Priča jednog čoveka
Kad mi je otac umro imao sam 47 godina. Toliko o mom ocu. Život koji sam u međuvremenu proživeo i nije za priču. Ničeg spektakularnog u njemu nikad nije bilo, a ubeđen sam da neće ni biti. Od svih poslova na svetu ja i dan-danas brojim pare. Blagajnik sam u Pogrebnom preduzeću. Svote koje mi prelaze preko ruku manje-više su iste. Retko se desi da priliv novca bude veći nego obično. Svaki dan liči na onaj prethodni. Žena mi ujutro spremi da popijem rovito jaje, jer nikad ne doručkujem. To jedno jaje obično me drži do podna kad pijem svoju prvu kafu. Jaku, i bez šećera, što mi omogućava da bez problema dočekam tri sata. Kako stanujem u blizini svog radnog mesta ručam uvek u pola četiri. Tada se svi okupimo. Moja žena, sin i ja. Pre glavnog jela svi odsrčemo supicu. Da se razumemo, ja supu ne volim, ali naš sin još uvek raste i njemu je, kako kaže moja žena, potrebna takva vrsta tečnosti. Obično je to goveđa supa, retko kokošija. Da li vas zamaram svojom pričom? Rekao sam na početku da se moj život ne razlikuje od miliona drugih. Ponekad mi se čini da jedino takav život ima smisla. Uživam u tom miru, besciljnom nizanju dana gde me ništa ne tera da bilo šta menjam. Osećam se tako sigurnim. Sve je u savršenom redu. Moja žena mi je rekla, negde na početku našeg braka, da ona od mene traži mir i sigurnost. Ona to sad ima. Ona to ima od početka i da se primetiti da u tome uživa. Retko izlazi iz kuće. Ona, za razliku od nekih žena, voli to svoje radno mesto. Kaže, voli da nam ugađa. Ugađa, naravno i sebi. Najviše, pretpostavljam, jer nikad je nisam video da jede kad smo mi tu. Pogađate, ima višak kilograma, ali ona se pravi kao da su to moji kilogrami. U neku ruku je u pravu, jer u našoj kući jedino ja radim. Retko ostajem prekovremeno. Volim da budem kod kuće, eto. Gledam TV dok ne zaspim. Ponekad prespavam noć na kauču u kuhinji. Ona, moja žena, samo me pokrije ćebetom, jer kad mi se to prvi put desilo, bio sam navukao gadnu prehladu, skoro upalu pluća. Njoj ne smeta što noću ne spavam pored nje. A i hrčem, pogotovo kad zaspim na levu stranu, pa je jasno što ne insistira. Pitajte slobodno: a seks? O, da. Nekad ga je bilo u izobilju. Sad je to samo loša navika. Shvatate šta hoću da vam kažem. Za seks je, po mom skromnom mišljenju, potrebno dvoje, ne više. Nikad nisam bio pristalica grupnog seksa, mada sam jedno vreme mislio kako bi bilo lepo da se i to proba. Živi smo ljudi. Jednom sam ženi to nabacio ali u dosta zavijenoj formi. Ona to što sam joj tada saopštio nije razumela ili nije htela da razume, ali bilo kako bilo, na tome se završilo. Ponekad, kad sin nije tu odgledamo neki pornić, i to se uvek lepo završi, ako ja pre toga ne zaspim. Nisam prost, ali ponekad mi dođe da je, onako, dok meša testo za uštipke u kuhinji dohvatim za guzicu, ali uvek odustanem. Ona bi to shvatila onako kako bi to shvatila svaka žena, ali naš mali sin raste i obroci se ne smeju preskakati. Zato te stvari najčešće radimo kad mali nije kod kuće, a kako vreme prolazi on sve češće nije kod kuće, a mi, da budem iskren, ne pratimo ritam njegovih izlazaka. Izlazi sa drugovima i u početku je bio kod kuće već u deset. Sad, često zaspim čekajući ga. Moja žena ima liberalnija shvatanja i zaspi već oko pola devet. Znaš, ceo dan sam na nogama... Ti bar sediš dok radiš, kaže mi. To se tako i mora shvatiti, ne bi ni moglo drugačije. Ali kad smo kod seksa da kažem i ovo: prošlo me je. Kad se setim svih tih stvari mislim da ih je najviše bilo dok nisam bio oženjen. I što je najlepše, i tada sam to radio s istom ovom ženom koja sad spava u našoj sobi dok ja pokušavam da do kraja odgledam film. Meni su inače svi filmovi isti. Svaki gledam s istim uživanjem, Dakle, mirno i opušteno. Uopšte se ne