ON THE BEACH
Izduženi rafovi, police pune
sjajnih proizvoda, za svakodnevnu
upotrebu, deterdženti i krastavčići,
ti okružena dizajniranim
pakovanjima, bocama pića raznih
boja, teglicama marinirane zimnice,
s punim kolicima kako se
približavaš improvizovanoj pijaci,
na zatvorenom, stvarnog voća i povrća,
da bi krenula dalje i prišla kasi
pružajući karticu rasejanog
pogleda.
Sve bi to odavde, iz bašte kafea,
gde sedim, preko puta samoposluge,
bilo savršeno vidljivo,
da su joj zidovi još prozirniji.
POP
Iznenadno olakšanje u prolazu
gradom, nešto što peva a ne vidi se
odakle, kroz staklo prozire se nebo.
Sve lakše, niz ulicu,
hoćeš da kažeš a nemaš šta,
nešto kao „želim da vidim sjajna
svetla večeras“, ili drugo, ili to isto,
još jednom, iz neke pesme.
Pružaš mi ruku kao da nudiš pomoć,
dajem ti ruku kao da trebam pomoć.
Sve lakše, niz ulicu,
uz list što je sa tvojih usana
otpao i sada se odbija
od okna do okna,
pop muzika našeg ponavljanja.
POINT
Još samo malo, ali ne vidim
gde bih mogao da skrenem, skoro
ovde, u ovom delu četvrti, sa sjajnim
pločnicima, izlozima, metalnim
roletnama, sve poznajem, a ne mogu
da nađem, sa sjajnim i propalim
zgradama, dok vozim, sasvim blizu,
jer to je nesumnjivo ovde, semafor,
dva, iako nisam odavno bio, negde
udno bulevara, čini mi se, bâr,
u podzemlju, s muzikom koja mi
nedostaje, prepun gostiju, smeha,
to mesto u kome bih hteo da se
izgubim, večeras ne mogu
da pronađem.
još jedan
kao promeniti naviku, pobediti
bolest zavisnosti, tako je neuspešan
i ovaj ulazak u tramvaj, još jedan
obilazak grada, turističkom brzinom,
u stvari, povratak s posla kući,
kad pogled začaran gleda, i pretražuje
sve kutke, a svuda je, u svakoj bašti,
na klupi, ili trgu, čak i na nebu,
podigneš li pogled, neko već zauzeo
mesto, i ostaje ti samo da kružiš dalje,
iako zapravo ideš manje-više pravo,
poznatom putanjom, lebdiš
takoreći, kao da nikada nećeš
stići tamo gde si krenuo.
NEXT
Kad izneveri ono na šta računamo.
Tako su zgrade kao spaljene, vatrogasna
kola, opšta uzbuna. No, to je samo hod,
naša svakodnevna selidba.
Odavde natamo, optička razmena,
i kad se sve ruši, ali i ponovo diže,
na nekoj raskrsnici, prekidu,
pešačkom prelazu.
U glavi, valjda, sličice, opet se slože,
ima to ritam, i ide dalje, do sledeće
ruševine, sledećeg pada.
ROLETNE
Izgubiti se, izgubiti, to svakako,
na dobro odabranom mestu, kao
životinja pronaći kutak za umiranje,
ne nužno na putu, ili u nekoj
pustinji, moglo bi se to desiti
i negde sasvim blizu, na poznatim
ulicama. Mirno, preći preko
skvera, odmerenim koracima,
ponavljati tu odmerenost, preći
gotovo ceo u pogled, onda u odraz
u izlogu prodavnice, tren
pre no što se sruče
gvozdene roletne koje to staklo,
taj hologram, štite preko noći,
a i sutradan, kao da kupaca
više neće biti.
VEČERAS
Još je lep ovaj stan, iako pokazuje
neke znakove opadanja. Tako, recimo,
kad se vratim s puta, uvek vidim
nešto drugo, ili isto, u drugačijem
svetlu. Komad farbe nedostaje
na dovratku, trag komarca
ubijenog ko zna kad, tačno iznad
televizora, u kuhinji, napukla podna
pločica. I tako redom, sve u svemu,
stvari koje nikada nisam video
i koje su verovatno odavno tu. Onda
shvatim, pa to je jedna otvorena
struktura, ima svoje razlike, ulice
i kalemegdanske terase s pogledom
na dve velike reke, da je zapravo grad
u kome živim, ne dobro, ali sasvim
lepo, toliko lepo da kad izađem,
obično te sretnem, i ti sretneš mene,
na nekom ćošku, ispod sata, spremna
da zajedno provedemo veče.
oko nule
prilika koju si propustio neće se
vratiti, ništa se neće vratiti, ta prilika
pogotovo. Misliš, a zapravo bi da govoriš,
o bilo čemu, bilo kome. Samo da bude tu,
i da te njegovo uho čuje, jer bučno je u gradu,
danas, kao i uvek, kad se ljudi vraćaju s posla,
i mostovi podrhtavaju pod teretom vozilâ,
ne mnogo, taman koliko je potrebno,
po projektu, most, da podrhtava i plaši,
i nikada u reku ne padne.
jednom
kad budem prošao tom ulicom,
iza mene će ostati: parkirana vozila,
uredno složena uz ivičnjake, dva-tri
drveta nagrizena smogom (na jutarnjem,
ne, bolje, predvečernjem suncu),
ljudi koji koračaju kao da
nekuda idu, dve-tri klupe udno ulice
gde već park počinje, i bilbordi, nemi,
to svakako, sunca moja, crna,
glasovi u vazduhu koje su ovi ljudi
mogli pustiti a nisu. Sve u svemu,
ništa ili malo, ostaće ko još
nema gde da ode, zaustavljeni
prizor, u pokretu,
bez mene, sa mnom, u odsustvu.
I još nešto, crevine
klima-uređajâ, njihov kiseli,
tačkasti ples po betonu.
