1.
Veštini pakovanja čovek se uči od prirode. Primer savršene upakovanosti
je orah. Njegovo jezgro je tako dobro zaštićeno ljuskom, da može da
preživi i duga lutanja, i vrućinu, i mraz, i buru i svakakve nepogode.
U celini gledano - zrnevlje, ti zameci novih bića, nosioci najdragocenije
genetske informacije, koji u sebi čuvaju budućnost celog roda - najpažljivije
su obavijeni. Ali su i pojedinačna stvorenja, osuđena na neumitnu smrt,
takođe zaštićena: drveće - korom, plodovi - ljuskom, životinje - kožom
i dlakom... Obavijanje je univerzalno sredstvo prirode da samu sebe
zaštiti, i to je ono što kultura preuzima od nje.
2.
Međuodnos parnih pojmova: pojava-suština, ili u grčko-latinskoj
terminologiji, fenomen-noumen, dobro je poznat filozofiji. On
razotkriva samo jedan aspekt saodnosa spoljašnjeg i unutrašnjeg, i to
upravo ispoljavanje unutrašnjosti kroz spoljašnjost. Fenomen se obično
definiše kao pojava dostupna čulnom iskustvu, kao objekat posmatranja,
za razliku od njegove suštinske osnove - noumena. Prema Hegelu, suština
se ispoljava, a pojava je suštastvena, što i čini osnovu njegove "Fenomenologije
duha", gde celokupna istorija nastupa kao fenomenološko samootkrivanje
kretanja i samospoznaje Apsolutnog Duha.
U stvarnosti zapažamo da pojava u istoj meri otkriva i skriva
svoj sadržaj. Ono što nazivamo pojavom, možemo nazvati i "zatajom",
skrivanjem. U evoluciji od nežive prema živoj prirodi, a dalje prema
materijalnoj i duhovnoj kulturi, ispoljava se sve veća nesaglasnost
između spoljašnjeg i unutrašnjeg. Tokom evolucije ne samo što tajno
postaje javnim, već i javno sve snažnije upija u sebe tajno.
Kod kamena, zemlje, peska, vode praktično i nema razlike između spoljašnjeg
i unutrašnjeg sloja. Kamen je iznutra isti takav kakav je i spolja,
kada ga izdrobimo na delove, dobićemo niz istih takvih kamenova. Drvo
već ima spoljašnji sloj, grubu, hrapavu koru, koja se razlikuje od svetlih,
vlažnih, živih vlakana. Tim pre je ta razlika vidljiva u carstvu životinja,
gde su unutrašnji organi skriveni u kožu, krzno, dlaku. Što je viši
oblik života, to je krhkija, ranjivija njegova unutrašnjost, i to je
bitniji njen spoljašnji, zaštitni sloj, za koji već nikako ne možemo
reći da "manifestuje" - pre će biti obrnuto, sakriva svoju
sadržinu.
3.
Tako se pred nama ocrtava oblast nove discipline, koja bi razmatrala
svet omotača u odnosu na ono šta skrivaju, omotavaju, štite. Tu nauku
bismo mogli nazvati tegimenologijom, od latinske reči tegimen
- pokrov, pokrivalo, odelo, oklop, omotač, ljuska, krov, streha, sklonište,
zaštita. Imenica "tegimen" obrazovana je posredstvom sufiksa
"men" (kao u reči "fenomen") od glagola "tego,
tegere" - "kriti, sakrivati, prekrivati, prikrivati, omotavati,
čuvati, štititi, zaklanjati, čuvati u tajnosti".
Fenomen i tegimen su povratni pojmovi; ono što fenomen ispoljava,
to tegimen prikriva sobom. Oči kao ogledalo duše mogu da
se smatraju fenomenom, a kao zavesa duše - tegimenom. U fenomenologiji
i tegimenologiji mnogo je zajedničkih predmeta, koji se doduše razmatraju
iz različite perspektive. Fenomenologiju zanima ispoljavanje suštine,
koja je data ovde i sada, posredstvom prozračnosti i providnosti omotača,
uz mogućnost da se iskustveno pojme stvari "kao takve", onako
kako izgledaju za nas, kako su neposredno date našim čulima ili svesti.
Tegimenologija se, opet, zanima za strukturu i funkciju omotača u njihovoj
načelnoj različitosti od onoga što sobom pokrivaju i kriju.
Ljuska je - tegimen oraha. Maska je - tegimen lica. Odelo je - tegimen
tela. Telo je tegimen onoga što zovemo dušom.
Na taj način, između "stvari za nas" i "stvari po sebi"
- kao između krajnosti Kantovog dualizma - smešta se mnoštvo slojeva,
koji se postupno međusobno skrivaju, sve do potpune nedostupnosti. Oblast
tegimenologije obuhvata upravo tu ukupnost obmana, skrivanja, izvitoperavanja,
koja razdvaja "svetinju nad svetinjama" stvari od njene "javnosti".
Što je mnogoslojnija i "uvijenija" određena stvar, utoliko
je više "tegimenalna". Tegimen čini opštu klasu objekata kao:
pokrivač, površina, ambalaža, omot, odelo, futrola, navlaka, dekoracija,
maska...
Tegimenologiju ne treba suprotstavljati fenomenologiji (u huserlovskom
smislu). Svaki sloj date pojave, ma koliko bio skriven iza drugih slojeva,
mora biti dostupan spoznaji, ne bi li bio istražen upravo u svojoj skrovitosti.
