Nešto je zaustavilo moje noge. Mora da nisam ni stigao do zelene bakarne kapije sa natpisom "UKRASTI". Nisam znao u šta su mi se zaglibila stopala. Samo sam stajao i maštao o tome da barem oči znaju da lete. Onda bi se pretvorile u dve plave ptice i ostavile me, slepog i smešnog, u blatu. A u susret su mi išli ljudi. Njihove oči rastrčale su se na sve strane i nisu mogle da vide ono što je pred njima. Nisam imao snage da ih gledam, tim pre što ih je bilo tako mnogo i što su mi išli pravo u susret. Išli su iza gradskih zidina, noseći u rukama teški teret. Ponovo sam pomislio na kapiju "UKRASTI". Sačuvaj me, Bože, ovog neophodnog greha. Obazrivost moju oprosti i načini u meni Pokret tvoj, Bože. Tako sam stajao i tako sam mislio, a sunce je u međuvremenu još jače pržilo moje telo. I plašio sam se da sam već krenuo natrag, da sam urastao u zemlju da postanem zemlja. I ljudi su svejednako išli. I rugalo mi se ono što su imali među očima, ali njihove ruke nisu dosezale do mene. Svi ti ljudi bili su svetloputi i uredno obučeni, a ja sam pak crneo, i ruho se raspadalo na meni. I onda, u jednom trenutku, opazio sam starca, zaogrnutog oblacima peska. Bio je, kao i ja, potpuno crn i suvonjav. Ili mi se to možda pričinilo, jer je starac bio tamo daleko, kod samih gradskih zidina. Znao sam da me starac posmatra, mada nisam video ni gde mu je glava. Za neki minut znao sam već njegovo ime i gde su bila njegova deca. Starac je imao dugačke ruke i njima je ispisivao znakove na pesku. Posle je u te znakove stavljao ptičji izmet i pravio đerdan. Znao sam, čini mi se celog života, da ću, pojevši te đinđuve, moći da nastavim svoj put u grad. Ali starac ih je prodavao samo mladim devojkama. Onda, samo za tren, sve je ispunjavala ljubav, ali devojke bi veoma brzo postajale majke, i njihove grudi bi se nalivale teškim mlekom. Svetla ljubav je umirala. Zaplakao sam i prokleo starca. Ili sam ga, možda, blagoslovio. Jer je upravo on davao gradu novi naraštaj. Crtao je iskušenja na telima i ulivao jeftine duše. Stari je znao sve o mom detetu. Ono je umrlo triput, kao i žena koja ga je rodila. Spalili su mi kuću i kosu na mojoj glavi. Nisam plakao. Samo nisam više pričao, ni sa kim. Starac na horizontu nije se pomerao s mesta. Nisam ni ja. Bili smo na suprotnim krajevima iste daske. Onda sam se zacerekao. Ali sam se odmah zagrcnuo od peska i zaćutao da se ne ugušim. A starac je počeo da prilazi bliže. Moje noge su tonule u blato sve dublje, ali mi je bilo svejedno. Dogorevao sam. Stari je držao levu ruku u džepu, a desnom je nešto pokazivao nebu. Ono je tihano klokotalo i vitlalo oblacima prateći starčeve prste. Iznenada je uperio prstovet u mom pravcu, i oblaci su odmah zaposeli moju glavu. Bilo mi je teško da dišem i ubrzo sam zadremao. Niko me nije budio, probudio sam se sam sa dolaskom noći. Nije više bilo ni oblaka, ni starca. Nešto hrapavo kotrljalo se mojim prsima. Bio je to dedov đerdan. Smaknuo sam i zagrizao jednu đinđuvu. Gadno je smrdela i imala kiselkast ukus. "Ako ovo ostavim – umreću". I počeo sam polagano da žvaćem đerdan. I ponovo sam propao negde pod san: telom je prošao grč i video sam crveno.
I (?...)
