1.
U kući je carevala prljavština i zapuštenost. Kraljica je bila gola.
Krevet na sprat. Kraljica se prevrnula na drugi bok.
Vitalij je stajao u tišini. Mašine su se oči zaustavile na crkvi. Ah! –
reče knez. Ne šta vam pada na pamet. Serjoženka! – govorila je kovrdžava
žena
Rascvetale se lipe i kestenovi – reče Kovaljov. Kakva je samo to šuma! –
rekla je Musja. Prijatno brdašce! – govorila je Ruskinja.
Vezena kapica i cvetovi ruža i maj. Hvatanje riba mrežom
zujanje bumbara i ruski čovek je u vodi.
Doktore – skroz ste isprskani – govorila je ona stežući mu
hladnu ruku
Mili moj – Vi ste prehlađeni – govorila je Aljoši
Viktorija Pavlovna
Ovi fikusi mi smetaju da vas vidim – kroz zube procedi
kapetan
Oslepljujuće sunce i ohola ja – govorila je lepa Daša
sležući ramenom. Ljuljaške su se njihale. Zijao je pesak. Tmurno je
mirisalo drveće.
Beše toplo. Evo i Grigorija – reče ona prinoseći ruke grudima.
Evo i njega. Tamna se silueta približavala
Zavija vetar – reče Vitalij. Odlazi Dmitriju! uzviknu on
i grčevito stežući lice pobeže u vrt
Ja je volim – Ivane Karliču! – plakao je Aleksej na doktorovim grudima
Stazicom su se spustili do dna jaruge. Ovde je bežao potočić
i plakala voda. Ja Vas volim – Grunja – reče on i poljubi
joj ruku
Ivane Ivaniču – svetlosti očiju mojih – deder ovamo! – zavapi
pijani knez
U stakleniku su rasli limunovi i ruže
K nama k nama Aleksej! cičale su dame ugledavši visoku figuru
mladića
Pa vi ste pravi Herkul, mili moj – reče doktor pogledavši Antona
Kočijaš se cerio širokim ruskim osmehom
U vratima pojate stajala je Gana i gledala ga. Pa ona je
još uvek devojčica – pomisli on...
Ivan Ivanič je opet pio svu noć – saopštila mu je mati
U prozoru Grigorjeva gorela je lampa
Paška je sedeo u prozoru i svirao na balalajci
Nađenka je svratila do Ivanova. Uđi! – kratko i uvredljivo reče
on. Aljoša Aljoša – oprosti mi – govorila je izmučeno –
ja nisam kriva. Bogami nisam kriva. On me je primorao!
Lila je kiša. U mokrom kaputu koračala je bulevarom. Bilo joj je
svejedno kuda ide. Iz fijakera koji ju je stigao iskoči Kalošin.
– Marja Nikolajevna – kuda ste krenuli – hajdemo k meni – reče on
ogrnuvši je svojim mantilom
Kiparisov je živeo visoko ispod samog krova. Vrata su bila crvena
Eh bančilo je bančilo
Momče mlado i zeleno!
– pevao je pijani Arkadij. Arkadije Petroviču smirite se – ropko
je molila Nina. – A ko si mi pa ti da mi zabranjuješ pevati. Hoću
da pevam rusku pesmu i pevaću je! Hoću da pevam! – prodera se on
Maman – gde stanuje Ivanov? upita Tanja. Ah dete moje – da ti samo
znaš koliko ga ne drži mesto. Stalno menja boravišta. Ko će ga znati –
gde je on sada
Lep beše život pod Tiglat – Palasarom i lep beše život
pod Asurbanipalom a lepo beše i za kraljice... govorio je
Timofejev prezrivo stežući usne. – Asirska vojna
država – produži on
Jona je sa raspuštenom kosom i samo u košulji stajala
nad njim držeći revolver u ruci...
Moja pisanija dobijaju čudni izgled i čudnu formu –
lagano prozbori Aleksej – ali se nimalo ne brinem zbog toga.
