Glazgov
Točkovi aviona dotakoše pistu i trgoše me iz sna.
"Baš vam zavidim, za to treba imati talenta."
Plavuša pored mene se osmehivala. Pređoh dlanom preko lica.
"Molim?"
"Spavali ste kao zaklani tokom čitavog leta, još od Tegela. Blago vama, ja tako ne mogu da spavam ni u svom krevetu."
U nekoj drugoj situaciji, pitao bih je da li joj više prija kada spava u krevetu neznanca. Začepih svoja vickasta usta i sačekah da pilot uspori avion. Još jedno sletanje. Ugasiše se svetla koja su upozoravale putnike da vežu pojaseve i ljudi poslovnog izgleda đipiše na noge, sa namerom da otvore poklopce prtljažnika iznad sedišta. Jednome od njih zazvoni mobilni. Pozvaću te za deset minuta, u avionu sam, čulo se. Zatim, smeh. Ne, u redu je, upravo smo sleteli. Moja besana komšinica ustade i ja izvukoh ispod prednjeg sedišta kofer sa opremom. Bio je težak, mada mu ništa nisam dodao u Berlinu, osim koverte krcate novčanicama, koje me mrzelo da prebrojim.
Red putnika se gegao između sedišta, sve do metalnih stepenica, sa kojih se silazilo pravo na asfalt. Niko nije hteo da poljubi pistu. Pripio sam kuput uza se i prikovao pogled za tlo.
Dugi niz kofera se teturao duž izvijugane pokretne trake. Moj kofer sa pokvarenom bravom ostao je u hotelskoj sobi, zajedno sa sadržajem, u Berlinu.
Kontrolor taksi vozila na parkingu se dobro ušuškavao u fluorescentnu jaknu, koja mu je bila po pe-esu, natakavši na glavu karirani kačket, za koji se to već ne bi moglo reći. Zalupio je vrata za putnikom koga je prethodno bezbedno smestio u vozilo i okrenuo se prema meni.
"Kuda?"
"U Glazgov."
Strpljivo mi se nasmejao, kao čovek naviknut na putnike koji se još nisu prilagodili na novu vremensku zonu i loše govore engleski. "Kuda tačno, momče?"
"U centar grada."
Napisao je nešto na tablu s papirom i rekao: "Dobro." Zatim je mahnuo vozaču u belom taksi vozilu.
Vozač u automobilu mi je postavio isto pitanje kao i njegov šef. Umesto odgovora, upitah ga: "Znate li neko mesto u centru, gde bih mogao da prenoćim?"
Pogledao je u moj odraz u retrovizoru, i ugledao isto lice koje sam pre samo nekoliko minuta pljusnuo vodom u toaletu. Lice koje se nije moglo opisati, sa dubokom brazdom posred čela, koja bi mogla da govori o okrutnosti, ili o brigama. Lice koje me, uprkos svemu, ne bi izdvojilo iz gomile ljudi.
"Sigurno imate neko mesto gde biste mogli da me istovarite."
Na te reči, taksi jurnu sa aerodroma, putem prema Glazgovu, u Gelougejt.
Zavalih se u sedište i sklopih oči, pitajući se kako sam se upleo u ovo i šta me sve čeka u gradu koji sam nekada nazivao svojim domom.
London
U noći kada sam upoznao Silvi, ona me je spasla od smrti. Časovnik je neprestano otkucavao, stranice kalendara se okretale, brojevi prelazili iz crnih u crvene i obratno, u nijansama kao sa špila karata, dok nisam shvatio da je prošla već godina otkako se Silvi i ja poznajemo.
Tih tmurnih dana, bio sam poznat kao Vilijam Vilson, mentalista i iluzionista. Mađioničari nisu više robovali smokinzima i leptir mašnama od baršuna. Njihovi nastupi su prestali da se prikazuju u porodičnim emisijama u udarnim terminima na televiziji. Umesto toga, oni su se povlačili u podzemlje, u karnevale i cirkuse, ali je sve više sazrevao osećaj da je vreme za veliki povratak. Bio sam jedan od mnogih koji su mislili da su sposobni da profesiji udahnu novi život, kada bi im samo neko pružio šansu. Bio sam kao kockar koji čeka da mu se slože prave karte.