Bio sam žena. Bludnica, kao i većina onih što nose zlato i dragulje u kovrdžama. Ne, bio sam veštica koja je, donevši večeru, zabavljala gosta bizarnim slikama na dnu tanjira, olizanog njenim otrovnim jezikom. To je bio sigurno moj prvi pohod u tuđe zemlje i stoleća, jer sam na srebru tog tanjira video sasvim neznanu istoriju... Čuo sam uzdahe Slovenki koje su obljubljivali Varjazi, video sam pocepanu odeću na njihovim grudima, osećao miris i ukus znoja na bedrima. Pipao sam vrelu krv ljudi koji su do malopre živeli, a sad su se spremali da hrane crve... Kupao sam tuđu decu u mirisnoj vodi i nosio je na žrtvenik, put do kojeg sam odmah zaboravljao... Bežao sam od strela i pentrao se na zidine nepoznate tvrđave čije je ime Z. I sve sam to radio istovremeno: umirao, podavao se, ubijao i sanjao o ubistvu ili obljubljivanju. Uostalom, bilo mi je svejedno – ravnodušno sam brisao srebrni tanjir svojom kosom, mada sam kriomice virio hoće li blesnuti u ogledalu lukavo oko prokletog starca...
Kad sam se probudio, ležao sam na ivici peščane urvine, licem prema slanoj vodi. Da li je to bilo more od mog znoja, ili od sukrvice onih sličnih meni, ili pak od suza čednih devojaka – ne znam. Glava mi je počela da preteže na stranu ustave, već sam bio, čini se, napola od glave, napola od trupa, kada me je neko cimnuo otpozadi. Bio je to divlji jarac, ili koza, koja me je zamenila sa prezrelom travom. Rekao sam joj da sam crv – i ona mi je spasla zivot. A ja nisam prožderao njenu otavu... To je bilo ujutru, i jutro je bilo zeleno.
San II PREČICA
Bog nije bio zadovoljan tim brojem. Đavo ga je stavljao na svoj račvasti jezik i češkao nepce. Cerekao se od tog škakljanja tako snažno da je njegov stomak postao džinovska maljava kugla, i on je uzletao maltene do samog Boga. Bog je tražio svoj broj dva, ali dva je već pripadao đavolu, i on nipošto nije hteo da ga ispljune. A bez broja dva nije se mogao napraviti treći dan koji bi utešio Boga. I onda je Bog poslao đavolu san o ženi koja je sedela ispod drveta. Đavo je nagazio na sopstveno iskušenje i navalio da ljubi ženu. Nije ni opazio kako je ispustio svoje dva u njena usta. A kad je shvatio da je izgubio svoju igračku, više nije mogao da razluči gde je bila žena, a gde je bio on sam. Dok je očajan trčao od jednog ogledala do drugog, žena (a ime joj je Sofija) otišla je ćutke kod Boga. On je tada upravo spavao, stvorivši još jednu jedinicu za sledeći broj. Žena ga nije budila, samo je stavila dva sa obe strane jednog. Bog se probudio i bio je zadovoljan. Đavo je prokleo ženu i otad je naumio da joj se osveti. Žena je otvorila oči i otišla od njih, ne okrećući se.
San III PROGLAS
...Imao sam ženu koju sam voleo, ili muškarca koji je voleo mene i koga sam ja takođe volela. Svejedno. Ionako sam to zaobišao u luku. I tek sada, kad sam već star i sed, a moje ruke podsećaju na zemlju, u zimskim noćima osećam ukus svojih slanih suza. Onda izlazim iz kolibe i vičem u šumu njeno ime. Ali se na njega ne odaziva čak ni divljač, i šuma postaje nema kao groblje, baš kao te godine, koje sam proveo nakon njene smrti. Mada, možda mi se i njena smrt samo pričinila. Jedne noći sam jednostavno ustao i krenuo od naše kuće, čak ni ne dodirnuvši njeno telo koje je ležalo pored mene u krevetu. Ne znam, možda je spavala. A možda je to disao naš pas iza zida, ili je vetar tihano njihao zavese na prozorima koji su gledali na istok.
Petog dana, u četvrtak, sustigao me je pas. Pomilovao sam njegovu crnu glavu i, užasnut, napipao malene roščiće. Onda je pas pogledao u samu dubinu mog bića i tužno se povukao u šumu. Otad se noćima čuje njegovo zavijanje – i to je jedini znak da sam ranije već živeo.
...Polako je počeo da me zatrpava pesak. Tako težak, kao sneg. Bilo mi je svejedno šta se dešava okolo: nisam otvarao oči skoro sedmicu. Čini se da su se one okrenule na drugu stranu. Da, baš na drugu stranu, jer sam začuđeno posmatrao tople vodopade svoje žive krvi... I valjda zbog toga mi se pričuo plač deteta koje je stalno ponavljalo: BELOOKI... Taj plač je prerastao u neprestani vrisak, krik, urlik – Bože dragi, ima li išta strašnije od toga? Nisam rađao decu, samo sam ubijao tuđu: u ratu – neprijateljske vojnike, na drumovima – mlade razbojnike. Uvek sam bio stariji od svih njih, a dno moje starosti obloženo je snom – žutim, pomalo gorkim snom sa mirisom sumpora. Ne znam, možda je sumpor izjeo moju mladost i strah. O, da, da! Nisam ja onaj što se boji dečjeg plača. Neće izrodi da me uplaše... I, na kraju krajeva, nije mi ni bilo suđeno da im darujem ljubav.
