Dečak govori tvojim glasom, američkim, a u oku mu se cakli sjaj u kome kao da ima i neke nade.
Jeste, danas bi trebalo da je u školi, ali on je daleko od učionice. Umesto toga, želi da bude ovde, da stoji u senci ove stare, kolosalne, zarđale građevine, i teško da bi mu na tome iko mogao zameriti – u senci ovog metropolisa od čelika i betona i sljuštene boje i potkresane trave, gde su na semaforima za ispisivanje rezultata naslikane ukoso postavljene kutije česterfilda, i iz svake od njih proviruje po nekoliko cigareta.
Istoriju ispisuju velike čežnje. Ovo ovde je još dete sa svojom sasvim ličnom žudnjom, ali i ono je deo gomile koja se okuplja, tih bezimenih hiljada ljudi koji izlaze iz autobusa i vozova, ljudi koji u uzanim kolonama gaze preko visećeg mosta iznad reke, i premda nisu deo velike migracije niti revolucije, niti bilo kakvog korenitog duševnog potresa, oni sa sobom nose i vrelinu tela velikog grada i svoje malene snove i jade, ono nevidljivo nešto što prožima dan – muškarci sa filcanim šeširima i mornari koji su dobili izlazak, sa neobuzdanim kovitlacima svojih misli, svi su krenuli na utakmicu.
Nebo je nisko i sivo, mutno kao pena talasa.
On stoji pored ivičnjaka zajedno s ostalima. Najmlađi je, četrnaest mu je godina, a to da je bez prebijene pare očigledno je po pogurenom držanju njegovog usplahirenog tela. Još nikada do sada nije ovo radio i ne poznaje nikog od ostalih, a čini se da se samo njih dvojica-trojica međusobno poznaju, samo što se ovaj poduhvat ne može izvesti pojedinačno niti u paru, pa su jedni druge pronašli onim hitrim pogledima kojima se obično otkriva odvažni sabrat, i eto ih sada gde stoje tu, crni i beli dečaci pristigli iz podzemne železnice ili iz obližnjih harlemskih ulica, tankovite senke, desperadosi, njih petnaest, a prema uvreženom verovanju možda će na svakog koga uhvate, po četvorica uspeti da se provuku.
Ustreptalo čekaju da ljudi s kartama konačno prođu kroz obrtne kapije, da prođe i poslednja grupica navijača, onih koji su se negde zadržali pa zadocnili. Gledaju okasnele taksije kako pristižu iz centra grada i ljude nauljene kose koji doteruju frizure ogledajući se u prozorima, bankare i pomodare iz ekskluzivnih restorana i zvezde Brodveja koje, ozarene aurama, skidaju gromuljice vune sa svojih rukava od mohera. Stoje kraj ivičnjaka i posmatraju trudeći da se ne vidi da posmatraju, s onim mrzovoljnim izgledom gradskih dokoličara. Utihnula je graja, minuli su žagor i komešanje pred utakmicu, nestali su prodavci koji su pevali svoju prastaru pesmu i probijali se zakrčenim trotoarima mašući programima za utakmicu i zastavicama, i oni koščati muškarci koji su nudili bedževe i kape, svi su iščezli, otišli u svoje sobičke u zapuštenim ulicama.
Stoje kraj ivičnjaka, i čekaju. Pogledi im nekako gasnu, sve je manje svetlosti u njima. Jedan vadi ruke iz džepova. Ostali čekaju, a onda kreću, kreće jedan od njih, momčić koji izvikuje reč Idemo.
Odmah iza dva kioska za prodaju karata nalaze se četiri obrtne kapije. Najmlađi dečak istovremeno je i najmršaviji, Koter Martin mu je ime, visok je i koščat, odeven u polo-majicu i radničke pantalone, sav predan nastojanju da umakne osećaju da će baš on biti žrtva sudbine – nalazi se negde na repu tog juriša, trči i viče zajedno sa ostalima. Kad vičeš, time želiš da se ohrabriš ili da objaviš da si spreman na sve. Lica dečaka pretvorena su u maske krika, skupljenih očiju, iscerenih usta, i oni trče iz sve snage, rešeni da se probiju kroz uzane prolaze između dva kioska, udaraju levo-desno bokovima i laktovima i nastavljaju da viču. Lica prodavaca karata okačena su iza stakla kao glavice luka na žici.