uzbuđujem kad naiđe neka jaka scena. A i što bih. Filmovi se i snimaju da ti ne daju da misliš na nešto važno, i u takvo ih vreme prikazuju, čini ti se samo zbog toga da nekako prođe ono glupo vreme između večere i odlaska u postelju. Ponekad ih žena i ja komentarišemo, ali nikad ne dolazimo do nekog bitnog zaključka. I retko se kad ne slažemo. Godine zajedničkog života učinile su svoje. Kako u blagajni sedim sam, a taj imperativ je potcrtan u opisu mog radnog mesta, ni tamo nemam prilike da komentarišem bilo šta što je prethodne večeri bilo na televiziji. Sve je to, kako kažu oni u crkvi, u koju inače ne idem, opijum za narod. Kao što postoje reči koje nikad neću izgovoriti, tako postoje i scene koje nikad neću doživeti. A i čemu. Sinoć sam gledao film u kome jedan dečak ima problema s ocem. To je, koliko znam, stara priča, to s očevima i sinovima. Jedan raste, drugi se smanjuje. Kako onda isto da misle? Ono što je ocu trenutno na pameti, sinu je deveta rupa na svirali. Ponešto se u to razumem, pa je samim tim moj oprez veći. Nije dovoljno živeti u harmoničnom braku, ili porodici, svejedno, treba znati uživati u tome. Time sve dobija neki dublji smisao. Ja bih radije rekao: lepši. Naš sin već ima devojku. Lepa je ta mala s onim njenim okruglim crnim očima. Punačka je, ili će to uskoro biti. Kad si zaljubljen sutra ne postoji. Jasno mi je zašto nije ravnodušan. I ne zna da godine i kilogrami najčešće idu ruku pod ruku. Gledajući njih dvoje kao da gledam njegovu majku i sebe pre dvadeset i neku. Sve to vidim jasnije nego on, ali to i jeste moj domaći zadatak. Da uvek budem na njegovoj strani. Vodim računa da piša niz vetar. Jer, pročitao sam u Nedeljnom dodatku, sve se na svetu ponavlja, osim onima kojima se to već desilo. Ne sećam se više ko je to rekao, ali to i nije toliko važno. Kao što znam, iako to tamo ne piše, da nikad više nećeš imati dvadeset godina ako ih nemaš baš sad, ovog trenutka. Ja to znam i ne bez sete pratim svog sina gledajući ga kako se praćaka u svojoj sreći. Neka ga, idu dani i ko zna šta ga još čeka.
Priča drugog čoveka
Klupa u parku može, ali ne mora, biti interesantno mesto za život. Svakog dana svratim na tu klupu. Posedim, zapalim cigaretu i ispuštam duge dimove i gledam kako se kolebajući penju u nebo. Često razmišljam kud ide sav taj dim. I ne samo ovaj koji ja proizvodim. Šta je to tamo gore što ga toliko privlači? Kažu da i duša gre u tom pravcu, kad joj za to dođe vreme. Ja u to ne verujem. Duša pripada ovde. Bar ja tako mislim. Svestan te činjenice ne odvajam se od nje i mnogo mi je lakše. Mislim da bih bez nje mnogo teže podnosio život, samim tim i ovu klupu. Klupe su napravljene i za srećne i za nesrećne ljude. Podjednako. Svi ih ili izbegavaju ili ne izbegavaju. Onaj ko žuri, taj ih i ne primeti. Onaj kome se ne žuri – da. Koga bole noge ili ko nema gde drugo da ode, taj dobro zna šta znači klupa. Molim? Mislite, ljubavnici? O njima imam lepo mišljenje. Ponekad ih krišom gledam, ne, ne uveče, oni su svet za sebe: to što rade mogli bi raditi mnogo konkretnije na drugom mestu, ali oni to ne čine. Klupa im dođe kao neki prinudni smeštaj, šta li. Nisam siguran da klupu vole zato što im se sviđa ili ne sviđa, ili zato što misle da je to idealno mesto za razmenu šerbeta kojeg skrivaju pod jezikom. A tu, odmah pored, penzioneri, ili bakica s unukom. I oni se na klupi osećaju kao kod kuće i to ih, vidim, teši: mogu da sede i kontrolišu situaciju. U tim godinama. Deca se igraju – njima klupa nije potrebna. Bakici bogme jeste. Penzioneri na klupi, kad je lepo vreme igraju šah, samo zato što to kod kuće ne mogu da rade jer tamo na njihovo društvo ne gledaju s velikim razumevanjem. Klupa je pusto ostrvo a oni su robinzoni velikog grada. Kako je