Na toj fotografiji su moji deda i baba, na odmoru u Hrvatskoj, 2005. godine, nešto više od trideset godina pre moga rođenja.
Tada su svi išli na odmor u Hrvatsku, pa nema u tome nikakve senzacije niti neobičnosti. Bili su dvoje stranih turista, među osam miliona onih koji su tada posetili Hrvatsku. Od tih osam miliona, dva miliona su bili Poljaci, pa bi deda i baba svaki put, na svakom ćošku, gde god bi čuli siktavi poljski jezik koji je izbacivao najgore uvrede i najvulgarnije psovke sa ekspresivnošću kaćuše, smesta umukli i najzad imali povoda da ne pričaju između sebe. Tako su lavirali između reči i tišine, a bivalo je i da su se molili laički kako bi im proviđenje poslalo poljsku porodicu za sto preko puta u restoranu ili na obalskoj promenadi. Mogli su tada u tišini da trpe te glasne, proste svađe i izmišljene zahteve drugih Poljaka prema svojim ženama, muževima, deci, kelnerima, kuvarima, recepcionerima, Hrvatima, Italijanima i Nemcima, sporazumevajući se samo krivljenjem usana i širenjem očiju.
Na toj fotografiji on (letnja košulja Springfield, 129 zlota, lanene pantalone, Galerija Mokotuv, 199 zlota, sandale HD, butik Šuz Šop, 299 zlota, torba Dr Martens, firmina prodavnica na Maršalkovskoj, rasprodaja, 99,90 zlota) je zagrljen sa njom (naramenice Jackpot, 59,90 zlota, suknja no name iz sekend henda na Hmeljnoj ulici, 35 zlota, letnje papuče sa cvetovima H&M, 19,75 zlota, lak za nokte Max Factor, butik Sephora, 30 zlota, naočari za sunce, kopija Armanija, ulična tezga na železničkoj stanici, 20 zlota) i gledaju oboje u objektiv aparata "Canon PowerShot A95" (Media Markt, ul. Ostrobramska, 1135 zlota). Ta fotografija je jedna od sedamsto dvadeset miliona fotografija za uspomenu, koje su u leto 2005. godine snimljene u Hrvatskoj, uz pomoć pet miliona trista četrnaest hiljada digitalnih aparata, od čega je milion sedamsto šezdeset tri hiljade dvesta četrdeset tri odmah izbrisano, dok je ostatak pokazan prijateljima na povratku. Atraktivnost ove fotografije je u tome što na njoj moji deda i baba izgledaju kao živi, mada su već pomalo mrtvi. Da umru do kraja trebalo je tek nekoliko godina kasnije, ali već te godine počeli su pomalo da gnjiju. Naročito deda – kao stariji i poprilično dotrajao.
Fotografiju sam pokupio iz stana u Lovickoj ulici, zajedno sa nekoliko knjiga i starih CD, jer volim ono što je suvišno. Dopada mi se neorgansko smeće, koje možeš da čuvaš dovoljno dugo, bez straha da će se u njemu ugnezditi bube. Volim oksidirane kompakte i patinirane knjige; ne treba traćiti vreme na slušanje i čitanje, a ipak se nešto poseduje, neko dobro, premda malčice iznivelisana veličina posedovanog zla. Čisto smeće, nepotrebne stvari nekadašnje hiperprodukcije književne, muzičke, fotografske, komadi nekadaš nje masovne i elitne kulture.
Pokupio sam, znači, nešto smeća iz tog stana i dodao sam tome ono što sam imao ranije – auto-mapu Evrope s kraja XX veka, sa obeleženim auto-putevima i tunelima izdubljenim u Alpskim stenama, katalog fabrike nameštaja IKEA i antologiju mlade poljske poezije, izdatu u Krakovu, manje-više u isto vreme kada i katalog IKEE. Proizvodi za jednu upotrebu, skoro svi bez vrednosti, ali je lepo pogledati omote, prelistavati ih pažljivo, kako se ne bi raspali. Valjda su jedini sačuvani primerci, mada se čini da im to ne diže tržišnu vrednost, jer ne postoje antikvarijati i nema kolekcionara koji su zainteresovani da ih poseduju, a ipak sam kupio automobilski atlas Evrope, katalog IKEE i antologiju mlade poljske poezije objavljene pre više od sedamdeset godina. Čak ako se i može iz njih saznati kako je izgledala mreža evropskih puteva, koliko je koštao komadić kartona tipa Stokholm, kao i lepo savijena žica sa imenom Upsala, kao i o čemu bi htela da govori poezija, koja ništa ne govori.