U tom smislu "tajno" mora postati "javnim", da bi
se spoznaja kretala prema onom tajnom stupnjevito, preko slojeva njegove
pojavnosti. Taj pravac spoznaje "prema" i "iza"
zadat je upravo dvostrukom feno-tego-menalnošću svake pojave,
koja ispoljava svoju prividnost. Mi se udubljujemo u
stvari, pošto izviđamo nešto iza njihove površine. Sve što je
u stanju da se ispolji, u stanju je i da se krije. Sve ono što dospeva
u polje spoznaje, ispostavlja se da "nije onakvo" kakvim se
vidi spolja. Spoznaji nije svojstvena samo intencionalnost, usmerenost
"na" predmet, već i transcendentnost, kretanje "iza"
predmeta, do njegove druge strane. Pokretač spoznaje je intuicija varljivosti
i nepotpunosti pojave, iza koje se skriva nešto različito od nje: "ni
ovo, ni ovo, ni ovo".
Tegimenologija je nauka o "niovosti", o svemu onom što se
nalazi između omotača i unutrašnjosti stvari. Tegimenologija je unutrašnji
pokretač fenomenologije, koja se kreće od jednog do drugog fenomena
upravo kroz stadijume skrivanja, pri čemu se svaki sledeći sloj "odaje"
samo utoliko, ukoliko je "izvitoperen" prethodnim.
4.
Pojam "tegimena" nije u sazvučju samo sa "fenomenom"
kao centralnim pojmom fenomenologije, već i sa pojmom "traga"
i "tajne", kao centralnim za dekonstrukciju i mistologiju.
Tegimenologija se razlikuje od svih ovih disciplina jer ona ima posla
i sa omotačem i sa onim što on sakriva, i što je osnovno - sa samim
načinima razdvajanja - nepoklapanja javnog i tajnog, spoljašnjeg
i unutrašnjeg.
Dok fenomenologija odnos pojave i suštine smatra prozračnim, dekonstrukcija,
naprotiv, odriče samu dvojnost pojave i suštine ili označujućeg i označenog,
smatrajući da "iza" ili "unutar" nema ničega, osim
uslovno-znakovne konstrukcije, koja stvara iluziju "dekoracije"
i "jezgra". Pred nama je samo površina prekrivena tragovima,
koja ništa ne pokriva niti skriva. Znaci upućuju jedni na druge, a ne
na tobožnje označeno. Pojave ne predstavljaju ništa drugo osim same
sebe.
Tegimenologija, za razliku od dekonstrukcije, ima impuls poniranja u
dubinu, postupnog skidanja sloja po sloj pojave, da bi se ogolio drugi,
skriveni sloj. Sama priroda omotača podrazumeva ono što se
skriva, ali bez neposrednog otkrivanja u činu slivanja i ekstaze,
koji pretpostavlja mistologija - učenje o tajnama i tajanstvima. Tegimenologija
se razlikuje od mistologije jer ona ne istražuje tajne same po sebi
i ne predviđa mogućnost njihovog potpunog otkrivanja. Ona polazi od
mogućnosti njihovog skrivanja i istražuje forme, oblike, nabore njihovih
omotača.
Mada je mistologija, kao nauka o tajnama, suprotna fenomenologiji, kao
nauci o pojavama, obe polaze od mogućeg poistovećivanja javnog i
tajnog, potpunog razotkrivanja jednog putem drugog. Tegimenologija,
pak, postulira upravo suverenost njihovog nepoklapanja - a zato i nužnost
kretanja u dubinu, to jest pronicanja koje ponavlja sve korake skrivanja,
"sledeći" ga ali ne "sustižući".
5.
Predmet interesovanja tegimenologije je čovek, kao "najskrovitije"
biće. Čovek se ne ograničava omotačem koji mu je dala priroda, već gradi
mnogoslojni sistem "omotača koji se međusobno prekrivaju",
koji zovemo civilizacijom. Tu spada omotač prvog stepena - odeća; zatim
slede veštačke sredine - staništa, naselja, sela, gradovi...
Ako je čovek već razradio takav sistem višestrukih omotača za sebe,
znači, on i ima nešto da krije. Ređanje pokrivala svedoči o produbljivanju
slojeva koji su njima skriveni. Što je omotač raskošniji, mnogoslojniji
i mnogoznačniji, to je i tajna dublja.
Eto zašto najviše odeće ima služitelj "svetinje nad svetinjama",
sveštenoslužitelj. Dok se vrše svete tajne i sveštenoradnje, on je pokriven
slojevitom odeždom, gde svaki sloj poseduje svoju simboliku skrivanja
- otkrivanja. U pravoslavnoj crkvi sveštenik nadeva na sebe, iznad obične
mirjanske odeće (rublja, košulje, pantalona): stihar, epitrahilj i felon.
U svojstvu odlikovanja sveštenoslužitelj ima pravo da nosi nadbedrenik,
kamilavku, žezal. A episkop nosi stihar, rizu, mantiju, žezal, sakos,
homofor, mitru.
Ova tradicija višeslojnog oblačenja vodi poreklo od starozavetne religije
i povezana je sa ustrojstvom "šatora od sastanka", gde se
čuvao Zavetni kovčeg sa tablicama zaveta. "S ovijem neka ulazi
Aron u svetinju: s juncem za žrtvu radi grijeha i s ovnom za žrtvu paljenicu.
