Prelaženje bez osvrtanja
Dani prolaze brzo
kao traka fabričkog pogona.
Ne, ne nedostaje mu bezobrazluk,
poslovođi – i evo, pogledaj,
kako skoro više od 20 vekova
lutke proizvode lutke...
Brzina trake je malo
ubrzana – kako bi radnici mogli da se udenu
među lutke da prave i konce
čak i sami da ih vuku...
Ja sam došao ovde – u zavod
tokom 1972. Od tada je već 32
godine prošlo i znam, da
se spašavam, kada razmišljam.
Kako ne nedostaje bezobrazluk poslovođi!
Kako ne nedostaje bezobrazluk i meni samom.
I evo – vidim svugde likove ....
pogonska traka je zaboravljen auto-put,
po kojem nikakvi automobili ne prolaze –
možeš da prelaziš bez osvrtanja.
Evo, već 32 godine ja tako postupam! ono,
što želim da kažem, je,
da treba da te bude baš briga. Ispolji karakter,
radi ono što smatraš da te ne ubija –
svaki glupak može da umre. Tako je.
Poslodavac se smeje ravnodušno,
Odlično zna kako sa mnom da postupi.
I druge je imao on kao što sam ja – makar i retko.
Na liniji pokretnoj ih je posmatrao.
Sećam se, naslađivao se uobraziljom njihovom.
Da gledaš samo dosadne ostale –
trenira nerve, čak i ako si Večan!
Tako da na kraju poslednje, ama
zaista poslednje petoletke – mi,
mi koji znamo da govorimo o trakama,
smo proizveli – umesto lutke – nekakvu igračku,
koju možemo da uobličimo u rak.
Sledeće
Pravim još jedan u nizu trik. To jest –
još jednu pesmu...
Želim da tekst bude ljubavni.
Nemam drugu opstrukciju.
Ponovo sam je video danas. Imam
osećaj, da mogu da se viđam
samo i jedino sa Njom...
Niko mi nije kriv, što
padam na kurve. Samo su one istinite...
Sad sam pijan. Jedem
supu od pečuraka. I tugujem, to
je toliko prirodno... Ja
prelistavam stranice
ove velike pesničke zbirke i
mislim da je stvaram za nju –
da popunim vreme bez sebe.
Ona me ne razume...
Ja radim isto.
Da se dogodilo drugačije
imali bismo
troje neverovatne dece... Ali
vidi sada – deca (uvek ih je za tri manje).
Nešto isto
I kada se sve završi
i više nema ničeg drugog,
znaš da ne treba da to
radiš, ali se upuštaš,
ne zaboravljajući da se smeješ, i time, ne želeći
da budeš nešto više,
od onoga što si bio juče –
potpuno isti – bez trunke
hleba u kutiji za hleb, bez
ijednog jajeta u srcu,
bez krvi i čak bez
asfalta, po kojem
nekako voziš...Ti nemaš gde
da zgaziš – zaista.
Počni ponovo da letiš.
Heroj III
On je pesnik. Njegove poeme
skoro uvek počinju
poređenjem između njega
i sezona u kojima smrt
uvek biva usmrćena
i poređana kao u apoteci.
On se šetka gradom. Vi
biste rekli, da to čini
besciljno, kao pauk, koji
plete svoje mreže drogiran.
Ali treba da vidite kako vas posmatra, dok ga
čitate i nervira vas
sreća, koja ga nikad
ne izdaje. On je nasmejan,
zato što mu na kraju uvek
mokri pramenovi padaju preko
2 omiljene braon bradavice.
Toma Markov je rođen 1972. godine u Blagoevgradu. Izdao je pet knjiga poezije. Knjiga pesama Geroin dobila je nacionalnu nagradu za poeziju Ivan Nikolov i nagradu za knjigu godine Literaturnog vesnika (Književnih novina). Njegovi stihovi su prevedeni na engleski, mađarski, poljski i nemački.