ovo lepo rečeno! Oni uvek prvi zaposednu slobodna mesta a ostalima što ostane. Zašto vam sve ovo pričam. Zato što se ni ja na klupi ne osećam najbolje. Pogotovo kad ne znam gde ću te večeri da spavam. Sednem, razmotam novine u kojima je prazan burek i strogo vodim računa da ga ne pojedem odmah. Ako ga pojedem onako vrućeg, zasiti me ali to me dugo ne drži. Bolji je hladan. Jedem ga sporije, jeste da manje uživam ali s tim osećanjem u želucu nekako preguram do jutra. A ujutro idem po gradu i merkam klupe. Možda će vam izgledati čudno, ali ja ne volim da sedim na klupi, ali, kao što vidite, dešava se. I to skoro svaki dan. Sedim i gledam. Ponekad prođu sati da se ne desi ništa interesantno. To su najlepši časovi, to kad se ništa ne dešava. Ljudi samo prolaze ne zaustavljajući se. Oni koji zastanu najčešće sednu. Oni su najopasniji po mir čoveka kakav sam ja. Jer da mi treba društvo, ne bih sedeo ovde – otišao bih u kafanu. Tamo uvek nekog ima. Nisu uvek pare razlog što tamo ne zalazim. U kafani svako ko ti plati piće ima tapiju na tvoje uši, a ja to ne volim. Zato su klupe mnogo podesnije ako hoćete da neko vreme budete sami a da opet budete okruženi ljudima. Jedino tako volim ljude – na distanci. Samo distanca Srbina spasava. To je moja deviza i ne dam je nikom. Nisam toliko bogat da se razbacujem devizama. Hteo sam da ih deponujem u neku banku, ali kad sam otišao tamo mislili su da sam lud. Gurkali su se laktovima i smejali se dosta otvoreno, što i nije baš prilično za nekoga ko radi u jednoj takvoj ustanovi. Ali sve se menja, pa i ljudi. Znate šta mi kažu? Primamo mi devize, ali ne te kojima ste vi, očigledno, dobro snabdeveni. Za tu svrhu sam sašio jedan poveći džep s unutrašnje strane onoga što je nekad bilo kaput. Ah, kako volim taj kaput, nego skačem s teme na temu. Leti posluži kao uzglavlje, a zimi – zna se. Još ovo da kažem pa odoh: ne volim zimu. Zima ovakvima kao ja stvara probleme. Tada i klupe opuste. Osim pasa lutalica niko se oko njih ne vrzma. Šta hoću da kažem? Čekam prve lepe dane šćućuren u nekoj zavetrini, ali u gradu kojim gospodari košava, takvih mesta je vrlo malo. U mom životu jedino leto ima smisla. Svi su napolju, ili se trude da budu, i skoro niko me ne primećuje. Zimi mi policajci često traže ono što nikad nemam pri sebi – ličnu kartu. Ne nosim je, a i šta će mi. Ja znam ko sam, a za ostale me nije briga. Tako sam sigurniji. S ličnom kartom se osećam kao go. Bez nje je mnogo bolje. Znam da je mnogi ljudi uvek nose sa sobom. Ja je, eto, ne nosim, ali ne razlikujem se samo po tome od vas. Ja, u stvari, nemam ni ime. Mene niko lično ne poznaje, pa me zato niko i ne oslovljava po imenu. Više se i ne sećam kad me je neko oslovio po imenu tako da sam ga i ja zaboravio. Nećete mi verovati ali osećam se mnogo bolje. Ležem kao Niko, budim se kao Niko. Čim se probudim počinjem da živim taj dan jer juče za mene ne postoji. Kao ni sutra, uostalom. Živim isključivo samo danas, uvek samo danas, sada i ovde. To je moj stil života ili možda samo ja tako sebe doživljavam.
Ne volim iste klupe, iste parkove. Zato se i ne zadržavam dugo na jednom mestu. Nikad me niko nije pitao gde je neka ulica. Verovatno zbog toga što ne delujem kao čovek koji bi to mogao da zna. To je dobro. Ne znam zašto, ali znam da je dobro. Dobro je što je danas lep dan od početka. Osećam da će ceo biti lep, s mnogo sunca. Sešću, ispružiću noge i prepustiti se... čemu? Ne znam dok ne sednem, ali vidim jednu slobodnu klupu. Idem tamo. To sam i želeo sve ovo vreme. Zaboleše me noge od pričanja. To je najmanje što mogu da uradim za sebe, to da sednem i predahnem. Ako mi se dopadne, možda se i venčamo. Prva bračna noć bi trajala do jutra, a onda kud koji mili moji! Razumete šta hoću da kažem?
