V R T : P R O Z E F E S T M i h a i l...Š i š k i n RUSKA ŠVAJCARSKA

"Dakle, već sam u Švajcarskoj, u zemlji živopisne prirode, u zemlji slobode i sreće! Čini se da ovdašnji vazduh ima u sebi nešto što diže iz mrtvih: moje disanje postalo je lakše i slobodnije, stas mi se izdužio, glava mi se sama od sebe podiže uvis, i ja sa ponosom razmišljam o svom čovečanstvu".
N. M. Karamzin, Pisma ruskog putnika

"Ovde je strašno dosadno. Mesto, u kome sam odseo, smatraju za jednim od najlepših u zemlji; i zaista, ovde su sjedinjene sve moguće, takozvane, prirodne lepote. Ja mislim da pesnici, umetnici ovde imaju punu slobodu. Meni je dosadno: koliko god da sam terao sebe da uživam u zalascima i izlascima sunca, ne vredi. Sve mi se čini glupim, besmislenim".
S. G. Nečajev, Iz pisma Nataliji Hercen, 27. maja 1870.

Raj i dosada. Između ta dva pola rasprostro se svet u kome nešto ne valja. Ruskom putniku je ovde sve čudno. Nema prostranstva, ali zato ima planina. Zemlje ima malo, a mleka mnogo. Uprave ne čekaju, a ulice su čiste. Nacionalni junak je ubica, a građani su zakonoljubivi. Savesno plaćaju poreze, vlade se ne boje i ne žive od rata do rata. Šta je uopšte ta Švajcarska? Oživeli izlog prodavnice igračaka? Komplet poštanskih razglednica umesto pejzaža? Pokornost zakonima, koje su sami i izglasali? Dedova sveta uverenost da će njegov proplanak naslediti unuk? Država, iskrojena po kroju gogoljevskog šinjela? Nagomilan rad generacija, pred kojim su nemoćne sve revolucije i ideje? Rusija naopačke?
Na obalama alpskih jezera teskobno je od ruskih senki.
Švajcarska geografija dotiče rusku istoriju, stvarajući najneobičnije kombinacije. Skrjabin žuri po ženevskoj ulici u susret Dostojevskom, koji trči za babicom, a zatim zajedno, u crkvi na Rju Rudolf-Tapferu, opevaju svoje kćeri. Učenica pansionata Musja Cvetajeva trči poskakujući obalom Uše prema mami, pored zamišljenog Azefa. Hercena i Solženjicina objavljuju u istom časopisu. Na vrhu planine Rige Tjutčev i Bunjin, rame uz rame, dočekuju sunčev izlazak.
Popljuvane znamenitosti pretvaraju se u ogledalo koje prikazuje svakoga, ko se zagleda. Ne pričaju ruski putnici o vodopadu Rajne, već vodopad o njima. U padu Rajne odražava se ruski svet.
Da bi uživao u čudu Rajne, Karamzin prelazi peške put od Ciriha do Šafhauzena, bezmalo pedeset kilometara. "Fenomen je zaista veličanstven!", završava Karamzin svoj čuveni opis. "Moja imaginacija je oživljavala hladnu stihiju, davala joj osećaj i glas: ona mi je govorila o nečemu neizrecivom!"
Moć reke koja pada ostavlja takav utisak na Aleksandra Prvog, da onaj koji je pobedio Napoleona naručuje sliku, koja prikazuje njega na fonu prirodnog čuda. Platno slika umetnik Silvester Ščedrin, prilagođavajući veličinu vodopada carevom rastu. Posle boljševičkog prevrata taj pogled na vodopad Rajne biće zabranjen za javno pokazivanje i provešće duge decenije u arhivu Ruskog muzeja.
Grad se oseća uvređeno zbog ponižavanja unikalne prirodne pojave, koju je čovek naterao da banalno okreće točak duvanske fabrike. Ono što inspiriše Žukovskog da ostavi za sobom romantični opis pun oduševljenja, daje povoda Tolstoju da ostane ravnodušan prema mestu obaveznog ushićenja i da zapiše u dnevniku: "Nenormalan prizor, koji ništa ne znači."
1902. godine, pobegavši iz kijevskog zatvora, što je u to vreme podiglo prašinu, deset iskrovaca, zajedno sa Baumanom i Litvinovim, budućim Staljinovim ministrom spoljnih poslova, dogovaraju se o susretu, ali ne bilo gde, već u Švajcarskoj, u restoranu iznad vodopada, odakle šalju telegram u Rusiju šefu žandarmerije: "Svi zajedno slavimo uspešan ishod našeg bega u restoranu kraj vodopada Rajne, o čemu šaljemo telegrafski izveštaj generalu Novickom sa svim našim potpisima."
Nakon godinu dana, u pauzi između zasedanja osnivačkog savetovalištva "Saveza oslobođenja", ovde će doći da se odmore od rasprava o sudbinama imperije osnivači "profesorske partije": Sergej Bulgakov, Vladimir Vernadski, Semjon Frank, drugi budući putnici "filozofskog parobroda".
U aprilu 1917-te ovde će preko Rajne preći most "plombirani" vagon, ali njegovim putnicima neće biti do prirodnih lepota.

