Lira sa ramom
od drveta prostog
beše mu jedino imanje
U odori beloj
na belom mermeru trga
u mandorli svetla početka
kao zdenac nebeskog zvuka,
kao blagost mudrih kaža
kao pokret krila ababil-ptice
kao zapis na kamenu međašu
kao slika koraka na antičkom zidu
kao treperenje senki na mirnoj vodi
kao pena vetra među ruševinama
kao Drvo među drvetima
kao izmirna pred dan posvećeni
kao bistra voda proročanstva
kao zora pred vedar dan
kao san pred otvorenim okom
kao mir večitog počinka
kao večito kiseonika u zraku
kao jutarnja svežina nad jezerom
Nudio je, bezuslovno
Primasmo olako
kao kad dišemo
il tonemo u san
al uronjeni u sebe
zagledani u prašnjav put
gluvi za sve sem sopstvenog poja
ne opazismo zaneseni
da nam dah kratak postaje
a buđenja sve ređa
RAZGOVOR NA OBALI
Nagni se više,
napregni, izoštri pogled.
Sačekaj da se talasi umire, pesak dna slegne,
ali pripravan za tren jasan između dve bure.
Strpljenja... Strpljenja...
Pesak u vodi sporo se kreće.
U vrtlogu nejasnom žutom
šta da nazreš nestrpljiv...
SENKE!
Razaznaješ li grebene i
galiju rasporene utrobe
nekada što seče belu
penu pramcem zlokobnim?
Ima li tereta kakvog il orobljen beše u vremenu dugom?
Obiđi s leva! Obiđi s desna! Dublje, sve dublje pogled.
Razaznaješ li kabinu kapetana i sto
na kom još otvoren dnevnik brodski
nudi nemo povest onome ko ume da čita vremena znak?
Čitaš li minule bure, poderana jedra, slomljene katarke?
Senke ajkula gladnih što, kao psi tragači,
po otpadu slutiše brodski kurs?
Ne vidim grebene, već planine ogromne
a vrhovi im ne deru oblake već pesak.
Ne vidim brod, nego kule visoke, bele
pod temeljima kamenim teškim i crnim.
Ne vidim kabinu tamnu, sto i beležnicu,
nego salu prostranu i senke ljudi nad svitkom.
Ne vidim palubu trulu, već ložnicu svetlu
nad kojom se spušta stotine stepenica.
I krošnju drveta, što od sunca krije
ljubavnike iznenadne, pod korenom sad.
I listove gladne svetlosti u
grču nade okrenute dnu.
Jesi li siguran da je to dno?
A šta je onda ovo nad nama?
