FRUŠKOGORSKI ANĐEO
Palimo tanke, mirisne sveće. Beskrvne kaluđerice pevaju i žmure. Glasovi im se upliću kao tela. O kako poju! Zvuci lepote uvijaju se u milozvučje. Hor anđela peva. Bruji roj sitnih, zlatnih pčela.
Naspram nas je jedna sva mlada i bleda, oborenih kapaka i krotkoga stava. Oko nežne sestre su crne krute halje. Glave nakrivljene i opuštenih ruku, providno belog lika snuje i poje...
OGLEDALA DUŠE
Pogledala sam ga u oči. Pokušavao je da navuče neki izraz sete, ali kulise malih tamnih krugova bile su poduprte rešenošću.
Usta su se složila u setni osmejak prateći pokušaj.
Bilo je izvesno da prisustvujem mimikriji drame. I tada me je nešto moćno odbacilo unazad: „Ovde više nema ničega za mene” pomislih.
POSLEDNJA VEČERA
Pizze su bile baš pozamašne. Sa odličnim apetitom je slistio svoju, a zatim i pola moje.
Pošto je završio, zavalio se da olakša varenje.
– Hoćemo li sad da pričamo o nama? – pitao je gladeći trbuh.
– ?
– Kako šta? Pa to da je gotovo.
