Svi smo bili u krugu. Kevin je jedini bio izvan. Napravili smo vatru. Morali smo da gledamo u vatru. Još nije bio mrak. Morali smo da se držimo za ruke. To je značilo da smo morali da se nagnemo napred i skoro dodirujemo vatru. Oči su me pekle. Trljanje očiju je bilo zabranjeno. Ovo je bio već treći put kako to radimo.
Na mene je bio red.
– Rascopan.
– Rascopan! Ponavljali smo; bez smejanja.
– Rascopan, rascopan, rascopan!
Ovo smo sada već drugi put isprobali, to ponavljanje. Bilo je lepše, bolje organizovano nego ono pre, kada se čulo samo deranje i indijanski pokliči. I izgledalo je bolje, naročito zato što još nije bio mrak.
Liam je bio pored mene, sa moje leve strane. Zemlja je bila vlažna. Kevin je dodirnuo Liamovo rame svojom palicom. Na Liama je bio red.
– Leja!
– Leja!
– Leja, leja, leja!
Bili smo na poljani iza prodavnica, malo dalje od puta. Nismo više imali tako puno mesta za igru. Teritorija nam se smanjivala. U priči koju nam je Heno pričao tog popodneva, nekoj glupavoj misteriji, bila je jedna žena koja je stajala pored leje u kojoj je bio ružin grm i kresala ga. Onda je ona umrla i cela priča je bila o tome ko ju je ubio. Nije nas to zanimalo. Samo smo čekali da Heno opet kaže „kresanje”. To nije rekao, ali je zato leja bila u svakoj drugoj rečenici. Niko od nas nije znao šta je leja.
– Glavonja.
– Glavonja!
– Glavonja, glavonja, glavonja!
– Neznalica.
– Neznalica!
– Neznalica, neznalica, neznalica!
Nikada nisam mogao da pogodim koja reč će biti sledeća. Svaki put sam pokušavao; gledao u lica po razredu kada bi se pojavila nova ili dobra reč. Liam, Kevin i Ian su isto to radili, pamtili dobre reči.
Opet je bio na mene red.
– Neadekvatan.
– Neadekvatan!
– Neadekvatan, neadekvatan, neadekvatan!
Taj deo igre je bio gotov. Oči su me jako bolele. Vetar je terao sav dim u mom smeru, zajedno sa pepelom od prošle nedelje. Mada, posle će biti zabavno; kada budem vadio trunje iz kose.
Na redu je bio deo sa imenima. Prava ceremonija. Kevin se šetao naokolo iza nas. Nije nam bilo dozvoljeno da gledamo. Mogao sam da se rukovodim jedino njegovim glasom i zvukom njegovih koraka po travi kada bi iskoračio iz prašnjavog kruga oko vatre. Čuo sam švićkanje u blizini. Bila je to Kevinova palica. Bilo je i divno i strašno, to iščekivanje. Bilo je sjajno prisećati se tog uzbuđenja posle.
– Ja sam Zetonga, reče Kevin.
Švić.
Iza mene.
– Ja sam Zetonga, visoki sveštenik velikog boga Muka1.
Švić.
Čulo se sa druge strane. Morao sam da držim oči zatvorene. Nadao sam se da ću ja biti prvi, ali mi je bilo ipak drago da je Kevin bio sa druge strane.
– Muk Veliki daje svim svojim podanicima imena! Reč pretvara u telo.
Švić.
– Jao!
Zveknuo je Ejdana po leđima.
– Sranje! – reče Ejdan.
– Od sada pa nadalje zvaćeš se Sranje, – reče Kevin. – Moćni Muk je svoje rekao.
– Sranje! – uzviknuli smo.
Bili smo na bezbednoj udaljenosti od prodavnice.
– Reč se pretvara u telo!
Švić.
Blizu.
Ian MakEvoj.
– Sise!
Moralo je da bude nešto bezobrazno. Takvo je bilo pravilo. Ako nije bilo dovoljno ružno, dobijao si još jednom po leđima.
– Reč se pretvara u telo!
– Sisice!
Dolazio je na mene red. Glava mi je bila u krilu. Ruke su mi bile vlažne i klizile su iz Liamovog i Ianovog stiska. Neko je plakao. Više njih.
Glas mu se čuo iza mene.
– Reč se pretvara u telo!
– Jaao!
Liam.
Ponovo. Švić. Ovaj put je zvučalo još gore; strašno i nepravedno.
– To nije bila reč, izusti Liam.