Svetu košulju lanenu neka obuče, i gaće lanene neka su na tijelu njegovu,
i neka se opaše pojasom lanenijem i kapu lanenu neka metne na glavu;
to su haljine svete, i neka opere tijelo svoje vodom, pa onda neka ih
obuče" (Treća knjiga Mojsijeva, 16:3-4).
Razmatrajući mnogoslojnost ljudske odeće, možemo ovako da formulišemo
osnovno pravilo tegimenalnosti:
Nema ničeg javnog što ne bi čuvalo neku tajnu. Ako postoji nešto
javno, postoji i nešto tajno. Ako postoji pokrivač, postoji i ono što
je skriveno. Ako postoji telo, onda postoji i duša.
6.
Mnogoslojnost odeće koja pokriva telo navodi nas na pomisao da i samo
telo predstavlja vrstu odežde, ispod koje se krije nešto drugo, što
nazivamo dušom.
Mi nemamo ni reči ni predstava za označavanje supstance duše, pošto
teško da je i možemo predmetno predstaviti. Dušu, stoga, određujemo
tegimenalno - kao poslednji stepen skrivenosti, kao ono
što leži ispod svega i što nikada neće biti moguće ispoljiti, videti
i dodirnuti, upravo sa svoje skrovitosti. Duša je nešto "najupakovanije"
od svega, u odnosu na telo koje predstavlja odeću ili ambalažu.
Postoji odnos između postojanja duše i nošenja odeće. Naime, odeća ponavlja
u odnosu na telo ono, što telo predstavlja spram duše. Da se telo ne
oseća kao omotač nečega, ne bi mu bio potreban omotač u vidu odeće,
to jest drugoga tela. Životinje su možda zato lišene osećanja stida
i potrebe da se odevaju, jer nemaju predstavu o telu kao spoljašnjem,
"omotnom".
To, što samo telo deluje kao odeća, omogućava mu da se zaodeva i dalje,
dajući zamah civilizaciji kao ukupnosti pokrivala, što niču na telu
čovečanstva. Ali moguće je i obrnuto tumačenje: upravo je upakovanost
čoveka u pakovanje civilizacije ono što nas primorava da misleno tragamo
za sadržinom, za onim što se skriva za tim pokrovima, da tražimo ono
"poslednje što je odenuto" ili ono što je u "večnom odevanju",
a što nazivamo dušom.
7.
Čovek ima mnogo različitih definicija: homo sapiens, homo faber, homo
politicus, homo ludens - čovek misleći, društveni, koji se igra, koji
pravi oruđa za rad. Možemo tu dodati i odrednicu homo tegens
- čovek koji sve prepokriva, koji prebacuje pokrivače preko svega, pa
i preko samog sebe.
Prvi tegimenalni akt koji je odvojio čoveka od njegovog prirodno-natprirodnog
postojanja u Raju, bilo je njegovo nadevanje "haljina od kože",
što neretko podrazumeva ljudsku plot, nadevenu na dušu, kao znak potvrđivanja
grešnosti i izgnanstva u tuđi svet.1
Izgleda da nije slučajno ni to što je prvi grad - "haljine od kamena"
- sagradio Kain, prvenac prvorodnog greha, koji je sa svoje strane izvršio
prvi greh čovekoubistva i bratoubistva ("i sazida grad").
Greh je razdvojio čoveka od svetske tvorevine, izazivajući lančanu reakciju
skrivanja i odevanja, počevši od kože, zaključno sa gradom i državom.
Čim se u čoveku javi osećaj nagosti i pokrivenosti, svest o razlici
sadržine i omotača, taj odnos počinje da se umnožava i uspostavlja na
novim nivoima. Ta skoro manijačka ljudska strast da se sve sklanja u
omot, stavlja u futrolu - univerzalna belikovština (prema prezimenu
Čehovljevog junaka) - postala je i motiv savremene umetnosti. Umetnik
Hristo2, koji se bavi pakovanjem
čitavih zgrada u tkaninu, metalnu foliju, polietilen - uspešno imituje
to beskrajno umnožavanje slojeva odeće, posvemašnu odevenost i podložnost
odevanju, koja odlikuje kulturu kao takvu - tačnije čoveka kao odeveno
biće (prvobitno odevenog u svoje telo, a potom i u sve ostalo). Hristo
se proslavio time što je 1985. godine upakovao u tkaninu bež boje pariski
most Pont Nef, a 1995. godine pokrio srebrnkastom metalnom folijom berlinski
Rajhstag. Oblačio je i zgrade u Bernu, Čikagu, Spoletu. Njegova umetnost
ima posla s ekstremnim izrazom homo tegensa - sa svim onim potonjim
omotačima koji su tokom hiljada godina civilizacije nalegli na "kožne
haljine" prvog Adamovog pokrivala.
8.
Martin Hajdeger stavlja u osnovu metafizike pitanje: "Zašto postojanje
a ne ništavilo?" Zašto uopšte nešto jeste, mada bi moglo i da nije?
U osnovi tegimenologije leži sledeće pitanje: Zašto ne potpuno, već
samo polovično postojanje? Zašto svaki bitak postoji delom za sebe a
delom za druge, razdvojen na ono spoljašnje i unutrašnje? Unutrašnje
ne može spoznati niko osim nas samih, dok je spoljašnje svima, osim
nas samih, dato da znaju. Zašto sve postojeće postoji drugačije za druge
negoli za sebe? Zašto oklop a ne golotinja? Zašto tajna a ne potpuno
ispoljavanje? Zašto ispoljavanje a ne potpuna tajna?