Volim čudne, apsurdne reči, koje se nalaze na omotima ploča i u antologijama pesama. Ne moram razumeti – dovoljno je da se oseti njihova neshvatljivost, neprilagodljivost i muzealnost; ako bi neko titanskim naporom poželeo da stvori muzej zaboravljenih stilskih formi i nekad prepoznavanih reči, imao bi u meni uzdanicu. Jako mi je zanimljivo da znam kako je ljudskost nemoćno nastojala da otkrije svoje proste i glupe misli, presvlačeći ih u metafore, poređenja i neologizme. Baš se mučila da od jasnih izraza stvara Mebijusove trake. Mislim da je šteta što to niko više ne istražuje, ne proba da objasni zašto je pisano tako mnogo o samoći, čežnji i tome slično, koristeći gotovo nerazumljive reči. Čudnu praksu su imali tada gradovi, čudan je to bio svet, glup i tup, ali da li je dobro što se on okončao?
Ne volim stvari koje moram da imam, pa čak i ako ponešto volim da imam, ne podnosim ako moram. Ne volim cigarete, od kojih sam zavistan, i moju izbledelu od sunca odeću, jer moram da je nosim; ne podnosim svoje naočari od savijene žice, na čije me korišćenje osuđuje kratkovidost, mrzim da se brijem i podjednako mrzim neobrijanost. Osećam se prljavo, kad prve dlačice tiho i bezbolno izbijaju ispod kože, osećam na sebi smrad i bezdomnost, kad svrbeći izraštaj ima tri dana, pa me tim snažnije preražava konačnost posezanja za mašinicom za brijanje. Čini se da je u tome neki paradoks, ma zaista – govnjiv teret. Nema stvari koju bih istinski voleo, mada ih ni inače nemam mnogo. Uistinu, većina njih nije mi neophodna i tek ta zaostavština od predaka svojom nepotrebnošću, premda i malom ravnotežom, dopunjava neizostavnu ništavnost cele stvari.
Fotografija iz Hrvatske – najlepša od nepotrebnih stvari, jer pokazuje zgodnu ženu i poludelog muškarca koji su povezani iracionalnim osećanjem – visi sada u kuhinji u stanu na Saskoj Adi, gde sam se nedavno preselio. Nisam više bezdomnik, jedino se tako osećam, tome ne treba pridavati poseban značaj, jer se uvek osećam beznadno, a ponekad i gore. Imam dom, kao nekadašnji ljudi, imam sopstveno mesto za uzdisanje, jadanje i umiranje. Živim između nemih ploča, knjiga i fotografija, skoro kao moji preci, mada nema u mom stanu na ulici Pobednika ni ljubavi, ni mržnje, čak ni uobičajenih, neutralnih razgovora o potrebi kupovanja hleba, novina, toaletnog papira. Imam samo mir slona, koji zna šta će učiniti sa sobom u trenutku kada se primakne slonovska večnost.
Stanujem u kući pored kafane, u kojoj se može nelegalno dobiti domaća votka od krompira i arapske cigarete, stvari koje su u najmanju ruku korisne, a kada je reč o cigaretama – neophodne. Prvi put u životu živim pored kafane i bukvalno nemam želju da odem do nje, možda zato što moram. Neugodnost je u tome, što su cigarete u kafani ne samo nelegalne, već i ubistveno skupe. Kafana je takođe nelegalna i stiže se u nju kroz perionicu na uglu Zakopanske, uz lozinku: "želim da podignem krzno od veštačkih nutrija". Oni odgovaraju: "Ali gospodin je predao krzno od veštačkih tvorova", na šta treba odgovoriti: "Ah, prevario sam se, to je bilo krzno od veštačkog nerca". U svakom slučaju, takva kretenska lozinka je bila obavezna pre nedelju dana, i ako vlasnici te perionicekafane, u koju niko nije nosio svoj veš na pranje, nisu krajnji idioti, to geslo moralo bi danas da zvuči drukčije. "Gde bih mogao da kupim tablete za strah?" – pita klijent konspirativno. "A da li se gospodin plaši smrti?" – pada povratno pitanje. "Ne, ja se plašim života" – odgovaram i puštaju me dalje, tamo gde su u tami osvetljenoj crnim sijalicama sedeli ljudi, koje je tu doveo strah zbog opadajuće kose, bolesnih nogu, srca; pale cigarete, zalivajući ih votkom, a potom piju votku, zagrizavši duvanski dim. Nikad nisam video da je neko donosio nešto za pranje, čak ni novac, voleo bih da primetim nekoga ko ima bilo kakvo krzno, od čegagodbilo. Nekoga ko nosi na leđima nešto teško, nešto što nije stalna bojazan, nesigurnost ili samo potpuna rezignacija.