Pre sedam godina sam se preselio iz Glazgova u London i od tada sam obišao Britaniju dovoljno puta da skoro uvek prepoznam kroz koji grad prolazim, i dovoljno da me za to bude baš briga. Dodeljivali su mi da zagrevam publiku pre nego što nastupe razni komičari sa svojim vicevima. Bio sam momak zbog kojeg niko ne bi došao na predstavu. Nastupao sam po Kraljevim, Kraljičinim, Prinčevim i Konzortovim pabovima, prikazivao svoje veštine po varijeteima, vojnim i civilnim ustanovama. Puštao sam golubove da lete ispod svodova pozorišta i posmatrao ih kako kenjaju nad glavama gledalaca u Klifs Pavilionu. U Liverpulu se jedna žena onesvestila na pozornici, pa smo je odmah odvukli iza kulisa. U Portsmautu je čitav red mornara jurio razvodnicu. U Belfastu sam spavao sa jednom devojkom u Botaničkom hotelu.
Imao sam i ja profesionalnih uzbuđenja. Jedan tip sa televizije je mislio da mi dodeli vremenski blok koji bi se pretvorio u seriju emisija dokumentarnog programa, što bi finansirala nezavisna produkcijska kuća. Na kraju je ispalo da su oni još veći promašaji od mene. Ja sam, barem, uvek mogao da priredim turneju.
Moj agent se zvao Ričard Benks, za prijatelje Rič. Zastupao je mnoštvo komičara, nekoliko voditelja popodnevnih kviz emisija i mene. Rič u tom poslu beše maher još u doba kada je varijete bio na vrhuncu slave. Pedesetih godina je počistio patos macanima iz Agencije za zabavu britanskih oružanih snaga, šezdesetih je posao razgranao na tinejdžerske pop pevače, a sedamdesetih je postao lovac na talente kome su se, kako se izražavao, redovno punile mreže na potezu od dokova Brajtona do dokova Blekpula. Nekolicina iz njegove ergele je čak dospela u Šou subotom uveče u londonskom Paladijumu. Industrija zabave je napredovala, a sa njom i Rič, potpisujući ugovore sa novom generacijom komičara koja je stupala u njegovo jato. Rič je bio realan i prilagodljiv, a takođe i lojalan. Jer kao što mi je uvek govorio: "Ništa te ne košta da budeš lojalan."
Mada se kladim da bi, u suprotnom slučaju, Rič u autorskim ugovorima sigurno stavio lojalnost pored PDV-a, na spisak obustava iz zarade. Već na početku našeg odnosa je uveo u igru lojalnost. Kancelarija mu je bila u Krauč Endu. Navratio sam jednom prilikom kod njega tek onako – bilo mi je usput – da ga podsetim da sam još uvek živ. Pred njegovom sekretaricom, gospođom Pirs, ženom čelično sede kratke kose i čelično hladnog pogleda, uvek sam pokušavao da izvedem štos iz Džejmsa Bonda i to mi nikada nije polazilo za rukom. Sada me je osmotrila, glave izdignute iznad monitora, i rekla: "Gospodin Benks ima posetioca, ali mu neće smetati ako se i vi pridružite."
Čovek u fotelji za stranke beše krepki sedamdesetogodišnjak sa zajapurenim dečačkim licem, proširenim venama i zakrvavljenim očima. Zavalio se u fotelju, a seda kosa mu je opušteno visila s čela. Bio bi savršen u reklami za muške perike koje bi pokrivale problematične delove glave. Uputio mi je zgrčen osmeh. Obojica smo znali da je moja nenajavljena poseta znak za njega da ode. Rič nas je predstavio i ja se prisetih da za njegovo ime odavno znam, mada nisam mogao tačno da kažem gde sam ga video.
