PRE POČETKA
Višegrad, kao i svako drugo mesto, ima svoj realističan život. Ali, kao retko koje, ima i svoj zaumni život. Moje iskustvo s metafizikom Višegrada započelo je u aprilu 1977. godine, na njegovim prilazima, pre no što sam po prvi put ugledao na Drini ćupriju, koja ga je zasigurno učinila večnim u istoriji. U mojoj sveščici za haiku pesme, koju još uvek imam, tada sam zapisao geopoetički komentar "na šljunku Višegrada" uz pesmu koju sam ugledao kroz prozor autobusa:
Kamen između
dva bora razdeljak
u šumi napravio.
Moj domaćin i prijatelj iz studentskih dana, Žarko Čigoja, mislio je da je most Mehmed-paše Sokolija (Sokollu, precizno turski) iz 1571. godine – Andrićev most – dovoljan dobitak i užitak, za priliku, te mi neke druge znamenitosti svoje rodne varošice nije ni pokazao. Nije ni pretpostavio koliko sam bio sebičan, a zapravo i nesrećan što ovu veličanstvenu ćupriju moram da delim sa drugima. Ali, kako sam mogao pretpostaviti da se upućivanje u tajne višegradske okoline moralo zaslužiti tek budućim iskustvom na osnovu kojeg bi se umelo uživati u onome što se ponudi? Opet je tu bilo reči o nekom tajnom bratstvu. Morao sam da čekam čitavih dvadeset i šest godina da u to bratstvo uđem! Isplatilo se. Čekanju me je naučio upravo Ivo Andrić – čitajući, ponovo, na studijama književnosti njegovo remek-delo nisam još bio u stanju da lektiru povežem sa životom: tako sam olako prešao preko njegovih podataka o začetku zidanja mosta to jest o njegovoj suštini, o "dovlačenju kamena iz majdana koji su načeti u brdima kod Banje, na sat hoda od kasabe". Štaviše, dva makar književno najvažnija mosta u celoj Bosni – ovaj na Drini i onaj na Žepi – sazidana su od istog onog belog kamena iz moje haiku pesme: ljubavlju i novcem (poturčenih iliti islamizovanih Srba) Mehmed-paše Sokolovića i Jusufa Ibrahima, a ovekovečena škrtim i mudračkim rečima Andrića, čoveka što je svom junaku pripisao svoj životni moto: U ćutanju je sigurnost.
Kada sam se požalio prijatelju da sam možda malo presušio sa pisanjem, rekao mi je da ništa ne brinem. On ima siguran lek protiv te bolesti. Evo, upravo mu u goste dolazi i turski pisac Orhan Pamuk sa istom dijagnozom, pa obojica možemo zajedno da se zalečimo pomoću njegovog recepta.
Jedino što sam znao o Banji, Sokolovića banji, Višegradskoj banji, kako su je sve nazivali, bilo je da, osim nalazišta sige kojim je građen i višegradski most, ovo mesto na pet kilometara od varoši jeste lekovito vrelo. Na njemu je Mehmed-paša Sokolović, u dubokoj starosti, 1575. godine, sagradio hamam sa kubetom, želeći da (još) nešto podari svom rodnom kraju. U jednoj knjizi-brošuri iz 1934. pročitao sam da ova radioaktivna voda (na nadmorskoj visini od preko 400 metara) leči reumatizam, neuralgiju i ženske bolesti. U njoj se kaže da banjska voda neobično dobro utiče na žene nerotkinje. "Kada se žena nerotkinja pošteno izbanja, pa do nekoliko porodi dijete, čitavo sujeverno selo sumnjivo zavrti glavom i govori: Bogme, da se nije banjala i da nije bajala, ne bi roda ni imala..."
Tako sam se i ja zaputio gustom šumom do hamama koji sam ja, po retkoj travi čarobnog izgleda koja samo ovde raste, nazvao Vilina vlas. Radovao me je susret sa starim poznanikom Orhanom Pamukom, najčuvenijim turskim piscem, rodom iz Stambola. Malo me je čudilo što i on pati od nerađanja jer je bio poznat po obilatom pisanju. Ako slučajno u nekom periodu i ne bi prečesto objavljivao knjige, sledeća po objavljivanju bi se zato pokazala kao veoma krupna beba.
