Ako treba da u jednoj rečenici okarakterišemo stanje u bugarskoj poeziji danas: to je onda njena nepreglednost. Niko ne zna koliko pesničkih zbirki izlazi godišnje u Bugarskoj (350, 400, 500). U svakom slučaju ih je mnogo. Svi pišu. Pesničke zbirke se izdaju u svim većim gradovima u zemlji i deo njih se ne pojavljuje u prestonici. Nema ih ni u bibliotekama – gube se u međusferi. Književni život je izgubio celovitost. Paralelno opstaju različite zajednice pisaca, često nezainteresovane za dela i tekstove „drugih”. Književni kritičari su takođe raspoređeni po pojedinim grupama i ne teže da prave opšte preglede.
Sve to daje književnom životu specifičnu zagonetnost i erotičnost – uvek možeš neočekivano da se zaljubiš i da napraviš svoje otkriće u jednoj nepoznatoj zoni. Dovoljno je da imaš malo hrabrosti i da napustiš, barem za trenutak, rodno mesto.
Druga suštinska karakteristika najnovije poezije je radikalna smena autora tokom 1989. godine. „Tajni očevi” novih pesnika postali su „javni” – „nezvanično”. Svoje mesto kao vrhunski autoriteti u poeziji zauzeli su: Konstantin Pavlov (veliki ćutolog, autor čudesne groteskne lirike, koju su mladi prepisivali u sveske tokom prethodne decenije), Nikolaj Kančev (pesnik dubine istočnjačkog mudraca), Ivan Teofilov (tvorac melanholičnih slika postojećih svetova i iščezlih civilizacija). Sa njima u redu mesto su zauzeli: Binjo Ivanov (otišao je pre vremena sa ovoga sveta) – pesnik stihijske nadrealističke slikovitosti, naklonjen radikalnoj dekonstrukciji sintakse, čak i u formi i Ekaterina Josifova – autor čija se svaka nova knjiga doživljava kao remek-delo. Tu negde nalazi se i veliki cinik, velemajstor postmodernizma, Ani Ilkov – predložio je umornoj publici složene poetske slike i stilske fenomene bugarskog prosvetiteljstva iz XIX veka, kao i ismejavanje stvarnosti komunističke epohe.
Evo, skoro odmah posle ovih živih klasika pojavljuju se autori koji su predstavljeni u ovom broju časopisa, u širokom izboru današnje bugarske poezije. Četrnaestoro pesnika utvrdili su svoja imena nakon velikog preloma 1989. godine (možda sa izuzetkom Mirele Ivanove, koja se predstavila veoma mlada i pre ovog datuma). Veći deo njih pripada zajednici Udruženja bugarskih pisaca. Ali kako će se uveriti i sami čitaoci, ovo su jake umetničke individue.
Trojica od njih – Georgi Gospodinov, Jordan Eftimov i Plamen Dojnov pripadaju zvanično popularnoj „Četvorki” iz „Literaturnog vesnika” (Književne novine). („Četvorka” je aluzija na složenu književno-istorijsku igru sa klasičnom četvorkom („Misao”), sa početka XX veka; novi autori su napravili svoju mističnu antologiju gde su razgrnuli postmodernističke sadržaje i stilska prostranstva iscrtavajući sopstvenu kulturnu teritoriju). Ovi pesnici su poznati tvorci bugarskog postmodernizma; oni su autori manifesta i kritičkih tekstova. Sva trojica pripadaju akademskim krugovima, ali to ne smanjuje eksperimentalni duh njihovog stvaralaštva. Plamen Dojnov je najdosledniji u razotkrivanju postmodernističkih mistifikacija („Ljubavnik i maestro”, „Viseći vrtovi Bugarske”, „Mistifikacija”), ali i danas eksperimentiše sa svojom poezijom – igra se iluzijom do faktografije („Istinita istorija”) i sa velikim uspehom je izdao zbirku poezije („Kafapoema”) patetično napravljenih realnih recepata za kafu iz bečkih i budimpeštanskih kafea. Sve to u stihu.
Georgi Gospodinov je jedno od velikih imena nove bugarske književnosti, ne samo sa ironično-ljubavnom poezijom, koja je nasuprot nacionalno-mitske („Trešnja jednog naroda”), već i sa prozom, a najviše sa romanom („Prirodni roman”), koji je preveden na desetak jezika (objavljen je i na srpskom jeziku). Jordan Eftimov koji je danas, možda, najpopularniji književni kritičar (uključujući i elektronske medije), takođe piše poeziju i prozu, a njegova poslednja knjiga „Žena mi uvek kaže” je u pojedinim delovima dosledno radikalan eksperiment sa puno žanrovskih oblika – uključujući i „neposlate SMS” poruke: fantastično-svakodnevne snove, koji su zapisani ujutro.
Na putu ka umetničkom eksperimentu, nedaleko do Plamena Dojnova, uvek je Petar Čuhov, takođe stvorivši svoj kratak roman. Njegova poezija je kratka, svakodnevna. To je pesnik sa oštrim osećanjem mladog gradskog čoveka; pesnik paradoksalnih situacija i svakodnevne tragike predstavljene bez patetike. Njegova stilska disciplina je ostvarena bezuslovno i uz pomoć školovanja za rok muzičara – njegova popularna uloga. U poslednje vreme on je organizator i sekundant poetskih turnira u Sofiji.
