Imala
sam veoma dobru porodicu
Moj deda se zvao Andrej, a baba Bora. Tata se zvao
Mikulaš, a mama Marija. Meni su dali ime Ilona, zato što je ono tada bilo u modi.
Iste godine kad sam se ja rodila, u našem naselju se rodilo pet devojčica, a tri
su se zvale Ilona.
Otac nije umeo da čita. Baba ga je, doduše, dala u školu,
zato što je deda kao mali bio grofov sluga. Tek što je tata došao u prvi razred,
morao je da nauči napamet pesmicu. Na mađarskom, zato što su tada u Slovačkoj
bile mađarske škole. Pesmicu nije naučio i tako ga je učitelj savio preko kolena
i istukao štapom od trske. Tata je pobegao iz škole i nikada se više tamo nije
vratio.
Tata je bio izuzetan muzičar. Svirao je prvo violinu, znao je da svira
violu, bas, cimbal. Od svoje četrnaeste je sa dedom svirao u orkestru.
Bilo
nas je desetoro dece. Najstariji Joška se rodio u Rusiji, umro je kada mu je bilo
sedamnaest. Đulka je umro sa sedam meseci. Pa onda sam se rodila ja, Maruša, Tono,
Hanjuša, Adamek i Vilma. Sa nama su odrastale još i dve tatine kćerke iz prvog
braka, Ema i Marga.
Kada sam se rodila mama se uplašila od toga koliko sam
crna. Mislila je da je to prljavština, uzela je ceđ i trljala mi obraščiće dok
ih, kako kažu, nije skroz raskrvavila.
Vrištala sam tako da se celo naselje
orilo. Dotrčala je baba, tatina mama: "Za ime Boga, šta to radiš?" Zgrabila
me je i odnela u svoju sobicu.
"Kada je to dete tako strašno crno!"
jadikovala je majka.
"A šta bi ti htela? To je ipak romsko dete!"
Moja
mama je bila bela-belcijata, zato što je bila poljskog porekla. Varšavsko siroče.
Njena majka je umrla na porođaju, a otac dve godine kasnije. O njoj se brinuo
stric. Kada je izbio rat, strica su pozvali u vojsku. Mami je tada bilo četrnaest
godina, rodila se 1900. godine. Stric joj je u vrećicu stavio krštenicu i par
zlatnika, vrećicu joj je okačio oko vrata i rekao: "Možda ćemo se još videti,
a možda i ne." Poljubio ju je, otišao i više se nisu videli.
Varšava je
bila izbombardovana, a sirotište u kome je živela mama, evakuisano je u Moskvu.
Štićenice su šile rukavice i mundire za front. Na električnim mašinama. Već tada
su postojale električne šivaće mašine! Devojke su u prvo vreme spavale u fabrici,
a onda su ih razmestili u ruske porodice. Mama je dospela kod Ruskinje samice,
u malu, drvenu kućicu na kraju Moskve.
Moj tata se za to vreme borio na frontu.
Odnosno, nije ratovao, jer mu se nije ratovalo. Pa bio je muzičar, a ne ubica.
U toku jednog napada poginula je gomila vojnika. Tati se ništa nije desilo, nije
bio ni ogreban, ali je pao na zemlju i pretvarao se da je ubijen. Oni, stvarno
ubijeni, padali su preko njega i on je ležao pod leševima, živ sahranjen. Austrougarski
vojnici su se povukli, a teritoriju su okupirali Rusi. Sklanjali su leševe. Tata
je, pošto je pod njima ležao, bio već više mrtav nego živ, ali je disao. Neki
Rus ga je uhvatio za kaput i pitao: "Bolnii?" Tata je samo klimnuo glavom.
Odveli su ga u zarobljeništvo, a tata je upravo to i želeo.
Švabe - tako su
zvali austrougarske zarobljenike - radili su na jednom velikom posedu nedaleko
od Moskve. Radili su na njivama i brinuli se o stoci. Tata je pričao da je na
njivama bilo strašno mnogo zmija. Zmija je džungalo. Gnusoba, nešto čega se Romi
strašno boje i gade. To je Nečista sila. I tata se, naravno, bojao.
"Nikolaj",
pitao ga je ruski nadzornik, "bojiš li se zmija?" Ruka mu je bila iza
leđa, u njoj je držao veliku, crnu zmiju i spremao se da je baci tati oko vrata.