"Vilson – baš ti i nije neko estradno ime", dobaci starac Riču dok se rukovao sa mnom, nespretno pokušavajući da mi stisne prste. Namignuh mu s pola lica i njegove se oči razvedriše.
"Vremena se menjaju", reče Rič i ustade.
"U to nema sumnje." Stari pozorišni glumac klimnu glavom i lagano se osvrnu oko sebe. Pogled mu se zaustavio na crno-belim fotografijama bivših zvezda, izmešanih sa portretima današnjih Ričovih pulena. Možda se nadao da će ugledati i svoju sliku, možda ljudi u njegovim godinama posmatraju mesta s osećajem da ih više nikada neće videti. "E pa, Rič, bilo mi je drago, ali nemamo vremena da ceo dan ćaskamo." Podigao je uvis šolju za čaj, s ispruženim malim prstom, i glasno posrkao poslednje kapi. "I ko ti je ovaj dasa? Još jedan komičar?"
"Mađioničar."
Stari gospodin polako ustade. Njegovo mršavo telo je delovalo premlado za njegovu staru glavu. Obukao je kaput od besprekornog gabardena, za koji bih rekao da ima najmanje petnaest godina.
"Ha, mađioničar! Znao sam nekoliko takvih. Niko od njih se nije jako proslavio, ali su bili pristojni momci, ne može se poreći."
Prepredeno se nasmejah.
"Ja nisam pristojan momak."
"Niste?" Odmerio me je od glave do pete. "Nije mi se tako činilo. No, bilo kako bilo, pristao bih da mi skrate život za deset godina, kad bih makar na šest meseci mogao da se vratim u vaše godine. Pretpostavljam, Rič, da ti se za njega otimaju?"
Rič se suzdržano osmehnu, a starac od srca nasmeja, kao su ga šešir, ešarpa, rukavice, kofer u rukama i ceger na ramenu ogrnuli s dodatnom žustrinom. Teatralno se još jednom izvinio Riču, namignuo mi na izlasku i rekao: "Ne brini, svako od nas je imao sušnu sezonu."
Razvukoh usne od uha do uha i pridržah mu vrata dok je izlazio. Kada je otišao dovoljno daleko, da proćaska sa gospođom Pirs, s prisnošću koju ona od mene sigurno ne bi trpela, sedoh u njegovu fotelju. Pomalo me je lecnula toplota pohranjena u jastučićima i naslonu. "Ah, niko preko četrdeset godina ne voli više vilenjake."
Rič me prodorno pogleda, skoro da se namrštio, a onda poče da mi čita bukvicu.
Na policama iza njega su se nalazile fascikle sa profilima ljudi koji su umeli da ispričaju milion crnohumornih šala i viceva o taštama, imitatora, trbuhozboraca, šlager pevača i žonglera. Bacio je gomilu fascikli po stolu i ja počeh da prebiram po njima, tek reda radi. U svakoj fascikli, uz dokumente, u gornjem levom uglu je spajalicom bila prikačena fotografija. Demodirane frizure, sakoi od poliestera, ogromne leptir mašne i iskežena lica koja su nekad davno – uhvaćena u trenutku magnovenja pre dvadesetak godina – izgledala živahno, sada su odisala očajem.
"Sve ih ja imam u knjigama", reče Rič, "tu mi ne mogu škoditi. Ne zauzimaju mnogo prostora, a i lepo je biti uljudan. Na kraju, kad se sve sabere, svako od ovih momaka mi je u svoje vreme donosio dosta novaca. I ko zna, možda se pojavi neki postmodernistički ironista koji će otkriti da je neko od bivših zvezda bio pravi genije. Nikada ne zaboravi, kao što kažu u Privrednom pregledu, da tvoje akcije mogu da idu i dole, i gore. Prema tome" – potapša se on kažiprstom po nosu, kao kladioničar koji odaje sigurnu kombinaciju – "lojalnost ne košta ništa, ne zaboravi!"
