1
Jermenija ostavlja prve utiske na mene ujutru, u vozu. Zelenkastosivi kamen ne diže se više kao planina, kao litica; prosuo se u ravno kameno polje; planina je umrla i njen kostur se rasuo po polju. Vreme je istrošilo, oborilo planinu, ostale su samo njene kosti.
Duž nasipa se pruža bodljikava žica, i ja ne shvatam odmah da to voz ide uz samu granicu sa Turskom. Vidi se bela kućica, pored nje magarac; nije naš – turski je. Ljudi se ne vide. Još spavaju askeri...
Jermensko selo: kuće sa ravnim krovovima, niski pravougaonici, napravljeni od krupnih sivih kamenova; oko kuće nema nikakvog zelenila, ni drveća, ni cveća, samo sivo kamenje. I čini se kao da te kuće nisu ni napravili ljudi. Poneki sivi kamen oživi, pokrene se. Ovce. I njih je rodilo kamenje, i one, verovatno, jedu kamičke i piju kamenu prašinu – nema trave, nema vode, samo ravna kamena stepa – krupno, bodljikavo, sivo, zelenkasto, crno kamenje.
Svi seljaci nose uniformu sovjetskog radnog naroda – sive ili crne kratke vatirane kapute; ljudi su isti kao ovo kamenje usred kojeg žive, lica su im crna od prirodno tamne kože i neizbrijanih brada. Mnogi su preko nogavica navukli bele vunene čarape. Žene su u sivim maramama omotanim oko glave tako da odozdo prekrivaju usta, a odozgo čela sve do očiju. I marame su boje kamena.
I odjednom, dve žene u jarko crvenim haljinama, crvenim kaputima, crvenim prslucima, crvenim trakama, crvenim maramama. Sve je crveno – svaki deo odeće crven je na svoj način i prodorno se oglašava svojim posebnim crvenim glasom. To su kurdske žene – žene viševekovnih, hiljadugodišnjih stočara. Možda je to njihov crveni bunt protiv sivih stoleća usred sivog kamenja?
Moj sused u kupeu, šef nekog gradilišta, neprestano upoređuje rajsku plodnost Gruzije sa jermenskom kamenom pustinjom. Mlad je i kritički raspoložen; usred razgovora o tunelu od sedam kilometara probijenom kroz bazaltnu stenu, on ubacuje: „Ma to je napravljeno još u vreme Nikolaja!”32
Zatim mi govori o mogućnosti da se kupe dolari i zlatne rublje, informiše me o kursevima na crnoj berzi. Oseća se da zavidi onima koji obrću velike pare. Zatim priča o jerevanskom33 majstoru koji je izrađivao metalne vence sa metalnim listovima. Saznajem da u Jermeniji na sahrane – čak i one najskromnije – dolazi po dvesta-trista ljudi, i da je broj venaca tek nešto manji. Majstor za pogrebne vence postao je jedan od najbogatijih Jermena. Zatim me moj sused nudi narom, kupljenim još u Moskvi. Put od Moskve do Jerevana je dug – zemlja je ogromna; moj saputnik je na Kurskoj stanici bio sveže obrijan, a nadomak Jerevana već je dobro zarastao u crnu bradu.
2
Na brdu iznad Jerevana stoji spomenik Staljinu. Gde god da se nalaziš, možeš videti divovskog bronzanog maršala. Kada bi neki kosmonaut, stigavši sa daleke planete, ugledao ovog bronzanog giganta kako se uzdiže nad prestonicom Jermenije, odmah bi shvatio da je to spomenik velikom i strašnom vladaru.
Staljin je u dugačkom bronzanom šinjelu, na glavi mu oficirska šapka, bronzana ruka zadenuta je za šinjel. On korača, i korak mu je polagan, težak, ravnomeran – to je korak gazde, vladara sveta, koji se nikud ne žuri. Spomenik predstavlja neobičan, zastrašujuć spoj – on je izraz sile, kakvu može posedovati jedino bog, i izraz grube ovozemaljske vlasti – soldatske, činovničke.