"Ja
da se bojim zmija!" rekao je tata. "Ja sam trgovao zmijama. Kod nas
grofovi i knezovi jedu zmije i ja sam ih za njih hvatao!" A u stvarnosti
je moj deda kao mali dečak hvatao žabe za grofa Palfija. Iz toga je tata izvukao
zaključak o grofovoj ishrani. "Samo te vaše zmije - one su šala u odnosu
na naše zmije! Kod nas postoji zmija koju ne mogu da ponesu ni četiri zastavnika!
A kada zmiju peku - misliš da stane na jedan pleh za pečenje? Greška! Našu zmiju
moraš da pečeš u peći u kojoj se peku cigle. A kada pojedeš zalogaj, odmah se
ugojiš kilogram!"
Ruski nadzornik je samo bečio oči i tako se stideo zbog
niže vrednosti njihovih zmija, da je tog ubogog stvora pustio iz ruku i dopustio
mu da pobegne. Tata se ipak, radi svake sigurnosti, prijavio za rad u štali da
ne bi kojim slučajem u polju sreo zmiju koju ni četiri zastavnika ne bi mogla
da podignu.
Tata je, naravno, bio muzičar, a ne kravar. Želeo je da svira.
A zato što je to zaista želeo, na imanju se za nekoliko dana zadesio nekakav harmonikaš
lutalica - Rus. Tata mu se pridružio, pobegao sa imanja, a onda su se zajedno
vukli po kraju i potucali po krčmama.
Tata je imao strašno vrednu violinu.
Za nju bi, navodno, dobio deset hiljada rubalja, da ju je prodao. Više se ne sećam
kako je do nje došao, ali celog života je se sećao. Jednom se udavala mamina drugarica.
Pozvala je na svadbu tog ruskog harmonikaša i mog tatu, da sviraju. Moja buduća
mama je na toj svadbi imala ulogu deveruše. Čim je tata prvi put ugledao mamu,
čim ju je prvi put spazio, skroz se zaludeo. Poludeo je za njom, jer je moja majka
bila neizmerno lepa. Bela, blistava, imala je dugu, svetlu, gustu kosu, vitki
stas, otprilike tako visoka kao ja. Tata je istog trenutka znao da je to prava
i jedina žena sa kojom će živeti do kraja života.
Tata je u šarišu već imao
ženu i dve kćerke. Oženio se siromašnom Slovakinjom. Ali čim je otišao u rat,
njegova prva žena je dala obe devojčice našoj baki i počela da živi sa drugim.
Baba je to odmah poručila tati na front i on je bio veoma utučen. Kada je ugledao
moju majku bio je srećan što ga njegova prva žena ne čeka. Završila se drugaričina
svadba i majka se spremala da krene kući, u drvenu kućicu.
Tata je poizdalje
išao za njom. Ušla je u kućicu, zatvorila za sobom vrata - i tata je znao gde
stanuje.
Došao je tamo sledećeg dana, pre nego što su se radnice vraćale iz
fabrike. Doneo je litar votke, dao ga gazdarici i rekao da će je pretući violinom
ako ga ne pusti u sobu te zlatokose Poljakinje. Gazdarica je uzela litar votke
i pustila tatu unutra. Sakrila ga je pod krevet, zaključala za njim i otišla negde.
Mama
se vratila iz fabrike. Uzela je petnaestu godinu. Bila je pobožna, zato što su
je u sirotištu odgajale kaluđerice. Imala je krevet sa baldahinom, klekla je na
krevet i počela da se moli. Kada se pomolila, izašao je tata ispod kreveta i rekao:
"Manjo, od ovog trenutka si moja verna žena, a ja sam tvoj verni muž."
A onda je sa njom radio šta je hteo. Mama se bojala, plakala, ali tata je rekao:
"Nikada te više u životu neću pustiti iz svojih ruku." I tako se i dogodilo.
Ovo dvoje su u ljubavi ostarili, a kada je majka umrla, umro je i otac, šest nedelja
posle nje, jer bez nje nije mogao da živi.
Kao što se i događa, za devet meseci
im se rodio moj najstariji brat Joška. Samo što je mama odjednom pobegla od tate.
Zašto mu je pobegla, to mi nisu rekli ni on, a ni ona. Tata ju je tražio kao lud.