Čemu semenci kora ili koštica? Zašto jajetu treba ljuska? Zašto je ostriga
u školjki? Zašto je duši potrebno telo? Ako je ljudska duša zatočena
u telo zbog svog prvorodnog greha, šta je zgrešila semenka ili jaje?
A možda nam svi ti omotači nisu dati za kaznu, nego kao blagodet - da
nas oblože, zaštite, uljuljkaju?
Na ova pitanja mogu se davati metafizički, mistični, teološki odgovori...
Odgovor tegimenologije se sastoji u tome, da uvijenost i obloženost
postojanja čine njegovo neotuđivo svojstvo. Možemo se prepustiti tom
pitanju, ali ne možemo ponuditi odgovor na njega. Ono što je uvijeno
ne možemo ispraviti do kraja. Možemo da okrenemo na naličje morsku ili
ušnu školjku - ali tada uništavamo ono unutar njih.
Ima, doduše, i takvih omotača, koji se lako odvajaju od onoga što prekrivaju,
koji dopuštaju, i čak sami podstiču da se zaviri pod njih, pošto su
i stvoreni da bi se odvojili. Zasnivanje nove discipline celishodno
je započeti upravo od izučavanja ovih odvojivih omotača, koje zovemo
pakovanjem.
9.
Razlikujemo tri tipa omotača:
1) Prirodni, koje srećemo u prirodi. Takva je ljuska oraha, kora drveta,
oklop školjke, koža i lobanja sisara.
2) Veštački, koje čovek pravi sam za sebe. Odelo, kuća, selo, grad i
druga veštački prekrivena obitavališta. Tu spadaju i saobraćajna sredstva
- vagon, kabina, auto, avion; pokrov pokojnika, mrtvački sanduk, grob.
3) Veštački, koje čovek pravi za predmete iz svoje sekundarne materijalne
sredine. Tu se srećemo sa velikim obiljem raznovrsnih navlaka, koje
odgovaraju obliku, konzistenciji, funkciji predmeta: futrola, koverat,
omot, flaša, kutija i dr.
Pojam pakovanje odnosi se upravo na tu poslednju, treću kategorija
pokrivača. Dakako, reč "pakovati" može da se upotrebi i metaforički:
priroda pakuje jezgra u ljusku, čovek se upakuje u kaput i cipele i
sl. Ali pravo značenje pakovanja jeste - pokrivač
a) koji je načinio čovek a ne priroda
b) koji nije načinjen za sebe već za nežive predmete.
Pakovanje ima svoju mističnu stranu, kao umetnost skrivanja stvari,
pridavanja čak i najobičnijim predmetima one skrovitosti koju ima duša.
10.
Ako pakovanje posmatramo iz ugla tipologije oblika, ono ne pripada ni
unutrašnjoj ni spoljašnjoj formi predmeta, pa čak ne ni njegovoj površini.
Pod unutrašnjom formom obično podrazumevamo strukturu, ejdos, način
organizacije datog predmeta, a pod spoljašnjom formom - vanjsku manifestaciju,
uslovljenu određenom sadržinom, suštinom. Na primer, "parlament
je forma demokratske državnosti", "zadruga je oblik kolektivne
svojine" i sl. U svakodnevnom jeziku pod formom razumemo oblik
površine - spoljašnji izgled, figuru, konture predmeta, na primer, "kukast
nos", "paperjast oblak" i sl. Ali pakovanje nije jednako
ni sa jednim od pomenutih oblika. Pakovanje nema unutarnju suštinu
svog spoljašnjeg izraza, svog prisustva u prostoru, gde postaje
predmet opažanja. Pakovanje je forma koja ne samo što je odvojena
od svoje sadržine, već joj je spolja pridodata, na određeno vreme,
budući podložna odvajanju i skidanju; ne spoljašnji pokazivač
već spoljašnji pokrivač, u cilju skrivanja nečega.
Pakovanje je takva forma koja ima sadržano, a ne sadržinu. Sam
termin "sadržano" ukazuje na ono što može (ali ne mora) da
se sadrži u datom omotu-pokrivaču, ono što privremeno i uslovno prebiva
u njemu, za razliku od stalne i suštinske sadržine, koji ima svoju izražajnu
formu. Pakovanje je površina drugog reda, dopunska i odvojiva ambalaža,
koja štiti predmet od spoljašnjih uticaja - ili sredinu od delovanja
samog predmeta. Tako shvaćena ambalaža ne izražava već sadržava, čuva,
gradeći, s ciljem predohrane, sistem granica i prepreka.
Ambalaža je žrtvena materija, koja služi samo kao omot drugog predmeta.
Ali postoje i takva kulturna kretanja koja ambalaži pridaju posebnu
vrednost, štaviše, razmatraju celokupnu kulturu kao sled različitih
pakovanja, koja ne znaju za konačnu sadržinu. Postmodernizam je samosvest
kulture kao beskrajne serije takvih šupljih ambalaža, postavljenih jedna
u drugu. Postmodernizam je pak-kultura (pack-culture) koja uopšte ne
priznaje sadržinu, već samo ono što je sadržano - tačnije, privremeni
i uslovni odnos između omota i onog što je sadržano, a ne između
forme i sadržine.
Uopšte uzev, ono "pak" je prefiks, koji možemo dodavati mnogim
pojmovima. Postoje pak-stilovi, pak-žanrovi, pak-individue, pak-metodologije.