Naravno, ovaj veličanstveni bog u šinjelu je jedan odličan rad Merkulova. Možda njegov najbolji rad. Možda je to čak najbolji spomenik naše epohe. To je spomenik našoj epohi, epohi Staljina. Odavde se čini da Staljin glavom dodiruje oblake. Visina Staljina je 17 metara. Visina spomenika zajedno sa postoljem – 78 metara. Dok je spomenik sastavljan i dok su delovi ogromnog bronzanog tela ležali na tlu, radnici su bez saginjanja prolazili unutar šuplje Staljinove noge.34
On se uzdiže nad Jerevanom, nad Jermenijom, uzdiže se nad Rusijom, Ukrajinom, nad Crnim i Kaspijskim morem, nad Severnim ledenim okeanom, istočnosibirskom tajgom, peščanim pustinjama Kazahstana. Staljin je država.
Ovaj spomenik podignut je 1951. godine. Naučnici, pesnici, udarnici, čobani, studenti i đaci, stari boljševici – svi su se skupili u podnožju bronzanog kolosa. Naravno, govornici su govorili o najvećem od velikih, najgenijalnijem od genijalnih, najmudrijem od mudrih, o dragom i voljenom ocu, o učitelju. Sve glave bile su pognute pred gazdom, vođom, tvorcem Sovjetske države. Staljinova država izražavala je Staljinov karakter. U Staljinovom karakteru bio je izražen karakter države koju je stvorio.
Stigao sam u Jerevan u vreme održavanja XXII kongresa partije, onda kada je Staljinov prospekt, najlepša gradska ulica, zasađena platanima, široka i prava, noću osvetljena fenjerima zakovanim za asfalt, bio preimenovan u Lenjinov prospekt.
Moji sagovornici Jermeni – jedan od njih je svojevremeno bio među onim uglednicima koji su otkrili spomenik – reagovali su veoma nervozno na moje pohvale gigantskom monumentu.
Jedni su govorili patetično: „Neka metal, koji je utrošen na stvaranje ovog spomenika, povrati svoju prvobitnu plemenitu bît.”
Ali ostali su psovali Staljina – napadali su ga čak ne za zlodela i ubistva izvršena 1937. godine, već za njegovu ništavnost – neznalica, hvalisavac, skorojević.
Svi moji pokušaji da izvučem neku reč priznanja Staljinu za učešće u stvaranju velike Sovjetske države ostali su bez rezultata. Moji sagovornici nisu hteli da mu priznaju ni delić zasluge za izgradnju fabrika, rukovođenje u ratu, stvaranje sovjetskog državnog uređenja. Sve je to bilo uprkos njemu i mimo njega.35 Njihova neobjektivnost bila je tolika, da je terala čoveka da se i nehotice zauzme za Staljina. Ta apsolutna neobjektivnost mogla se uporediti samo sa onom neobjektivnošću koju su ispoljavali isti ti ljudi za Staljinovog života, u apsolutnim formama obožavajući njegov um, volju, vizionarstvo, genij. Mislim da su i histerija obožavanja Staljina, i mahnito pljuvanje po njemu izrasli iz iste osnove.
Slušajući svoje jermenske sagovornike, prepoznavao sam crte mnogih svojih ruskih sagovornika. Očigledno, nisu samo svojstvene svim narodima dobrota, inteligencija i plemenitost crte globalnog ljudskog karaktera. Beskičmenjaštvo i licemerje takođe su svojstveni čoveku, mogu se sresti i na severu i na jugu, objedinjavajući plavokose i tamnokose, narode, rase i plemena.
Uveče 7. novembra 1961. zajedno sa dva svoja jerevanska poznanika popeo sam se na brdo gde se nalazio Staljinov spomenik. Sunce je zalazilo. Sedeli smo u malom restoranu i gledali rumene snegove Ararata. Razgovarali smo o Staljinu. Poslužili su nas vrlo slanom i neukusnom ribom, pa su možda zato moji sagovornici bili posebno žučni.
Kad se smračilo, počela je počasna paljba u čast 44-te godišnjice Oktobarske revolucije. Moji sagovornici su nastavili razgovor, u kojem su se svaki čas mogle čuti gruzijske reči „Soso”36 i „mama dzoglu”, odnosno „kujin sin”...
U tami odoh do Staljinovog spomenika. Slika, koju sam tamo video, bila je zaista upečatljiva. Desetine topova namešteni su polukružno u podnožju monumenta. Pri svakom plotunu dugački plamen koji bi sevnuo iz cevi obasjao bi okolna brda a džinovski Staljinov lik iskrsnuo bi iz mraka. Vreli, sjajni dim kovitlao se oko bronzanih Gazdinih nogu. Izgledalo je kao da generalisimus poslednji put komanduje svojom artiljerijom – tutnjava i plamen probijali su tamu, stotine vojnika komešalo se oko topova, pa opet tišina i tama, i opet reči komande, i najzad iz planinske tame ponovo iskrsava strašni bronzani bog u šinjelu. Ne, njemu se više ne može uzeti ono što mu nesumnjivo pripada – on, koji je izvršio bezbroj neljudskih zločina, on je nemilosrdni tvorac i upravljač velike i strašne države.