Kevin ga je bio ponovo udario zato što nije rekao ružnu reč. Glas mu je podrhtavao od bola i nepravde.
– Sledbenici Muka ne osećaju bol, reče Kevin.
Liam je zaplakao.
– Sledbenici Muka ne plaču! – reče Kevin.
Spremao se da ga ponovo udari. Osetio sam kako se zaleće sa palicom prema njemu. Ali Liamova ruka iskliznula je iz moje. Ustao je.
– Baš me briga, – reče. – Ovo je bezveze.
Kevin je hteo svakako da ga udari, ali je Liam bio suviše blizu. Gledao sam šta će se desiti. Svi su gledali. Protrljao sam se po licu. Osećao sam se napeto i ranjivo.
– Proklinjem tvoju porodicu, – Kevin reče Liamu, pustivši ga da prođe.
Smifi O’Rork je prošle nedelje napustio igru zato što ga je Kevin udario pet puta, jer mu „prokleti” nije bila dovoljno ružna reč, a Smifi nije hteo da kaže ništa ružnije. Gospođa O’Rork je zbog toga otišla u Gardu – bar je tako Kevin rekao – ali nije imala nikakve dokaze, samo tragove na Smifijevim leđima. Onda smo se smejali, dok smo gledali kako Smifi beži povijenih leđa kao da izbegava metke. Sada se nije niko smejao. Liam je odlazio u smeru rupe u novoj žičanoj ogradi. Smrkavalo se. Polako je odlazio. Čuli smo ga kako šmrcka. Hteo sam da odem sa njim.
– Veliki Muk ti je ubio majku!
Kevin je stajao sa rukama podignutim u vis. Pogledao sam u Ejdana; ona je bila i njegova mama. On se nije pomerao. Gledao je u vatru. Posmatrao sam ga. Ostao je u istom položaju. Sada sam bio spreman za svoju kaznu, iz istog razloga iz kojeg je Ejdan odlučio da ostane. Bilo je bolje ostati deo kruga, bolje nego otići, kao Liam.
Ja sam bio sledeći. Bilo ih je još dvojica, ali ja sam bio sledeći. Znao sam da će se Kevin na meni iskaliti. Ponovo smo se poređali u krug. Bez Liama je bilo još nabijenije. Da sam se brzo izvukao iz kruga neko bi se strovalio u vatru. Privukli smo se na turevima još bliže.
Nije se žurio. Čuo sam ga sa druge strane. Sada je već bio mrak. Čuo sam vetar kako duva. Morao sam ponovo da zatvorim oči. Noge su me pekle, bile su suviše blizu vatre. Bio je nestao; nisam mogao da odredim gde je. Osluškivao sam. Nigde ga nije bilo.
– Reč se pretvara u telo!
Leđa su mi popucala. Kosti eksplodirale.
– Jebiga!
– Od sada pa nadalje zvaćeš se Jebiga.
Gotovo.
– Moćni Muk je svoje rekao!
Uspeo sam.
– Jebiga!
Najbolja reč. Oni svoje nisu dovoljno glasno izgovarali. Plašili su se. Ja se nisam plašio. Ja sam svoju pošteno zaradio. Udario me je posred jedne od onih čvoruga na kičmi. Nisam mogao da se uspravim. Još uvek nisam mogao da se opustim. Ali, prošlo je. Uspeo sam. Otvorio sam oči.
– Reč se pretvara u telo!
Uživao sam slušajući kako se drugi previjaju od bola.
Jebiga je bila najbolja reč. Najopasnija reč. Ta se nije mogla šapnuti.
– Pička!
Kad izgovoriš „jebiga” uvek je zvučalo suviše glasno, suviše kasno da ga zaustaviš; izletelo bi iz usta u vazduh i i polako ti palo posred glave. Potpuna tišina, ništa osim te reči, koja ti lebdi iznad glave. Nekoliko sledećih sekundi mislio si da si gotov, čekajući da Heno podigne glavu i vidi „jebiga” kako leti oko tebe. Bili su to uzbudljivi sekundi; naročito kada ne bi podigao pogled. To je bila reč koju nigde nisi smeo da izgovoriš. Morao si silom da je izguraš iz usta. Čim bi je izgovorio, istog trenutka osećao si se kao u klopci. A kada bi ti se omakla, zvučala je kao usiljeni smeh, kao bezglasni uzdisaj posle kojeg dolazi smeh, koji nastaje samo posle zabranjenih reči; kao neki unutrašnji svrab koji prerasta u neopisiv bol, ako ne otvoriš usta i ne pustiš ga napolje. Prava agonija. Nismo propuštali prilike.
