Uvod
Niz skrajnute uličice iza dugog niza istovetnih kuća kaska šivon, saplićući se o neravnu kaldrmu dok do nje dopire oduševljena ptičija pesma. Vibrirajući tonovi zvonjave mobilnih telefona gradskih ptica, ali i zvuk čiste prirode nikada nije daleko od površine. Ona ga nazire na trenutke, u toj bespoštednoj borbi, tek povremeno.
I Mirna takođe hoda, iako se drži glavnog puta. Žuri, kasni, osmehuje se za sebe lukavim, tajanstvenim osmehom koji se rodio prethodne večeri, prepun obećanja za veče koje će tek doći. Da, nešto je u vazduhu, ne ljubav – previše je ona sveta videla da bi se tako osećala – ali ipak nešto. Njeni koraci prate ritam dok igra dečiju igru. Nemoj stati na pukotine, poješće te bauk.
Agnes je u metrou; toliko bržem od autobusa. Sa njom je Vajna. Samo u sećanju ali ne manje stvarna zbog toga. Agnes misli na jedno davno prošlo leto. Avgust godinama nije bio tako topao, no to je bila sparna, neprijatna vrelina. Gradski vazduh otežao od zagađenja. Subota uveče, a Vajna, sva doterana, pleše u naručju nekog neznanca. Potpetica lakih na iskrivljenom podijumu, smeši se. Zabavlja se kao nikad u životu. Njen partner je vešt plesač, kreće se brzo, klizi po podijumu. Kasnije se ispostavlja da ga je nemoguće opisati. Izgleda da je svima poznat i da ga niko ne prepoznaje na fotorobotu koji je policija pokazivala naokolo.
U razmaku od deset minuta one će stići ovamo, u vešernicu.
Na susednim vratima, plastični znak NUDI SE požuteo je od vremena, a metalni su kapci sasvim prekriveni plakatima, oglasima i grafitima; to je nekada bila trafika i piljarnica, ali takvih ima još dosta u okolini, punih bajatog keksa, gaziranih sokova i rizli. Ovaj stari lokal, ova praonica, preživljava jedino zbog kraja, njegove sezonske studenstske populacije, obilja garsonjera i jeftinih socijalnih pansiona. Na glavnom putu otvorena je nova, blistava vešernica koja nudi hemijsko čišćenje, peglanje, automate pune sokova u konzervama i čokoladica, kao i dobar pogled na nadarene devojke u prolazu. Ali malo je dalje, a ovde su mušterije verne, spadaju u one koji će uvek radije odabrati jeftino nego veselo, ne obazirući se na to koliko haljina ili košulja može da se uštirka i ispegla za deset funti. Šivon je jednom donela novinski članak o tome kako mladi ljudi od karijere pronalaze ljubav u lokalnim praonicama. Agnes, zagolicana idejom, zakačila ga je na zid, ali se pocepao, otpao i završio u kanti za đubre, a da niko nije pokazao ni naznaku toga da se zaljubio. Nije to takvo mesto. Još uvek nije. Povremeno bujica novih mušterija preplavi Priče grada, ali nikada se ne zadrže dugo.
Srebrni natpis na izbledelo plavom znaku, isti kao i u bilo kom drugom gradu:
Metalni novac puna oprema automatsko samousluga
To je mesto na koje se mogu odneti sve one male kućne nezgode, vlažna i krvava posteljina, uprljani veš dece ili alkoholičara, pseće ćebe ulepljeno od skorenog blata i dlake, odeća isprskana tragovima zločina ili neverstva. Zdanje bez srama, diskrecija zagarantovana.
Da, nagledalo se ono raznih prizora tokom godina, i naslušalo svega takođe. Svađe, predlozi, odbijanja, pomirenja, dilovanje drogom, bilo je tu i gužve. Čoveka koji je govorio skarednosti preko javnog telefona uhapsio je policajac u civilu koji je proveo celo popodne perući istu gomilu pamučnih majci. Agnes je prethodno komentarisala kako je tip elegantno obučen i lepih manira, dok je stajao sa papirom u ruci, praveći se da telefonira u vezi s nekim poslom. I posle cele te gungule nije je pokolebala greška u proceni, te je potvrdila samozadovoljno da se upravo takvih treba najviše čuvati. Zar nije baš ona znala to bolje od drugih? Nikada ne veruj muškarcu u odelu na široke pruge, rekla je devojkama, to vam je moj savet.