Njega se više ne može svrstati u kategoriju mama dzoglu. Isto, kao što mu ne dolikuje zvanje oca ili prijatelja naroda Zemlje.
Članovi Jerevanskog gradskog komiteta partije pričali su kako je na glavnoj skupštini kolhoznika jednog sela u Araratskoj dolini predloženo da se Staljinov spomenik ukloni. A seljaci su rekli: država nam je uzela sto hiljada rubalja da bi podigla taj spomenik. Sad država hoće da ga sruši. Dobro, neka ga ruše, ali neka nama vrate naših sto hiljada... A jedan stari je predložio da se spomenik skine i, bez rastavljanja, zakopa. „Možda će nam još zatrebati. Šta ako dođe nova vlast – zar ponovo da skupljamo pare?!” Kako je to strašno – Staljinova država dobija afirmaciju u formi protesta državnih lidera protiv Staljina. A buntovnički duh želi da se iskaže kroz afirmaciju Staljina – jednog od najvećih zločinaca u istoriji.
...U mirnom planinskom selu Cahkadzor šezdeset kilometara daleko od Jerevana u sedam uveče na ulici nema žive duše. Cahkadzor ima svoju seosku ludu – sedamdesetpetogodišnjeg starca Andreasa. Priča se da je izgubio razum za vreme masovnih ubistava Jermena koje su vršili Turci – na Andreasove oči ubijeni su svi njegovi. Priča se da je u mladosti Andreas služio u ruskoj vojsci, kod obogotvorenog od strane jermenskih seljaka Andronik-paše, partizana i ruskog generala, koji je nedavno umro u Sjedinjenim Američkim Državama. Pre godinu dana umrla je Andreasova žena – mučenica, koja je provela svoj vek sa ludakom. Za života ju je tukao, a kad je starica umrla, Andreas dugo nije dozvoljavao da ju sahrane – grlio ju je, ljubio, pokušavao da je posedne za sto i hrani. Niko nije smeo prići starom ludaku, koji nije verovao da mu je žena mrtva.
Sad Andreas živi sam u malom kamenom kućerku; ima samo dve ovčice, koje su pune poverenja i ljubavi prema njemu – njegove ludorije, njegovo noćno pevanje, nastupi besa ili očajanja, suze i ćutanje ovcama ne izgledaju neobično.
Ako se u njegovom prisustvu spomene ime Andronik-paše, on zaplače. Verovatno od Šekspirovog vremena nije bilo boljeg prototipa za lik bezumnog starog Lira od Andreasa. Srednjeg rasta, širok u ramenima, naizgled debeljuškast ali, verovatno, natečen, odeven u iznošenu toplu seljačku bluzu, sa ovčijom šubarom na glavi, sa velikim čvornovatim štapom, on korača strmim uličicama Cahkadzora veličanstvenim i tužnim, pogrebnim korakom. Njegova velika glava prekrivena je prosedim kovrdžama, koje ne mogu da stanu pod ovčiju šubaru. A lice mu je takvo da bi Rembrant spustio kičicu i rekao: „Ovde ja nemam šta da radim, priroda je sve učinila umesto mene.” I zaista, to lice bolje bi bilo fotografisati, nego slikati. Andreas ima lavlje čelo, guste nadvijene obrve, velike, teške usne, veliki nos, obešene hindenburgovske obraze i izbuljene, upaljene i istovremeno mutne žutosive oči. Te oči izražavaju dobrotu i umor, neukrotivi gnev i neizmeran bol, zamišljeni um i pomamnu bezumnost.
Stanovnici Cahkadzora žale Andreasa. Prepredeni i proračunati Karapet-aga, repatrijac iz Sirije, koji je zamenio zvanje vlasnika krčme u gradu Alepu za dužnost šefa menze-bifea u Cahkadzoru, uvek časti Andreasa. Časti ga sa poštovanjem, tako da se ovaj uza sav svoj ponos i sumnjičavost nikad ne vređa na Karapetovu ponudu za besplatan ručak, i smireno jede vrući haš – izvanredno bogate kalorijama teleće pihtije sa belim lukom. Ponekad Karapet-aga donese Andreasu čašicu lozove votke. Andreas pije lozovaču, peva vojničku pesmu o Andronik-paši i plače.