– Reč se pretvara u telo!
Švić.
Zabranjena reč. Ja sam je viknuo.
– Od sada pa nadalje zvaćeš se Piša.
Poslednja reč.
– Veliki Muk je svoje rekao!
– Piša!
Igra je bila završena, mogli smo da se odmaknemo od vatre; pauza do sledeće nedelje. Ispravio sam leđa. Vredelo je. Ja sam bio pravi heroj, a ne Liam.
– Veliki Muk će vam sledeće nedelje dati nova imena, reče Kevin.
Ali niko ga više nije slušao. Opet je bio samo Kevin. A ja sam bio gladan. Petkom imamo ribu. Trebalo je da se zovemo svojim novim imenima cele nedelje, ali nikada nismo mogli da se setimo ko je Pička, a ko Sranje. Mada, ja sam bio Jebiga. Toga su se svi sećali.
Nije ni bilo sledećeg petka. Svima nam se smučilo da nas Kevin svojom palicom udara po leđima. A nije hteo da se menjamo. Morao je stalno on da bude vrhovni sveštenik. Veliki Muk je tako naredio, rekao je Kevin. Da smo svi stigli na red da držimo palicu, igra bi se sigurno više puta ponavljala, u nedogled. Ali Kevin nije hteo da dozvoli, a palica je bila njegova. Ja sam ga još uvek zvao Zetonga, čak i kada su svi ostali odustali, ali sam i ja bio srećan što se nismo u petak ponovo igrali. Kevin je sam krenuo tamo, a ja sam ga pratio pretvarajući se da sam spreman za igru. Onda smo otišli do mora. Bacali smo kamenčiće.
Istrčao sam u baštu. Kuća mi nije bila dovoljno velika. Nisam mogao da mirujem. Optrčao sam dva kruga; mora da sam trčao jako brzo, jer sam se vratio u dnevnu sobu taman na vreme da vidim ponovljeni snimak. Morao sam i dalje da stojim.
Džordž Best –
Džordž Best –
Džordž Best je upravo dao gol u finalu Evropskog kupa. Gledao sam ga dok je trčao, vraćajući se prema centralnom krugu; osmehivao se, ali nije izgledao iznenađeno. Tata me je obgrlio oko ramena. Ustao je da bi to mogao da uradi.
– Sjajno, – reče on.
I on je navijao za Junajted, ali ne tako strastveno kao ja.
– Prokleto sjajno.
Pat Krirand, Frenk MekLintok i Džordž Best bili su u vazduhu. Lopta je bila blizu MekLintokove glave, ali je bilo teško odlučiti ko ju je udario glavom. Verovatno Džordž Best, jer su mu šiške letele kao da je upravo cimnuo glavom i udario loptu, a lopta je izgledala kao da leti od njega, a ne prema njemu. Frenk MekLintok je izgledao kao da se osmehuje, a Pat Krirand je izgledao kao da plače; Džordž Best je izgledao baš kako treba, kao da je on udario loptu glavom i da je gleda kako ulazi u mrežu. Samo što nije pao na zemlju.
Bilo je na stotine slika u knjizi, ali ja sam se uvek vraćao ovoj prvoj. Krirand i MekLintok izgledali su kao da su u skoku, ali je Džordž Best izgledao kao da stoji, osim što mu je kosa letela. Noge su mu stajale pravo i malo razdvojeno, kao kod ostava u vojsci. Izgledalo je kao da su isekli Bestovu sliku odnekud i zalepili je na onu sa MekLintokom i Krirandom i hiljadama malih glava i crnih kaputa na tribinama iza njih. Na licu mu se nije ocrtavao napor. Usta su mu samo malo bila otvorena. Šake su mu bile sklopljene, ali ne i stisnute. Vrat mu je izgledao opušteno, a ne kao kod Frenka MekLintoka; njegov je izgledao kao da mu komadi kanapa izlaze ispod kože.
Bilo je još nešto što sam baš sada otkrio. Na strani jedanaest je bio uvod, nasuprot one strane sa slikom Džordža Besta. Pročitao sam ga, a onda sam samo poslednji deo, poslednji odeljak, pročitao ponovo.
– Kada su mi prvi put pokazali rukopis za ovu knjigu, posebno me je obradovao način na koji su rezultati i statistike integrisani u naraciju –
Uopšte nisam razumeo šta to znači, ali to i nije bilo važno.
– Knjiga zasigurno predstavlja najsrećniji brak između obrazovanja i zabave, koji sam ikada video. Uživaćete u njoj.
