13
Zvonjava telefona je za mene znak za preobražavanje u vlastitog oca. I iz principa se oglašavam prvi.
"Molim, Josip H.."
"To si ti, Josipe, svinjo jedna, muka mi je od tebe! Ovo nije trebalo da mi uradiš, ovo ne!" Iz slušalice se okomilo na mene pomahnitalo kreštanje histerične sveže četrdesetogodišnjakinje, koju je pre nekoliko nedelja očigledno iznenadio pogled na vlastite noge, prošarane plavim brežuljcima koji svakim danom postaju sve veći.
"Sve si mogao da mi uradiš, samo ovo ne!"
Ćutao sam i nadao se da postoje situacije koje se rešavaju same od sebe.
"Sad reci nešto, sad budi pametan! Onda sam ti bila dobra, je li?"
"Izvinite, gospođice, ali..."
"Umukni, stoko jedna! Možeš da se pretvaraš da me ne poznaješ, ali ovo ti neću oprostiti! Ovo ti neće proći tako lako! Ovo ne! Možeš da spustiš slušalicu, ali time ništa nećeš rešiti, zato sam ja već odlučila i ništa me neće sprečiti!"
Nastala je kratka pauza. Da se publika, međutim, ne bi dosađivala, nije sve utihnulo. Naprotiv, reči su bile prikladno nadomeštene kreštanjem, a odmah iza toga sledilo je beskonačno šmrcanje i gušenje. A ja, ovaj put potpuno bez inventivnosti, smogao sam snage da jedino, valjda najduže u životu, spuštam slušalicu. Odahnuo sam tek kada se prekinula veza.
Prvi put (srećom samo za trenutak), pomislio sam da ima neke razlike između istine i laži.
14
"Srećom da neko kod nas na poslu kupuje Svet danas, inače ne bih ni znao, šta to imam kod kuće."
Upravo sam čitao najnoviji broj fanzina Trasher i odmah mi je bilo jasno o čemu je reč. Naravno, pretvarao sam se da nisam ništa čuo.
"Mislim, da ćemo morati ozbiljno da porazgovaramo."
"Molim? Šta se desilo?"
"Nemoj da se praviš da me nisi čuo, misliš da te ne znam?"
"Izvini, stvarno te nisam čuo."
"Ti smatraš da sam ja glup, šta li? Znaš dobro o čemu govorim, tako da nemoj ovde izigravati nevinašce."
"O.K., tata, O.K., i ja sam za to, da popričamo. To je samo razgovor i ja sam hteo da kažem nekoliko stvari o kojima se kod nas baš ne govori mnogo. Nemam šta drugo da kažem o tome."
"Nemoj! Dakle, ja imam sina koji je narkoman i on nema u odnosu na to šta da mi kaže?! To je sjajno! Dakle, dotle smo stigli! Ti si sasvim poludeo, šta li? Ti hoćeš da upropastiš život i sebi i meni? Imaš li ti razum, čoveče?"
Onda je odjednom krenuo da me udari. Možda je to bio tek prvi šamar, koji sam u životu dobio od svog oca. I bio je snažan, đavolski snažan.
"Daj da vidim taj Svet."
Dao mi je. Odmah mi je zapao za oko naslov veličine palca NE STIDIM SE ŠTO SAM NARKOMAN, i sve mi je bilo jasno. Nikakva anketa nego fingirani intervju i fotografija, i to takva, da se nisam prepoznao. Osmeh preko celog snimka, iscereni zubi i tekst: "Zavisnost, to je smešno!" – odgovara učenik renomirane gimnazije Kristijan H.
Iz samog intervjua saznao sam o sebi sasvim zanimljive činjenice. Odmah prvi odgovor "Da, probao sam droge" sugerisao mi je, kako će to izgledati do kraja. Nisam pogrešio. Bodem se iglom i uzimam heroin i spidbol – i to svaki dan. Probao sam već apsolutno sve, ne vidim u tome neku razliku. Ne verujem u zavisnost, to su samo glasine koje širi policija. Ne priznajem društvo i za mene ne bi predstavljalo problem da kradem – zbog novca za dozu sam to već radio. (Prvi deo rečenice glasio je izuzetno kao da sam to zaista ja rekao.)
"Tata? Da li ćeš da poveruješ u ovo što ću sada da ti kažem, iako to, možda, neće delovati previše ubedljivo?"
"Najpre hoću da čujem, neću da pristajem unapred ni na šta."