Ovo je leto sparno, toplo, ali kišovito. Ćudljivo. Uopšte, čudno jedno leto, leto u kojem i najobičnija fasada skriva neku neobičnu tajnu. A koliko običnije nešto može biti od obične praonice? Mesta gde ženama plaćaju da operu tuđe stvari, da uklone njihovu prljavštinu i grintu svakodnevnog života, i da sve vrate oprano, kao novo. I da pritom same ostanu nezaprljane, e u tome je štos.
. . .
Iznenada, Vajna ne pleše više. Umire. Ko bi pomislio da je najlonska nit čarape od petnaest dena dovoljno jaka da se zavrne, stegne i istisne život iz nekoga? Oči joj se iskolačiše, maskara se raspe po obrazima poput gareži, dok se njeni namazani nokti grčevito kače za vrat, za napadača, vazduh. Nokti za koje je kasnije otkriveno da su se izlomili i iskrzali, a pod njima koža i krv i prljavština skrivena hrabro ali uzaludno, jer se to događa u vreme kada se takvi ostaci još uvek ne mogu analizirati da bi odveli na trag ubice.
Njen razum, gladan kiseonika ali još uvek aktivan, jedva, puko je klupko poricanja. Nije stvarno, ne događa se, nije moja greška, nije istina, zar u presahli kanal, ne mene. Ne mene.
Vajnino telo potresa grč uz poslednji trzaj njenog srca, koje staje, i ona tone u zemlju. Njen ubica na trenutak staje, gleda, i odlazi. Zastaje da se pomokri, sa neprijatnom poluerekcijom, namešta kosu i nastavlja kroz prolaz. On je ovo već činio, zna koliko je važno da ostane pribran. Iza njega, nabrani porub Vajnine svetlozelene haljine, tone u uljastu lokvu, i kao u razmeni, njeno beživotno telo pušta svoje poslednje kapi da ocure lagano u zemlju.
. . .
Šivon žurno odlazi, zatim se vuče nazad kroz bašte. Govorili su, a i ona je volela da veruje, da je napad na Kibl 1914. godine bio čin militantnih sifražetkinja, koje su pokušavale da skrenu pažnju na svoju paklenu borbu.
U ranim časovima jednog subotnjeg jutra, krajem januara, noćnog čuvara je prenuo nekakav glasan prasak. Isprva je pomislio da se desila nesreća u plinari, ali tada je začuo iskričav lom stakla, i shvatio da se nešto događa bliže. Šivon ga je zamišljala kako se iskrada u noć, sa lampom u ruci, i pitala se da li je pribegao znanjima stečenim u vojnoj obuci. Počiniocima je uspeo beg, ali je istražitelj kasnije ipak sakupio nekoliko dokaza.
1 otiske na mekom tlu, kakve bi ostavila ženska cipela na štiklu
2 jedan crni veo, svileni
3 nekoliko parčića torte
4 jedna boca šampanjca, prazna
Učinile su to sa stilom, ko god bile. Sifražetkinje, obešenjaci, možda nije bilo ni bitno; Šivon se dopadala ideja da ih je bilo dve – iako nigde nije bilo rečeno da ih je bilo dve.
Biti u staklenoj bašti noću, već i to je dovoljno dobro. A biti tamo, jesti tortu i piti šampanjac, i to direktno iz boce. Ljubiti se između gutljaja, možda, jezika koji se pene od polusuvog vina. A zatim šlag na torti (a šivon je pretpostavljala da je u pitanju bila torta sa šlagom), bomba kućne izrade! Omiljena smeša školaraca, so i šećer, ili nešto profesionalnije? Šaputanje, prikradanje, kroz nežnu koprenastu paprat. Paljenje kratkog fitilja i bežanje. A možda je jedna od njih zastala, hitro ubrala cvet, skrila ga u jaknu, neku zanosnu stranu orhideju, da je ispresuje između stranica knjige, da joj izmami osmeh u godinama koje dolaze, za uspomenu. Prigušeni kikot dok se hvataju jedna za drugu, cipele koje uranjaju u travu ispred, a zatim lupkaju po zaleđenom puteljku, trče dok se ne nađu van neposredne opsanosti i tada, zavedene nekim skrovitim mestom, staju. Neka klupa, senka drveta, prolaz. Prsti okretni uprkos ledenom vazduhu, pronalaze put do kože ugrejane šampanjcem, dok kloparanje policijskog kombija još odzvanja preko ograde od kovanog gvožđa u zelenoj, baršunastoj tami parka.