Kasnije ću to analizirati. A sada ih moram napisati. Sumnja u napisano
ne pomaže – i on spusti listove na sto
”Kad je Evropa hrabra bila
Bika je oko vrata grlila!... čitao je pesnik kraj stola
Jeste li se juče videli s Ljubov Ivanovnom? – upita Ignjatev
– Drago mi je što ste navratili – govorio je Ivanov prateći
Ljubočku do vratnica. Znate ja sam strašno usamljen –
dođite češće – reče on stežući nekako neobično njenu ruku
Oficir je lupio potpeticama i predao paket...
Kafana je bila prazna. Saltikov je pio votku i mezetio gljive.
Samo do dva–tri čoveka – mislio je melanholično – stalo
mi je na svetu
Kitajev je ležeći na krevetu zurio u plafon izučavajući odavno
već nesnosne šare i panično razmišljao. – Nije mogao on
nije mogao da savlada ogromni kameni grad koji je besneo napolju.
– Grad se nije pognuo pred njegovim imenom kao umiljati morski talas.
Pobedio me je – prošaputa Kitajev
Sumarokov se pope na radijator i držeći se za zid namaknu
konopac na kuku. Glupo je kao i sve što je – tužno pomisli
osvrćući se na zatrpanu sobu. Umalo se ne izmakne te žurno
provuče glavu kroz petlju – kao u starim romanima – osmehnu
se on i odjednom uhvati sebe na tom čudovišnom „osmehnu se”
Stvarno se osmehnuo. Više nije razmišljao i oprezno iskorači
sa radijatora. Vrat je stegnulo...
Valja je sedela prad ogledalom već dva sata. Borice koje je otkrila
kraj očiju nisu joj davale mira. Davno je zaboravila na dogovoreni
susret u poslastičarnici... Shvatila sam – shvatila – mislila je.
Pa to me je smrt lagano dotakla i sada će me sve više i više doticati...
Valja nije plakala. Ali joj je bilo žao sebe i premda novi ljudi
no ja...
Kada se smračilo – četrdesetogodišnji Kutuzov krenuo je da isprati
osamnaestogodišnju Lizu. Koračao je pored nje – posmatrajući je
pod nepouzdanim svetlom sumraka mislio – pa i ona će se izborati
raskrupnjati. Liza je brbljala nešto svoje. Naravno ona je odavno shvatila
šta je to privlačnost a taj joj se čudni čovek što je prati dopadao
i izazivao nemir u njoj.
Kako samo nepravilno lice ima...
Drveće je šumilo u noći. Babičev izađe na doksat dače i stade
osluškivati. Nije od sveta očekivao vanredne novosti. niti susrete.
reči. ne. Zagonetka zagonetka – mislio je gledajući u mrak. Partije
države grupe ljudi. I tako si sam i mrak je – u pižami si a drveće šumi –
ne možeš da izdržiš i odlaziš...
Drugi dan posle svadbe nestao je neznano kuda.
Propao je bez vesti
Sedeo je u kuhinji i jeo voblu. – Tutankamon – mislio je –
toliko zlata u mraku. u grobnici. Tutankamon – reče on –
Amenemet. Ehioton. Kaja. Psametih. Oziris... Izida... –
izgovarao je sa zadovoljstvom kikoćući se – Seti Prvi! –
lepo! – mislio je. U kuhinji beše hladno
Siroti dečak savijen na divančiću spavao je uplašenim
iznenadnim snom. Mokre su cipele stajale dole.
Karl je upalio kamin i seo na stolicu
Potapov i Sonja su se kretali po sprudu u raznim pravcima
Ona je svirala gitaru i pevala niskim glasom stare romanse.
Potapov je žmirkao. Drveće je nisko visilo nad vodom.
Šapovalov se u mantilu šetao gradom i mislio o netom
prohujaloj mladosti. Eto prođe i ona i sada Šapovalov
praktično nema šta da radi na zemlji
Zapištao je čajnik zazviždao je vetar.