Koter vidi prve skakače kako prelaze ogradu. Dvojica se sudare u vazduhu pa izvijeni, širom raširenih udova, padnu na tle. Jednog od njih kontrolor karata ščepa u rvački zagrljaj, dečaku spadne kapa i klizne mu niz leđa i on mahinalnim pokretom pokuša da je uhvati, dok u istom trenutku – sve se događa u istom trenutku – gleda i ostale koji preskaču da ga ne bi pregazili. Oni trče i preskaču prepreku. Bezumni je to nalet tesno zbijenih tela, i opasnost od pucanja kapije postaje izvesna. Skaču prerano ili prekasno i udaraju u stubove i prečage, penju se jedan drugom na leđa kao u crtanom filmu, i svakako izgledaju kao prave budale ljudima kraj tezge s hot-dogom s druge strane obrtne kapije, kao neviđeni mamlazi – čitav red, sačinjen mahom od muškaraca, počinje da gleda u tom pravcu, vilice im predano žvaću vlažno meso a po jezicima im trčkaraju masni mehurići, dok je čovek ispred tog reda nepomično zastao i rukom nastavio da čini automatske pokrete, nanoseći senf četkicom.
Povici dečaka iz te šarene gomile odbijaju se o debeli beton.
Koteru se učini da vidi prolaz prema kapiji s desne strane. Oslobađa se svega što mu nije neophodno, da bi mogao da izvede skok. Neki još skaču, neki se predomišljaju, nekima bi dobro došlo šišanje, neki imaju devojke u vunenim džemperima, a ostali su aterirali u gomilu i pokušavaju da ustanu i nestanu u njoj. Dvojica policajaca trče niz rampu. Koter stresa sa sebe sve te detalje jedan za drugim, otresa hiljade talasa informacija koji mu tuku po koži. Pogled mu je prikovan uz gvozdene šipke koje vire iz stuba. Povećava brzinu i kao da postaje odlučniji, pretvara se u zgrbljenu grudvu hormona i nepripadanja i svih onih mucavih stvari kojima je obeležena njegova adolescencija. On je samo dečak u trku, tek napola vidljiva prilika sa ulice, ali način trčanja nagoveštava nešto suštinski važno o trkaču, način na koji se trkač ogoljava do same svesti, kao da se time to tamnoputo dete otvara prema svetu, kao da progovara kroz taj desetak koraka dug juriš.
Potom stopalama napušta tle i diže se u vazduh, pri čemu se odnekud oseća glatko i rasterećeno i nekako kao poslovni čovek koji avionom doleće iz Kanzas Sitija s tašnom punom bankovnih naloga. Glava mu je pognuta, leva noga prelazi preko šipki. I u tom jednom produženom i izdvojenom i od vremena otrgnutom trenutku on tačno vidi gde će sleteti i kojim će putem potrčati i premda zna da će se obrušiti na njega onog časa kad dotakne tle, premda će narednih nekoliko sati neprestano biti u opasnosti – i osvrtati se levo-desno – sada se manje boji.
Prizemljuje se sasvim lagano i laka koraka protrčava pored kontrolora karata koji pokušava da dohvati kapu što mu je spala i bespogovorno zna – sve vreme zna, koliko god se uopšte može znati, oseća kako ta spoznaja tuče po njegovom trkačkom srcu – da je neuhvatljiv.
Nailazi jedan policajac ogromnih telesnih razmera, sa pištoljem i lisicama i palicom, sve mu to landara o pojasu, a u džepu mu je notes za pisanje prijava. Koter ga predribla tako da ovaj umalo ne padne na kolena, a žvakači hot-doga saginju se da bi videli tog klinca kako nestaje u sve bržem trku, podrugljivo mašući policajcu.
S vremena na vreme zaista uspe da iznenadi samog sebe na taj način, tako što iz nekog sasvim neočekivanog hira učini nešto odvažno.