"Ovaj članak je izmišljen! Ne baš sve, ali veliki deo teksta je izmišljen. Zaista je tako. To je činjenica."
Pogledao sam u oca i video da mu nije svejedno. Mislim, da ipak više veruje meni nego nekoj usranoj redakciji.
"Dobro, ispričaj mi onda, šta se zaista desilo."
Ispričao sam mu kakve su to zapravo bile face i mislim da sam ga u nešto ubedio.
"Nije da mi nije jasno koliko su svi ti listovi izmanipulisani, ali ovo je ipak previše. Shvati da tako nešto nisam mogao ni da pretpostavim. Razumem da, kada za to dobiju grdnu lovu, izmisle bilo šta i čovek je ono poslednje do čega im je stalo. Ovo, ipak, prevazilazi svaku meru! Sorry, tata, zaista."
"Dobro, ali me je preseklo žešće u odnosu na tu zavisnost i priznajem, da o tome zapravo ništa ne znam, samo što moraš da posmatraš stvari iz moje situacije. Zamisli, kako će to izgledati sada kod mene na poslu, kad budu saznali da moj sin puši marihuanu, u klubovima uzima tablete i na kraju sve to smatra za normalno! Čak i ako to, kako stalno ponavljaš, ne stvara zavisnosti..."
"Ja stvarno ne znam kako, stvarno, kako – nemam predstavu. Ne bi trebalo da misle ništa loše. To je sasvim u redu, ti im ipak reci, da mene ni malo ne privlače tvrđe stvari. A sve dotle, dok se čovek nečim ozbiljno bavi, onda je to u redu. Ako nije tako, lako može da skrene."
"Eto vidiš, sad već izmišljaš. Šta je to, čime se ti ozbiljno baviš?"
Shit. Malo sam popustio uzde fantaziji.
"Šta? Ja? Ne znam, ja samo onako, polako, kako šta naiđe."
"Ozbiljno te pitam i zato nemoj da lupaš. Šta će raditi kad završiš školu? Pušiti tu svoju travu? Od čega ćeš živeti?"
"Naravno da ne, ali to će se srediti već nekako, nešto će se naći. Još uvek ne znam, pa meni nisu potrebne vile sa bazenima i četiri automobila! Ja ću lagano, biće valjda nekih nadoknada, nečega, gde neće morati da se radi... I tako velika većina radi sve same gluposti od kojih niko nema nikakve koristi. A gomila njih još uvek je dovoljno bogata, tako da uvek može da se krade. Ako ti nije potrebno mnogo, onda kao i da ne radiš ništa. Pomisli samo: stanovanje na crno, lažna karta za gradski prevoz, lažni bonovi za menzu... Danas sve to može da izvede i malo dete, a to su za mene dve trećine troškova."
"Dobro, ali prvenstveno ti je potreban novac. Od nečega moraš da živiš!"
"Naravno da je tako! Meni je to potpuno jasno, to ne moraš da mi govoriš. Ali ja mislim, da će to ići, treba samo poznavati prave ljude, imati veze."
"Isuse Hriste, samo to ne! Šta li će samo biti od tebe!"
"Tata, nadam se samo da se sada nećeš osećati krivim, šta li! Ti sa time nemaš apsolutno nikakve veze, ne boj se, neću ti visiti na vratu!"
"Bože, gde li samo kupiš takva mišljenja, čoveče? Mene je baš briga, sada zaista dižem ruke od tebe. Idem da spavam. Ćao."
Okrenuo se i pošao prema spavaćoj sobi.
"Tata?"
Osvrnuo se.
"Da?"
"Kako je gospođa Nađ?"
"Molim? Misliš oni izveštaji? Sada stojimo daleko bolje s tim, na poslu je malo rasterećenije..."
"Daaa, O.K., onda, laku noć."
"Noć."
Nakon dugog vremena ponovo sam se slatko nasmejao.
15
Govori se da se u svakom čoveku krije sadista. Ne volim reči kao svaki, svi, nikad, uvek i njima slične, ali u meni se definitivno sadista krije. Tim je veće bilo moje zadovoljstvo, kada sam uspeo da mu uđem u trag.