Čobanin Hačik besplatno napasa u brdima Andreasove ovce. Susetka Siranuš ponekad loži sušenom balegom peć u starčevoj kamenoj kućici. Jednom sam video kakav je Andreas kad se razbesni. Andreas je psovao na jermenskom, raspaljujući jermenske kletve na prljavom plamenu ruskih psovki.
Ubrzo sam saznao šta je izazvalo Andreasov bes. Noću je po nalogu partijskog komiteta sa malog seoskog trga uklonjena gipsana zlatno ofarbana Staljinova bista. Kada je Andreas primetio Staljinov nestanak, užasno se razbesneo. Mašući svojim štapom, napadao je šofere, decu, Karapet-agu, studente skijaše koji su stigli iz Jerevana.
Za njega je Staljin bio pobednik Nemaca. A Nemci su bili saveznici Turaka. Znači, Staljinov spomenik uništili su turski agenti. A Turci su ti koji su ubijali jermenske žene, decu i starce, neljudski uništavali mirne trudbenike koji im ništa nisu skrivili – seljake, radnike i zanatlije, ubijali su jermenske pisce, naučnike, pevače. Turci su ubili Andreasovu porodicu, razorili su njegov dom, ubili su mu brata. Turci su ubijali bogate Jermene i Jermene-prosjake, uništavali su jermenski narod. Protiv Turaka je ratovao veliki Andronik-paša, ruski general. A glavnokomandujući ruske armije, koja je razbila moćne saveznike Turaka, bio je Staljin.
Čitavo selo smejalo se Andreasovom besu – pobrkao je dva rata – u njegovoj bezumnoj glavi pomešale su se 1914. i 1941. godina... Ludi starac je zahtevao da se gipsani, zlatnom folijom presvučeni Staljin vrati na cahkadzorski trg – pa on je pobedio Nemce, uništio Hitlera. Ljudi su mu se smejali – on je bio lud, a oni su bili pametni.3
Čudno je to. Među Jermenima ima popriličan broj svetlokosih, sivookih, plavookih. Viđao sam beloglavu seosku decu, prelepu četvorogodišnju plavooku i zlatokosu Ruzanu. Kod jermenskih muškaraca i žena sreću se lica klasične, antičke lepote, sa idealnim ovalom, sa pravim i nevelikim nosevima, sa bademastim i plavim očima. Viđao sam ljude sa istaknutim jagodicama, sa spljoštenim nosevima, sa malko kosim očima; viđao sam Jermene sa duguljastim, dole zašiljenim licima, sa prćastim nosevima, sa neverovatno velikim nosevima, oštrim, orlovskim. Viđao sam ljude sa toliko crnom kosom da je imala plavkasti odsjaj, oči kao ugalj, jezuitski tanke usne, debele, afrički napućene usne. Ali, naravno, u svoj toj raznolikosti postoji jedan glavni, osnovni nacionalni tip.
I teško je reći, šta je čudnije – sva ta raznolikost ili ona neuništiva zajednička crta.
Ali kako su nastali otkloni od tipa Jermenina koji se smatra običnim, pravim?
Čini mi se da sva ta raznolikost odražava istoriju hiljadugodišnjih najezdi, upada, otmica, istoriju trgovačkih i kulturnih veza – u tim tipovima lica naziru se i stari Grci, i strašni Mongoli, i Asirci, Vavilonci, Persijanci, Turci, Sloveni. Jermeni su drevan narod, sa hiljadugodišnjom kulturom, hiljadugodišnjom istorijom, narod koji je preživeo mnogo ratova, narod-lutalica, narod koji je vekovima trpeo ugnjetavanje osvajača, narod koji je u borbi sticao slobodu i ponovo padao u ropstvo. Možda je to objašnjenje i za mongolske spljoštene noseve, plave grčke oči, asirsku tamnoću, persijske oči crne kao ugalj.
Zanimljivo da je šarenilo svetlih i tamnih lica, plavih i crnih očiju posebno prisutno u jermenskim selima, koja žive zatvoreno, patrijarhalno, tamo, gde se to šarenilo ne može objasniti skorašnjim događajima. Dubina vekova ispolirala je ogledalo u kojem se odražavaju lica savremenih Jermena.
