Čast mi je da pišem o svom učitelju, jednom od samo nekoliko koje mogu da pomenem, a da to nekoga uopšte zanima, i da su oni još uvek živi. Čak i bez sedam unutrašnjih organa a još živi, kao glavni slavljenik ili glavno jelo ovog pisanog skupa.
Pisano je puno Vujici, od stopedeset šlajfni Ostoje Kisića, preko matičara Negrišorca do samih Vujičinih radova koji su vazda eseji. Da ne pominjem autore ovde prisutne. Ili uvrede i prozivke dok je to nekome bilo bitno da se dočepa koje funkcije proganjanjem umetnika.
Zato ću svoj tekst dati što svedenije i konciznije, kroz teze za neko dalje i sistematičnije istraživanje kakvog? sjajnog istoričara književnosti, što ja svakako nisam. Počeću da postavljam teze, počevši od Bečkerečke zavere.
Kako su autori iz aure Todora Manojlovića napustili mrtvi Begej ili ostali u njem?
Iako nikad priznati kao književna škola ili grupa, njihov uticaj i saradnja su uveliko prevazilazili provincijsku orijentisanost prestoničkih kultura.
„Pamfleti” kao sve sem pamfletska književnost?
Diferencijalni pravci svakog autora, od prvih objavljenih tekstova do znamenitih opusa i vrhova književnosti XX veka na srpskohrvatskom jeziku.
Performansi Tucića. Od čarobnog recitovanja i popevanja do Pobesnele krave grupe Atentat (sedam dana sakrivenog mikrofona na koji je mogao da priča ko god šta hoće, još 1972!).
Vujica Rešin Tucić je izgnanik!
Napustivši rodni grad, odlazi u beogradsku čaršiju/ kasabu, koju takođe napušta. Opet napušta Zrenjanin i odlazi u Novi Sad, novu njivu „crne duše” palanačke, gde i dalje živi. Ali to je tek početak izgnanstva. Sa poslova, pod egzistencijalni minimum. Iz Signalizma, kada Četvrtim manifestom 1975. godine predlaže da se Signalizam kao pravac samoukine, a sa ciljem prevazilaženja umetnosti i sađenja poetskih otkrića u sisteme civilizacije, kulture i života. Istorija manje pamti jurnjavu nožem oko novogodišnje jelke zbog ove jeresi, koliko povlačenje samo pravca Signalizma u sebe, tj. lični poetički prostor Miroljuba Todorovića. Zabrana nastupanja u rodnom gradu! Deportacija iz SR Crne Gore sa obrazloženjem da je „ukaljao brda” kada je recitovanjem zbunio i pokrenuo masu da rasturi političare i njihove pozicije, bukvalno. Zatim, odluka koja ima težinu samo ako je pisac učini, a to je deset godina nepisanja. Progonstvo veće i od emigracije i od unutrašnje izolacije, to je progonstvo iz samog sebe kao autora, onoga koji čini pisanje.
Ovakva vrhunska žrtva izgleda da mora biti plaćena za najvrednije što se može dobiti – stvaralačku slobodu.
Kada pogledamo ceo objavljeni opus VRT-a, vidimo koliko različitosti toliko i jedinstva. Vujica Rešin Tucić je svojim pesničkim, i ne samo pesničkim knjigama, dosledno rušio i razgonio koprene koje je jezik načinio ne samo oko nas, već sa nama samima. Jaje u čeličnoj ljusci (1970) raskidalo je i najsuptilniju vezicu jezika i logike, San i kritika (1977) pocepali su podvezice jezika i gramatike, Prostak u noći (1979) ogolio lopovstvo jezika i sećanja, a Reform grotesk (1983) zarila kolac u postojanje tela i jezika. O Gnezdu paranoje uskoro. Ne smemo zaboraviti pronicljive kritike Slovo je puklo i Vreme fantoma, kao i potpuno oduševljavajuće eseje Hladno čelo. Ova knjiga, pored esejiziranja i izuzetno značajnog dokumentovanja performansne prakse sedamdesetih u Novom Sadu, donosi nam jednu zaista novu formu: Drugarsku kritiku – dijalog, transkript razgovora o jedinstvenom delu Dnjižepta Bilil Zizra Uhunt Vojislava Despotova.
A kako da zaboravimo pravi petparački romana bizarnosti u stihu Strahote podzemlja, koji, iako sada ne moramo da razumemo procese političkih prisila u SFRJ, ostaje nam izuzetna jezička igra istinskog rableizma, bez dlaka na jeziku, ali svega sočnog i opscenog.