Nevolja je u tome, što ne znam šta da uradim, ako stvarno promene lozinku, a cigareta mi nestane. Sreća da nemam ništa bolje da radim, osim pušenja. Mirna obaveza, koja – dok traje – bezbolno ubija vreme. U određenom momentu ubijanje vremena sve više će boleti, telo će početi da mršavi, masnoću i mišiće zameniće bolna tkiva. Ipak, jedino što se još može ubiti je vreme. Sve drugo je već ubijeno. Nikad nisam imao priliku da probam sve te ubijene stvari. Ostalo mi je samo vreme, mogu da se prejedam njime do zasićenja, da ga jedem za doručak kašicama kao mlečnu supu, da isecam velike krvave stekove vremena za ručak, da se punim sendvičima vremena za večerom i onda da spavam duge, teške sate, dok me sledeće buđenje ne stavi pred novim izborom, u kakvoj formi će vreme da bude na mom jelovniku.
Vreme nije ukusno, ali je sito, a to je najvažnije. Milijardu ljudi je godinama sanjarilo o vremenu. Stalno gladni vremena, prejedeni nevremenom, punili su se fast fudom slobodnih trenutaka, maznutih u žurbi, između dve obaveze. Kako bi u budućnosti imali više vremena, u sadašnjosti su više radili. Nastojali su da bolje zarađuju, kako bi jednom mogli da daju novac za slobodno vreme koje će jednom naići. Očekivana parusija vremena, ipak, nikada nije nastupala. Mada su naučili da se sve može kupiti, verovali su da se i vreme takođe prodaje u lepim kutijama i pakuje u firmiranim torbama, papirnim, jer su ekološke i elegantske istovremeno. Ja sam ostvarenje njihovih želja o slobodnom vremenu, mada nisu mogli da znaju, da sam te želje realizovao kao dosadni horor.
Nisam maštao o vremenu, ali ga imam i preko mere. Ništa nisam morao da radim, kako bih da dobio. Kao da sam dobio po njušci – besplatno i bez pitanja da li hoću. Ali ne želim da dobijem po njušci, zato govorim ponovo idiotsku formulu: "želim da podignem krzno od veštačkih nutrija" i plaćam preskupo tri kutije arapskih cigareta, umesto da idem u kupovinu pet poprečnih ulica dalje i platim manje, ali sa opasnošću po život. Više volim da ubijam vreme, nego da budem ubijen, sasvim jednostavan izbor. Život me postavio pred jednostavnim izborima, trebalo bi da sam srećan zbog toga.
Ovo je moj prvi vlastiti stan, mada se bojim da tako mislim o njemu. Drhtim pred vlasništvom, jer se teško ostavlja. Naviknut na svoje stvari, čovek gubi odvažnost, mada ja nisam siguran da li sam bio odvažan pre nego li sam postao vlasnik ovog stana, koji je samo kratak pristanak na mom putu ka drugoj trenutnosti. Stanovaću, dakle, ovde, sa uverenjem da je ovaj poslednji dom to samo trenutno.
Vlasništvo označava problem sa donošenjem odluke. A ja ne podnosim donošenje odluke. Sve, koje sam do tog časa u životu doneo, bile su loše. Što je najgore, donosio sam ih bez ubeđenosti i radosti, bez determinisanosti i odvažnosti. Čak i ubistvo u mom izvođenju je nesigurno, nedefinisano i ako bi se moglo ubiti samo malčice a ne do kraja, hteo bih tako da uradim. Slično tome izvršio bih samoubistvo: na smrt, ali tako da bih posle toga opet mogao da živim i kada povratan život opet postane nepodnošljiv, da se ubijem još jednom. Ako bih mogao da svesno i sa ubeđenjem izvršavam tuđe odluke, bio bih milijarder svojih grešaka, basnoslovno bogati kolekcionar poraza, ali pokazalo se da je i to za mene nedostižno. Mada, valja priznati, da svet u poslednje vreme ne traži nikakve odluke, čak ni o sebi. Dozvoljava mi da trajem na miru i ne boli ga glava zbog mene. Glava sveta je odavno u njegovom dupetu – odatle je teže bilo kog primetiti. Mene još manje. Što se mene tiče – može tako i da ostane.