San IV (IZVAN VITLEJEMSKE ZEMLJE)
...Ako je odgovor "da", onda mi pletite crne odežde!...
...Zašto, zašto ne ostavljaš za sobom barem zametak deteta?
...Budi, živi, i neka odumre moja utroba – voleću tebe...
...Da, da, to je sreća – volim, i ti... i čitav svet zna šta da učini za mene. Ćuti! To znam Ja. I zna Bog. A ti?..
...Crna zavesa malo se pomerila, iza nje viri oko i prilično dugo kruži po gledaocima. Leti nečija strela. Oko se brzo sklanja. Strela pogađa tvoje srce. A ti si samo zašivala tu staru zavesu...
– Ne, ne, ne! Još jednom ne...
– Ko je tamo? Ljubavi, to je Veštica! Uzmi pušku!
Kako si lepa. Kosu je tek dotakla sedina... Ma ne, to je budalaština – pa ti imaš skroz crnu kosu, te tvoje pletenice odsečene tuđinskim mačem...Tvoje usne jedva podrhtavaju, a obrve na belom čelu molećivo su uzdignute. Veštica nekako uspeva da te zgrabi za ruku.
– Ljubavi, brže! – vičeš ti. O, već vidim grimizne kapljice na tvojoj koži. Ti se otimaš, s ramena ti pada krajičak marame. Ne, evo pada sve, skroz. Ti si naga. I Veštica bez daha posmatra tvoje telo. Ti zaćutiš i ona mirno ulazi u kuću. Stojite sučelice, a ja sedim i ne mogu da mrdnem – sve, baš sve mi se ukočilo. Samo se čuje kako tvoja kosa šuška od Veštičjeg daha i kako huči krv u Veštici. To je moja krv, tvoja krv, krv naše kuće, i evo sva ta krv zajedno beži ka tvojim nogama, penje se tvojim nogama, stiže do tvog međunožja, ti bespomoćno jecaš, Veštica teško diše, meni cure pljuvačka, sperma, suze, krv nastavlja da se penje uz stomak, već doseže tvoje uplašene grudi... Ne! Samo ne grlo, samo ne usne! Ja poletim ka tebi, provlačim se kroz Vešticu, silujem je, kidajući sa nje sive prnje zajedno sa kožom, trčim ka tebi, ali ti si tako daleko. Ti već ćutiš i valjda se smešiš unutra. Ti si TAKO volela. A ja? Ja, znaš, najviše sam voleo tvoje oči. Vlažne i zelene – evo ih već na mome dlanu. Tako ćeš videti nebo i mene, jer si me volela.
– Vo-le-la! – pričinjava mi se otegnuto. Ne okrećem se, jer znam čiji je ovo glas. Grlim tvoje mrtvo nago telo i nosim ga dole, kod reke. Oči ću, međutim, da progutam, ko zna šta će im se desiti dok se vratim...
Eto. Plovi, ljubavi, niz reku. Ribe su isto tako željne tvoje puti kao što si ti bila željna moje. Zbogom! I ja se polako vraćam u kuću. Gledam samo nebo, i od toga u duši postaje vlažno i zeleno. Vlažno i zeleno... Na pragu sam, vlažno i zeleno, Bože, kako sam se ja umorio, vlažno i zeleno, već je noć ili teško svitanje, vlažno i zeleno, vreli dah žene, vlažno i... ruka je duboko u njoj, skroz. Ona se smeje, ova Veštica, ona se smeje, ova vulva! A-a-a!!! Ona... Vlažno i zeleno! Ne, pusti me! Peče! Ne!!!
Vlažno. Zeleno. Ravno-merno. Ja se razbijam o bregove njene puti i mene nimalo ne čudi gde sam stavio kožu koju sam skinuo sa Veštice. O, kako vruć dah! Kad sam bio mali, baka mi je pričala kako gušteri menjaju kožu... Gotovo je, Veštice, mrzim te! – ščepam je za glavu i naglo zavrnem. Ni krika... Između prstiju pod mojim dahom tiho šuška kosa, odsečena mačem tuđina.