Na primer, pak-stil - to je pakovanje teme u mnoštvo raznih pristupa
i interpretacija, lišenih konceptualnog središta, koje ne možemo svesti
na jednu ideju. I ovaj članak demonstrira pak-stil u pristupu
pak-predmetu: ima sadržano, sadržaj, ali nema sadržinu.
11.
Jedan od osnovnih zadataka tegimenologije jeste klasifikacija pokrivača
po tipu njihovog odnosa prema onom "skrivenom". Omotač živih
bića - kako onaj prirodni ("koža"), tako i onaj veštački ("odeća")
- vrši istovremeno dve praktične funkcije: "ne pušta unutra"
i "ne pušta napolje", odnosno pušta ali selektivno, gradeći
sistem prepreka između jezgra i okoline. I koža i odeća štite telo od
deformišućih spoljašnjih uticaja - ali istovremeno štite i prostor kulture
od telesnih sokova, od gole prirode. U ambalaži za materijalne predmete
ove funkcije "zaštite od unutrašnjeg" i "zaštite od spoljašnjeg"
su odvojene.
U nastavku ćemo izdvojiti osam osnovnih funkcija pakovanja - četiri
predmetna i četiri znakovna. Razume se, ovaj pokušaj klasifikacije dalek
je od potpunosti i ne uzima u obzir da se razne funkcije mogu kombinovati
u konkretnim predmetima i okolnostima.
1. Hermetičnost
Niz pakovanja služi za to da štiti predmet od uticaja spoljašnje sredine:
to je funkcija izolacije, hermetizacije. Takvu izolaciju zahtevaju krhki,
meki, lomljivi predmeti - koje treba zaštititi od udara, pritiska i
drugih deformišućih uticaja. Navlaka, poklopac, omot, korice, kutija,
futrola.
2. Kompresija
Niz pakovanja služi za davanje oblika tečnim ili rastresitim materijama
ili malogabaritnim predmetima, za sprečavanje njihovog razlivanja, haotičnog
rasejavanja, mešanja i zagađivanja sredine. Ova pakovanja "sažimaju"
svoj sadržaj, ograničavaju njegovo rasprostiranje, prodiranje napolje.
Džak, vreća, zavežljaj, posuda, paket, paklo, fišek, tabakera, jastučnica.
Navedeni funkcionalni tipovi razlikuju se i po tome da li služe kao
prepreka za spoljašnju sredinu ili za zadržavanje prodora unutrašnje
sredine. Za niz pakovanja podjednako su važne obe ove funkcije. Tu spadaju
dva sledeća tipa:
3. Konzervacija
Sveži, brzo kvarljivi proizvodi organskog porekla, koje treba smestiti
u neprobojno pakovanje, da se ne prospu ili ne isteku napolje, uz istovremeno
predupređivanje prodora vazduha u njih, sprečavanje oksidisanja, trulenja,
plesni i drugih oblika kvarenja. Bure, konzerva, flaša.
4. Transportovanje
Predmeti namenjeni prenosu ili prevozu zahtevaju i sažimne i zaštitne
omotače, koji bi ih zadržali na jednom mestu i istovremeno sačuvali
od udara, prljavštine, oštećenja. Kontejner, kofer, torba, ranac, korpa,
fioka, paket, bala, mreža, zembilj.
Funkcija transportnih pakovanja je još i da slože mnoštvo stvari, sažimanjem
njihove zapremine. Tu deluje princip koncentracije, selekcije, odstranjivanja
slučajnog i drugorazrednog. Transport zahteva potrošnju energije, goriva,
te se masa u prevozu mora smanjiti u odnosu na njenu rinfuznu formu
čuvanja na jednom mestu (kod kuće, u skladištu). Kofer, kao prenosni
orman, mnogostruko je manji od običnog, "stacioniranog" ormana.
Transport je svojevrsno sabijanje, test minimalističkog, asketskog načina
postojanja stvari.
Treba reći da su pakovanja 3. i 4. tipa namenjena tranzitu, u vremenu
i prostoru - kvarljivi proizvodi u brzom premeštanju. Čvrst omotač je
neophodan predmetima otrgnutim iz svoje stalne sredine.
Do sada je bilo reči o fizičkim funkcijama omotača - a oni mogu imati
i znakovne funkcije, među kojima su najvažnije, i jedna drugoj suprotstavljene,
sakrivanje i ukrašavanje (tajna i dekor).
5. Sekretivnost
Namena ovog pakovanja je čuvanje tajne, sakrivanje predmeta od pogleda,
čitanja, ispoljavanja. Kao takva sekretivna oblanda služi koverat, paket,
pečat, kalup, sef. Pakovanje je ovde sredstvo konspiracije i šifriranja.
6. Dekorativnost
Namena pakovanja je da se privuče pažnja na predmet, da se predstavi
primamljivijim nego što zapravo jeste, da mu se da na izražajnosti.
Takva dekorativna funkcija, koja se često koristi i u reklami, sa komercijalnim
ciljem, zastupljena je u ukrasima, robnoj marki, firmiranoj ambalaži.