Nekada davno, Rič je imao ideju da bi mogao da me predstavi kao mađioničara novog talasa, u "četi naslednika Pola Denijelsa", kako nas je krstio. Tada nismo bili toliko bliski, ali mi je dopustio da ga zovem na direktnu liniju. Te večeri, kada počinje ova priča, prvi put se desilo, posle nekoliko nedelja, da on mene prvi pozove.
"Znam da ovo možda nije velika prilika, Vilijame", govorio je. On je poticao iz Sautenda i glas mu je bio vulgaran kao neka od Makgilovih razglednica*, sa slikama morskih zvezda, krigli piva i jedrih krčmarica. Odmakoh slušalicu dva, tri centimetra od uha – sigurno mi ne bi dodavao bonus na honorar u slučaju gluvoće. "Ali biće zanimljivih ljudi. Nikada se ne zna na koga ćeš da naletiš." Suzdržano se nakašljah. Rič je nastavljao da me ubeđuje, iako je znao da ću pristati. "Sigurno će ti biti zabavno. Znaš, skupiće se policajci u penziji da proslave veče."
"E, baš to mi treba. Da me taj ološ propituje kako ja izvodim sve trikove."
"Je li takav treba da bude odnos prema najuglednijim službenicima Njenog visočanstva? U svakom slučaju, dopašćeš im se. Ti momci obožavaju opsene i varke." Rič zastade i ja čuh kroz slušalicu kako povlači dim iz cigarete. "Znaš šta, imam ideju, izaberi iz publike pandura koji ti fizički deluje najslabije i izvedi neki trik s lisicama." Smeh mu zasta u grlu i usledila je pauza dok je pokušavao da dođe do daha. Pitao sam se da možda ne leži na divanu u kancelariji.
"Izvrstan savet, Ričarde – da odaberem najkržljavijeg pandura, koji sigurno pati od napoleonskog kompleksa. Da, to moram da zapamtim. I ko će ovoga puta biti zvezda večeri?"
"Znaš kako biva na ovakvim priredbama, Vilijame. Nastupa više umetnika, ali ste svi ravnopravni. Hoću reći, nema tu glavne zvezde."
"Dobro, koji sam onda po redu?"
"Ja bih da nastupiš prvi."
"Kome ću, onda, da prethodim?"
"Jednom izvrsnom duetu, pod imenom Božanstvene."
"Hoćeš da kažeš da su to čitačice misli, a ne striptizete?"
"Koliko znam, one svoj nastup opisuju kao erotski ples."
"Ričarde, stvarno si me lansirao u orbitu. Ja da zagrevam publiku pred nastup trbušnih plesačica?"
"Vilijame, nemoj da me odbiješ. Video sam te devojke i njima će trebati velika podrška pred nastup."
"Dobro, i koliko računaš da bi trebalo da iznosi donja ivica profita?"
"Čoveče, mogao bih ti odsvirati simfonije o njihovim donjim ivicama!"
Sada mi je bilo jasnije zašto Ričard zastupa malo žena umetnika.
"Pitam te za honorar!"
"Dve i po. Pa dobro, ko zna, možda se i sprijateljiš sa devojkama. Je l’ imaš neki trik da im odeća postane nevidljiva?"
"To bi bilo originalno."
Ponovo se čulo uvlačenje dima u pluća.
"Ajde, ne ponašaj se kao tipičan Škot. Znaš šta, ako povališ neku od njih, dodaću ti mojih deset procenata."
"Pravi si car, Ričarde."
Dok sam spuštao slušalicu, čuo se prigušeni Ričardov smeh kako se pretvara u kašalj.
– odlomak iz romana –
* Donald Makgil (1875-1962), britanski grafički umetnik, čije je ime postalo sinonim za žanr ilustrovanih razglednica koje su se prodavale u primorskim gradovima Engleske. Nazivan je "kraljem bezobraznih razglednica", koje su bile cenjene zbog likovne izražajnosti, društvenih zapažanja i smisla
za, neretko, lascivan humor (prim. prev.).
(Sa engleskog preveo Predrag Šaponja)