Tog dana sam u čitaonici stigao do kraja dosadne Frojdove prepiske sa Jungom i nisam se više dvoumio. Superlepak se može kupiti u svakoj drogeriji, ali ja sam se zaista potrudio. Nabavio sam 3-Fach Wirkung sa triput dužim uputstvom za upotrebu, koje je na većem delu recikliranog papira sadržalo samo upozorenja na skoro svim postojećim jezicima (osim našeg), da je bolje saznati broj najbližeg odeljenja hirurgije pre upotrebe nego posle psovati zbog nemogućnosti da se slepljenim rukama otvori telefonski imenik ili se ovaj uslini pri pokušajima da se otvori zubima. Dalje je na papiru, i to samo na engleskom, stajalo obaveštenje da, u slučaju da vam lepak zahvati oči, ne trošite novac na očnog lekara nego zovete direktno u ustanovu za obezbeđivanje odgovarajuće izdresiranog psa.
Sneg – nesneg, išao sam na Mau i put mi je baš lepo odmicao.
Mariju je moj dolazak malo više iznenadio. Ipak, odmah sam znao, prijatno. Verovatno joj je palo na pamet da hoću da spavam s njom. O zajedničkom službenom putu na koji su otišli njeni roditelji, kroz različite banalne opaske, pričala mi je najmanje sedam puta.
"Zdravo, Marija! Mogu li da uđem?"
Pocrvenela je, ali mi je odmah nakon toga pokazala lepe bele zube.
“Ćao, Kristijane. Izvoli, uđi! Baš mi je drago, što si došao!"
Meni ne bi bilo da sam na tvom mestu! Iako: moje lice bilo je najnevinije od nevinih i takvo je i ostalo. Nisam ja neurotičar, samo sam malo žešće zamišljao pripremu i – jedino zadovoljstvo, čisto zadovoljstvo!
Pomalo sam žalio, što nisam ništa poneo za Mariju, neki cvet, bilo šta. Uostalom, može da joj bude drago što sam barem ja došao. Da ne bi bilo suvišnih problema, suvereno sam je poljubio u usta. Hteo sam da to bude samo mali poljubac, ali me je ona odmah zagrlila oko vrata i pripila se uz mene. Ništa slično od nje nisam očekivao i malo mi je potrajalo, dok sam se osvestio.
"Volim te," rekla je i to me je otreznilo.
"Volim i ja tebe! Očajnički te volim, onako, kako se o tome govori u Crvenoj biblioteci."
Nisam odmah shvatio, da je Umberto mislio na izjavu ljubavi obrazovanoj ženi, ali Marija sasvim sigurno, i to srećom, nije Ekologičarka poput mene.
"Moram da se skinem," izbacio sam u toku kratke pauze za udisaj između dva olizivanja, koje je polako počinjalo da me zamara.
"Da, skini se, molim!" rekla je to glasom kao iz lošeg porno filma. Morao sam da se nasmejem. Još uvek sam imao na sebi bundu i airwalkice, a ona je već bila ko zna gde.
Počela je da mi se dopada. Nisam je znao ovakvu, iako sam se dosad već nebrojeno puta susreo sa seksualnim pregnućem propalih intelektualki. Nisam do sada razmišljao o njoj na taj način, ali očigledno je, da je i ona tip koji nakon odgledanog Bergmanovog televizijskog filma prebacuje na Sportworld, sa uzbuđenjem prati mečeve polunagih kik-boksera i pri tome rukama luta po onim najiznenađujićim delovima tela.
Da bih se što više razdrmao, skinuo sam i košulju. Ostao sam u majici kratkih rukava I’M SIMPLY SK8ER. Marija je u međuvremenu skinula bluzu i bacila se na mene tako da sam izgubio ravnotežu. Ovog puta sam zaista bio očajan, pošto sam padao nazad i glavom udario o metalnu vešalicu. Bol nisam stigao ni da osetim. Potislo ga je iznenađenje – 3-Fach Wirkung u zadnjem džepu džinsa!
Ipak, nisam odmah krenuo u akciju. Nekada sramežljiva i tiha devojčica po imenu Marija upravo je klečala pored mene sa golim grudima! Jednom rukom je skidala potkošulju (kao svaka pristojna devojka u njenim godinama nije nosila grudnjak) a drugom mi je u raskoraku otvarala zip. Pre nego što sam stigao da reagujem, otkopčala mi je i metalno dugme i izvadila napolje ono što je htela.
Od svega mi je zujalo u glavi, nisam mogao da verujem da se ovako ponaša neiskusna devica. Samo što mi je mozak munjevito radio – ako je neko pogledao filmografiju svih raspoloživih pornića, ne mora čak ni da ima iskustvo.
Ruke su mi nemoćno visile pored tela i nisam se pomerao. Marija je spustila glavu u moje krilo i ustima našla ono, za čime je čeznula. Naravno da je to bilo veoma prijatno i da sam ja i nehotično zaboravio zašto sam zapravo došao.