Mesec dana je lutao po Moskvi, danju i noću, od kuće do kuće. Mesec dana nije
spavao, nije jeo, samo je išao i tražio majku.
Jedne večeri je došao do nekakve
malene, oronule kućice, provirio je kroz prozor i imao je šta i da vidi - majka
na plotni greje čaj mom malom bratu. Tata je uzeo svoju umetničku violinu, koja
je koštala deset hiljada rubalja i njome razbio prozor, staklo se razletelo na
sve strane, violina je pukla, ali ocu je bilo svejedno, uleteo je kroz prozor
i rekao: "Manjo, ideš sa mnom u Šariš!"
Kako
je majka stigla u Šariše
Izbila je velika Oktobarska revolucija. Tata i mama, i ostali ljudi
iz našeg kraja su se spremali da krenu kući. Išli su pešice. Nisu imali
šta da jedu, pekli su crknute konje. Ali tata je rekao da će radije
umreti nego jesti konjsko meso. Rom koji jede konjsko meso je degeš,
nečisti, poslednji od poslednjih. Svaki žužo Rom, čisti Rom, ga se gadi,
ni prosjak, ukoliko je pristojan, neće ni vode popiti u njegovoj kući.
A kamoli da od njega uzme hranu.
Na kraju su naše vojnike natovarili u stočni vagon i u maju su stigli
u Prešov. Baba, očeva majka, mislila je da otac nije ostao živ. Strašno
je za njim plakala, zato što je to bio njen jedini sin. Jedino dete.
Ne znam kako je to moguće - naši Romi su onda imali po dvanaestoro,
petnaestoro i više dece, a tata je bio jedinac. Baba je pet godina plakala
za njim, dok od toga nije potpuno ogluvela. Čim je ugledala tatu, na
železničkoj stanici u Prešovu, povratio joj se sluh.
Na železničkoj stanici se tiskala gomila ljudi. Svi su došli da dočekaju
vojnike koji su se vratili. Mama je stajala pored tate, imala je sedamnaest
godina, na sebi je imala kostim od belog ripsa - duga suknja, pripijeni
kaputić, a na glavi beli šal koji joj je ostao od majke, njega je tokom
celog života čuvala kao oči u glavi. U naručju je držala mog brata.
Izgledala je kao Bogorodica. Ljudi su joj pravili prolaz i gledali u
nju.
Baba je imala gomilu perina, bile su poređane sve do plafona. Kada su
mamu doveli u naselje, baba ju je postavila na te perine, Romi iz naselja
su se načičkali u babinoj kući, posedali na zemlju i posmatrali moju
mamu kako sedi gore, na perinama, i zrači belinom.
A majka je posmatrala njih. Onemela od užasa. Za sve ovo vreme nije
ni posumnjala da je tata Ciganin. Rekao joj je da je Doktor. A stvarno
je bio Doktor, zato što se tako zvao. Mikulaš Doktor. Mama je mislila
da će doći u doktorski luksuz - a onda je osvanula u ciganskom naselju.
Bojala se da će je Cigani pojesti. O Romima su kolale najrazličitije
i najgroznije priče: da kradu decu, da su ljudožderi i ko zna šta još.
Mama je plakala i govorila mom dvogodišnjem bratiću: "Šta ćemo
da radimo? Cigani će nas ubiti. Poješće te!" A bratić je, kako
kažu, govorio: "Kada bi hteli da me pojedu, ja bih tim Ciganima
umakao!" A govorio je to na romskom! Kažu da je za mesec dana govorio
romski kao i bilo koje drugo dete iz naselja. Mami je trebalo duže dok
nije naučila naš jezik. Koliko ja pamtim govorila je romski potpuno
tečno, ali je do kraja života imala poljski naglasak. Mamu je došla
da vidi i tatina prva žena. Lepo je sa njom porazgovarala i pitala je
da li hoće da odgaja njene dve kćerke. I da se, kako je rekla, od njih
odvikla za to vreme koje su provele kod babe. Mama je klimnula glavom,
a nije ni znala zbog čega. Nije ni slutila da je tata pre toga imao
ženu i dve kćerke. Od silne ljubavi je zaboravio da joj to kaže. Obe
moje polusestre su ostale kod nas, mama je sa njima postupala kao sa
rođenom decom i svi smo odrastali u ljubavi. I dan-danas se odnosimo
jedni prema drugima kao da smo najrođeniji. Tatina prva žena je živela
sa svojim mužem u jednom selu kod Prešova, više dece nisu imali. Mi
se sa njom nismo viđali, ali se kod nas o njoj nije loše govorilo.