Ali to isto može se reći i za Ruse i posebno za Jevreje. Pa jasno; ni ruska lica nisu na isti kalup, pored Rusa sa plavim i sivim očima, sa prćastim nosevima i kosom boje lana, žive „Rusaki” sa kukastim nosevima, žive „Cigani”, kako ih zovu, sa crnim južnjačkim očima, sa kosom kao katran, i odmah pored njih – lice sa mongolskim jagodicama, mongolskim kosim očima, spljoštenim nosem. A Jevreji! Tamni, crni, beloglavi, kukastih noseva, prćastih noseva, plavih očiju; lica azijska, afrička, španska, nemačka, slovenska...
Čim duža je istorija nekog naroda, tim više ima u njoj ratova, zarobljavanja, upada, lutanja,
i tim veća je raznolikost lica. Ta raznolikost odraz je vekovnih i hiljadugodišnjih noćenja pobednika u domovima pobeđenih. To je priča o bezumlju ženskih srcâ, koja su prestala da kucaju pre hiljadu godina, priča o strasti raspaljenih pijanih vojnika-pobednika, o nežnosti inostranog Romea prema jermenskoj Juliji...
(...)
(S ruskog preveo Andrij Lavrik)
32 Nikolaja II, poslednjeg ruskog cara, vladao 1894-1917. (Fusnote su prevodiočeve.)
33 Jerevan je glavni grad Jermenije koji se kao grad prvi put spominje u VI veku, ali je car Argišti I na tom mestu još 782. pre n.e. podigao tvrđavu Erebuni po kojoj je kasnije i grad dobio ime.
34 Mali fusnotski elaborat o spomenicima. Spomenik spomenut u ovom putopisu očigledno je bio jedan od najvećih na svetu. A najveći je, naravno, njujorški Kip Slobode, „Statue of liberty”, „Liberté éclairant le monde„ („Sloboda obasjava svet”, kako glasi originalni francuski naziv). Ali, da li je? Prema američkoj enciklopediji, Kip Slobode je visok preko 300 fita (preko 90 m) ali... „form sea level to the top of torch” (od nivoa mora do vrha baklje). Zaista originalan način za određivanje visine! Dovođenje čitavog sveta u zabludu – bez laži. (Jasno je da bi ovako ne samo riodežaneirovski Isus, nego čak i kalemegdanski Pobednik bio „veći” od Kipa Slobode, a „najveći” kip na svetu bio bi onaj koji bi, bez obzira na svoju visinu, bio popet na vrh Mont Everesta.) Zapravo, američki kip je visok 45,6 m i nalazi se na kamenom postolju visine 26,7 m koje je na drugom, niskom i širokom postolju zvezdastog oblika. Zaista najveći spomenik na svetu podignut je ipak u SSSR-u kod Volgograda, pre toga zvanom Staljingrad, a prvobitno – Caricin. Kip „Domovina-Majka” je visok 85 m, od čega je 52 m figura žene, a ostalo – podignut mač u njenoj ruci. Njegov glavni skulptor bio je Jevgenij Vučetič, kasnije i koautor najvišeg evropskog TV-tornja Ostankino u Moskvi. I sasvim je moguće da je ovaj Vučetič bio u srodstvu sa Paškom Vučetićem, autorom višemetarskog „Spomenika Karađorđu” koji je kratko stajao na Kalemegdanu, dok nije uništen u I sv. ratu. Tu se vraćamo na jerevanski kip koji takođe nije dugo stajao, mada su ga Jerevanci ipak oprezno čuvali još nekoliko godina nakon Gazdine smrti...
35 Međutim, kao što je negde dobro naglasio A. Zinovjev, u suštini je pogrešno tvrditi da su uspesi (a bilo ih je) Sovjetske države bili kako zahvaljujući, tako i uprkos Staljinu, i ispravno je samo konstatovati da su oni bili u njegovo vreme. Šta bi bilo da je neko drugi preko tri decenije bio gensek, o tome se može samo spekulisati, što je bespredmetno.
36 „Soso” (od „Josif”) je nadimak iz detinjstva čoveka koji je u svojoj revolucionarnoj mladosti verovatno sam sebi dao nadimak „Čelični”, da bi završio kao „Gazda”.
Vasilij Grosman je bio sovjetski pisac čije je najznačajnije delo, „Život i sudbina”, prevedeno i kod nas. Naslov ovog dela, „Dobro i vama!”, predstavlja odgovor na uobičajeni jermenski pozdrav (Želim vam) Dobro! (A. L.)