Ali, kada me je iznenada pustila pre samog vrhunca, podigla suknju i bez toga da bi skinula gaćice, sela na mene, došao sam k sebi. Jer dobiti to na kraju i sa silovanjem, ne bi mi se isplatilo mnogo. Kratak zvuk kidanja, koji su ispustile bivše gaćice. Suknja, koju je otkopčala pozadi i bacila na suprotnu stranu od one gde je ležala potkošulja (bolji erotski film ne prolazi bez strastvenog odbacivanja odeće). Krik bola i krv koja se pojavila između njenih butina – sasvim sam došao k sebi. Odupreo sam se rukama, iskliznuo iz nje i bacio je na leđa.
"Sad je dosta!" viknuo sam i njen pogled mi je rekao, da se uplašila. Naša igra je, međutim, počela da mi se dopada i nisam hteo da je prevremeno pokvarim. "Polako, nemoj da žuriš! Tada si nežnija..." rekao sam glasom junaka – kaluđera iz prosečne italijanske erotske komedije, čija je radnja smeštena negde u okolinu Bibione.
Da bih svojim rečima dodao značaj i Mariji hrabrosti, koje joj do sada zaista nije nedostajalo, naklonio sam se prema njoj. Svukao sam joj nekadabešegaćice, koje je kao poslednji komad odeće još uvek imala na sebi. Zapravo ne, njene noge su ukrašavale ružičaste čarape sa natpisom PUMA.
Bilo je dovoljno da Mariju jedanput dodirnem na pravom mestu i prethodna strastvenost se odmah vratila. Obema rukama mi je uhvatila glavu i privukla je u svoje krilo.
"Dakle, ondaa..."
U momenatu sam složio kiselu facu.
"Polako, nemoj da budeš tako nemilosrdna prema meni! Imamo vremena, uživajmo skroz u njemu!"
Ponovo se nasmejala i ja sam mogao da definitivno skinem s nje bele komadiće tkanine, na kojima nisu bila crvena samo srca nego i kapljice krvi. A pošto sam hteo da je imam kao od majke rođenu, morala su da idu dole i oba PUMA logotipa. Klečao sam ispred nje, uhvatio je za ruke i povukao. Klečali smo jedno naspram drugog.
"Skini mi potkošulju, molim te."
Poslušala je i obema rukama me mazila po grudnom košu.
"Volim te," počela je ponovo, "i hoću da to znaš."
"Pssst, sada nemoj ništa govoriti."
Stavio sam kažiprst na usta. Nasmejala se. Bila je divna. Pomerio sam glavu bliže prema njoj i naše usne su se spojile. Njene ruke kao da su se samovoljno našle na mojim butinama, uhvatio sam ih i blago sklonio.
"Još ne," šapnuo sam.
Nije se naljutila. U tom trenutku sam znao, da je pod mojom kontrolom.
"Ti si fantastičan, Kristijane!"
"Znam, i biću još bolji – i to vrlo brzo..."
Usnama sam dodirnuo vrh njenog nosa i pomerao se gore. Ne znam da li se ponovo osećala kao u erotskom trileru ili je zaista toliko uhvatilo, tek nečuveno je uzdisala.
"Zatvori oči. Zatvori i nemoj ih otvarati."
Poslušala me je. Poljubio sam je u oba kapka i povukao glavu.
"Držiš li oči zatvorene? Posmatram te, zato ne pokušavaj da varaš!"
Nasmejala se i klimnula glavom u znak saglasnosti, kao da sam joj zabranio i da govori. Za trenutak sam klečao iznad nje bez ikakvog pokreta. Onda sam skinuo leviske, koje su bile i tako više skinute nego obučene. Posle nekoliko trenutaka skinuo sam donji veš.
Zvuci skidanja odeće su je ponukali da jezikom oliže usne. Ne verujem, da joj je to tek tako palo na pamet. Film. Ponovo film.
U momentu kada sam u svrhe ove svečane prilike skidao čarape, otvorila je oči. Njeno lice pretvorilo su u jedna velika otvorena usta.
"Samo još momenat!"
Poslušno ih je zatvorila ponovo. Napipao sam zadnji džep leviski i izvukao 3-Fach Wirkung. Metalno pakovanje je srećom ostalo nedirnuto. Tako nisam morao da džins podižem hirurškim zahvatima sa tepiha, a brzi izgovori o novom hobiju i staroj ljubavi prema pilotskim modelima u mojoj glavi će ostati samo memento ne uvek toliko jedinstvene inventivnosti.