Sada trči niz zasenčeni nagib, pravo u onaj splet metalnih šipki i stubova i svetlosti razlivene na sve strane. Čuje u kreščendu završne akorde državne himne i vidi veliku otvorenu potkovicu pokrivenih tribina i razmotani tepih travnjaka od koga mu se uvek učini kao da je iskoračio iz sopstvenog života, onaj uglačani sjaj koji se širi i izvija iz ogoljenog središta terena prema visokim zelenim drvenim ogradama. To je uzbuđenje kakvo donose otkrovenja. Prepolovio je brzinu i sada izvija vrat da bi video redove sedišta, traži neupadljivo mesto iza nekog stuba. Uleće u jedan prolaz u sektoru 35 i ulazi u vrelinu i zadah gomile navijača, ulazi u dim koji visi s donjeg dela tribine, čuje razgovore, ulazi u to muklo brujanje, čuje udarce kojima se igrači zagrevaju kako tuku o rukavicu hvatača, čuje niz prasaka za kojima se vuče rep odjeka.
A onda nestaje u gomili.
U komentatorskoj kabini vodi se razgovor o publici. Izgleda da ih ima oko trideset pet hiljada, šta ti misliš. Kad razmisliš o tim složenim istorijama ekipa i o veri i strasti navijača i o tome kako se te dve sile međusobno prožimaju u svim porama grada, i kad razmisliš o samoj ovoj utakmici, trećoj u plej-ofu od tri utakmice, i kad izgovoriš imena Džajantsa i Dodžersa, i kad uzmeš u obzir to koliko se igrači međusobno otvoreno mrze, i setiš se kakva je ovo sezona bila, setiš se borbe za šampionsku titulu od koje je čitav grad bio u zanosu i bez daha, ustreptalosti koja je morala da pozajmi nemačku reč da bi njome opisala tu mešavinu zadovoljstva i straha i napetosti, i kad pomisliš na onu bespogovornu odanost – eto kakav se razgovor vodi u kabini – na ljubav prema timu koja plâvi gradske kvartove i ušuškana predgrađa i predele s voćnjacima i sirovi sever, kako onda da objasniš dvadeset hiljada praznih sedišta?
Inženjer kaže: "Celoga dana preti kiša. To utiče na raspoloženje. Ljudi pomisle, ma, baš me briga za utakmicu."
Producent širi kroz kabinu jedno ćebe kao paravan, da bi svoju ekipu odvojio od momaka koji su upravo pristigli iz radio stanice Kmoks, iz Sent Luisa. Mora da prepolovi prostor, pošto nema gde da ih smesti.
Obraća se inženjeru: "Samo, nemoj da zaboraviš. Nije bilo prodaje karata unapred."
Inženjer kaže: "A uz to su i Džajantsi juče izgubili s velikom razlikom, što je vrlo ozbiljna stvar, jer takav težak poraz ume da sneveseli ljude. Veruj mi, znam po ovima iz svog kraja. To demorališe ljude. Kao masovno stradanje."
Ras Hodžis prenosi utakmice za njujorški radio VMCA, on je glas Džajantsa – grkljan mu je umoran od prekomernog rada i muči ga ozbiljna prehlada te ne bi trebalo da pali cigaretu, ali on to ipak čini i kaže: "Sve je to u redu, ali nisam siguran da zaista postoji logično objašnjenje. Kada je reč o masama, ništa se ne može predvideti."
Rasu lagano raste podvaljak, ali još se naziru tragovi prostodušnog dečaka u njegovim očima i osmehu i u kosi oblikovanoj u šerpa-frizuru i u bezobličnom odelu koje bi moglo pripadati bilo kome. Zar bi čovek mogao da prenosi utakmice, zar bi mogao u jeku leta da skoro svakoga dana prenosi jednu utakmicu za drugom, kad ne bi živeo u nekom obliku prošlosti?