Ruskom putniku stran je muzejski pijetet. On se oseća kao zakoniti naslednik, dok udiše alpski povetarac, kao gospodar kome po pravu pripada da vlada svojim delom svetskog nasleđa. On prilagođava tu zemlju sebi.
Ruski zub proverava verodostojnost lokalnih svetinja. Lucerski lav, poznati spomenik švajcarskim vojnicima, koji su poginuli braneći Tjuilri od revolucionarnog naroda, ako je i čuven, to je zbog njegovih dimenzija: "U Lucernu postoji spomenik", piše Žukovski, "kome po veličini nema ravnog". Već će Aleksandar Turgenjev posumnjati u smisao monumenta: "Teško mi je kada mislim kako je taj spomenik podignut Švajcarcima, naravno za prekrasni podvig, ali taj podvig nije podstaknut patriotizmom, već samo vojničkim point d'honneur i švajcarskom odanošću. Oni su umrli za tuđeg kralja, braneći ne svoju zemlju, ne svoju vladu, umrli su ne za svoju ideju, ni krivi, ni dužni. A Saltikov-Ščedrin, ne stideći se, ovako interpretira latinski natpis na spomeniku "Helvetiorum fidei ac virtuti" ("Hrabrosti i odanosti Švajcaraca") – "Ljubazno odanim Švajcarcima, koji su 1792. spasavali, za nadnicu, francuski presto – domovinu".
Ruski putnik se u Alpima oseća kao kod kuće. Gogolj kleše svoje ime u kamenje šilonskog zatvora. Beli spaljuje Geteanum kao pobunjeni seljak spahijsko imanje. Rozanov se namešta u Kalvinovu fotelju. Volter pada na kolena pred obrazovanom ruskom gošćom – filozof kog muče hemoroidi, dočekujući knjeginju Daškovu, ne može čak ni da sedne kao čovek. Pod strogim pogledom autora "Grada Glupova", gordi simbol Švajcarske, planina Jungfrau uzdiže se sa svog uobičajenog mesta i seli se u Ufimsku guberniju. Montre dobija božićne obrise, nabokovska olovka crta siluetu vrha Materhorna, a ispada Puškinov profil. Šagal dovodi u Cirih vitebske krave, i one prećutkuju nešto u vitražima Frauminstera.
Jedna šestina kopna i petoparac ispod neba povezani su nevidljivom zategnutom žilom. U zemlji-banji dešavaju se stvari, neprimetne spolja, ali one na najsudbonosniji način utiču na sudbinu zemlje-imperije. Ovde na pamet padaju ideje koje se zatim, stotine i hiljade vrsta od Bazela i Lugana, pretvaraju i u knjige, i u slike, i u streljanja talaca. U miru ženevskih i ciriških biblioteka prave se recepti, po kojima će biti zakuvana krvava kaša za pokolenja gladnih i ješnih.

Posle Karamzina ovaj predeo postaje neotuđivi deo ruskog književnog pejzaža. Njakanje bazelskog magarca probudiće kneza Miškina, Turgenjev će čak alpske vrhove naterati da govore, Bunjin će slati svoje heroine da umiru na Ženevskom jezeru, Hodasevič će 1917. godine napisati pesmu "U tom glupom Švajcerhotu..." Čuveni hotel na obali Lucerna postaće opšti simbol: Švajcerhot – svet u kome su svi gosti.
Dan, koji je penzionisani ruski oficir i budući autor najpoznatjih ruskih romana proveo u gradiću, banji na obali Firvaldštetskog jezera, postaće dan sujetne istine i mučne besmrtnosti. "Probudio sam se u 9 h, pošao u pansion i do spomenika Lava. Kod kuće sam otvorio svesku, ali mi se nije pisalo. "Polje koje nestaje", odustao sam. Ručak tupoumno-dosadan... Šta ja to hoću, šta zaista želim? Ne znam, samo ne blaga ovozemaljska. I kako da se ne veruje u besmrtnost duše, kada je u duši takva beskrajna veličina. Pogledao sam kroz prozor. Crno, razrovano i svetlo. Da mi je da umrem. Bože moj! Bože moj! Šta sam ja? I kuda idem? I gde sam?