Blago sam dodirnuo Marijine grudi. Pridržavao sam je i spustio na leđa.
"Hoćeš li izdržati još malo? Samo još momenat."
"Da, ali zaista samo momenat! Molim te!"
Suprotnim krajem poklopca sam u špic tube izbušio rupu i lepak je počeo da odmah
kulja napolje. Bilo mi je jasno, da moram brzo da delujem. Počeo sam ispod desnog pazuha. Kada sam povukao par prvih centimetara, Marija je uzviknula:
"Med. Bože, med! Kristijane, ti si božanstven, liži me! Liži me!"
Iznenađeno sam je pogledao u lice. Oči zatvorene. Jezik se kretao svim stranama sveta... Morala je biti prilično daleko u mislima, pošto nisam imao pojma, gde bih u tom trenutku iskopao med. Možda je pomišljala da sam ga doneo sa sobom!
"Evo, evo, gotovo je!" odgovorio sam na njen poziv za lizanje.
Ali, jeziva predstava kako me hirurg odvaja skalpelom od nje, pri čemu kida moje ćelije
ukusa na jeziku i njenu kožu sa crnim kovrčavim dlačicama, naterala me je da radim brže.
Jednim potezom sam napravio dugačku providnu liniju od pazuha prema krilu i odmah ponovio isto simetrično na drugoj strani. Za 3-Fach Wirkung to jednostavno mora biti dovoljno!
Uhvatio sam Mariju za obe ruke i pritisnuo ih na lepljivu liniju (“držite pet sekundi"). Jedan. Dva. Pogledao sam u njene oči. Tri. Bile su otvorene. Četiri. Krik. Srećom pet sekundi je gornja granica i 3-Fach Wirkung je naprosto 3-Fach Wirkung.
Naglo pogoršavanje situacije sam predvideo. I dok me je u gornjem delu hromo telo nogama bez greške (izdepiliranim, kako sam tek sada primetio) šutnulo u međunožje, već sam uspeo da na desnu stranu butine nanesem novu, iako vidljivo kraću, liniju. Opkoračio sam Mariju butinama i svom snagom gurao noge prema sebi.
U odbrojavanju sekundi sam još pre prve bio prekinut ponovljenim udarcem među noge, ovoga puta savijenim kolenima. Zamaglilo mi se pred očima i svalio sam se napred. Glavom sam udario o Marijine zube i pao na stranu. Podigao sam pogled prema nogama i u glavi već smišljao koncept pisma zahvalnosti proizvođaču – dovoljno je manje od jedne sekunde!
U tom trenutku bio sam već pobednik i bilo mi je stalo jedino do toga, da zadovoljstvo traje što duže. Bila je dovoljna kap na levi članak i bolno šutanje listovima postalo je deo tmurne prošlosti.
Marijina ustašca su izvikivala upravo one molbe za pomoć koje bi čovek najmanje očekivao. Nije mi uspelo da ih zatvorim, bez obzira što sam rukama radio sve što sam bio sposoban da izmislim. Pošto mi je bilo prilično stalo do toga da komšije posle ne izjavljuju kako u odsustvu roditelja kćerka učestvuje u seksualnim orgijama i lišena je devičanstva nasilnim putem, odlučio sam da upotrebim njen vlastiti rad. Postavio sam se iznad nje sa svojim muškim ponosom u stavu pripravnosti. Nakon približavanja na par milimetara od lica, usta su se – uz zvuk sudaranja zuba – zatvorila. I tako je bez uzaludnog trošenja energije i uz jedinu kap 3-Fach Wirkunga vrištanje prešlo u tiho, nerazumljivo mrmljanje.
Nisam bio preterano zadovoljan što radikalno opada Marijin interes za saradnju, koja je tako plodno započela i bez ikakve sumnje vodila ka obostranom zadovoljstvu.
"Tebi se ne sviđa to što radim sa tobom?"
Odgovorilo mi je nerazumljivo blebetanje, praćeno tušem slina.
"Molim? Izvini, ali ne razumem šta govoriš. Molim te da pričaš malo razgovetnije, pošto ne razumem. Ne, oprosti, ali zaista ne razumem. Veoma mi je žao."
Nije Marija ni do sada bila ekstra komunikativna, ali je sada očigledno krenula dole vodom.