Ras gleda u teren, čiji su ugaoni prostori pretrpani, dok su prolazi po sredini, kao i samo središte, potpuo prazni. Veliki četvrtasti sat lonžin uzdiže se na vrhu klupske zgrade. Boje vrcaju na sve strane, stvara se prava freska od šešira i lica, uz zelene pokrivene tribine i tamnozelene staze između baza. Ras je srećan zbog toga što je tu. Jer ovo je veliki dan i on prenosi utakmicu, a igra se na Polo Graundsu – on voli to ime, voli taj dragoceni odjek stvari i vremena iz doba pre no što je ovaj vek krenuo da ratuje. Čini mu se da bi svako ko je tu trebalo da bude srećan, jer se događa nešto veliko, jer nešto buja i raste. Dobro, možda to samo njemu raste temperatura. Ali on hvata sebe kako se priseća onog dana kada ga je otac odveo da u Toledu gleda borbu Dempseja protiv Vilarda, a kakav je to tek bio događaj, strašan i uzvišen, bio je četvrti jul, temperatura četrdeset tri stepena, publika u košuljama s kratkim rukavima i sa slamenim šeširima, mnogi su ispod šešira do ramena raširili maramice, pa su izgledali kao nekakvi lažni Arapi, a kakve je tek batine u tom belom usijanom ringu dobio veliki Džes, kako su mu s lica prštali znoj i krv svaki put kada bi ga pogodio Dempsejev udarac.
Kad gledaš tako nešto, nešto što će biti deo udarnih vesti, počinješ da se osećaš kao da i sam nosiš sa sobom uzvišeni delić istorije.
U drugom iningu Tomson slajderom izbacuje lopticu preko treće baze.
Lokman se izvija u luk dok trči prema drugoj bazi, i pri tom gleda u levu stranu terena.
Pafko prilazi zidu da sačeka odbijenu loptu.
Ljudi stoje na obe tribine s leve strane, naginju se iz redova napred, a neki od njih bacaju papire preko ivice, pocepane tikete za upisivanje rezultata i delove poklopaca kutija šibica, ima tu i zgužvanih plastičnih čaša, malih uvoštenih salveta koje su dobili uz hot dog, maramica prepunih bacila, koje su mnogo dana provele na dnu dubokih džepova, sve to pada oko Pafka.
Tomson trči dugim koracima, elegantno obilazi prvu bazu, saginje se da krene u trk.
Pafko majstorski dobacuje loptu Koksu.
Tomson pognute glave trči prema drugoj bazi, prilazi joj, a onda vidi Lokmana kako stoji na bazi i posmatra ga napola opčinjeno, a na usnama mu lebdi trag neizgovorenog pitanja.
Dani pod gvozdenim nebom i svi oni sati za mikrofonom protekle nedelje, upala grla, kašalj, Ras je prehlađen i zapušten – putovanja vozom i nervi i nedostatak sna, igru opisuje svojim poznatim, svima dragim trtljanjem, onim hrapavim glasom, koji je danas još i pomalo napukao.
Koks proviri ispod kape i sa strane hitro dobaci loptu Robinsonu.
A Mejs istovremeno korača prema kućnoj bazi, vukući gornji deo svoje palice po zemlji.
Robinson hvata lopticu i nepravilnom putanjom kreće ka Tomsonu, koji stidljivo stoji na nekih metar i po od druge baze.
Ljudima se dopada to kako papiri padaju kraj Pafkovih nogu, kako mu neki od njih kliznu preko ramena ili se zakače za kapu. Zid je visok nekih pet metara, tako da je Pafko dobrano izvan domašaja čak i onih koji uspevaju najdalje da se nagnu, pa moraju da se zadovolje time što ga zasipaju papirima.
Eno i Daročera pored klupe sa rezervnim igračima, on je menadžer Džajantsa, tvrdokorni Leo, borac do poslednjeg daha, s licem kao da je stigao pravo iz galskih ratova, eno ga gde govori sebi u stisnutu pesnicu: "’Bem li ti oca očinjeg."