Sa srećom, nemam novca, a ovaj koji imam dajem na švercovane cigarete i kafu, do koje je sve teže doći. Kafa se može lako kupiti i legalno, bez korišćenja virafiniranih tajnih lozinki. Ta strast ne podleže gonjenju. Ali kafa je strašno skupa. Izabrao sam za sebe zaista rušilačke strasti, ja sam luksuzni muškarac. Zašto nisam postao ovisnik o onanizmu? Podjednako ubistveno kao cigarete, ali besplatno. Valjda je zbog toga što u onome što je besplatno nema prijemčivosti. Kada bih morao za to da platim, stvar bi bila vredna nastojanja. Ako bi se onanizam nabavljao posle ispovedanja tajne šifre i prelaska kroz tajni hodnik, i kada bi povremeno onanizam nedostajao, pa bi ga trebalo čekati celim dugim, tamnim, zimskim noćima, ako bih na onaniju davao više para nego na kafu i cigarete, moglo bi se govoriti čak i o raskoši.
Moguće je da mi nedostaje mašte. Preživeo sam stvari koje se ne mogu zamisliti, koje su me izjalovile od pronicljivosti. Neću da se bijem. Hoću da pijem. A još više – da pušim i pijem kafu. Čini mi se da danas nikome nije do onanisanja. Nema ni zašto. Šteta snage. Ponekad se više vremena posvećivalo razgovoru i razmišljanju o novcu. Više vremena je gubljeno takođe i na onaniju. Brojanje para i drkanje predstavljali su solidne osnove nekadašnje kulture, iza koje je ostao katalog IKEA i antologija mladih pesnika. Kao što se može videti, ipak nije toliko solidno da bi se mogao održati na površini stari svet. Nisu to bili takvi fundamenti kao oni na kojima su stajale svetinje Maja i Acteka. Od njih nam je ostao, osim kamenih piramida, fudbal, koji su igrali odbijajući kožnu kuglu bedrima. Ipak je to rafiniranije od kopanja. Ako se radi o davanju žrtava, takođe su bili rafiniraniji, što ne znači i delikatniji. Mi danas ubijamo delikatnije, možda zbog toga što je sa manjim ubeđenjem. Ali nećemo se osloboditi ubijanja, jer je to čista fiziologija, kao jedenje, spavanje i izlučivanje. Probajmo da se oslobodimo jela – umrećemo od gladi, da ne spavamo – izdahnućemo od iscrpljenosti, suprotstavimo li se neminovnosti izlučivanja, buknućemo kao zgnječene puhare.
Masturbacioni fundament kulture, u kojoj je živeo moj deda, urušio se, a stojeće nad njim građevine skliznule su u prah, jer osušena sperma ruši se i nije u stanju da podigne nikakav dvorac niti zamak. Napaćeni čovek pada, zajedno sa njim ide nadole ekonomija i kultura, berza i liste bestselera, cela stvarnost mlitavi, suši se i gubi snagu.
Dedina osnovna životna refleksija odnosila se na novac, onanija je, čini se, bila u drugom planu. Imati puno, tog novca, mislio je deda, po cenu lične slobode i vremena, ili ga imati malo, ali ne morati ništa? Možda imati toliko da ne moraš ništa da radiš; da, to je najbolje stanje, zaključivao je deda, izlazeći iz kupatila, ali kako ga dostignuti? Tako se zanosio razmišljanjima, da je celo njegovo telo pocrvenelo od silovitog brisanja grubim peškirom, jer se zaboravljao i nije prestajao sa brisanjem. Celo telo, osim lica, koje se blistalo u svetlu najnovijih otkrića, nejasno se odražavalo u zamagljenom ogledalu.
Ili se dotući ubitačnim radom po dvanaest sati dnevno u velikoj firmi koja prodaje ideje o proizvodima, avansovati, zauzeti važnu poziciju, preuzeti kontrolni paket akcija, a onda ga prodati i živeti do smrti od bankarskih kamata, razmišljao je dedica. Ali ako se ubijem, pre nego li što se obogatim? – odjednom se zabrinuo. A ako zaista crknem od preforsiranosti, nije li to strašnija smrt od one koja je nastala od dosade i navike? I ne mogavši da se sporazume sa samim sobom, dedica se jednom obogatio, a onda odmah preplašen vizijom posla-ubice, napuštao sve, kao što se ostavlja pušenje ili piće. Ubeđen da će se pri konačnom oslobađanju i zatamnjenju svesti ta strast i tako jednom vratiti.