Hteo sam da je prvenstveno imam celu, no pošto se neprestano prevrtala sa strane na stranu, iz bojazni za njeno zdravlje morao sam da preduzmem neželjeni, ali ipak neophodan korak. Podigao sam je i tubom 3-Fach Wirkunga nacrtao joj na leđima srce prebodeno strelom. U sedećem položaju sam se preko nje nagnuo napred. Glavu sam stavio na njene dobro izmodelirane grudi i pet sekundi proveo u slasnom zagrljaju. Bilo mi je, doduše, malo žao kvalitetnog arapskog ćilima, no ništa drugo nije moglo da se uradi. I pošto pripadam onoj grupi ljudi što misle unapred, jednom rukom sam joj pridigao glavu a drugom joj u kosu istisnuo omiljenu tekućinu.
Da bih roditeljima, koji ništa ne slute, ipak malo olakšao posao, napravio sam kratku pauzu. Otišao sam do telefona, iz notesa koji je stajao pored otkinuo list i uzeo olovku, koja je, takođe, stajala tamo. Telefonski imenik sam pronašao u prvoj ladici ispod telefona (postoji li uopšte domaćinstvo koje drži imenik u drugoj?) i tražio. Bolnice – pogledaj Poliklinike. Poliklinike – pogledaj Zdravstvo. I tamo konačno! Hirurgija, Hitna pomoć, upravo to što mi je bilo potrebno. Na otkinutom listu papira napisao sam CALL ME i niže dodao broj gospodina hirurga. Tada je moja jedina, međutim, počela da mi nedostaje.
"Izvini, što sam te ovde ostavio tako samu. Kako se osećaš, zlato moje?"
Pogled na nju bio je blaženstvo. Ležala je naga na leđima, ruke pored tela, da nije bilo tih sastavljenih nogu...
"Moraćeš ponovo da sačekaš trenutak. Tvoj fantastični prijatelj je ožedneo. No, ti se nećeš uvrediti, je l’ da se nećeš uvrediti! Samo jedan drink i odmah sam kod tebe. I nemoj da brineš, za čekanje ću svojski da te nagradim.
Ponovo je počela s tim mrmljanjem i neprijatno pocrvenela u licu.
"Nemoj da si toliko vatrena. Štedi snagu, biće ti potrebna."
Nestao sam u kuhinji. Frižider je bio začuđujuće pun. Munjevito sam zgrabio kolu. A kada sam u kutiji dubokog zamrzavanja pronašao led, nisam mogao da se setim lepšeg trenutka u svom skromnom i jednostavnom životu, punom ljubavi, razumevanja i spremnosti da se pomogne onima kojima je to potrebno. Na radnom delu primetio sam čašu punu slamki. Odmah sam jednu gurnuo sebi u usta. S gotovo punom čašom vratio sam
se u hodnik.
"Nedostaješ mi, Marija. Samo na trenutak se udaljim od tebe i već mi nedostaješ. Ne mogu bez tebe da izdržim ni minut. Voliš li me? Hoćeš li odmah sada da me imaš?"
Izgleda da je konačno shvatila da zvucima koje ispušta iz sebe, neće dozvati pomoć. Sada je glumila dosadu. Zadrto je ćutala, glave prezrivo okrenute na suprotnu stranu. Kolu sam stavio pored zida i legao pored nje.
"Ne sviđam ti se više?"
Nije se pomerila.
"Ne sviđam ti se više?"
Uhvatio sam je za glavu i okrenuo prema sebi. Zatvorila je oči.
"Tako dakle, ti nećeš više da me vidiš. Onda, dobro, ako nećeš, nećeš."
Okrenuo sam se i uzeo 3-Fach Wirkung.
Dvema malim linijama i pridržavanjem trepavica na jedan, dva, tri, za sto posto sam joj pogoršao vidljivost.
Istog trenutka sam, međutim, shvatio, da i ja mogu još uvek da se uplašim. Mariji se iz usta otkinuo takav luđački urlik, da mi je bilo jasno da je ovoga puta bila iskrena.
Odavno već znam da su simboli mrtvi, ali je u tome (čak i kada to nikada ne bih rekao glasno), što su njene poslednje reči bile glasne i nerazumljive, bilo nečega... Bože, kada ću toga da se rešim!
"Marija, hoću samo da znaš, da ja sve ovo radim sa oprečnim osećanjima, jer sam iskreno voleo tvoja intelektualna naklapanja. I saznao sam razne zanimljive stvari! Na primer o Sartru!"
Sledećim dvama lepljivim, providnim potezima poštedeo sam Mariju slovnih grešaka i napravio od nje tihu, sasvim tihu devojčicu.