Zašto moskovski plemić i vlasnik duša pada na kolena na obali Rajne pod Bazelom i uzvikuje: "Srećni Švajcarci! Da li svaki dan, svaki čas zahvaljujete nebu za svoju sreću, budući da živite u zagrljajima prelepe prirode, pod dobročinskim zakonima bratskog saveza, u jednostavnosti običaja i služeći jedino Bogu?" Nekakvo rusko znanje koje je nedostupno švajcarskom seljaku-građaninu nateraće "generala ruskih putnika", kako će Greč prozvati Karamzina, da nazove tu mrlju na karti zemaljskim paradizom. Karamzinova "Pisma" nisu samo neobičan jednostrani dogovor o aneksiji zemlje koja ne sumnja ni u šta, svojevrstan akt o uključenju Švajcarske u rusku kulturu, ona su i generalna dispozicija sa uspostavljenim orijentirima i ciljem, plan kretanja, kodiran zavet lutajuće ruske duše. Budući autor mnogotomne ruske istorije, natopljene krvlju, velike radi viših potreba, postaviće svojim čitaocima putokaze obične zemaljske sreće.
Karamzin zadaje vektor kretanja, nov za totalitarni sistem – ka prioritetu vrednosti privatnog života.

Kao što je Karamzin ovuda putovao sa tomom Rusoa, tako će i posle njega poći na put sa tomom Karamzina. Kao što je Karamzin, tako će i putnici gledati alpske lepote, a videće otadžbinski džumbus. Helvetski pejzaž rovare upravo "prokleta ruska pitanja". Zakotrljaće se od Veve u pravcu Klarana i dalje, po celom svetu, laka kočija sa Čičikovim. U planinskom odronu Žukovski će videti "besmislenog i surovog". Švajcarske impresije gurkaće ispod lakta autora "Filozofskih pisama".
Posle čuvene ostavke, Čadajev mašta o tome da se naseli u Švajcarskoj. Avaj, put u bilo koju zemlju liči na put u Rusiju. U Bernu, na čaju kod Sverbejeva, razdražljiv vojni penzioner strasno navaljuje na dragu imperiju: "...Arkajeviča je pogrdno nazivao zlikovcem, više vlasti, vojne i građanske – podmitljivcima, plemiće – podlim udvoricama, sveštenike – neznalicama, sve ostale – učmalim i ulizicama u ropstvu." "Jednom, revoltiran takvim preuveličavanjima", priseća se Sverbejev, "podsetio sam ga na slavu našeg Otadžbinskog rata i pobede nad Napoleonom i molio sam milost za rusko plemstvo i našu vojsku u ime njegovog sopstvenog učestvovanja u tim podvizima. 'Ma šta mi to pričate! Sve je to zavisilo od slučaja, a naši heroji su se tada, kao i mnogo pre, proslavljali i nagrađivali po ćefu, po protekciji.' Govoreći to, Čadajev je izgubio kontrolu nad sobom i užasno se naljutio". Lozana daje povoda Žukovskom da se priseti domovine, gde je "u provincijama grub prostakluk, a u velikim gradovima gruba raskoš".

Opisi putovanja, dnevnici i pisma prepuni su ushićenja zbog lepote prirode, čistoće ulica i čestitosti Helveta.
Avaj! Alpski eden u velikim dozama kod ruskog putnika izaziva refleks povraćanja. "Šta da ti kažem o Švajcarskoj? Sve sami vidici, tako da mi je od njih već naizad muka, i ako bi me sada zadesio naš podao i ravan ruski geografski položaj sa drvenom izbom i sivkastim nebom, bih bio u stanju da mu se divim, kao novom vidiku". To je Gogolj. "Rajna je prirodna granica, koja ništa ne razdvaja, ali deli Bazel na dva dela, što nikako ne smeta neizrecivoj dosadi obe strane. Trostruka dosada obuzela je ovde sve: Nemce, trgovce i Švajcarce. Nema ničega čudnog u tome, što je jedino umetničko delo, stvoreno u Bazelu, zapravo ples samrtnika sa smrću, osim mrtvaca, ovde se niko ne veseli..." Hercen. Tolstoj o Helvetima: "Švajcarci su nepoetičan narod".
Dostojevski: "O, kada biste znali kako je glupo, tupo, ništavno i divlje to pleme! Malo je to što vidite putujući. Ne, treba proživeti! No, ne mogu vam sada čak ni ukratko opisati moje utiske; suviše ih se nakupilo. Buržoazni život u toj podloj republici razvijen je do nec plus ultra. U administraciji i u čitavoj Švajcarskoj – partije i besprekidno ujedanje, pauperizam, strašna osrednjost u svemu; ovdašnji radnik nije nam ni do malog prsta: smešno je gledati i slušati. Naravi su im divlje: o, kada biste samo znali šta oni smatraju dobrim, a šta lošim...".
Paradize naopačke. Ili drugačije shvatanje spasenja duše?

(S ruskog prevela Melina Panaotović)