8.17 a.m. — Džej*
Mirna smatra da mu ime pristaje. Džej. Ona ne zna kako se zove onaj drugi, iako nekada dolaze zajedno da peru veš. Džejeva kosa je krecavo trimovana oko lica, ofarbana u L’Oréal crvenu sa smeđim izrascima. Kosa njegovog prijatelja je gavran crna, kratka i nakostrešena. Nose alternativno-pankersku odeću, oko vrata ogrlice za pse i uske majice preko prugastih dugih rukava, malo kreona uokviruje kapak, možda blagi sloj maskare. Obojica su veoma mršavi. Nikada u vrećastim pantalonama širokih nogavica, koje vise do kolena, kakve vole njihovi vršnjaci. To ne bi bilo dobro za posao. Umesto toga, prljave farmerke, najuže moguće. Džej nosi patike sa rupama; njegov prijatelj, crne kožne motoraške čizme, napuklih đonova, koji propuštaju sitnije kamenčiće i komadiće stakla dok hoda.
Mirna je jednom bila u baru, i videla kako onog sa crnom krestom izbacuju napolje. Bio je dovoljan jedan izbacivač da ga odvuče od toaleta do vrata.
Ako te još jednom uhvatim da se ovde prodaješ, gotov si. A isto se odnosi i na tvog malog crvenog ortaka.
Dok su na barskim stolicama stariji ljudi sedeli u tišini, isti oni koji su inače govorili glasno o svom poslu u novinama, agenciji, na BBC-ju. Studiozno ignorišući halabuku, bacali su poglede na sport na TV-u, na barski meni, novine. To je bilo nešto o čemu će se pričati kasnije, kada pređu sa krigli na bolji viski. Kada njihovi glasovi poprime piskavu boju.
Džej traži žeton ljubaznim, mekim akcentom, zbog čega Mirna pomisli da bi mogao biti sa nekog od ostrva. Zvuči kao devojka koju je nekad znala, koja je morala da se vraća kući svakog Uskrsa da pomogne oko jagnjenja. Glas mora da je deo njegovog šarma, shvata ona. Skupa sa tim karakterističnim izgledom, koji ih obojicu izdvaja među ostalim Karra i le coq ljudima.
. . .
Njegov tamnokosi prijatelj deluje otpornije. Žilav mali đavo, Agnes ga je jednom tako nazvala. Ne izgleda toliko krhko, niti govori tako nežno. Dok čeka veš gleda kroz prozor, namigue poznatim licima i prikrivenim homoseksualcima, jezikom dodiruje zube, drzak do srži. Ponaša se kao da može sam da se brine o sebi. Sutra malo: videla ga je sa masnicama na prstima. Ona se nada da vodi računa i o Džeju. I stvarno, stvarno se nada da je sve ovo nekakva bizarna faza. Previše Dženeta, premalo keša. Šanse da to prerastu su
pedeset posto. Ako dožive dvadesete. Mirna ne zna, niti baš mnogo i želi da sazna, šta se dešava momcima za iznajmljivanje kada prestanu da izgledaju kao dečaci.
Ona ne može da razazna naslov pohabane knjige u mekom povezu nad kojom je Džej ovaj put pognut. Tako mršav da će jednom samo da propadne kroz pukotine na pločniku, misli ona. Njegova kosa visi u nejednakim dronjcima preko ubitačnih jagodičnih kostiju, rascvetali krajevi se kovrdžaju na poslepodnevnom svetlu, malene iskre elektriciteta spram blede, sivkaste kože. Ona zamišlja kako mu je prijatelj šiša, kako Džej ponekad hvata njegovu ruku i zadržava zglob, tek na trenutak, čvrsto poput prstena na mestu gde se nalazi kucavica, sve dok ne oseti život u venama. Bacaju pogled na žilet, zatim se gledaju u oči. Ona je sigurna da su zaljubljeni.
. . .
