baš birali ista dela i tako održavali njihov status klasičnog i onog što postaje riznica tradicije? Tradicija, tradirajuće, tradirano... i nije tako naivno kao što izgleda. Kao što nam se nameće da izgleda u specifičnim likovima. To da je neko izabrao dominantni tok pesništva kao tradiciju koju će nastaviti ne znači da ne postoje i drugačije tradicije. Možda pesnici avangardnih i neoavangardnih struja žele da izaberu drugačije tradicije, no pitanje je da li je onda njima, pošto su oni odbačena bića iz dominantne kulture, uopšte omogućeno da biraju? Ili se radi o mnogo represivnijoj mehanici? TREBA SE BRISATI. JER MENE NEMA VIŠE, KAK BUŠ ME JE NEKAJ BIL. JA PEEM LEPŠE NO NEKDAR, ŠTO PEEL SAM I BIL MIL. MI NIJ STRAN JEZIK SVAKI, JA ZNAM ZA PROZU LEK.
Avangardni, neoavangardni i postavangardni tokovi se uobičajeno interpretiraju kao oni koji ruše, opozivaju, subvertuju, menjaju, ne prihvataju, dovode u pitanje i poništavaju tradiciju. Iako ove pokrete karakterišu sklonosti inovacijama, eksperimentu, pristupi ekscentričnim formama, generisanja multižanrovskih i multimedijalnih dela, odbacivanje mimezis-a i usredsređivanje na techne... čini se da bi bilo pogrešno reći da je avangarda, u najširem smislu, antitradicijska. To bi značilo da je ono avangardno nešto što je apsolutna novina, nešto što nema nikakvu povesnost pa ni ukotvljenost u vremenu, to bi bila najekstremnija potvrda mita originalnosti, nicanja nečega iz ničega, iznenadni udarac iz vedra neba književnosti. ODGURNUO SAM TANJIR, SVIM VREMENIMA, ALI GLAS MI DRHTI. Mnogobrojni avangardni pokreti su potvrdili da horizonti i perspektive njihovih delovanja ne proizilaze niotkuda, već se bira vlastita prošlost i budućnost, tradicija i inovacija. Avangardne procedure često imaju i oslonce u prošlosti, reference na baštinu, preplitanja sa folklornim elementima, primitivnim produkcijama. Primer grupe ruskih umetnika s kraja XIX veka, nazvanih peredvižnjici, samo je jedan u nizu. Peredvižnjici su bili putujući protoavangardni umetnici koji su odbacili tadašnju tradiciju koja se nametala kao dominantna (a to je bila vladajuća akademska filozofija „umetnosti radi umetnosti“) i izabrali tradiciju narodne umetnosti, tradiciju vraćanja umetnosti stvarnosti, aktiviranja u borbi za reformu društva, tradiciju putujućih izložbi po selima, tradiciju obnavljanja nacionalne predaje... PREMDA, MILA MOJA MAJČICE, NIGDE IZLAZ NEMA. ILI JE VRABAC U RUCI. MOŽDA, SVE ŠTO BIH REĆI ZNAO. IPAK, U SRCU SAM ZAPISAO. ALI, KAD BI DRVEĆE PROGOVORILO.