Druga grupa u okviru naših autora se potvrdila tokom poslednjih desetak godina prošlog veka na stranicama jednog velikog mladalačkog časopisa „Ah Marija”. To su: Cvetanka Elenkova, Rumen Barosov, Aksinija Mihajlova i donekle Jana Bukova. Ovaj časopis i stvaralaštvo naših autora je obavijeno lahorom Sredozemlja. Mitovi stare mediteranske civilizacije su, u dve-tri verzije stvarani ponovo kroz raznolike forme. Bugarska kultura je usmerena ka jugu. To je učinjeno toliko dosledno, da su mladi autori postali plemeniti adepti grčke kulture u Bugarskoj. Naučili su jezik, ostvarili ličnu privrženost. Cvetanka Elenkova je, na primer, bugarski predstavnik u međunarodnoj pesničkoj organizaciji sa centrom na ostrvu Rodos. I u njenoj poeziji, pesma pod nazivom „Ostrvo” (iz pesničke zbirke „Amfipolis sa devet puteva”), ne zvuči kao daleka i neosmišljena egzotika:
Na oči tvoje crni pesak sam nanizala
na obali istegljena ivica
u mermernoj soli sam se podigla
u odnesenoj zemlji, da bih te vratila
ljubljeni moj, nije te namamila Antiopa
sa skromnim štitovima i lanenim pregačama...
U stvari ovi pisci su ispunjeni plemenitom idejom o jednoj svebalkanskoj kulturnoj povezanosti i ova tendencija može da bude dobro ilustrovana pesmom „Balkanski naivni slikari” iz zbirke „Čamac u oku” Jane Bukove.
Krugovi oko „Literaturnog vesnika” (Književnih novina) i „Ah Marije” u suštini su preslikani, pisci časopisa su i autori „Književnih novina”.
Veoma je različita poetika nekih pesnika u našem izboru.
Bojko Lambovski je moćan pesnik publicistike i političke problematike („Vestodonosilac”, pogotovo „Alen Dekadans”). U poetsku zbirku „Kritika poezije”, uvrstio je, sadržinski oštre stihove, koji predstavljaju složeno preplitanje dolazećih pesničkih tehnika iz moderne klasike.
Dve pesnikinje – Kristin Dimitrova i Mirela Ivanova – stvaraju svoju poeziju prvenstveno temama iz svakodnevice urbane žene, ali ih ova opšta karakteristika ne zbližava stilski i žanrovski. Kod Mirele Ivanove, oštro osećanje za prolaznost vremena pokazuje rodoslov koji je direktno povezuje sa svakodnevnim tragizmom velikog klasika, mistične biografije – Javorova.
Ona se ne plaši da bude patetična, da se zakune, da cvetajevski ispoveda sasvim obične stvari. Njeni „patosi” iz knjiga: „Patos pojedinosti”, „Rastavljanje igračaka” i „Eklektika”, pamte ne samo opšte pejzaže gradova, već i kuhinje slučajnih i sudbinski slobodnih stanova, pamte slučajne gestove prolaznog ljubavnika, ali i pohotan pogled slučajnog prolaznika. To je poezija idealnog i promišljenog osećaja za trenutak. Poezija Mirele Ivanove ima jedno odlično postojanje mehaničko-jezičkog sveta (njene pesničke zbirke nisu samo prevođene, već su naišle na dobar odjek u javnosti).
Kao kulturna orijentacija, književnost koju stvara Kristin Dimitrova (pored poezije, ona piše i priče i eksprimentiše osmišljavajući igru „taro”) usmerena je ka anglosaksonskom svetu.
Cela serija njenih pesničkih knjiga („Zatvorene figure”, „Slika ispod leda”, „Trinaesto Jakovljevo dete”) sadrže strogu poeziju, lišenu slovenskih ukrasa. U poređenju sa poezijom Mirele Ivanove, ona je vidno antipatetična. Ironija je delikatna, pritajena. Negde između ove dve tendencije je poezija Silvije Čoleve.
Dubina, moćna erotika kao podvodni potok je osnova njene poezije – osećajna, ali ne spekulativna (sami naslovi njenih knjiga to svedoče: „Ulaz”, „Dolaženje – odlaženje”).
I poslednji autor u našem izboru Toma Markov stvaralački i institucionalno je povezan sa jednim od poslednjih bardova socijalističkog vremena kod nas – pesnikom Ljubomirom Levčevim.
Toma Markov je vožd radikalne linije u našoj novijoj književnosti. On je organizator, takozvane, „brze književnosti” – medijski protkane, urbane, nervozne, do krajnosti uporne u potrebi za potvrđivanjem.
I sam Toma Markov piše poeziju prenatrpanu paradoksima, poeziju talentovanu i jasnu.
Želim prijateljima iz Srbije prijatno čitanje, u nadi da će ova antologija dostojno predstaviti najnovije trendove u novoj bugarskoj književnosti.
Mihail Nedelčev, predavač na Novom bugarskom fakultetu, predsednik Udruženja bugarskih pisaca, glavni urednik časopisa „Demokratičen pregled” (Demokratski pregled).