A ispod svega toga bio je autogram Džordža Besta.
Džordž Best se potpisao na moju knjigu.
Tata nije rekao ništa u vezi sa autogramom. Samo mi je dao knjigu, poželeo srećan rođendan i poljubio me. Pustio me je da ga sam pronađem.
Džordž Best.
Ne Džordži. Ja ga nikada nisam zvao Džordži. Mrzeo sam kada ga ljudi tako zovu.
Džordž Best.
Dres mu je bio izvučen iz šorca na fotografiji. Druga dvojica su bili upasani. Nisam znao nikoga ko je upasivao dres, čak ni oni koji su mislili da Best nije nikakav; svi su dres nosili izvučen.
Doneo sam knjigu kod tate, da mu dam do znanja da sam pronašao autogram i da je sjajan; to je bez premca bio najbolji rođendanski poklon koji sam ikada dobio. Zvala se „Istorija fudbala u slikama”. Bila je ogromna, mnogo deblja od godišnjaka, jako teška. Bila je od onih knjiga kao za odrasle. Bilo je slika, ali je i teksta bilo mnogo; sitno štampanog. Nameravao sam celu da je pročitam.
– Našao sam ga, – rekao sam mu.
Prst mi je bio u knjizi, tamo gde je bio autogram.
Tata je sedeo u svojoj stolici.
– Je li? – reče. – Dobar dečko. A šta to?
– Šta?
– Šta si našao?
– Autogram, – rekoh mu.
Zavitlavao se.
– Hajde da vidimo, – reče.
Stavio sam mu knjigu na kolena i otvorio je.
– Evo.
Tata je protrljao prstom po autogramu.
Džordž Best je imao divan rukopis. Naginjao je nadesno; slova su bila duguljasta, a rupice uske. Ispod imena bila je prava linija, od DŽ prema B, pa sve do T i još malo dalje. Završavala se zaokretom, kao na dijagramu kada se crta kako lopta prolazi pored živog zida.
– Jeli bio u prodavnici? – upitao sam tatu.
– Ko?
– Džordž Best, – rekoh.
Od sumnje je počelo da mi krčka u stomaku, ali je odgovorio suviše brzo da bi se to nastavilo.
– Da, – reče.
– Bio je?
– Da.
– Stvarno?
– Već sam rekao da jeste, zar ne?
To mi je bilo dovoljno. Nije se iznervirao kada je to rekao; bio je opušten kao kada bi rekao nešto drugo, gledao je pravo u mene.
– Kako je izgledao?
Nisam hteo da ga uhvatim da muva i on je to znao.
– Baš onakav kakvim ga zamišljaš, – reče.
– U opremi?
To je bilo ono što sam očekivao. Nisam mogao da zamislim ništa drugo na njemu. Jednom sam ga video na nekoj slici u boji kako nosi zeleni dres Severne Irske, umesto crvenog koji obično nosi i šokirao sam se.
– Ne, – reče tata. – Nosio je trenerku.
– Šta je rekao?
– Samo –
– A što ga nisi zamolio da napiše i moje ime u knjigu?
Pokazao sam prstom na autogram.
– Pored njegovog.
– Bio je jako zauzet, – reče tata.
– Jel’ bio dugačak red?
– Ogroman.
To mi se dopalo. Tako je i trebalo da bude.
– A je li bio u prodavnici samo taj dan? – upitah.
– Da, – reče tata. – Morao je da se vrati u Mančester.
– Da trenira, – rekoh ja.
– Tako je.
Godinu dana kasnije sam saznao da to nije bio pravi autogram; bio je odštampan, a moj tata je bio lažov.
– odlomak iz romana –
(Sa engleskog prevela Danijela Manojlović)