7. Sakralnost
Ovaj omotač služi kao zavesa, znakovna pregrada između ovog i onog sveta,
između svetog i profanog, i zato ima vrednost po sebi. Za prototip svetih
omotača možemo smatrati kovčeg u kome su se čuvale Zavetne tablice,
koje je Bog dao Mojsiju; sam kovčeg se nalazio iza zavese, koja je odvajala
"svetinju nad svetinjama" od ostalog dela hrama. U pravoslavnoj
crkvi se preosveštani darovi - hleb i vino - drže u posebno osveštanom
sasudu - darohranilici (sa kovčežićem za darove) koja se pravi u obliku
malog hrama. Za vreme euharistije vino i voda se preobražavaju u Svetom
putiru, koji simbolizuje čašu iz koje je Hristos pričestio svoje apostole
na Tajnoj večeri. Tu je i drugi sveti sasud - diskos, na koji se stavlja
liturgijski hleb, zvani "agnec"; diskos simbolično predstavlja
vitlejemske jasle mladenca Isusa, a takođe i grobnicu u koju je položeno
njegovo telo. Diskos i putir se prekrivaju posebnim pokrivalima, od
kojih se manji nazivaju prekrivačima a veliki "vazduhom".
Za razliku od sekretivnih pokrivala, koja sama nemaju nikakvu vrednost,
sakralna pokrivala imaju sopstvenu vrednost i simboličko značenje, mada
ne u meri onoga što sadrže i prikrivaju.
8. Memorijalnost i reprezentativnost
U svom svetovnom vidu sakralna funkcija se manifestuje u spremištima
gde se čuvaju posebno dragocene uspomene i predmeti, relikvije, pokloni
- riznica, škrinja, medaljon. Ovi omotači preuzimaju na sebe vrednost
i svetost onoga što čuvaju, i zato se često prave od dragocenih metala
i retkih vrsta drveta, pokrivenih dragim kamenjem i ornamentima. Još
jedan vid profanacije sakralnog prekrivača predstavljaju svečani omoti
za poklone, sa ciljem da privuku pažnju, izazovu prijatno nestrpljenje
i zadivljenost. Ova funkcija je bliska dekorativnoj, mada se ne može
svesti na nju. Ukrasno pakovanje povezano je sa intencijom očekivanja
i neočekivanosti. Poklon mora biti lepo upakovan, jer on pripada drugom
svetu, i njegov praznični prelazak u ovaj svet, procedura uručivanja,
praćen je osećanjem nalik svečanom podizanju zavese. Po svom rangu,
("neprocenjivost") poklon se razlikuje od korisnih, funkcionalnih
predmeta u domaćinstvu - to je mirjanska žrtva, položena na oltar poštovanja
i ljubavi prema slavljeniku. Otuda i značaj ambalaže, koja odvaja tu
neovdašnju stvar od svakodnevnog, banalnog sveta pokućstva i roba.
To bi bila najuopštenija, uvodna skica tipologije veštačkih omotača.
Dok se njihova praktična funkcija sastoji u tome da čuvaju predmete
od fizičkih uticaja, sakralna funkcija ih čuva u metafizičkom smislu,
štiti ih od neposvećenih očiju i ruku, ističe njihovu skrovitost i podvlači
radosni efekat njihovog napuštanja tame i izlaska na svetlo dana.
12.
Tegimenologija ne samo što izučava različite vidove i funkcije omotača,
filtera, prekrivača, već uspostavlja i njihovu estetsku, etičku, socijalnu
vrednost. Svet ne može da postoji bez omotača: apsolutna prozračnost
i bespokrovnost svojstvene su samo vakuumu.
Koji je optimalan broj omotača za ovaj ili onaj objekat ili situaciju?
Kako uskladiti zaštitna i propusna svojstva omotača, da bi taj bez prisile
štitio svoj sadržaj? Koje taktike skrivanja i razotkrivanja su prihvaćene
u datom društvu? Kako uspostaviti zaštitno-propusne sisteme na nivou
individualnog ponašanja odnosno profesionalne komunikacije? To su neka
pitanja praktične primene tegimenologije kao nauke i umetnosti. Tegimenologija
ne proučava samo razne socijalne i nacionalne oblike pokrivanja, već
i njihovu disfunkciju i patologiju, kao što je socijalna degeneracija
i fizička ekspanzija omotača, koji pritiska i deformiše ono što bi trebalo
da čuva i obavija (tegimenopatija).
Uopšteno govoreći, može se pretpostaviti da je funkcionalna debljina
omotača određena merom otuđenosti i neslivenosti "unutrašnjosti"
sa "okolinom". Pri tome su estetički poželjniji višeslojni
omotači, čiji slojevi se razlikuju po propusnom i zaštitnom kapacitetu
(grubo govoreći, batistana košulja i dolama privlačniji su od debelog
gunja, ali ga ne mogu zameniti u surovoj klimi).
13.
Problematika pakovanja - futrole i futrolikost - važna je za Rusiju,
gde se istorijski nisu dovoljno oformila sredstva zaštite čoveka od
surove, i prirodne i socijalne, klime kao i od neizmernog prostranstva.
Štaviše, stvoren je stav osuđivanja svakojakih tegimena - navlaka i
pokrivača. Suprotstavlja im se bezglava smelost, koja ne trpi nikakve
pripitomljujuće slojeve, "kompresije", i razuzdanost koja
ne trpi nikakve zaštitne obloge, "izolacije" (isp. funkcionalni
tip 1 i 2). Smelost iznutra i razuzdanost spolja zajedničkim naporima
podrivaju skrovitost svih pokrova.
Ruskim arhetipom postao jer Čehovljev pojam "čoveka u futroli"
kao opasnog malograđanina, koji guši svoju i tuđu slobodu. "Bio
je poznat po tome što je uvek, čak i pri veoma lepom vremenu, izlazio
u kaljačama i s kišobranom i neizostavno u toplom vatiranom kaputu.