Ja sam decu rađao ređe, i najčešće su bila srednje težine. Takav mi je bio ritam. No, ove poslednje godine nisam začeo niti jedno, pa sam se ozbiljno zabrinuo. Zato sam pošao u susret kamenu koji je rađao vodu: takva plodnost vraćala mi je veru. Kamen na koji sam stupio bivao je glačan više od četiri veka! Kamen koji je dobio boju trave i mahovine. Voda, vruća, a ne vrela, taman onako do rajske toplote. I telo koje se pretvara u duh! Živ, a mrtav! Pamuk i naš domaćin pokušavaju da razgovaraju kroz vodenu maglu, ali reči nestaju u staklenim prozorima kubeta i gube svaki smisao. Postajemo junaci (majmuni) iz filma sufijskog naslova "Baraka" reditelja Rona Frika, koji stojeći u mestu plove površinom vode koja se dimi i odlazi u drugo agregatno stanje, za sobom povlačeći i svaki intelektualizam. Kapci se sklapaju, ali oči ne odlaze u san. Kada postane opasno, guram se kroz snažnu vodu, pod debeli mlaz koji se sjuruje iz planine u ovaj mali bazen, sada preko mojih leđa. Bivam istučen kao nikada do tada. A srećan, do gluposti.
Ovde se susreću kabala, zen, sufizam, pravoslavna askeza, katoličko brisanje straha od greha, umetnički islam... Kao što paprat Vilina vlas ne može nigde drugde da raste osim na ovom mestu, tako samo ovde voda stiže sa dubine od sto osamdeset metara i iz još važnije istorijske dubine od trideset i osam hiljada godina. Starost dovoljna da se u razloge njenog postojanja i obraćanja svetu ne posumnja.
Otud i moj opštenje sa prošlošću. Drevnost koja se ovde udahne potpuno je autentična i ne može joj se odoleti. Duh prvo gubi orijentaciju a potom i pojam o vremenu (dobu), a onda i telo gubi orijentaciju a potom i pojam o prostoru. Ova svojevrsna nirvana pretvara me u veliki znak pitanja: Nisu li nerotkinje u ovom hamamu, kojim slučajem, bivale uslužene nekim muškarcem koji je bio čuven po zdravom semenu? Nije li ovo kupatilo bilo muški harem za neutešne nerotkinje? Kakav li je tek užitak ovaj ušuškani bazen mogao biti begovima, pašama, vezirima ili sultanima bili oni njegovi domaćini ili gosti, svejedno! Koji god pol opsluživao ovu aktivnu vodu i njene kupače – kažu, piše u jednom zagubljenom tekstu, da je vođenje ljubavi pod ovim planinskim mlazom (toplote od 34 stepena C) ravno užitku u lepotama Rajskih vrtova, Valhale i Đane.
"Vilina vlas" je mogla biti idealno mesto za karavan saraj. Kolike bi novce ovde putnici ostavili! Ali, priroda (a i sudbina) je želela da ga sakrije od suviše prohodnih puteva te ga je povela na visinu koja umornog putnika odbija i od pomisli da je savlada. Zato i jesu kamen hamama glačali decenije i vekovi a ne suvišna čovekova ruka. Iako, mora se priznati, ta se ruka uvek gurala gde god i kad god je mogla: otud je moguće pronaći citate u starim spisima (prepoznavajući ih po jeziku, a bez potrebe da se obavezno navede njihov izvor i vreme nastanka) koji se poklapaju sa sadašnjošću: "Do banje je podignuta zgrada u kojoj jedan popularni zakupnik drži restoraciju i sobe za konačenje. Pred ovom zgradom ima povelika veranda sa koje se otvaraju veličanstvene panorame prirode."
Ne znam koliko je popularan sadašnji zakupnik, bio privatnik ili ne, ali nije se lišio "restoracije" niti "verande". Jer, tačno je, zadovoljstvo kupanja u majušnom rajskom bazenu ne bi bilo potpuno da se posle toga preko neke vrste polumosta ne ode na restoransku verandu. Ona je, zapravo veliki viseći doksat nad dubokom planinskom liticom bez stakala koji vam prekrasnim vidikom širi i misli za koje više nemate utisak da vam se, odbijene o bosanske planine i gudure što vam se skoro češu o ramena, vraćaju neplodne. A hrana! Uz sva domaća predjela, čeka vas begovski, koji sat ranije sa Zlatibora, naručena telefonom, tek ulovljena iz obližnjeg brzaka pastrmka-mladica. Ona koja je prezimila bez hrane, i tek počela da jede još uvek nezagađenu hranu.
