Anafilaksija
žuto nebo sa hiljadu braon i roze zvezda
vavilon sa flekama od melanina
zvezde koje mogu da budu usta
i poklopci koka-kole
koji mogu da budu ili stan ili kola
tamo gde nije moguće višejezičje u biznisu
gde postoji multikulturalizam u pauzi za fitnes
moda tetovaža kanom prošla je kao lanjski sneg
ali ne i prstenčići od algi
majstorija beskompromisnih roditelja
devojčica sa krstićem još uvek prebačenim na leđima
otac koji zaneto skuplja školjkice k’o bajagi za ćerku
ovde niko ne osporava postojanje medenih ljuski
uprkos njihovom ponavljanju na plastičnim salatnicima
more izbacuje još jednu u nizu neprihvaćenih ostavki
u vidu dobro natopljenih jučerašnjih novina
nema ničeg lakšeg za hvatanje
tamnozelena lopta kao prezrela lubenica
sa dva urezana trougla za proveru
ne pamtim tri puta ne pamtim
linija horizonta se pomera
kao tekst pejdžera sklorerom
zatvaraš oči i vidiš pulsiranje loše tempiranog kursora
odgovarajuće se rastvara u odgovarajućem
bradavica izbacuje razlivenu kap mleka
ona se sadrži u bradavici kao već razlivena
ništa ne pamtim
samo gledam
i opet ne pamtim.
Razgovori
Plaža je moguća samo kao persiflaža.
Nema ništa stvarnije od onoga što je nekad bilo tvoje.
Odmor je jedna mala smrt.
Trogodišnja devojčica sa brkovima od peska.
Mama, mama, mama, mama, mama!
Urlik razjarene ptice: Daaa!
Ne želim dečka... – tiho.
Roditeljka koja je skinula gornji deo kupaćeg.
Dobro je da si pocrnela ravnomerno,
Što nije uvek moguće.
Pogotovo ožiljak od porođaja.
Tata, tata ispričaj mi o pesku...
Lezi na leđa da osunčaš lice.
Naduvan kasetofon na koji se jedva oslanja trogodišnji muškarac.
Sa obe njegove strane do kolena u vodi stoji obezbeđenje ovoga sveta.
”Kadilaci i dinosaurusi” – naš omiljen džek pot.
Mi smo bez pampersa.
Gde je dete!
Leđa jedne begunice
Koja nikad neće isplatiti dugove.
Nova serija galebova iskočila je na peščanoj trambolini
Sozopol van letnjeg konteksta
iznenada se sunčeve strele pretvaraju u vodene sačme
kapljice koje padaju na kapljice
garež koja se prosipa privrednim uskim zalivom odmarališta
zapuštena mašina za ravnanje peska
muž koji beži sa rukama na potiljku
besposleni redovi nimfa na jednakim rastojanjima
devojčica na konju ispred ozarenog Barbajanisa
isto toliko vekovečna smokva koja prska doping aromu
reke sa neverovatnim strpljenjem glancaju ulice – stepenište
harfa gelendera sa nekoliko otkinutih struna od nepoznatog virtuoza
obezglavljeni grad
bezvučna usta jedne puškarnice
zlobno iskežena glava Sv. Jovana sa nakostrešenom kosom
tačke koje imaju smisao samo na planu drugih tački koje takođe nemaju smisao
Elegija o detetu nađenom na plaži
Valjda ništa nije nerazumljivije
od na stomaku poleglih
tresućih se od smeha belih telesa?
Kada ceo ansambl
u jednom ritmu
otvara levu šaku
i poliva kremu za sunčanje,
kako bi sebi samooprostio,
i jedan šezdesetogodišnji surfer, isteglivši mišiće,
baca se na talase,
ponovo i ponovo,
a jedna majka trči,
kleči i uranja pogledom u suncokrete,
ne pronalazeći
ne pronalazeći svoje dete
sve do pojasa za spasavanje
sa glavom animiranog heroja.
Otkrili su ga dva kilometra južno
Netaknutog od lopova.
Samo,
Sklupčanog kao u majčinoj utrobi
sa jednim mednim prstenom, ništa drugo.
Ne progovara.
Do 1962. ovde se nalazila mondenska plaža
i najzaluđeniji su jahali crvene talase pre sumraka.
Nakon toga je cev uranijumske mine
prizvala sve one table zabranjene zone.
U suštini uopšte nije bilo opasno.
Za lovce na školjke je nastupilo zlatno vreme.
Ipak su ga našli.
Zatrpanog, ne u zemlji
Preko koje raste trava.
Zatrpanog peskom, koji se pomera i raste.
Ustima punim peska.
Ruku koje hvataju čvrsto pesak.
Jordan Eftimov je rođen 1971. godine u Razgradu. Pesnik, kritičar, autor priča i eseja. Asistent na Katedri za teoriju književnosti u Novom bugarskom univerzitetu – Sofija. Od 1993. godine, sa prekidima je urednik nezavisnog, nedeljnog izdanja za kulturu Literaturen vesnik (Književne novine). Autor je zbirki poezije: Metafizika metafizike (1993), 11 indijanskih priča (1997), Afrika (1998) i Opera nigra (2001) i Žena mi uvek govori (2005).
