Dobar dan. Nalazim se u automobilu i dok snimam na traku ove reči, vozim putem koji vodi iz Shio-no-misaki za Jokohamu. Krećem se brzinom od oko 60 milja na čas, u kolima marke Mazda nema nikog drugog i imam zadatak da pre no što stignem do Jokohame, ne zaustavljajući se nigde, sastavim jednu svoju novu priču. Jutro je oko kola i u priči, vidim s desne strane morsko prostranstvo i retko drveće na čijim granama čuče crne mačke kao ptice. Evo, slušajte malo talase (Na traci se čuju talasi). To je Pacifik, predstavlja se sopstvenim glasom. Stalno menja ime...
Da, ime. Da li treba najpre smisliti ime priči, naći unapred naslov, ili ga dati na kraju? Zasada neka se priča zove Traka. Privremeno. Da li da smislim najpre zaplet i rasplet, ili da prvo naguram u ova kola i u priču junake? Ko su danas, na početku XXI veka, ključne ličnosti jedne priče napisane u kolima? Pre svega, to je pisac. Bez njega nema priče. On vozi. Dakle, tu sam ja. Ali, vi ne znate ko sam ja, čak ne znate ni da li sam muško ili žensko. Ja znam iz iskustva s mobilnim da se to po mom glasu ne može zaključiti, pa to ne možete otkriti ni vi. Dakle, imamo već dva važna lika: spisateljicu priče i pisca priče. Oni sede na prednjim sedištima.
Ako bismo sada pošli dalje sa zamišljanjem likova, ko bi bio sledeći? Junakinja priče, naravno. Već je vidim. Sedi iza mene pod slamnatim šeširom punim veštačkog voća i pravih pčela koje uleću kroz prozor, jer je u priči leto pri kraju. Ona ima oči koje gledaju s pauzama kao što i u muzici ima pauza, ako znate šta hoću da kažem... Izvinite, zvoni mi mobilni... (Na traci se čuje mobilni) Mama, šta me to pitaš?... Vozim. Da, vozim za Jokohamu... Ima li još nekog u kolima? Ima. Ima tu još dvoje... Da li su muškarci? Nisu... Ali, mama, vozim, brzo kaži šta si htela da pitaš?... Ne razumem... Kako se pere voda? Nemam pojma. (On prekida vezu na mobilnom)...
Gde smo ono stali? Ne smemo da stanemo. To je uslov. Dakle, junakinju smo već ukrcali. Ko nedostaje? Čitalac? Je li to muški lik? Neka bude i jedan muški lik za početak. Ukrcaćemo ga. On sedi na zadnjem sedištu, čita knjigu kao što čine svi čitaoci i čeka. Šta čeka, pitam se. O pa naravno, oboje njih na zadnjem sedištu čekaju da im podelim imena. Daćemo im evropska imena. On, dakle naš čitalac, neka se zove Februar, a ona, junakinja priče, Marta. Dakle, već su mi puna kola, ali priča je još uvek praznjikava. Šta s njom sada? Napolju se vidi mesec, iako je dan. Ah, pa da! Oni se tek sada upoznaju. Opa, to ide brzo. Čujete li kako pričaju?
FEBRUAR Nagazi malo, milimo ko ovaj vek.
MARTA Koji vek?
FEBRUAR Pa XXI vek. Spor je, tek hvata brzinu, dupe mu je još u prošlom stoleću.
MARTA A ti bi sve hteo na brzaka? Brzo da se popneš i brzo da se skineš? Ja ne volim brzinu.
SPISATELJICA (ima dubok glas) To zavisi od toga koliko brzo možeš da svršiš jedno za drugim.
MARTA Ti da ćutiš, zvučiš ko da si mi mama. A i taj do tebe nikako da uspori. Kao da mi je tata.
SPISATELJKA Pa on ništa nije rekao.
MARTA Naravno, ne može od tebe. Isti tata. Ćuti i vozi.
SPISATELJ Da ne vozim mi bismo stali i priče ne bi više bilo.
MARTA Boli me uvo za tvoju priču! Uspori, kada ti kažem.
(Mikrofon je sada opet usmeren na spisatelja koji vozi)
Martin zahtev mi ide u prilog, jer bih tako imao više vremena za smišljanje priče. Međutim, to se pomalo opire onom delu moje naravi koja voli brzinu. Put i dobra kola – ko da ne svrši odmah? Ali, spisateljica u meni (i u kolima do mene) se buni. Ni ona ne želi brzu vožnju. I ona voli polako. Ali ne polako na način kako to junakinja priče voli. I zato dolazi do svađe – Februar (čitalac) traži da nagazim, ili će on da siđe iz kola na prvom zastanku. Zastanka, doduše neće biti, jer onda nema ni priče koja se kreće kao i mi putem za Jokohamu, ali Marta (junakinja) za čiji ukus ja prebrzo vozim, traži da me za volanom smeni spisateljica ove priče. Ona je dama i ona ne voli prebrze vožnje kao spisatelji. Utom se Februar (naš čitalac) upliće u stvar i počinje sa zadnjeg sedišta da menja brzine kola, pa i brzine priče...
Sada i mi i priča dobijamo strahovito ubrzanje, na okuci smo pred mestom Hamamatsu, more se jako naginje, osećam da kola ne slušaju više, moraću da prekinem s ovim...
(Traka na ovom mestu beleži strahovit prasak i pretvara se u crnu kutiju poput one koja se posle pada letilice pronalazi u ruševinama aviona i svedoči o redu poteza pred nesreću. Kola su nađena smrskana pored puta i u njima četiri osobe – jedan par odraslih i dvoje dece. Muškarac i žena koji su sedeli na prednjim sedištima su ostali na licu mesta mrtvi. Deca su prošla bez ozbiljnijih povreda. Devojčica je, kad izađoše iz kola, na glavi još imala šeširić s veštačkim voćem i nekoliko živih pčela).