I kako da sada napišem bilo šta o Gnezdu paranoje, ne knjige nad knjigama, o knjigama, po knjigama, za knjige... već knjizi posle koje ni knjige, pa ni život sam, bilo šta, ne ostaju više od mrtvog slova na papiru. Papiru? Slova? Smrt? Život? Sve su to iluzije koje će se lako raspršiti tokom čitanja. Odmeren i jasan, bolno precizan, čak i u razuzdanosti erosa i ugušenuću krika bola, Vujica Rešin Tucić vodi nas kroz kontra molitve. Nema nikakvih nada, nema vizija, svakim sledećim stihom se ukida onaj prethodni. Ove molitve odricanja, ritmične poput poezije bitnika, cinične kao Sioran i uplašene kako samo Vujica to može biti „budi čisti strah koji hoda”, ova nazdravljanja bolesti, daleko odskaču od mogućeg viđenja zbirke kao depresivne. Humor trese reči prenagomilanošću problema, njihovom uzaludnom neprozirnošću i žarom smrtnosti. Crne cvrkutave basme, stalnim obrtima i deziluzijama potresaju veru i u ono trenutno najočiglednije – samo čitanje napisanog.
Zato je čitanje Gnezda paranoje izazov. Izazov dužeg zastajanja u jedinom što postoji – upravo ničemu. Izazov prolaska kroz rituale raspadanja, cepanja, odustajanja... od istorije, porodice, zdravlja, države, sećanja, ideja, ideala, tela, pameti, znanja, rečenice, smisla... svega što čini naš život – a upravo ništa od toga ne postoji. Jer pred nama su zidovi, strahovi i smrt. I ne samo oni. Tu je celokupni čovek, koji „postoji samo zato što umire”. Da se setimo još nekih stihova o smrti iz ranijih knjiga, smrti još nedostižnoj, ali vazda u nama čvršćoj od svega drugog.
„Voljeni moj strahu, sada se ljubimo sa smrću.”
„Ništa nije pouzdanije od smrti.”
„Smrt je večita životna potreba.”
„Smrt je najbolja psihoterapija.”
Dok „Život je bolest duha.”
„Da li postoji život?” Vujičino pitanje pokojnoj Juditi Šalgo odredilo je naslov njene čarobne knjige i ne samo njen ne-život. Vujica kao istoimeni lik u Juditinoj knjizi?
Ove igre otvorenostima, procesima saradnji u književnosti, dovode nas do jedne velike književne razmene koja će večno ostati misterija i prevazilaženje prostog i prostačkog autorstva.
Alterego Despotov i Tucić zajedničkim druženjem zajedno su i pisali. Tj, igrali su igru ko će pre objaviti tremens zajedničkog inspirisanja i ekspirisanja i steći titulu autora. Tako nikad nećemo znati iz čije je glave koji stih ili misao iz bilo koje knjige ove dvojice autora potekao, a ta potreba da saznamo, samo je podilaženje egoizmu koji su Despotov i Tucić svojim delima daleko nadilazili.
Koliko god Despotov bezuspešno pokušavao da ograniči svoju poeziju na u-poeziju, toliko Tucić ne može da ne odaje tajne poezije pišući zaista o svemu kao temi. Koliko Tucić bio razigran, toliko je Despotov precizan, ali, Tucić je evo već poslednjih četvrt veka precizan, a Despotov u romanima razigran.
Despotov je morao da umre da bi dočekao ovakav temat o sebi i sabrana dela, a Tucić je više puta za života imao ove počasti.
Jedino što im nedostaje, ili možda ne nedostaje, jeste zajedničko dete.
Vujica Rešin Tucić, izvornik Venedikta Zvereva, junaka epohalnog romana Vojislava Despotova Jesen svakog drveta, nije kao lik koji je inspirisano upucao sebe pred obožavaocima, ali jeste „došao do slepog zida moderne rečenice”. Do slepila i iluzornosti samodestruktivnog antropokosmosa. Do suvislosti smisla i nemoći jezika. Do poezije.
Dragoslav Andrić nas je, uspešno prevodeći s jezika na jezik, učio da se jedino ono što jeste poetsko, nikako prevesti ne može. „Svet se ne može opisati iako je vidljiv”, piše Tucić. Ni bilo koja knjiga Vujičina se da predstaviti, preporučiti, kritikovati, a možda čak ni pročitati. Ko je spreman da proba? Da umre i pre groba. A „moramo umreti, i bukvalno i metaforički, i na taj način se osloboditi straha od smrti”, piše Marina Abramović. A poslednje reči Venedikta Zvereva, pre nego što je upucao sebe votkom i metkom, bile su: „Ne bojmo se. Smrt je na našoj strani!” A mi?