01.02.02.
San V ŽENSKI
Noću je dolazio moj mrtvorođeni brat i raščešljavao mi pletenice. Polivala sam njegovo nago telo vodom i ono je od toga raslo, bujalo. Sve dok nije bio moje veličine. Plašio se kiše i svako malo je nespokojno gledao u crnosmeđe nebo. Zamolila sam ga da mi ne trza kosu. Onda je skupio iščupane vlasi i pojeo ih. Crno telo je na trenutak oblila crvena svetlost. Pokušala sam da pročitam pletivo od moje kose u njegovom stomaku, ali sve je ugaslo za tren. "Zbogom, brate, juri na drugi kraj dubrave. Tamo već čekaju dugonoge zveri." "Nisu to zveri – tužno je rekao i poljubio me u oči. – To su tvoje ptice. Tebe čekaju."
– "Nije tako! – vrisnula sam. – Nije tako, i ti to znaš. Upamti ovo dobro, dragi moj: ne bojim se samoće, i možeš da umireš sa rođenjem svakog novog čeda. Mog čeda"... Ali on je zajecao i počeo da kopni. Još sam ga držala za ramena i piljila duboko u njegove oči, a brat je već bežao, ostavljajući na mojim prstima samo prozirni mirišljavi trag. Peckao je kožu. Poljubila sam (tako mi se učinilo) brata u usta, ali jecanje nije prestalo. Ono me je već skroz obuzimalo, kradući vazduh i zemlju. Niti dubrava, niti jezero nisu očekivali da će s poslednjim poljupcem mog brata postati suvo mrtvorođeno kamenje. Kamenje koje će umirati 2000 godina, čekajući kapi krvi našeg čeda, mog i bratovljevog...
31.01.02.
* * *
O, da. Čini se, bio sam sin jedne žene koja je umrla začuđena mojim rođenjem. Moga oca ljudi su ili smatrali mrtvim, ili su brže-bolje odlazili od mene kad bih pitao za njega.
VI San TUĐINSKI
A jednoga dana pokušavali su da me probude. Bio je to čudan čovek starih očiju i mladog, mada pomalo posečenog tela. Dugo je ćutao i samo je vruće disao, zgrevajući mi oči. Nisam znao zašto to čini. Tek trećeg ili četvrtog dana, kada sam odjednom video nešto što nikad nije bilo moje (niti je moglo da bude), shvatio sam da mi je čovek poveravao svoje breme. Svoj san o stenama na kojima sam bio tek znak svog nastanka za stotinu godina. Tada taj čovek najverovatnije nije ni znao o tome, prosto je pobegao odnekud, šta li... Ne znam. Ne zna ni on. Čini mi se, uradio je nešto strašno...
* * *
...I onda je zasadio oko sebe žuto žalosno cveće koje je prestajalo da plače samo na jedan sat pre zalaska sunca i na jedan sat pre svitanja. Te latice nikad se nisu njihale na vetru. Ni on nije zatvarao oči, čekajući dok iz njih ne kane poslednja suza. Sve do tog dana...
Strpljivo je brojao ožiljke na svom telu, marljivo ga zasecajući iznova i iznova, ispisujući na koži ili rune, ili hijeroglife. Svakog jutra jurio je ka steni da proveri da li je postao bar malo sličniji crtežima koji su bili na njoj. U isto doba dana ka steni bi dotrčali divlji konji da se napiju vode iz nje. Jer su se dobro sećali, da je stena – more koje se uspravilo. Konji su imali sede kamene sapi i solane grive, izbledele od stepskog sunca. On je stajao ispod stene i nije mogao ni da se divi, ni da se upozna sa tim konjima. Ponekad je želeo da ih upuca, ali isto tako nije imao ni volje da traži staru pušku, sakrivenu u blizini, u istoj steni. Ponekad mu je padalo na pamet da su konji – devojke u sivim haljinama koje su došle ovamo da pohode mrtve verenike. I onda im je pevao svadbene pesme. A noću se molio. Ili je buncao. Dubio je zubima u suvoj zemlji veliki krst, polako gutajući kamenčiće sa peskom. Nadao se da će pre zime završiti svoj posao, a onda, izgrizavši sličan krst sa druge strane stene, zasuti onaj prvi zemljom, uzetom sa mesta onog drugog. A onda početi sve ispočetka, ponovo jesti zemlju i moliti se, sve dok bude zuba i ropca u grlu. I još sivih konja sa solanim grivama što dolaze kod stene kao na pokajanje, na pojilo.