Naročito su zanimljivi primeri radikalnijih tekstualnih eksperimenata novosadske neoavangarde marginalizovanih od strane ustaljenih poetskih normativa, koji se karakterišu kao antitradicijski. Ono što je izmicalo rekursu na sigurno književno tlo Velikog Pesništva i što je provociralo pomak granica žanrova, medija, umetnosti i života, često je stigmatizovano kao nepoetsko. Ovakvi eksperimenti eksplicitno su dovodili u pitanje (skrivane) ideološke i socio-političke pozadine svih umetnosti, što je onda ugrozilo sakralne kanonske prostore. Protagonisti novosadske alternativne umetničke scene izrazito su se, kroz netipično, ekscesno i eksperimentalno izražavanje, suprotstavljali tadašnjem birokratski utvrđenom kulturnom establišmentu. Kulturni model „umerenog modernizma“ očuvavao je konformističku, nekritičku i larpurlartističku tradiciju, dok su neoavangardne prakse negovale kritiku i eksperiment, uspostavljajući time neke drugačije tradicije. U JEDNOM ČASOPISU ODBIJU MI PESME, ZATO ŠTO SU SASTAVLJENE OD IMENICA, ZAMENICA, GLAGOLA, PRIDEVA, PRILOGA, PREDLOGA, SVEZA I USKLIKA. ODMAH SAM ZNAO DA SU U PRAVU. Višejezične strukture vojvođanske scene generisale su radikalne transformacije u poeziji kroz istraživanja tekstualizma. Konkretna, vizuelna i fonična poezija istražuje jezik kao konstruktivistički protokol. MOZAK AKO MOZAK. NOGA AKO NOGA. PESMA AKO PESMA. KROV AKO KROV. Gestualno, telesno, oralno, vizuelno... performiranje teksta čini pomak u konstruisanju poetskog teksta od uobičajenih i prihvaćenih normi, ono u tom smislu preispituje i relativizuje utvrđene dominantne poetske modele. Poetske prakse vojvođanskog tekstualizma intervenišu u ekonomijama jezika istražujući primitivistički govor, tradiciju narodne umetnosti, dečji jezik, erotički jezik, arhaički jezik, kolokvijalni jezik, poskočice, pošalice, pogrde, rugalice, brojalice, nove sisteme označavanja i organizacije zvučnih celina, ispreturane značenjske jedinice, melanž narečja, rusoizama, tipografskih oblikovanja, razbijanja i prefiguracije utvrđenih značenja, atomizacije i sakaćenje značenjskih jedinica, a često i korišćenje potpuno besmislenih semantičkih determinanti... Pesnik na svim nivoima redefiniše okvire književnosti i pomera rigidne distinkcije poetskog i nepoetskog. „On koristi: onomatopeje, nađene materijale (fragmente svakodnevnog govora, govor preuzet iz medija, narodne mudrosti). I vizuelan materijal potiče iz različitih izvora: reklame, dečje knjige, naučne knjige iz različitih oblasti, itd. Nađeni materijali često se unose u parodirajućem smislu: pesnik se koristi strategijama određenog žanra, ali mu daje parodijski ton, i tako semantički destabilizuje žanr.“2 LJUB CUR GDE MOŽ SVUD, LJUB TANJUR I KAŠIK, LJUB VOĆKA I CVETIĆ, LJUB SVE ŠTO ŽIV, ŠTO MOŽ IĆ!
Ukoliko se tradicijskim profiliše ono što se uspostavilo kao ustaljeni kulturni model, onda bi ovakve pesničke prakse bile antitradicijske. Ali ako smo uspeli pokazati da je tradicija povesna kategorija šireg kontekstualnog značenja, kao i način egzistiranja, onda se diskusioni tok iščitava konstatacijom da je tradicija permanentna otvorenost. A ako se prikazuje zatvorenom i nameće kao zatvorena i isključiva, onda je književna tradicija preobučena književna policija. Jedino zatvorena tradicija može biti rušiteljska, ona tradicija koja ne pretenduje na vlastito apsolutizovanje nije destruktivna, već dekonstruktivna. Nemogućnost izbora i uspostavljanja drugačijih i pluralnih tradicija, stavlja tradiciju u zatvor. Ili. Tradicija je otvorena, tradicija je u zatvoru. Ili. LJUDI SU SLABI. –KAD ĆEŠ SE UBITI? –NIKAD. PLANINE SU VISOKE. MORE JE DUBOKO. DALJINA JE ČISTA. SRCE JE PUNO. KNJIGA JE OTVORENA, ČOVEK JE ZATVOREN.
1 Gadamer, Istina i metoda, Veselin Masleša, Sarajevo, 1978. g., str. 314-315.
2 Dubravka Đurić, Vojvođanski tekstualizam, u: All-over, Feministička 94, Beograd 2004, str. 106.