No, ovu civilizacijsku tekovinu od restorana ne treba ni danas mešati sa karavan sarajem iz 16. veka. On to nije. Danas, za one koji bi da uživaju u ovoj lepoti duže, nešto dalje se nalazi hotel-rehabilitacioni centar pod imenom "Vilina vlas" sa svim potrebnim komforom, ali i savremenim bazenom koji, naravno, nije lišen termalne vode. Nosilac njene radioaktivnosti jeste radon, a gde je radon – tu su i stručnjaci: lekari i fizioterapeuti. Naravno da ne morate biti bolesni niti sumnjičavi prema sopstvenom zdravlju da biste na ovo mesto došli. Upravo tako, došavši zdravi, dokazaćete sebi da se još uvek niste lišili hedonizma.
Ni Mehmed-paša Sokolović od hamama to jest od "lijepe banje sa kubetom" nije stvorio karavan saraj, već ga je napravio nešto niže, "do rijeke Drine kao Sokolovićev kameniti han ili karavan saraj, koji je mogao primiti pod svoje skrovište oko deset hiljada konja i deva". Mislite da su brojevi preterani? Ja ne bih rekao. Ako i jesu, onda ne previše. Zamislite samo kako je izgledao poduhvat gradnje jednoga mosta poput višegradskog sedamdesetih godina šesnaestog veka! U to Mehmed-pašino doba Višegrad je imao oko sedam stotina kuća, džamiju po imenu Selimija, česme, oko tri stotine dućana, imaret koji je prehranjivao varošku sirotinju, derviški manastir – tekiju. U selu Sokolovićima (koje je ime dobilo po paši ili je pak paša dobio ime po njemu, svejedno), postojala je Sokolovićeva džamija ali i crkvište na kojem je, po priči, paša podigao hram svojoj pravoslavnoj majci. To, naravno, nikoga ne treba da čudi, pod uslovom da većina ljudi zna da je upravo Mehmed-paša Sokolović, kao vezir turskog divana, 1557. godine, lično obnovio srpsku Pećku patrijaršiju i na njeno čelo postavio svog brata Makarija, kako izvori kažu, u trenutku "kada je pravoslavlje bilo u haosu i raspadanju, a nacionalna misao srpskoga naroda počela je da se zaboravlja u teškim okovima njenoga robovanja". Neki istoričari zastupaju gledište da je, kasnije postavši, "veliki vezir ovim aktom jednostavno očuvao srpski narod od konačnog istrebljenja i propasti". Ovo ne može biti daleko od istine ako se zna koliko je u to vreme srpski narod, nemajući više sopstvenu samostalnu državu, davao važnosti jedinoj postojećoj zameni za državnost – crkvi. Otud i rasprostranjena kvalifikacija koja važi za Mehmed-pašu Sokolovića da je bio "nepokolebljivi musliman i u isto vrijeme... dobar rodoljub (koji se) dostojno odužio svome narodu". On lično je verovao da je tako izmirio islam sa svojim bosanskim krajem, srpskim korenima i hrišćanskom pravoslavnom verom.
Eto zašto se (u mojim mislima) ovde, u hamamu, sada, sa mnom pojavio najbolji i najpopularniji, doduše i osporavani, savremeni turski pisac Orhan Pamuk – zato što je on, ako u romanopisanju ima ideologije, svoje knjige posvetio vezama Istoka i Zapada te je tako nastavio putem kojim su išli neki od njegovih predaka. U ovo sam imao prilike da se uverim i u ličnim razgovorima sa Pamukom, a ne samo čitajući njegove izvrsne knjige. I drugi razlog: njegovo remek-delo, roman Zovem se Crveno bavi se Osmanskim carstvom (delimično i Mehmed-pašinog vremena tj. posledicama tog vremena), koje je mene lično obavestilo o važnim odnosima turskog sistema – osvajačkog vladanja i osvajanja novog prostora za umetnost unutar ovoga carstva, o stvarima o kojima nisam skoro ništa znao. Za toliki trud, a za dobrobit drugih, Pamuk je zaslužio jedno virtuelno (za njega možda derviško) kupanje. Uostalom, čistote i pročišćenja nikad dosta. Ali, ni uživanja iliti akšamluka to jest "bosanskog običaja da se predveče sedi na travi, obično pored vode, i pije rakija uz pesmu i razgovor".