To popodne, Agnes nije mogla da pokaže koliko je bila ljutita što su je poslali u Morininu kuhinju sa decom. Ona je imala petnaest godina, zaboga, čak i da ne izgleda tako. Dovoljno je velika za stvari odraslih. Durila se dok je kuvala bezbrojne čajeve koji su se smatrali neophodnim pod datim okolnostima, žudela za informacijama dok je aranžirala ukrasne podmetače na skupim tanjirima, pušila se od besa dok je slagala biskvite i sendviče preko njih. (Tetka Morin ih nije ni dotakla, ali su im se zato njeni kompanjoni osvetili. Njihova osetljivost nije imala baš takve posledice po apetit.) Agnes, ulazeći i izlazeći iz kuhinje, sakupljajući pepeljare koje treba isprazniti, načula je samo delove. Dovoljno da shvati da se ne radi o nesreći ili bolesti, nikakva nesreća pod tramvajem ili meningitis. Primetivši svoju ćerku kako se zadržava, Frensis prosikta:
Šta smo rekli za radoznalost?
Izvini, reče Agnes, povlačeći se, na šta Morin, koja je podrhtavala u tihom nemiru, iznenada skoči sa svoje stolice i zgrabi je, snažno je prigrlivši, poče joj govoriti da pazi na sebe, da ne izlazi uveče, da ne završi kao njena mala devojčica. Fransis nežno olabavi Morinin stisak, oslobodivši zapanjenu Agnes, koja se povlačila unazad sve dok se na svoje čuđenje nije našla na jednoj slobodnoj stolici. Tada je njena majka i još jedna žena uzeše svaka za jednu ruku i, zajedno, otpraviše je put spavaće sobe.
Potrebno joj je samo da malkico prilegne, to je sve.
Zastavši, Morin se okrete Agnesinoj majci, i reče promuklim glasom preglasno,
Potrebno mi je da mi se vrati moja mala devojčica, Fransis, to je sve što mi treba,
Dok su napuštale sobu Agnes je začu da dodaje, tiho sada,
Zašto je morao da je ubije? Dobio je šta je hteo. Zašto nije mogao da je samo ostavi?
Agnes pomisli na Vajnin nakit, zamišljajući, luckasto, svoju rođaku prekrivenu dijamantima, kako joj se novčanice prelivaju iz tašne. Kada se Morin udaljila u sigurnost spavaće sobe, gutanje sendviča dostiglo je krešendo dok su se analizirali događaji. Agnes unese svež čaj, a razgovor se neiscrpno vrteo oko toga da je neko petljao sa Vajnom, i da joj je bilo ono vreme u mesecu. Svi ovi koncepti nisu bili sasvim poznati Agnes, ali znala je dovoljno – uglavnom od same Vajne – da bi mogla da poveže stvari na neki svoj, još uvek detinjast način. Načula je još nešto, nešto poznato iz školskog dvorišta, gde je bauk bio tek neki loš čovek, a loš čovek je bio stvaran.
U zatišju razgovora – a ovde se Agnes zapita da je sećanje možda ne vara pošto to nije moglo biti istog dana, sigurno, ne tako brzo pošto su vesti stigle... ljudi su bili ljubomorni, na novu kuću i linoleum na podovima, na trodelnu garnituru i ugrađeni gasni kamin, ali nisu bili bezobzirni, zar ne? – neka žena koju nije poznavala rekla je,
Naravno, devojka je pomalo puštala u promet.
Zatišje se pretvori u opipljivu tišinu, punu očekivanja. Agnes vide svoju majku kako pogledava ka vratima sobe, kao da odmerava da li su tablete koje je doktor ostavio zaista bacile Morin u dubok san, kako je obećao. Konačno, nesigurnim glasom ona zapita,
Da li je, znači, imala dečka?
Komšija od prekoputa naže se napred,
Pa, to će i policija hteti da zna, je l’?
Ona zastade malo, kao da nije mogla, kao ni Agnesina majka, da odluči da li da nastavi ili ne. Pažljivo brišući mrlju od karmina sa ivice svoje šolje sa čajem, ona reče,
Imam i ja šta da im došapnem, kažem vam.
– odlomak iz romana –
* Jay (eng.) – kreja.
(Sa engleskog prevela Lidija Kapičić)
