Golo telo , devojka
Golo telo, devojka
Prvo vrat, a posle usek
između grudi (bez lica).
Teški kapci se podižu, razmišljaju.
Koreni kose razgovaraju.
Koža se ježi i miriše.
Kapljica nad stomakom (juli je),
Pogledaj – Venerin breg svetli....
Pratim njeno telo i preko lista
samo tamo dostižem sunce pre zalaska,
samo tamo je imam celu do kraja...
Starac
Gubim u borama ispuštene reči,
U pergamentu zatvorenog tela,
Kažu da mu je srce stalo,
zato se ne pomera. Zijaju jame
između sećanja na rat i apsint,
između nekoliko žena i čume,
između njegovog prvog i poslednjeg tela.
Znanje se sakriva u naboru pergamenta.
Pergament, koji ne čitamo, a čeznemo.
Dva zarobljenika u Iraku
Na televiziji Al Džazira
neki nemi užas Džazira,
neko čita sa njihovih usana:
Ne ostavljaj me, Bože!
uskoro odlaze gosti,
posle će i nas da puste,
samo me ne ostavljaj toliko nemog i uplašenog,
toliko samo, ova čaša neka me zaobiđe,
daj mi vodu i neka
kapuljača zapeva
od radosti da me zaboravi
da peva za tebe, za nju,
i okidač da se ohladi
i svi moji rođaci
i sve moje domovine
neka mi zapamte lice,
neka mi pozovu srce
pod koprenom neba
i živi da otputujemo...
A Gospod – u potkošulji – kroz dim cigarete,
gledaše ekran – tih, nezbunjen.
Lepi stranci ili Književnost odsustva
U nestalom književnom kafeu
sedim sa poslednjim vidovnjakom:
– Da znaš, vidim tamo balkansko dvorište,
preko puta samoubistva Angela Knčeva 5 1,
predviđam: tamo negde iza genijalnog pevanja
čita nas veliki evropski pisac.
Ti ostavi Ovde bilo kakvu nadu,
neko nas tamo prevodi!
Ne vidim mu ime, niti da li zagleda bradu
izgleda mu je dioptrija osam i praunuk je alhemičara,
ali čvrsto drži naše knjige kolumbovskim ushićenjem
i cokće jezikom, cokće mu časovnik strog:
”Nemaš vremena”! Dovedi ovde ta balkanska čeda!
Sprovedi ih kroz jezička blata u raju istinitih jezika!”
Zapamti šta ti govorim! Izvio je pametno obrvu,
trenutno nas neko prevodi
preko Griniča do Luvra, u Muzeju Prado,
preko Brodveja do zagrejanog Eldorada.
Tamo svi pitaju u strogom špaliru valcera:
Pojavljuju li se talentovani balkanci?
Kakve ih očekujemo – divljake sa vrljikama,
kosmate lavove, pokrivene gunjom,
umesto brkovima – perajima od luka
nad resečenom od užasa gornjom usnom.
Očekujemo ih – tamni i iskusni.
Ali stići ćemo tamo – ah, toliko dosadni,
skoro srećni, više nesrećni,
slični njima, skoro isti,
nasmejani do smeha, do smrti namršteni,
dočekaće nas na bečkim balkonima,
iskočivši iz baldahina spavaćih soba
razočarani i radosni, zato što smo normalni...
Odlepršaćemo u praznični Eldorado,
stići ćemo kasno – kao mrtvac, kao deda,
prevedeni, prevedeni do kraja,
dočekaće nas stara Evropa u Pragu
i po očima će nas možda prepoznati...
1 Angel Knčev 5 – adresa na kojoj se dugo nalazio Savez bugarskih pisaca.
Plamen Dojnov je rođen 1969. Pesnik, dramaturg i kritičar. Autor nekoliko knjiga poezije. Njegove predstave su postavljene u bugarskim pozorištima i izvođene kao radio drame na nacionalnom radiju. Dobitnik je nacionalne nagrade za dramaturgiju „Ivan Radev” (2001). Autor je tekstova iz oblasti književnosti i istoriografije koji su objavljeni u stručnim časopisima.