Ordaljenski zakuca kod Grabova. Pal Paljiču dajte mi vaš
revolver na nekoliko dana hoću da ubijem nekoga. Bog s vama –
Lazare – vi ste pijani! Ne Pal Paljiču dajte mi revolver ja
stvarno hoću da ubijem nekoga. Svejedno mi je koga.
Nemam više snage!
U kiosku su prodavali so kašu meso i lokote. Proutorov
se nasmeja videvši sve to
Vasiljev je voleo Lenu ali je čeznuo za drugom ljubavlju.
Drugu bi neku ljubav – često je govorio u sebi dok bi posmatrao
svoju suprugu
U prošlom veku kočijaš Paška je skočio sa jarca. A car je
skočio sa trona.
2.
Ponekad ima stolica sa tri noge
Predivne planine Kavkaza
Lepi vrhovi Tibeta
Šalju se pisma i uprava pošte počinje da raznosi seljacima
radnicima bivšim groficama mnogim kulacima u Sibiru i Americi
ljudima u lakovanim cipelama
Dečak šalje pismo dečaku
U promoćurnom danu kraj jarkih bojarskih kuća prodavali
kvas i votku. Narod se nije primio na nemačko pivo koje
su pili Nemci u vezenim kalpacima
Ljudmila i istinski ruski čovek Drevin išli su kroz gomilu sa
zadovoljstvom slušajući rodnu im reč
Na putu je ležao bogalj i spavao podmetnuvši pod glavu svoje taljige
Poludeli Gavrilov stajao je na krevetu i izgovarao reči –
Ja sam glavni ruski kit! Ja sam glavna ruska ajkula!
Jaška – tatarin je radio nepristojnosti
Na putu je ležao veliki kamen. Nekoliko ljudi je bezuspešno
pokušavalo da ga ukloni. Prolazeći pored ja sam ih ismevao
Goli su golima sedeli na kolenima
Na prazničnom stolu beše uskrs i šarena jaja. Grad je bio pust
U dane parastosa na grobovima su jeli i ostavljali ljuske od jaja. pevali su
i svirali na harmonici. Gledao sam njihovu decu sa oduševljenjem
i zavišću. Kakva divlja sjajna prljava deca – mislio sam –
spolja zadržavajući odraslo zdravo lice. kakve sjajne devojke prljave
debele kakva masna životinjska lica – oduševljavao sam se. A svirala je
harmonika bilo je toplo i ja sam se kretao između njih praveći se da
nešto tražim.
Reći ću u poverenju da sam tražio jedan grob... ali njega nije bilo
Za vreme drugog praznika daleko hladnijeg bejah sasvim ispunjen utvarama
tako da je bolje i ne pitati kako sam se vladao
Ljudmila je trebalo da dođe u petak i donese mi predskazanja koja je sama prepisala.
Nisam je dočekao nego sam krenuo na šetnju u vrt. Šetao sam dugo
i veoma lagano. naslađujući se sporošću svog kretanja. a drveće je potpuno ostajalo na
mestu. Golo se sunce okrenulo kada je dotrčala moja ljutita pomoćnica. Reci šta hoćeš?
– strogim glasom prekinuh njenu spremljenu reč. Zašto ometaš svog učitelja u razmišljanju?
Oprostite učitelju! rekla je samo sam vam donela predskazanja. Sedela sam svu
noć... To se mene ne tiče rekoh
Ali mi odmah bi žao i dodadoh – Možemo se šetati zajedno.
Kako se obradovala sirota devojka!
Kada gordo i tmurno leto odlazi iz naših krajeva svi po običaju poležu po
pećima i postanu stari. Ulice se zamračuju. Stanovi podsećaju na tvrđave.
U vazduhu se kreće još samo muzikalni talas...