I kišobran mu je bio u navlaci, i sat u navlaci od sivog
pliša, a kada je vadio perorez da bi zarezao olovku, i on je bio u navlačici;
i lice mu je, čini se, isto bilo u navlaci, pošto ga je sve vreme
krio iza podignutog okovratnika. Nosio je tamne naočari, potkošulju,
uši je zapušavao vatom, i kada bi sedao u kočije, zapovedao je da se
podigne krov. Rečju, kod ovog čoveka se opažala stalna i nesavladiva
težnja da se okruži omotačima, da stvori sebi, tako reći, futrolu, koja
bi ga odvojila, zaštitila od spoljašnjih uticaja. Stvarnost ga je nervirala,
plašila, držala u stalnoj nervozi... (istakao M. E.)3
Osnovna uzrečica Belikova bila je isto tako navlakolika: "Samo
da nešto ne iskrsne". On se plaši svega što narušava granice forme,
pristojnosti, poretka, ceremonije, dobrog vaspitanja, dobronamernosti
i, naravno, ima reputaciju reakcionara. Ali kod čitaoca bez predubeđenja,
Belikov izaziva pre simpatije nego netrpeljivost, jer život u Rusiji,
a pogotovo u provinciji, zaista drži čoveka u stalnoj nervozi i zaista
je pun takvih "spoljašnjih uticaja", protivu kojih je nužna
i te kako debela navlaka. Simptomatično je da je Čehov "pod pritiskom
okolnosti", bez zadnje misli primenio na sebe taj lik: "Novembarski
vetrovi besno duvaju, zvižde, kidaju krovove. Spavam u kapici i papučama,
pod dva jorgana, sa zatvorenim prozorskim kapcima - pravi sam čovek
u futroli" (Pismo M. P. Čehovoj, 19. novembra 1899.). Mera civilizacije
- to i jeste "navlakolikost", mnoštvo jedna na drugu naleglih
navlaka; ako pak one nedostaju u civilizovanom društvu, u komfornoj
sredini gradske i kućevne komocije sa svojom razvijenom etikecijom,
onda čovek mora sam da navlači na sebe dodatnu debelu navlaku, da se
umotava u medveđe krzno i da se zavlači u medveđi brlog. U Rusiji se,
naime, pre može jadikovati zbog manjka navlaka i drugih civilizacijskih
pokrivača i "filtera", koji bi selektivno propuštali "spoljašnje
uticaje" i koji bi sprečili da čovek ogrezne u prljavštinu trica
i kučina.
Na kraju priče Cehov-Anticehlov navodi čitaoca na zaključak da je navlakolikost
pravo mrtvilo, i da je najbolja futrola - grob, u kome se Belikov najzad
smirio ("kao da se radovao što je napokon položen u futrolu, iz
koje više nikada neće izaci").
Ali, istorija poznaje i drugačija svedocanstva - setimo se, na primer,
1920-ih i 1930-ih godina, situacije Platonovljevog "Iskopa",
gde ljudi, do krajnjih granica ogoljeni, odvojeni od svih svojih socijalnih,
pravnih, građanskih, moralnih, pa i fizičkih navlaka, žude za poslednjim
skloništem, u mrtvačkom sanduku, koji i bukvalno postaje njihovo stanište,
"drvena haljina" (ona što je najbliže telu).
Kolektivizacija u selu, komunalni stanovi u gradu, nacionalizacija imovine,
kolektivizam ideologije i morala, komunizacija politike, nauke, svakodnevice,
celokupnog postojanja i saznanja - sve je to, činilo se, vodilo ka idealu
društva bez navlaka. Brisale su se međe poseda, rušile barijere, zidovi,
cepali se zastori s prijateljstva, ljubavi, privatnog života, kamernih
interesa... Stvarala se sredina totalne prozračnosti i jednakosti. Ali,
do te mere samorazotkriveno društvo, koje je zbacilo sa sebe sve pokrove,
i ogolilo se do same duše, ne samo da se ne spasava od mrtvila, već
postaje izvorno mrtvo, tj. već od prvog dana rođenja utire sebi put
ka poslednjoj futroli, do koje Belikov, kao i svi civilizovani ljudi,
prolazi kroz smenu regularnih obličja-omotaca, od pelena, preko potkošulje,
kišobrana, kragne, a onda, kada dođe red, i mrtvačkog sanduka.
Platonov prikazuje društvo koje je razorilo sve futrole, kao društvo
najtešnjih i najmučnijih futrola. "Raskulačeno" selo, seljaci
istreseni iz svoje nošnje, iz svih navlaka privatne svojine, traže poslednje
utočište u grobu. "...Mužik je ležao u pustom kovčegu i pri svakom
šumu je zatvarao oči kao da je skončao". "Iskop" se završava
scenom kopanja "specijalne grobnice" za devojčicu Nastju -
jedinu ljubav, nadu i veru za sve podruštvljene kopače: pred njenim
detinjstvom stajala je budućnost. "Grobno mesto Čiklin je izdubio
u večnom kamenu, i pripremio je još i posebnu, u vidu poklopca, granitnu
ploču..." Kao što vidimo, antinavlakolikost se u Rusiji izvrgnula
u sveprisustvo mrtvačkih sanduka - odnosno, ukidanjem i te poslednje
navlake, u sahranjivanje u zajedničku grobnicu.
