U SOBI
Kao da je uplašena, u njoj se tišina
pomutila. Teška od reči, od škripe
dotrajalih vrata, od uljeza. Širi
svoje uglove, a mene usitnjava, da stanem
u zrnce prašine. U pukotinu očiju, iz zida.
Da se kao šapnuta reč zapletem
u opis koji će da zažari nečija usta.
I onda, iz sažaljenja,
pogledom da me skloni, u prostor
mekši od vetra.
Ali, i to je dosta.
Tako biti.
TERET
Ne, reči ne ulepšavaju, samo zvekću,
sjaje se slične srmi i troše vreme, poput đinđuva
naprežu svoje lukove pre pucanja u prazno.
Ne, reči ne osluškuju, one misle da su starije
od svih nas i da kao perje mogu urasti u
bilo koje stvorenje. U perje, da odlete, da se
ne čuje njihov tupi udarac. Slušaj te reči, kao šušanj buba
u busenju, dok ih izgovaraju nečija suva, ispucala usta.
A onda se jedna zabeli kao kost u
tišini, zaglavljena u grlu, kao da je ponela
preveliki teret. I zaškripali su njeni oslonci,
zaljuljali smo se u razgovoru – neko dodaje,
neko oduzima, postajući tako samo
nečega deo. Kao da smo upali u mulj
podzemne reke, u njeno
veliko ćutanje.
OGLEDALO
Između pogleda nastaje priča. Tišina je
razvučena i svetlost je glača, pa se ljeska.
Neko najsličniji meni, kao da je moj brat blizanac,
pretvorio se u mene. Tako sam ušao
kroz taj otvor, čak do dna, mereći ga.
Pa, da! Prošao sam kroz staklo i led,
kroz to vidljivo do
nevidljivog.