* * *
Sedeo sam sedmi dan i već koju sedmicu satirao taj sedmi dan u prah. Jer me je bilo strah od tog sedmog dana kao od mog starog broja ili boje, koju sam zaboravio. Pritiskivao sam prstima kapke, menjao ruke, naizmenično jednom satirući dane, a drugom plašeći san. Dani i noći su nadolazili zdesna i sleva, nudeći se kao napadne drolje. Čekao sam ne znam šta, priviđala mi se neka ljubav, sto mu ničega, zaposedali su me stepski duhovi koji su izigravali šumske... U jednom trenu posedali su na moju ruku – po nekoliko hiljada na svaki prst – i naglo mi je iščupali iz očiju...
San VII
Prešao sam nekoliko granica. Sve su bile od mirisa. Miris prženog jela, miris pokvarenog jela, miris promaje i prašine, miris vlažnih zidova, miris mirisa međe, tvoj miris. Tačnije, miris onog bilja koje si mi donela i gurnula među moje stvari. 67. Čitava hrpa dronjaka, izmešana sa tvojim biljem. Još si rekla da je to čaj. Čudno je što razmišljam u okončanom vremenu. Jer živiš sa mnom u istoj kući, i doći ćeš čim kašljucnem ili se nemirno pokrenem. Doći ćeš, đavo da te nosi, i raspitivaćeš se šta je to mojim ustima, grlu, dahu, znoju, udu... Šta je? Ništa, draga, voli se sa svojim čajem. On je skroz zelen, kao tvoje međunožje. Ništa, draga. Prosto čekam da odeš. Da prestaneš da vrelo dišeš na mene i da ponovo vidim savršeno belu tavanicu umesto pora na tvome zajapurenom licu. O da – ovo je ljubav. Ovo je to što se javlja u sobi sekund pre tvog dolaska. Ovo je to što ostaje kao kiselkasti miris pljuvačke na mojim obrazima posle tvog poljupca. Do đavola, čak ne mogu da obrišem tu ljubav, ti si mi zbog nečega vezala ruke. Teskobno mi je, teskobno!!! I vruće. I, do vraga, idiotski je svetlo pod ovom tavanicom i bremenom mirisa. Sasvim svetlo. Skroz svetlo. Meni je ovde skroz drugačije nego što je bilo u tvojoj utrobi, majko.
San VIII VESIHIISI SIHISI HISSISSA
Čekao sam osmi. Čekao sam duhove vode čija imena nisam bio kadar ni da izgovorim. Bili su to duhovi bez pola i bez očiju, samo su imali vrlo dobre uši i jezike koji su siktali u tami: "hisi-vesi" – očekivao sam da čujem. Da onako dođu i tiho posisaju moju dušu, da više ne moram sanjati o jednom ili o jednoj od njih. Nisam je poznavao, samo sam mislio da pred smrt moram da se napijem iz njenih grudi, jer ih je imala osam. Vesi-Hisi je ispirala kosu u jednom jezeru usred šume, i tamo bih trebalo da krenem, tragom siktanja. Ali svaki put čim bih se uspravio, dotrčao bi miris tog starca i sputao mi noge. Moje oči više nisu nimalo bolele, samo što mi više nisu bile potrebne. Pa i jezik kanda takođe – već sam, u materinu, zaboravio da govorim, a samo sam mislio nekako čudno, na tek-malčice-sličnom mom bivšem jeziku. Hiijjjiisi Viijjjiisi. "Ideš li ti napokon?" – "Ma idem... Možda si to ti, kurveštijo, odsjekla mi glas da mogu jedino siktat? – Ona mi izdaleka pokazuje svoje blago, a djedo me smradom hvata za noge. "Stoga imaš, kurvetino, zlato što smrdi na govno". Burim na djedov lanac i trkom u šumicu. I sikćem li sikćem! Već sam tim siktanjem cijelu dušu iz sebe izduvo. A kad sam htio viknut – nisam mogo. Naslonio sam se bio na smreku i vidim da njeno korijenje sisa zdenac, a sama smreka nešto mi sikće. Onda sam sjecno njen komadić – a ona vrisne i krvcom se oblije. Onda sam si odsjeko prst na lijevoj ruci. I omah sam urlikno, sjetih se kako se urliče. Ondak sam joj htio odsjeći korijen, a ona stade da me kumi! "Jao, mili, nemoj da me diraš – daću ti da me posisaš, i imaćeš me tri puta. Samo što ćeš umrijet kad bude četvrti put – takav su ti broj donijeli