Blizu klupe Džajantsa četvorica ljudi iz lože koju im je lično Leo odabrao, pogledom prate kako Robinson dodiruje lopticom Tomsona. Trojica su iz sveta šou-biznisa, Frenk Sinatra, Džeki Glison i Tuts Šor, stari ortaci u piću, a s njima je još jedan elegantno odeveni tip s njuškom buldoga, čovek po imenu Edgar Dž. Huver. Šta li to državni policajac broj jedan radi s tim lelemudima? Pa eto, Edgar sedi u sedištu s kraja i deluje kao da se odlično provodi, smeška se na prostačko začikavanje koje bez prestanka vrca od pevača preko komičara do ugostitelja i natrag. Bilo bi mu lepše na konjskim trkama, ali je u ovakvom društvu uvek dobre volje, ma gde se našao. Prija mu da se druži sa filmskim zvezdama i proslavljenim sportistima, sa tračerima kao što je Volter Vinčel, koji takođe danas prisustvuje utakmici, sedi među članovima uprave Dodžersa. Slava i tajnovitost dve su suprotne vrste opčinjenosti, one su statičko pucketanje nečeg libidinoznog što prožima ovaj svet, i zato Edgar reaguje na ljude kojima je dostupna ta vrsta energije. On želi da im bude odani prijatelj, pod uslovom da njihovi skriveni životi ostanu pohranjeni u njegovim dosijeima, da sve glasine budu uredno sakupljene i zavedene, da se sve prikrivene činjenice pretvore u stvarnost.
Glison kaže: "Momci, rekao sam vam, danas stoposto pobeđuju Dodžersi. Osećam to u ovim svojim bruklinskim kostima."
"Kojim kostima?" javlja se Frenk. "Tebi su kosti istrulele od alkohola."
Tomson najednom klone čitavim telom, napuste ga snaga i izdržljivost, a Robinson traži tajm-aut i odnosi loptu u bacački prostor, i to nekakvim golubijim korakom od koga mu putanja deluje malo iskrivljeno.
"Džajantsi će morati da kupe onog patuljka ako imaju nameru da pobede, onog kako-se-ono-zvaše, pošto mogu da se uzdaju jedino u neki hir prirode", kaže Glison. "U zemljotres ili u patuljka. A pošto ovo nije Kalifornija, ostaje im samo da se mole Bogu da im pošalje patuljka u odelcetu na štrafte."
Frenk kaže: "Do’ar štos."
Edgara takva tema čini nervoznim. Osetljiv je na svoju visinu, premda neporecivo spada u ljude srednjeg rasta. U proteklih nekoliko godina prilično se ugojio, i kada se gleda u ogledalu dok se oblači, onako zdepast i s glavom Bude, on vidi odraz onižeg dežmekastog čoveka. Čak i oni novinarski mazgovi tvrde da je to istina, a niko ne voli da mu obelodanjuju skrivene jade. A činjenica je da u današnje vreme agenti koji se odlikuju natprosečnom visinom retko bivaju raspoređeni u glavni štab. Kao što je činjenica i to da patuljak koga spominje njegov drugar Glison, metar i deset centimetara visoki sportif koji je pre nekih šest nedelja tako dobro odigrao za Sent Luis Braunse da je to, po Edgarovom mišljenju, bio čin političke subverzije – taj momak se zove Edi Gedel i ako se Glison seti njegovog imena, povezaće Edija i Edgara i onda će se vicevi o niskim ljudima kao muve-zunzare razleteti na sve strane. Glison je počeo karijeru uvredljivim vicevima i nikada ih se nije odrekao – smišlja ih besplatno, smišlja ih radi zabave i za sobom ostavlja ozbiljno uzdrmane živote.
Tuts Šor kaže: "Koja si ti budalčina, Glisone. Pa, tek je jedan-nula. Nisu se Džajantsi mučili trinaest i po utakmica da sve upropaste u jednom danu. Ovo je godina čuda. Nemoguće je prepričati sve što se dogodilo ove godine."
Lice kao kamena ploča i ruke kasapina. Pogledaš Tutsa i vidiš doajena tajnih točionica, čoveka čvrste građe, kose zalizane unazad, s parom uzanih očiju koje momentalno upozoravaju na oprez. On je bivši izbacivač, koji kada pije, izbacuje iz svog kluba nedužne ljude.