O tome koliko su "antifutrolna" raspoloženja snažna u genotipu
ruske kulture, može da posvedoči Marina Cvetajeva. U poemi "Pacolovac"
(gl. 5. "U većnici") Cvetajeva nalazi sledeće reci za svoj
alter ego, svirača, oslobodioca grada, kome gradske vlasti, kao rugajući
se, nude za nagradu futrolu za flautu:
Svirač
čuvaran nigda nije.
Ne čuva u futroli
Predmet što voli.
Mrzitelj
navlaka
(smeta mu svaka)
On je nag i čist.
Lepoti
čemu štit?
Nek se grdoba krije.
On se raduje
oklope kada zbacuje.
Prozukao
je instrument lepi?
Do srži ga rascepi!
Ne uši
već sluh naš zacelo
primiće sudnji zvuk,
kad će da zbaci duh
poslednju navlaku: telo.
I biće
šta bude -
nisu nam nužne trube.
U instrumentu
je tama:
Zvuk se krije u nama!
U grudima
je, čuj,
Smešten najlepši bruj!
Slavuj
da čuva glas?
(Tri kapi da bude jači?)
Navlaku zafrljači!
Il neka krasi vas!
U formuli
umetničke slobode koju nudi Cvetajeva - umetnik kao "protivnik
navlaka" - dat je opši imenitelj svih antifutrolnih raspoloženja
ruske kulture: od "razgolitimo se i pokažimo se" mrtvaca u
"Bobcu" Dostojevskog do Lenjinovog jarosnog skidanja svih
i svakakvih maski; od meke antićiftinske tuge Čehova do gnostičkih vizija
pobunjenih duša, koje zbacuju sa sebe svoja upokojena telesa. Celokupna
ruska kultura bila je zaokupljena revolucionarno-apokaliptičnim, antiburžoaskim
i antikulturnim kompleksom bušenja futrola, rastakanja omotača, trganja
maski, ogoljavanja i obnaživanja, odbacivanja navlaka...
Ali, ako navlakolikost Belikova i može da služi kao nekakav simptom,
onda je to simptom nestašice futrola u Rusiji, izvesnog manjka
civilizovanih, poroznih, tanano filtrirajućih nacina odvajanja sebe
od sredine. Rusija je do te mere otvorena, raskriljena zemlja, s opojnim
beskrajem kud god pogledaš - da je biti "čovek u futroli"
jedini način preživljavanja i samoočuvanja u njoj. Za Rusiju je karakteristično
ogrubljivanje pokrivača uz smanjivanje njihovog broja - to je ono što
bismo mogli nazvati tegimenalnom redukcijom. Sirova prirodnost,
duševnost, otvorenost, stihijnost, emocionalnost, neposrednost, to je
ono što zapadnjaci prvo opažaju kod Rusa, kao kontrast svojoj "zatvorenosti",
i što, uza svu svoju privlačnost, ne vodi suspendovanju već ucvršcivanju
socijalnih omotača i filtera. U "prirodnom" društvu, koje
je izloženo svim stihijama, uključujući i telesne sokove i duševne izlive,
civilizacijske pregrade postaju rigorozne, krute, pretvaraju se u sistem
birokratskih prepreka, administrativnih zabrana, socijalnih i partijskih
kasta, a u krajnjem slučaju - u bodljikavu žicu specijalnih zona i koncentracionih
logora. A onda - "samo da nešto ne iskrsne" - cela država
postaje jedna jedina čelična futrola.
(S
ruskog prevela Draginja Ramadanski)
1
"I načini Gospod Bog Adamu i ženi njegovoj haljine od kože, i obuče
ih u njih" (Prva knjiga Mojsijeva, 3:21). Jedno od najpodrobnijih
izučavanja ovoga teksta pripada grčkom bogoslovu Panajotisu Nelasu:
"Kožanwe rizw", časopis Čelovek, M., 2000, br. 5. ss. 99-111.
(Glava iz knjige "Oboženie vo Hriste", St. Vladimir Seminary
Press. Crestwood, N.Y., 1987).
2 Hristo Javašev, rođ. 1935, bugarski
skulptor i slikar.
3 Moguće da je negativna slika futrole
kod Čehova paronimijski apsorbovala slično zvučanje prezimena pisca
(Čehov - Čehol). Setimo se negativnog odnosa Čehova prema svom trgovačkom
poreklu, nasleđu i vaspitanju - "kap po kap cedim iz sebe roba".
Slika futrole možda ovaploćuje metaforički obračun pisca sa svojim prezimenom
(koje je on namerno izvitoperio u ranom, šaljivom pseudonimu "Čehonte").
Ako verujemo Velimiru Hlebnjikovu, zvuk "če" upravo izražava
ideju omotača: "Če je šuplja zapremina, čija je praznina ispunjena
tuđim telom. Otuda kriva koja obilazi oko prepreke". "Če je
prazno telo koje zapremini drugog tela zamenjuje omotač". "Če
je omotač. Površina, iznutra prazna, koja obrgljuje drugu zapreminu".
Hlebnjikov navodi niz reči kao primer: "čehol", "čerep",
"čerepaha", "čara", "čulok", "čobotw",
"čereviki" (N. Percova. Slovarv neologizmov Velimira Hlebnikova.
Wiener Slawistischer Almanach. Sonderband 40, Wien-Moskau, 1995, s.
523). Moguće da u taj fonetičko-semanticki niz spadaju i reči: "če[u]",
"čerpat", "čerpak", "čelnok", "čemodan",
"čučelo", "čelo", kao spremište i pokrivalo mozga,
i "čelovek", kao spremište i čuvar osnovnih tajni, odnosno
upravo kao homo tegens.