Baba i mama su se međusobno uvažavale, ali se nisu volele. Kada mama
nije bila u blizini baba je o njoj govorila: ta luda Poljakinja! Nije
volela mamu najviše zbog njenog ludiranja pri pranju veša. Mama bi jedno
veče potopila veš za pranje, drugi dan bi ga iskuvavala i prala, pa
bi ga ispirala u nekoliko voda i trećeg dana, kada bi se veš prosušio,
peglala. Tom ritualu su je naučile kaluđerice. Ostale žene iz naselja
su prale u potoku ceđom. Mlatile su vešom o glatke balvane i njihov
veš je bio, iskreno govoreći, isto tako čist kao i mamin. I veš bi bio
opran začas. Mama je, razume se, tvrdila da veš može da bude čist samo
onda kada se pere onako kako ga ona pere. Pa neka joj bude. Istina je
da je njen veš blistao.
Majka je prala u sobici u koju su se povukli deda i baba kada je naša
porodica počela da se širi. Nama su ostavili veću prostoriju, a sami
su se povukli u sobicu. Prilikom pranja majka je premeštala babu i dedu
u primaću sobu, gde nisu imali nimalo mira među nama decom. Baba je
gunđala: "Nek' joj Gospod Bog ruke prebije da ne besni tako sa
tim vešom! Da joj iz glave istera te gospodske manire! Luda Poljakinja!"
Baba po svoj prilici te kletve nije ozbiljno mislila, zato što majka
nikada u životu nije imala prebijenu ruku i do smrti iz nje nije nestalo
njeno preterano čistunstvo.
Kada sam bila mala imala sam jedan veliki ideal: da umem da perem kao
moja mama. Da mi veš bude tako beo-belcijat. Želela sam još i to da
znam da šijem kao ona. Romi iz naselja su bili veoma siromašni. Svi
su nosili staru odeću dobijenu od seljaka. A kada bi je skroz pocepali
žene bi isprosjačile nove iznošene krpe. Nova odeća se kupovala samo
za svadbe i vašare. Kod nas niko nije znao šta je to igla ili konac.
A naša mama je izučila za šnajderku, tokom celog rata je u fabrici šila
vojničke mundire. Žene iz naselja su dolazile kod nje i govorile: "Manjo,
popravi mi suknju, ljubim te u srce! Manjo, zašij mi bluzu!"
Mama se ljutila: "Uzmi iglu pa zakrpi sama!"
"Joj, Manjo pa odakle mi u kući igla?" Igla je koštala, a
Romi tada nisu imali para. Za rad kod seljaka dobijali su krompir, mleko,
malo brašna, sir, tu i tamo poneko jaje. Odakle pare! A i kada bi došli
do neke krune kupovali bi so, petrolej, duvan, stvari za svakodnevnu
upotrebu. Zašto bi kupovali iglu? Mama je ženama pozajmljivala igle,
učila ih da udevaju konac i šiju. Razume se, kada je trebao da bude
neki vašar, skupile su se pare pošto-poto - od otpada, od lekovitog
bilja, od malina ili gljiva ili od onog što je u to doba raslo u šumi.
Žene bi kupile materijal i opet dolazile kod mame: "Joj, Manjo,
sašij mi haljinu!" I mama je šila. Novu odeću bi raširila po babinim
perinama.Tri-četiri od sjajnog atlasa. Meni se to mnogo sviđalo i zamišljala
sam da ću, kad porastem, imati isto tako raširenu odeću od atlasa, na
visoko poređanim perinama, koju bih sama sašila za žene iz naselja.
To je onda bio moj prvi životni ideal: da umem da perem i šijem kao
moja mama s belim licem i dugom, svetlom kosom.