On kaže: "Mejs će odlučiti utakmicu."
Frenk se nadovezuje: "Danas je Vilijev dan. Danas će on da podivlja. Leo mi je javio telefonom."
Glison s prilično ubedljivo odglumljenim britanskim akcentom kaže: "Nije valjda da hoćeš da mi kažeš da će ovaj tip koji upravo prilazi kapiji danas da ostvari nešto izuzetno."
Edgar, koji mrzi Engleze, zacenjuje se od smeha, dok Džeki bez daha grize hot dog i počinje da kašlje i guši se, da na sve strane bljuje komađe mesa, grudvice i gromuljice, leteće kuglice pljuvačke.
Edgara, međutim, užasavaju nevidljivi oblici života, pa on okreće glavu od Glisona i zaustavlja dah. Oseća želju da pohita do toaleta, cinkom obložene prostorije s nedirnutim ovalnim komadom sapuna, bujicom tople vode i frotirskim peškirom koji nikada nije upotrebio niko drugi. Ali naravno, nigde u blizini ne postoji ništa slično. Samo nove gomile bacila, sveprožimajućih prenosilaca bakterija, mikroba, plutajućih kolonija spiroheta koje se spajaju i razdvajaju i izdužuju i uvijaju i klupčaju, čitavi tovari materije koju ljudi iskašljavaju, materije rudimentarne i smrtonosne.
Okupljena masa, neprekidna buka, uzdasi i brujanje, duboka tutnjava koja se oglašava s vremena na vreme, muška bliskost koja ih povezuje u zajedničkom doživljaju utakmice, neko češe ručni zglob a neko prosipa bujicu psovki. I ono međusobno sustizanje aplauza koji brzo zamiru ali nikada ne prestaju. Čekaju da ih ponese zvuk skandiranja i i ritmičkog pljeskanja, ustaljenih povika i ponavljanja. Tu moć čuvaju za pravi trenutak. To je ono što će izazvati preokret, promeniti tok utakmice i sve ih podići na noge, da zajedno polete uvis u razularenoj grmljavini od koje će čitav stadion da pomahnita.
Sinatra kaže: "Džek, mislio sam da sam ti rekao da treba da ostaneš u kolima dok ne završiš s jelom."
Mejs blago potkači loptu efeom nekako odozdo, poslavši rutinski udarac u teški oktobarski suton. Zvuk drvene palice u dodiru s loptom stiže do Kotera Martina na levoj tribini, gde ovaj sedi pogrbljen, koščatih ramena. Umesto loptice, on posmatra Vilija, gleda ga kako najpre trčkara unaokolo mičući ramenima, a onda podiže rukavicu s trave i lagano otrči do svog mesta.
Svetla se upale i iznenade Kotera, menjaju mu čitav doživljaj skorašnje pustolovine, laki blesak spoznaje da mu je to pošlo za rukom i da ga nisu uhvatili. Dan sada postaje drugačiji, nekako ozbiljan i kao pod pretnjom, progonjen kišom, i on posmatra Mejsa kako stoji na centru i u tom ogromnom prostoru deluje nekako sićušno, sasvim kao dete, i Koter se pita kako taj tip uspeva onako da baci loptu, da je zavitla i ispali, s onakvom snagom. Voli da gleda igralište obasjano svetlom, mada je zabrinut zbog kiše i mada je još poslepodne pa utisak nije kao u noćnoj utakmici kada i teren i igrači izgledaju kao da su potpuno odvojeni od noći kojim su okruženi. Samo je jednom u životu bio na noćnoj utakmici, kada je sa najstarijim bratom uspeo da se provuče i uđe u tu činiju obojenog svetla. Činilo mu se da sa reflektora kulja neka nepoznata energija, nekakvo pojačano delovanje tla, koje je igrače i kredom iscrtane linije činilo različitim od svega što je u životu video. Sve je imalo sjaj nečega što se gleda prvi put.
– odlomak iz romana –
(Sa engleskog preveo Zoran Paunović)