Kakvi bismo to mi pisci bili kad ne bismo, ponekad, kraj hamama, pomalo i akšamlučili. Pod uslovom da ovu reč istovremeno i ravnopravno shvatimo hedonistički i filozofski.
Piščev problem, jedan od bezbrojnih, jeste i to što često meša realnost sa zamišljenim. Otud se i javlja to čuveno brisanje granica između dogođenog i doživljenog. Tako sam susrete sa sebi bliskim ljudima vremenski poistovetio; hoću reći, one koji su živeli četiri veka pre mene približio sam sopstvenom dobu, a sebe i svoje prijatelje (ili likove, svejedno) lako prebacivao u živote vekovima starije od nas samih. Zato se moglo dogoditi da naši i stvarni i nestvarni susreti učestaju.
To je bio jedan od načina da se ispuni piščev san o vremenskoj svemoći reči.
Zbog tog sna, uostalom, nastaju knjige.
KRAJ
Poželeo je da ga neko ubije. Da, baš tako. Jednostavno – da bude ubijen. U poslednjih godinu dana toliko toga do čega mu je stalo i mnogo onih koje je voleo nestalo je iz njegovog života. Naravno, ne slučajno. Sve je bilo brižljivo isplanirano i isto tako i ostvareno. Morao je priznati – suparnik je sve obavio bez greške, te, sa stanovišta veštine i stručnosti urađenog, ni na šta nije mogao imati primedbe. Osim na samu osnovu zamisli: zašto su protivnici svu tu mašineriju pokretali i još potrošili toliko vremena, novca i snage da bi zatrli sve njemu drago, kad je bilo mnogo brže, jeftinije i lakše ubiti prvo i samo njega?
A zapravo je znao. Pa upravo su hteli da se to neprekidno pita i da se, ne našavši odgovor, na kraju oseti toliko usamljenim i, pre svega, napuštenim da na kraju sam zaželi da ni njega više nema. Jer gledati kako mu voljeni, dragi i odani nestaju pred očima jedno po jedno, moralo je da boli, a još je i trajalo. Da su ga em prvog em odmah ubili, ne bi bilo mučenja koje su mu priželjkivali a potom i odredili. Doduše, posle tolikih decenija u vlasti i na njenom samom vrhu, morao ga je čekati ovakav ili neki sličan sunovrat. Tako je, čini se, od početka sveta; uspon je najčešće bio vezan i za pad. Ko je bio gore, morao je biti i dole. Ali, nije svima sledovao jednak redosled. Jeste, svako ko je bio gore morao je, pre uspona, biti dole. A da li je i posle toga gore morao baš svako da padne i dole, pitanje je. Njemu se zalomilo. Ili mu je, što kažu, bilo pisano. Ili je pad sam prizvao.
Doduše, njegov pad bio je nekako bukvalan. Niko ga nije smenio, svrgnuo ili zaobišao u nekoj novoj raspodeli. (Što ne znači da sve to zajedno i nije bilo planirano). Pao je od jednog jedinog žestokog uboda nožem pravo u srce i, tako sada, ležeći u lokvi krvi, gledao u ceo svoj protekli život kao da ga sažima pred smrt, da ga ne bi zaboravio.
Eto, želja mu se ispunila: bio je ubijen.
Čudno kako smrt može da bude olakšanje! Naravno da ubice nisu to učinile kako bi mu pokazale samilost. Nasilna smrt tokom njegovog vladanja bila je svakodnevno prisutna kao uobičajena pojava; nijanse su bile samo u vrsti ili stepenu morbidnosti i zverstva. Imperija je podrazumevala nasilje u svako doba i u svakom obliku. Dok god je bio veliki vezir, lišavanje tuđih života nije bila nikakva njegova vladarska ili, ne daj bože, lična ili karakterna osobenost. Bio je to deo čuvanja sistema; čak ne ni očuvanje sopstvene vlasti. Bio je to vekovima doterivan mehanizam koji nijedan pojedinac, ma sa kog položaja vlasti delao, i da je hteo, nije bio u stanju da poremeti, a kamoli promeni. U bitkama, ratovima, pohodima i osvajanjima smrt je bila drugo ime za dobar dan. U miru takođe česta, samo ne tako masovna.