Epilog
Danas je vrlo mračno. U novinama piše (iako ne znam da čitam) da je u toku pomračenje. Onda nije ni čudo što su se svi negde izgubili. Mrak je isti za sve. Makar to.
Imao sam druga...
...koga se sećam samo po rečenicama. Zaboravio sam kako je izgledao, ali eto njegove rečenice pamtim. Nikad nije rekao nešto što nije ličilo na rečenicu. Osim kašlja – dosta je pušio. Voleo sam tog druga, ali sada mi se čini, sad kad je mrtav, da je bilo mnogo važnije što je izgovarao tako neke rečenice nego što je živeo. Mada se kroz rečenice, to sad znam, mnogo lakše diše, pije, spava. On me je naučio da to izvan rečenica to skoro da i nema smisla. Ako udahneš vazduh, a to nije pokriveno rečenicom, ko to onda zna? Samo ti, a to onda nije ništa. Znanje ima smisla ako i drugima stoji na raspolaganju. Tako i rečenice. One jednostavno nisu, a i ne treba da budu, privatna stvar. Tako je govorio taj moj drug. Koji je s rečenicama bio na ti iako se s njima odnosio kao prema damama – s poštovanjem.
Kad on kaže: Gde sam ono stao kad se nisam zaustavljao? on to ne kaže da bi te zbunio (nije bio takav čovek). A odmah iza toga: Evo mene pored tebe zar se ne vidiš?
Ti shvatiš da se nešto dešava ali ne znaš šta. Ili znaš? On je govorio da nema nejasnih rečenica – ima samo nejasnih ljudi. Gde bi nam bio kraj da smo ga slušali. Ili početak, ne menja stvar. Jednom sam ga zvao telefonom (on se javio). Pitao sam ga: Gde si to?
Kad bi znao gde sam nikad me ne bi našao. Tako mi je odgovorio. Jednom rečenicom. Ne sećam se da je ikad izgovorio dve rečenice. Znao je da ljudi teško pamte a lako zaboravljaju, i nije hteo da ih maltretira. Bio je lepo vaspitan i kad je pisao i kad je govorio. Njemu nije moglo da se omakne. Nisam poznavao nijednog čoveka sličnog njemu. Ne poznajem ga ni danas. Zato su ga rečenice i volele. Kako drugačije objasniti sledeću rečenicu: Napisao sam priču dovoljno kratku da ne bude dugačka. Nikad nisam pročitao tu priču, ali ja ne gubim nadu. O rečenicama je inače znao sve. I o svemu ostalom je znao sve, a to je bilo tako zato što je kao i svaki pesnik prvo sanjao, a onda spavao. Ponekad je znao da bude duhovit. Kažem ’ponekad’ jer nisam stalno sedeo s njim. Jednom ustane on od stola da pođe. Pitam ga: Kuda ćeš sad? Idem kud mi noge nose jaja, odgovori. Ja mu kažem: Vrati se druže. A on: Kako da se vratim kad sam već otišao?
A šta ja da ovde radim sam? Bolje je biti sam nego bez igde ikog. Dakle, sve rečenica do rečenice. Popio si, rekoh, da pođem s tobom? Ne, reče on, kad sam pijan držim se plota.
Njegov lik polako mi bledi u sećanju, ali rečenice, one sve jače blešte, sijaju (ponekad mi noću ne daju da spavam), sleću mi na uzglavlje, šapuću mi sebe (i njega) na uho i neretko se rastužim, a onda se setim one njegove rečenice: Plači samo kad imaš suza.
Ili: ako padaš s kruške, padni s one koju si ti lično posadio. Budi uporan, kao Dunav. On je dokaz da se upornost isplati. Vidiš, on stalno teče. Mada nisam siguran da bi ovuda tekao da nema Novog Sada. Dakle, sve bi bilo jasno da nije tako kasno. Kako onda čovek da mu ne poveruje kad kaže: Kako bih znao koliko su dva i dva da nisu četiri? Nemoj tako da me gledaš, kaže mi. Ne postoji nikakva razlika između pametnog i glupog čoveka – glup čovek samo nema vremena da razmišlja. To je sve. Nije. Čujem ga kako o ženama misli lepo. Lepa je žena zato što je stvarno. To je njegova rečenica. Ova već nije.