Jednom tačkom zaustavio sam poslednje Marijine pokušaje da me udari nogama, čiji neuspeh bi mogao da konkuriše, štaviše, neuspehu njihove vlasnice kod mene. Prijatelju hirurgu sam time dodao jedan rad sa ćilimom više.
Priznajem, da još uvek nemam mnogo iskustva u javnokorisnoj delatnosti uklanjanja suvišnih pojedinaca. Zbog toga me je njena iznenadna drhtavica izbacila iz takta. Marijino lice je sasvim ubledelo i kada sam je s dobrom namerom da je utešim uhvatio za butinu, iznenada sam čuo tiho skičanje. Svetloplavi ćilim je pocrneo i na njemu se stvorila barica vode. Miris mi je odmah otkrio o čemu se ovde radi.
"Zar se tako ponaša? Zar se tako ponaša dobra devojčica? Fuj, mogla bi da se stidiš!"
Kako je dobro, što nisam odmah rukom krenuo niže i počeo decentno sa butinom!
Miris mokraće se odmah proširio kroz hodnik. Pružio sam ruku prema koli i povukao polovinu čaše. Kocke leda su već bile otopljene.
"Tako ti i treba! Sad leži tako, pošto ne znaš da se kontrolišeš!"
Onda sam se setio otvora na ljudskom telu, zbog koga može u daleko većoj meri da se zagadi vazduh. Rukom sam skliznuo Mariji ispod vlažnih butina. Ovog puta nisam zakidao na količini i poštedeo je verovatnog sedenja u toploj mekoj kaši, pre ili kasnije. Posledično, ponovo sam bio spreman da zaboravim savremenu globalnu svetsku krizu, kao i program štedljivog ekonomisanja, i uz pomoć 3-Fach Wirkunga na malo višem mestu oduzeo šansu eventualnim ostacima u bešici.
Smrad je bio neprijatan. Uzeo sam čašu s kolom i za trenutak otišao nazad u kuhinju. Nakon posla svaki žitelj ove države ima pravo na odmor.
Posrkao sam ostatke kole sa dna, a slamka je ostala da mi viri iz usta. Izvadio sam je iz čaše i povukao u sebe kapljice, koje su se zadržale na rubu. I dok sam usisavao samo čist vazduh, dobio sam novu ideju. Vratio sam se u hodnik sa slamkom u ustima.
"Ne boj se, neće trajati još dugo! Za trenutak dolazimo do vrhunca... Jesi li spremna?"
U takvom stanju uzbuđenja nisam od nje očekivao odgovor dužine aršina. Zato je mogla da reaguje makar klimanjem glave! Nisam hteo da radim nešto protivno njenoj volji.
"Da li si spremna?" kriknuo sam joj u uho, ali ona je glumila uvređenu i pretvarala se, da me nije čula.
"Onda, ako nećeš da slušaš, nikom ništa! Ne mogu na ništa da te prisiljavam."
Dva mala providna brežuljka, pritiskanje ušiju dvama prstima i pomahnitalost i buka naše civilizacije su velika nepoznanica za Mariju.
"Izgledaš dobro, Marija. Zaista, izgledaš odlično! Oduvek si želela da to čuješ od mene, pa konačno ti to sada kažem. I kao što vidiš, stalo mi je do tvog zdravlja – prisiljavam te da dišeš nosem. Znaš li da je ispravno disati nosem? Da, da, u nosu su specijalne dlačice, na koje se lepe nečistoće, a koje opet polako postaju jedini sastojci vazduha. Shvati, da mi je stalo do tebe i ti ne smeš da se prema meni ponašaš neprijateljski. Taako, budi malo nežnija prema meni!"
Nije se pomerila. Disala je duboko i pravilno.
"Šta misliš o tome, kako će da ti se diše jednom nozdrvom? Hoćeš li izdržati? Imaš li, slučajno, zapušen nos? To bi bila baš šteta, hmmm..."
Prema njenoj reakciji, rekao bih da nisam ni govorio.
"Dakle, kako stvari stoje sa tom nozdrvom? Ćutiš? Nema veze! I tako ćeš dobiti jedinstvenu
priliku da probaš."
Od dve mogućnosti odabrao sam onu levu (bliže je k srcu). 3-Fach Wirkung je dva puta prešao po obodu, palac je pritisnuo i Marija je počela da vazduh, koji dolazi u pluća, pročišćava samo jednom nozdrvom.