Pa zar nije poznat kao veliki vezir i po tome što je vladao čak za tri sultana! Ko se još time mogao pohvaliti? Retki su bili veziri koji bi preživeli smenu i jednog sultana a kamoli da trojicu povežu! Svaka smrt polazila je od vrhovnog vladara: zar nije stupanjem na presto svaki sultan, nepisanim zakonom, prvo ubijao svoju rođenu braću (neki i rođenu decu) kako mu, za svaki slučaj, samim svojim postojanjem ne bi ugrozili vlast?
Ne bi bilo istina ni da kaže kako je svoju smrt čekao. Samo ga nije iznenadila. O samoj Smrti je sve znao: teško da bi se našao neko ko bi ga mogao nadvisiti u saznanjima o njenim uzrocima i posledicama, vrstama i načinima. U pitanjima njene svrsishodnosti možda ne bi briljirao: nijedan učitelj ni vladar nisu ga uputili u takve tajne jer se među njima pitanje svrhe nikada nije ni postavljalo.
"Poželeti" smrt nije značilo i "žudeti" za njom. Priželjkivanje mu je pomoglo da mirno dočeka sopstvenu neminovnost. Lišavalo ga je suvišnih nedoumica.
Mada je sada sve prestalo da bude važno, a naročito ono što je tražilo dodatno vreme za razmišljanje. Vremena više nije bilo nizašta. Osim za smrt.
SAM POČETAK
Pošto sam sebi (na samo meni znan način) dokazao da kao pisac nisam "presušio", mogao sam da počnem sa realističnom borbom oko rešavanja dileme Koju od tri zamišljene knjige početi sa pisanjem? Ostale dve predviđene knjige neću ni pominjati jer sam, očigledno, već započeo sa pisanjem one koja je "pobedila". Naravno da su njoj u prilog odluku doneli suptilni razlozi jer sam i za druge dve buduće knjige "iz najužeg izbora" obavio uglavnom sve ozbiljne i obimne predradnje, bez kojih inače ne bih ni pristupio pisanju nijedne.
Od tih suptilnih razloga, prevagu su odneli oni koje bih zajednički mogao da nazovem "lokal-patriotskim". Naime, u nedavnom razgovoru sa jednim svojim kolegom na temu aktuelnih suprotnosti to jest krajnosti kakve su nacionalizam i globalizam u književnim temama, po prvi put sam shvatio da to što me žestoki branioci "domaćeg" nisu otvoreno i sa nipodaštavanjem nazivali "kosmopolitom" već blaže, nekako obazrivo, a zapravo lukavo ("pisac poznat po tome što ne koristi nacionalne teme"), uopšte nije bilo tačno. Bilo mi je u stvari čudno kako sam se tolike godine (do časa ovog novog, skorog saznanja) lako mirio sa činjenicom da mi tamo neki drugi određuju književnu sudbinu i to još lažnim zaključcima! A šta ako te knjige nisu ni čitali? Ili jesu, ali sam ostao tzv. "nepročitani pisac"? Dakle, bilo je dovoljno da se podsetim da čak četiri moja romana, od pet do sada objavljenih, (makar) započinju svoju radnju i zbivaju se u Beogradu i/ili u mojoj zemlji, a da se od ukupno sedam proznih knjiga (naravno, ne računajući ovu) njih šest drži iste topografije! Sram bilo onu jednu! No, krivici nikada kraja: možda su te knjige u svojoj suštini ili po tzv. poruci bile (previše) kosmopolitske te im ni lokalna geografija niti lokalna radnja nisu bile od pomoći. Nisu uspele da se uzdignu do nacionalnih mitova (doduše, to im nije ni bila zamisao).
Naravno da je i odabrana tema u sebi krila neke nove zamke, ne samo spisateljske već i ranije pomenute – ideološke. No, kada bi se čovek na sve to obazirao, verovatno nikada ništa (dobro) ne bi ni napisao. Rešio sam, dakle, da pišem o jednom Srbinu koji je postao nešto drugo. To "drugo" me je zanimalo. Čak ne toliko ni ono "Srbin"; iako i da sam hteo, to ne bih mogao da odvojim od Drugosti. Mada, kada bih zaronio sasvim duboko, priznao bih da me je suštinski i zapravo zanimao sam čin postojanja prelaska iz Jednog u Drugo.
– odlomak iz romana –
