Kreč
snega okupirao prag kuće, veštački kamen
uglačan mašinama - do juče ispružen poput
ploče pripravljene za groblje. Grmovi smetova
uobičajeno iza kuće cvetaju belinom; vreme pogodno
za zimske sanke. Odložena sahranjivanja pokojnika
na grobljima, ukrštenim znamenjima imena -
uzbuna. Drugorazredni pozornici blinkeri državne
vlasti jedva da pomaljaju nos; a kvake zamrznute,
mrtva priroda.
Grobari
dodaju cepanice u peć, trljajuć ruke,
slave lenčarenje ko uz rakiju, a ko pijući
šumski čaj. Izmeniti kvake, otvoriti vrata,
što pre, pustiti sneg da sipi i uđe u kuću,
dosta se šurovalo među zidovima i samoćom.
Intrige su uzele maha i mora im se stati na put.
Zato je provetravanje kuće neophodno.
A i
prdelo se svojski u skučenom prostoru,
odviše prepustiše odušak crevima na volju.
Nikog nisu brenovali, mešali su se i pomerali
granice - čas tamo, čas ovamo - gasna komora.
Ne treba tajiti istinu zbog opštenacionalnog
zdravlja. Imenuj ko krade fabrike, a ko motiku.
Rugobe u istoriji preživljavaju. Da se ne zaboravi
prava cena lomljenja krstova i paljenja vatre
uz spomenike.
Iz
javorove šume izleću životinje
prepuštene instinktima i nagonima,
žiške hiljadugodišnjih snova padaju
poput odstreljenih češljugara u sneg.
Kaži štogod, ako smeš. A da ti ne bude
zamereno u plemenu izbačenom iz kuće
u vrtlog susnežice. A o važnijim pitanjima,
nekom drugom prilikom; ta odveć je jasno,
glupo je trošiti reči danas u prazno
pred masom, koja nema strah od tišine.
Sačekaj
da prođe buka; bes ne drži dugo,
makar decenije bile u pitanju, a kad počnu
sakupljati čaure i čuturice, da žale što su se
na strašnom mestu probudili; pred praznim
zidinama Troje, pričaj im slobodno o onom
što ih čeka. Što istinitije umeš, a to će
ih smiriti. Parenje veprova i svinjokolj pomeni
obavezno; uživaju da slušaju vesti uz krv.
Kad sve mine mimo časti, okreni glavu,
daj im na volju, da plaču, to je jedino što im
preostaje u istoriji. Srbi uobražavaju da ih ima
more peska i da može tmuša i tma od njih
da gine godinama.
U lakom
dremežu anđeli love snove.
Nakon rukovanja sa njima prebroj prste
na ruci. Imaš posla ne zaboravi sa
varalicama čija je loza stekla slavu na
ubistvima prijatelja.
Ne,
ne kažem da im ne posvetiš pažnju.
Veri treba udovoljiti katkad, ali ne na
sopstvenu štetu. Učini to da te ne smatraju
za ludaka zaustavljenog na ulici, zatečenog
u kreveljenju samom sebi na nekom izlogu.
Osluškuj: sela i gradovi kroz koje su prošli,
odzvanjaju kao čišćenje oružja u puku.
RIBLJI MEHUR
Otkrio
sam hram riblje utrobe. Rasporen
krvav jastuk izvučen sa dna reke.
Beli riblji mehur, naduvani uzvičnik,
pleni pogled moj - kako je samo velik
u uglu masivnog hrastovog stola
spreman da svetli u raspadanju
okružen duhovima mrtvih pesnika.
Majstori
za spravljanje riblje čorbe,
ugljenisanih lica, sa čengelama vilica
pristigli su sa čakljama iz čamaca,
zavrnutih rukava do laktova,
pore na obali reke ulov. Zanatlije
se uzdaju u riblje iznutrice. Bez ribljeg mehura,
alasi ne stavljaju kotlić na vatru.
Neslavan kraj, slutio sam baš tako izgleda.
Ali, gde je tu smisao? Ta već znamo
na šta liči tajna večera. A ponavljanja
su i te kako, pakao naših duša. Čemu to?
Otimati
riblji mehur, od sudbine trenutka,
ko ume? Moji stihovi, moje nezavršene rečenice,
vapile su za takvim uzvičnikom. Moje crne misli
ponekad sladunjavije od pečenih šljiva behu
među savremenicima, ovekovečio sam ih
tragajući za merom, za oblikom, ne mareći za publiku,
postajao sam mehur, meh - šaptač,
u tišini raspadao sam se za buduće vreme.
KRUPICA SOLI
Crni
kamen životinje ližu.
Od ranog jutra zbijene oko šiljaka stene u oboru,
kao revolucionari u odsudnom zboru,
predano nastoje da uzmu sebi kakav deo.
Crna
krupica soli, doneta preko vode,
u čamcu kradom, sa rumunskih solana,
nestaje iz dana u dan. Jezik životinja je
tanji bolje od alata kojim je odbijena od stene.
Krupica
soli, se pretvara u uglačanu površinu,
nakon nekoliko dana, već, nalikuje
sapunu ispalom iz ljudskih ruku.
Jezik životinja, rastvara slanu krupicu,
ne sluteći da će uskoro biti mrtav.
Životinjama
će kako i priliči visiti kože
pod šupom, obešene kao lednici s proleća
u planini.
Kako
su samo tihe, jadne životinje?
Na zemlji će zasjati svetiljka njihove krvi.
Posle svega, moj otac će im čupati grkljane
i kačiti ih o granu sa koje izbijaju čiode
pupoljaka. Njihovi rogovi kao ručke pluga,
završiće na đubrištu.
U komadima
životinjskog mesa, neće se videti
ni trag od krupica soli. I krik će životinjski
nestati u prirodi. Cvetaće u vazduhu povremeno,
taj pupoljak ruže ponet vetrom.
Kako
je odvratna misao po kojoj moramo
biti sledbenici, nečeg što sa ponosom
slave kao ljudski život.
Uobražavati da smo bolji majstori od drugih?