"Curo moja, ti baš imaš sreće. Ko zna koliko bi se godina još mučila. Ovako ćeš sve završiti dok si mlada, u naponu snage, i sahranu ćeš imati veliku. Sada si najlepša. Za nekih dvadeset godina visile bi ti grudi, a za četvrdeset ne bi ih imala uopšte. Možeš mirna da odeš, još šest dana će da ti rastu kosa, zubi i nokti. Uzgred, još si jednom čoveku izazvala radost. I to ogromnu."
Legao sam preko nje. Odmah je počela da brže diše.
"Ja se na tvom mestu ne bih toliko radovao..."
Rekao sam sebi, da ću rizikovati: izvadio sam slamku i poljubio Mariju u usta. 3-Fach Wirkung ponovo nije izneverio. Ali me je pakleno zanimalo, šta se dešava u Marijinoj glavi! Naime, okrenula je glavu tako, da nam se nosevi ne sudaraju. Moguće da je pomišljala kako je sve ovo bila samo predigra, da ću sada početi da je odlepljujem i da ćemo pošteno da zakuvamo. Voleo bih da znam koji otvor na telu bi htela da joj odlepim prvi ili koji bi htela da joj otvorim, ako bih dozvolio da to bude samo jedan.
Na njenim slepljenim usnama nisam previše zadovoljio jezik. Nije bilo kuda da se prodire, nije bilo čega da se liže, tako da sam njime pošao nekoliko centimetara gore. Tu je bio još jedan otvor.
To je odbacilo. Udarilo je.
Počeo sam da se smejem i Marija je disala opet. Jednom rukom sam joj kliznuo u krilo, a kažiprstom druge sam joj poslednji otvor na telu zapušio tako, da je ostao slobodan tek mali prorez. Ubrzano je kloparala. Grudni koš joj se dizao i podizao i mene.
Kažiprst nisam pomerao, a milovao je u krilu. Hučala je još brže. Malo sam pomerio kažiprst i počela je da se baca. Ovaj put sam pritiskao malo duže, ali opet ne suviše dugo.
"Vreme nam ističe, Marija. I tebi i meni!"
Kada sam povukao prst, ponovo je počela da se baca. Prilikom jednog trzaja iz nosa su joj izleteli slinci.
"Fuj! Tako velika devojčica a ne zna kako da izduva nos! To više ne bi smelo da ti se dogodi!"
Pogled mi je pao na slamku. Uspeo sam da je uguram iznenađujuće duboko. Morala je da se savije nekoliko puta. Kada sam palcem i kažiprstom Mariji pritisnuo nos, vazduh je izlazio još samo kroz slamčicu. Nisam mogao, međutim, da pritiskam previše, jer se onda zapušivala i slamka.
I tako se već u ulozi klasika na sceni pojavio 3-Fach Wirkung. Za trenutak je funkcionisala samo jedna nozdrva, a slamka se pretvorila u jedini dovod vazduha u telo mlade gimnazijalke. Bilo je dovoljno staviti mali prst na kraj slamke i dobro razrađeno telo bi počelo da se čudno pokreće. Trzalo bi levim ramenom. Hvatalo grčeve u nogama. Podizalo se. Naprosto da ne znaš šta je zanimljivije. Za nekoliko minuta, naučio sam o ljudskom telu toliko, koliko nisam u školi za četiri godine.
Onda sam uzeo slamku u usta. Život čoveka zavisio je od toga, hoću li ili neću otvoriti gubicu.
Kada je najbolje, potrebno je napraviti kratku puš-pauzu. U bundi kutija, u njoj dve poslednje cigarete. Priuštio sam sebi obe odjednom. U džepu nisam pronašao upaljač, tako da sam morao da ih zapalim na plinskom štednjaku u kuhinji. Znam, doduše, da većina književnih i filmskih junaka završava život paleći cigaretu na plin, dizanjem u vazduh cele kuće, upravo u trenutku kada njihov ljubavnik (ljubavnica) zvoni na vratima, ali to nije moj slučaj. Ja sam, naime, normalan i nakon uključivanja, plin obavezno isključim.
Cigareta u oba ugla usana, vratio sam se trećoj – Mariji. Glavu sam spustio u njeno krilo, udobno se namestio i popušio obe cigarete. To mi nije bilo dovoljno, želeo sam još jednu.
Ustima sam pronašao slamku, povukao i pritisnuo je sa dva prsta. Marija je odskočila. Povukao sam drugi put i grč joj je prošao telom. Nakon trećeg povlačenja, ispod kapaka su joj nadskočile oči.
nastaviće se...
(Sa slovačkog prevela Kristina Kovač)