Jednom je mama pobegla od tate. Bilo je to ovako: Dve-tri seljanke iz
sela su imale šivaću mašinu. Mama je išla kod njih da šije. Pozajmljivale
su joj šivaću mašinu zato što im je besplatno šila. Nekada je imala
da šije toliko puno da je ostajala kod seljanki preko noći. Vodila je
sa sobom najstarijeg brata Jošku, koji se rodio u Rusiji. Na mene je
pazila baba. Spavala sam kod nje u sobici i stalno me je imala pred
očima za slučaj da mojoj majci opet padne na pamet da me istrlja ceđom,
ne bih li pobelela. Jednom je mama rekla da ide kod seljanke da šije
i da će ostati preko noći. Brata je, kao i obično, povela sa sobom.
Tata je sedeo na klupici kod prozora i popravljao violinu. Odjednom
je, bez ikakvog razloga, ustao i izleteo napolje. Otrčao je do žandarmerijske
stanice i rekao: "Brzo telefonirajte finansima na poljskoj granici,
pobegla mi je žena!"
"Šta ti to pada na pamet, Mikulašu," kazao je žandar, "kako
to znaš? Kome bi tvoja žena bežala, pa ona tamo nema nikoga! Pa ipak
ne bi ovde ostavila tu malu, crnu devojčicu!"
Pod tim je mislio na mene.
"Za ime Boga, zovite tamo! Ja osećam da je pobegla!"
Žandar je onda pozvao finanse - i zaista! Uhvatili su mamu na tri koraka
od poljske granice.
Imala sam tada oko četiri godine, nisam imala pojma o tome šta je mama
htela da uradi. Ali kada mi je kasnije o tome pričala, strašno sam plakala:
"A ti bi me ostavila?" jecala sam. Mama je rasklopila molitvenik,
u njemu je imala sačuvan pramen crne kose. "Tvoja kosica",
rekla je, "odsekla sam je za uspomenu. Vratila bih se po tebe."
I sada mi se plače, kada god se setim, da je mama htela da nam pobegne.
Mama je strašno volela našeg najstarijeg brata Jošku. Bio je veoma bistar,
dobro je učio i bio je predivno beo. Završio je osam razreda i mama
ga je upisala u gimnaziju.To je bilo nešto do tada neviđeno. Ciganski
dečko - i gimnazija! To se naprosto kosilo sa svim tadašnjim običajima.
Ionako je malo koji Rom imao para da pošalje dete u školu. Mi smo sa
parama stajali malo bolje nego ostali ljudi iz naselja. Tata je išao
u Prešovo da svira po krčmama - svaki dan pešice sedam kilometara do
tamo i sedam nazad. I donosio je onda poneku krunu. Mama je radila kod
seljaka, ja sam joj pomagala, uveče bi šila i plela za seljane džempere
sa norveškom mustrom - i tako je skupljala pare za bratovljevo studiranje.
Samo što se to nije dogodilo! Brat je imao kuma posednika. Romi su za
kumove birali bogate seljake, zato što je kirvo, kum, bio obavezan da
kumčetu da makar posao ili neki poklončić. Joškov kum je jednom na zimu
išao u šumu da seče drva. Brat je, naravno, išao sa njim da mu utovara
drva. Šuma je ležala na strmoj padini. A kako su volovi vukli sa naporom
kola uz brdo, jednome se slomio jaram. Kum je poslao Jošku kući po drugi
jaram.
"Da si za tren oka ovde!" rekao je. Brat je potrčao uzbrdo,
zgrabio jaram, stavio ga na vrat i potrčao na brdo. Kada je pretrčao
brdo, bio je strašno malaksao i zadihan. Hteo je da se malo rashladi,
pa je jeo sneg. Dobio je teško zapaljenje pluća i za tri dana umro.
Umirao je teško. Ležao je u agoniji i nije mogao da izdahne.
"Nema s nekim izravnane račune," rekla je baba, "zato
ne može da ode. Morao bi da se vrati na zemlju i njegova duša ne bi
imala mir." Svi smo znali kome je dužan osvetu za svoju smrt. Majka
je išla da pozove kuma. Branio se, nije hteo da ide. Ali seljanka se
bojala Boga, pa je na kraju išla s majkom našem bratu Joški koji je
umirao. Došla je i zamolila ga za oproštaj, brat ju je pogledao i umro.
Mama je za njim strašno plakala. Plakala je za njim celog života.
(odlomak iz romana Narodila jsem se pod št'astnou hvezdou)
(S
češkog prevela Radmila Marković)