Sećanje Černišova sačuvalo je stene Duvra. Pa de Kalea i Lamanša. večeri
Italije i senke ostrva Malte a ja zamišljam leđa žena sa kojima je spavao.
kada su odlazili
Nož je – žensko oružje – govorio je. Lukavo. lepo i letimično. Da se ne bi
pretvorili u komad iznošenog mesa primorani smo da ubijamo. Da ubijamo
dela. zamisli. a takođe i duše drugih ljudi. I uopšte... mrmljao je on
Ma zašto mrmljate! Bedni ostaci starog! – udarih pesnicom o sto. Vi se
razumete u žensku odeću bolje nego u sopstvenu. Ja bih vam na grobu
podigao spomenik od donjeg dela ženskog tela. Černišov se nije uvredio.
Izgovorio je uz osmeh – Naravno – ja sam – budala – svoj sam život tamo
ugurao. Ali i vi ćete ga moj mladi genijalni druže uterati negde drugde.
pa ako ne u ženu onda u svoje delo
Idite vi do đavola – rekoh mu ja. Pogledajte kakav dvostruki venerin luk
imam na dlanu. Kad bih hteo – mogao bih ništa gore od vas...
Evo lepog mesta – reče ona – ovde se možemo odmoriti i posedeti
na senu. deca su u senu iskopala nekakve neobične prolaze i ona se
odmah uvuče u jednu rupu. Nije je zbunjivalo to što su joj se pomerale
gaćice i meni se potpuno sve pokazalo. Čak i najsitniji mišići.
Rima vratite se – govorio sam joj – ali se ona tamo negde prigušeno
zakikotala i nestala
Moj drug se vratio izdaleka i stao da priča šta je video u dalekim zemljama.
Uvek jedno te isto jedno te isto – pomislio sam sa tugom ne odgovarajući
na entuzijazam kojim je opisivao tamošnji moral i običaje
Najdugovečnija je poezija – čovečanska. O čoveku – tako sam govorio
provincijalcima koji su se brinuli o formi. Mislili su da sam neiskren
Rukom sam se uhvatio za krovni venac. Povukoh i pođoh naviše.
Pogledavši kroz prozor ugledao sam je. Ležala je na postelji polusvučena
noge su joj bile tamo gde je jastuk a glava gotovo upala na pod. plakala je.
Najednom ona pogleda u prozor...
Sve vreme se držiš svoga ”ja”. Priznaj da sam bolji od tebe i od tih
sa tobom. Priznaj i služi me
Lečio sam je crvenim vinom grejući ga u vreloj vodi. Otvoreno vino se
dimilo. Sve je bilo spokojno. ležala je – izdvojena na beloj posteljini.
lečio sam je ja moji drugovi – crvenim vinom i pripremajući sam ga
udisao i opijao se
Živahno skakutave noge devojke izazivaju sećanje na druge noge.
druge devojke samo razvratnije i odvratnije. Davno... ta je devojka volela
da pravi baletske korake da se pritom namerno zaustavlja kako bi
mi pokazala svakojaka svoja mesta.
ona beše čudna nakaza mada lepa naizgled
Sve se lepi u meni. Nametnula mi se lepljiva masa svojih i tuđih
delova života. Prelazim preko nestvarnih jama crnice. neočekivano
izlazim iz nestvarnih grmova crnice. Saginjem glavu pred drvećem.
ona je u šeširu. šešir beo i širok. cvrkuće na suncu. a prstići svetlucaju.
Damski bicikl. korpica sa jagodama. vezivno sredstvo iz kore hrasta.
Veče. svetla haljina. pocrnele ruke. bledunjavi osmeh – mrtvaci su
svi sada. svi su mrtvaci
U poslednje vreme na terasi počeo je češće da se pojavljuje dedica
sa neobičnim osmehom i uopšte njegovo staro telo. on stoji u dubini
terase i ona ispunjena maglom
U meni ima plodnosti – izjavih godinu dana kasnije – ali nema onoga
čime se truju piju i prave još složenija kretanja. Sve je u utorak
prožderala umetnost. Kao da sam napojen umetnošću.
Otrov! otrov! – vikao sam ja
1971. g.