I siromašio je posle toga mnogo i iznenađujuće brzo, pa je morao ponovo pred poslodavcima da se ponižava i znoji, kako bi kasnije, dospevši do granice umerenog bogatstva, padao lako u provaliju bede. Njegov organizam uopšte nije primećivao odbacivanje rada i nastavljao je da istim tempom vari i zahteva skupe obroke, kao i alkohol u barovima, ne oslobađajući metabolizam. Dedino telo je isto tako brzo kao nekad iskorišćavalo i prljalo odeću, prisiljavajući na kupovanje novih gaćica, čarapa, košulja ili praška za pranje i deterdženata za umekšavanje. Siromaštvo je dovodilo dedu na odgovarajuću meru, što je on nazivao očišćenjem, iako se u bedi ređe umivao. Jer, kako se pokazalo, jedino čega je manje trebao bili su sapuni, gelovi, šamponi i nega. Deda se prljao i znojio mnogo intenzivnije kada je više zarađivao; kada je prestao da zarađuje, njegove pore ograničile su nastajanje znoja, kosa je prestala da se masti, a koža lica da se osipa gnojnim bubuljicama. Čak i dlake koje su mu izbijale iz ušiju, iz nosnih rupa, žbunovi na plećima i na grudima, rasle su sporije, mada i dalje uporno.
Deda ipak nije mogao više da izdrži nemaštinu i posle nekoliko nedelja, možda nekoliko meseci, ponovo je podnosio zahtev, prilagao biografiju, zvonio, pitao, sređivao stvari i kao obično završavalo se to sa uspehom, i deda je dobijao sledeći posao, s namerom da ga se, posle nekoliko meseci, možda dve-tri godine, konačno reši.
Ti problemi su mi potpuno strani i danas mi zvuče muzealno, kao knjiga nobelovca i pesme o ljubavi. U mom slučaju stvar je rešena – novac manje-više nikakav nije u igri. Kasni unuk dobio je stan, u kome je razmišljanje zatrlo duh njegovog pretka. Bilo je potrebno puno tišine, puno rata i katastrofe, kako bi iščilela maštanja, mada, očigledno, ne tako kako je trebalo.
I pored toga što znam gde sam, jer umem da pomenem četvrt i ulicu, u kojoj stanujem, ipak sam istovremeno nigde, jer ne umem da pogodim u kom vremenu živim, niti da predvidim čak ni skoru budućnost; podjednako svoju, kao ni onog što me okružuje: država, svet, kosmos i tome nalik besmislice. Zanimljivo je, kako su nekad uspevali da predvide budućnost, čak i kada je to činjeno loše, ipak se verovalo u te propovedi.
Refleksije moga dede, čak i ako su se kretale oko onanizma, pripadale su nekim dalekim orbitama. Sigurno mu je nedostajalo vremena i energije za masturbaciju, jer je sve svoje misli i ideje koncentrisao oko problema u vezi sa poslom, ne-poslom, novcem ili njegovim nedostatkom. To što su se njegove misli plele oko žena, ne budi sumnje da li je sledeći korak bio pod jorganom, pod tušem, na klozetskoj šolji? Ne isključujem mogućnost da su ga povremeno obuzimali talasi onanističkih podlosti, pod uticajem uspomena, projekcija, svega, što nije stvarno bilo aktuelno, a istovremeno je dozvoljavalo da se brzo i bez veće muke, uz malu pomoć prošlosti ili neispunjene budućnosti ponovo vrati u sadašnjost. Dedine ekspedicije u rejone kameralnih razmišljanja o drugoj stvarnosti nego što je ova, na koju su osuđeni nedužni, završavali su se uvek brzo zamagljenim buntom.
Deda je bio krajnji heteroseksualac, bila je to u to vreme savremena slabost, ne verujem da je želeo da odudara od dominirajuće većine. Voleo je da ima žene bez peruti i gljivica, sa glatkom, kremom namazanom kožom, sa kosom koja se nije lomila niti razdvajala, žene koje su izlazile na kraj sa problemom celulita i menstruacije, sa belim zubima, u crnom donjem vešu. Voleo je istinske žene. Pisao im je i-mejle i esemese, zvonio, dogovarao se, mešao sastanke, izvinjavao se, lagao, žudeo je za ženama sa TV, odbacivao žene iz stvarnosti, slušao prebacivanja, možda čak imao i sopstvene trenutke sumnje, ali ih je zaglušavao pićem, dirljivim pesmama, kao i francuskim i korejanskim filmovima.
– odlomak iz romana –
(S poljskog preveo Zoran Đerić)