1 Ciurnas – muk, tišina na ir. jez.
Rodi Dojl rodio se 1958. u Dablinu, u Republici Irskoj. Pohađao je osnovnu i srednju školu u Satonu (severni Dablin). Bila je to katolička škola hrišćanske braće ’Sveti Fintan’. Školovanje je nastavio na Univerzitetskom koledžu Dablin gde je i diplomirao. Četrnaest godina je radio kao nastavnik engleskog jezika i geografije u osnovnoj školi ‘Grindejl’ u naselju Kilbarak (severni Dablin). Od 1993 godine potpuno se posvećuje pisanju. Oženjen je i ima dvoje dece. Njegov prvi roman ’Posvećeni’ (’The Commitments’) izašao je 1987, u izdanju autora. Knjiga je doživela veliku podršku kritike. Po knjizi je 1991 snimljen hit film u režiji Alana Parkera. Roman je kasnije postao prvi deo ’Beritaun trilogije’. Drugi roman iz trilogije je ’Klinče’ (’The Snapper’) koji je izašao 1990. godine a treći je ’Kombi’ (’The Van’) koji je izašao 1991. U svakom od romana iz trilogije glavni likovi su članovi iste porodice – porodice Rebit (Rabbitte). U ’Posvećenim’ mladi Džimi Rebit osniva grupu, u kojoj su članovi pripadnici irske radničke klase, sa ciljem da ’unese soul u dušu irskog naroda’. Drugi roman prati Šeron Rebit (Džimijevu sestru)i njene životne probleme i ogovaranja koji su posledica vanbračne trudnoće u okruženju konzervativnog i religioznog Dablina. U trećem romanu glavni junak je Džimi Rebit Senior koji ostaje bez posla i odlučuje da otvori pokretni restoran brze hrane. Osim što su romani i trilogije duhoviti i veoma dobro napisani oni su i jedinstveni iz nekoliko razloga. Dojl ne pokušava da sentimentalizuje život irske radničke klase koji opisuje. Mada je slika koju predstavlja ponekad puna humora i bezbrižna, ona takođe na pošten i ponekad surov način opisuje život koji, za te ljude, nije bajkovita priča. Još jedna specifičnost ovih romana je i gotovo potpuno odsustvo naratora; kroz priču nas vode dijalozi i fokus nije na mišljenju samo jednog od likova. U sledeće tri knjige Dojl postepeno povećava upotrebu naratora i stavlja u žižu ozbiljnu stranu njegovog romanopisačkog dara mada se humor, kao Dojlov zaštitni znak, uvek pojavljuje. Posle ‘Kombija’, 1993, napisao je ’Padi Klark, ha, ha, ha’ (’Paddy Clark, Ha, Ha, Ha’), gde je čitava priča ispričana iz ugla desetogodišnjeg dečaka koji živi u miljeu Irske sa sredine dvadesetog veka. Ovaj roman označio je prekretnicu za Rodija Dojla; sa njim je osvojio prestižnu Britansku književnu ’Bukerovu nagradu’ (’Kombi’ je bio u užem izboru za ovu nagradu 1991. godine). Takođe je značajno da je posle ove knjige rešio da se potpuno posveti pisanju. Sledeći roman koji je napisao bio je ’Žena koja se sudarala sa vratima’ (’The Woman Who Walked Into Doors’). Izašao je 1996. godine. To je priča o Poli Spenser, ispričana u prvom licu, u kojoj ona opisuje svoj život sa sada pokojnim mužem, koji ju je fizički zlostavljao. Roman je nastao iz BiBiSijeve miniserije ’Porodica’ za koju je Dojl pisao scenario 1994. godine; i roman i serija bili su sa odobravanjem primljeni od strane kritike, ali su izazvali i komešanje javnosti zbog realističnog prikaza domaćeg nasilja. Naredna autorova knjiga je istorijski roman pod naslovom ’Zvezda zvana Henri’ (’A Star Called Henry’); priča o Henriju Smartu, dečaku rođenom u krajnjem siromaštvu koji će kada odraste postati ubica iz redova Irske Republikanske Armije (IRA). Roman je prvi tom iz serije koju Dojl naziva ’Poslednje okupljanje’ (’The Last Roundup’) i koji će se sastojati od još nekoliko romana, između dva i četiri. Od svih dosadašnjih Dojlovih knjiga, ova je daleko najemotivnija i najtmurnija od svih njegovih dela; slika životnih uslova u Dablinu sa početka prošlog veka je prilično šokantna i na momente čak teška za čitanje. Dojlovi opisi života u siromaštvu neizbežno povlače sa sobom poređenja sa Čarlsom Dikensom čiji uticaj Dojl ne poriče. Iz štampe je nedavno izašao novi Dojlov roman ’Oh, Play That Thing’. Rodi Dojl bavi se i pisanjem scenarija za pozorišne predstave i filmove. Živi povučeno sa svojom porodicom u severnom Dablinu, nadajući se da ga slava koju je stekao neće otuđiti od veze sa ljudima koji žive u naseljima oko njega a koji su mu poslužili kao inspiracija za njegova dela. Roman ’Padi Klark, ha, ha, ha’ treba u toku 2007. da se pojavi i u prevodu na srpski jezik u izdanju ’Agore’. (D. M.)