jutros. Taj je djedo htio da te još muči, al’ si mudro postupio što si se izburio na njega. Te će ti djedo biti do kraja tvog života žuto, a ja – zeleno, kao što su moja utroba i pletenice. Ti ćeš pak biti crveno, jer ti je to muška osnova, i nije samo tvoja, već svih muškijeh što su imali žensko u krevetu". I premetne se ta smreka u djevojče, tako lijepo da ga nijesam mogo gledat očima. Mogo sam ga jedino pipat. Napipo sam onda na njoj čak osam sisa i kreno da ih sišem. I zapala je u šumi noć, i imao sam je prvi put. To sjeme što bi u meni ona dade zmijama i gušterima, da ga pojedu. Siso sam je i čuo kako ona od toga sikće. Postalo je vruće u šumi, i imo sam je drugi put. Tad je Vesi-Hisi skupila moje sjeme i podijelila ćukovima. Čuo sam to, ništa nisam vidio, jer sam nastavio da sišem njene dojke. I ondak se šuma stresla, i ušao sam u nju po treći put. Jaoj, dugo nije htjela da me pusti iz sebe, već sam mislio da će mi korijen sagorjet u njenoj utrobi. Al’ gvirno sam i vidim da je moje sjeme krenulo joj iz rupa gdje bi trebala imat oči. Onda ga je sama pojela i pala kao mrtva. Uvati me strah da se neće ostvarit ona njena vradžbina, da ću ipak morat da se potucam svijetom sa djedom. Zaplakah i krenuh iz šume. Išao sam i urlao, i polako sam se prisjećao svog jezika, počinjao sam da nešto pevušim i zaboravljao sam možda jedino poslednju reč. Tako sam se našao kod jezera, nasred kojeg je plivalo nešto crno i pocepano, a zaudaralo je tako da je trava u blizini vode požutela. Prišao sam bliže i prepoznao starčeve prnje – one u kojima je stajao kod zidina nekog grada sa kapijom UKRASTI. Onda sam shvatio da treba da ukradem te dronjke baš sada, i skočio sam naglavačke u vodu. I onda sam imao Vesi-Hisi četvrti put. Davio sam se u njenoj užarenoj puti, ali sam ipak pokušavao da se dočepam prnja, jer sam morao da ih ukradem da ne ostanem zauvek u zelenoj Vesi-Hisi. Ljubila me je i ujedala za vrat. Obuzeo me je takav strah da sam počeo da ližem sopstveni stomak. Jednog trenutka učinilo mi se da sam naduven kao žaba, koju deca muče, gurajući joj slamčicu u zadak. Već sam se spremio na to da će moja snaga pući i razleteti se u paramparčad, ali onda sam se jednostavno usrao. Između svega toga što je isplovilo na površinu bili su neki stari papiri i lažni novci, bila je kosa moje dece i komadić mrtvačkog pokrova kojim sam nekad ogrnuo svoju mrtvu dragu. Bili su tamo perca nepoznatih ptica i zub moga psa, bila su tamo takođe slova iz prokletstva Vesi-Hisi. Odjednom sam zapazio nešto malo i okruglo što se brzo probijalo između drugih stvari prema dedovim prnjama. Zgrabio sam ga i ne pogledavši gurnuo u usta. I odmah sam prepoznao ukus starčeve đinđuve. Vesi-Hisi je besno zasiktala, skamenila se i raspala napola. Pod njenom umrlom puti-vodom na samoj bakarnoj zemlji otkrio sam hiljadugodišnje natpise i glinene maske sa lica ljudi koji odavno nisu živi. Hodao sam i gledao u te maske, dok nisam ugledao sebe. Onda sam zalegao licem u bakarnu zemlju. Smestio sam svoju glavu u ono, samo moje, udubljenje i prestao da dišem.
* * *
Jerusalim je stajao, nije se pomerao. Samo je nekud nestala kapija sa natpisom "UKRASTI". Bio sam došao ovamo zbog nje, ali sad se više ne sećam zašto mi je trebala. Jerusalim se nije pomerao. Zato sam sada – o, Bože – mogao da hodam ja. Gledajući samo na ivice krovova, na njihovu granicu sa nebom, polagano sam krenuo prema gradu, a na nekoliko stotina koraka mirno me je čekao moj stari učitelj – svetac čije je ime Jekam’am.
Kijev, 27. 02. 02.
(Sa ukrajinskog prevela Ala Tatarenko)
