Pete je sedeo za stolom u prostoriji, koju je nazivao
svojim radnim kabinetom, iako već neko vreme nije radio. Međutim, smatrao
je za stvar dobrog ukusa da se svakodnevno pretvara da je stalno oko
nečega angažovan.
Posmatrao je kroz prozor gužvu na ulici. Nije bio u svom elementu. Znao
je šta mu je; s vremena na vreme ga je obuzimalo sećanje i izazivalo
neprijatno kočenje u predelu iza prvog pršljena. U njegovom životu je
postojao trenutak, čija je logika izmicala. Tada je još kuburio kao
obični korespondent u firmi "Bauc i sin". Desilo se u sekundi
da je neobjašnjivo, bez nekog posebnog razloga, izašao na hodnik i hteo
da se spusti liftom do prizemlja. Kod zavijutka na stepenicama je primetio
dvojicu mladića, kršnih leđa. Nageo se preko ograde i povikao: "Sačekajte,
momci! Sići ću...!" čula su se dva pucnja. Njihovo značenje je
Pete shvatio tek znatno kasnije, naime bio je kratkovid. Sišao je dole
da bi otkrio zašto su ti ljudi tako brzo nestali. Na spratu niže, niz
stepenice se kotrljao paket, a u njemu - tri miliona. Pete je ostao
pribran. Uzeo je paket i izneo ga iz zgrade, a da nikoga nije sreo;
već je prošlo dosta od kraja radnog vremena. Nije ni trepnuo, kada je
saznao da su stari Bauc i njegov sin došli do prosjačkog štapa zbog
izgubljenih miliona. "Pozdravljam vas, šefe!" Pete se trgnuo.
Ako ga je tako oslovio njegov sekretar, onda se verovatno radilo o manifestaciji
ludila. Okrenuo se. Iza njegovih leđa nije stajao sekretar; posmatrala
ga je neka starija osoba sa savršeno, kao različak plavim očima. Na
glavi je imala šešir, koji je skinula i neobavezno ga bacila na fotelju,
koja je stajala u suprotnom ćošku prostorije. "Sešću", domaćinski
je saopštio nepoznati i sa zakasnelom učtivošću je dodao, "sa dopuštenjem".
Podigao je noge na sto sa koga je, pre toga, pažljivo pomerio starinsku
japansku vazu. Peteu se u mozgu javljala nova misao. "Kako to da
te nije uveo moj sekretar?" pitao je; otkad je postao bogat navikao
je da svakome, za koga je smatrao da nije bogat, ne persira. "Nije
me primetio. Pa sam ušao sam, zar ne?" rekao je čovek i njegove,
kao različak, plave oči su pratile Peteov kažiprst, koji je diskretno
pritisnuo dugme na stolu. "Sekretar je otišao, šefe. Pozvao ga
je drugar, jer su mu pregazili ženu. A ukoliko zovete domara, on ima
posla u podrumu." "Šta hoćeš?" sa svojom čuvenom neposrednošću
Pete je prodro u srž stvari. "Ništa", iznenađeno je odgovorio
nezvani gost. "Samo sam hteo da te vidim. Već neko vreme se spremam
za to, ali... nije bilo vremena", rekao je stranac i jedinstveno
plavetnilo njegovih očiju je potamnelo skoro do ljubičaste boje. "Lep
si mladić, šefe. Mogao bi da dobiješ ponudu za film. Onaj proces, prilikom
koga ti nisu ništa dokazali, pomogao je da staneš na noge. I ne samo
proces... Da, zgodan nitkov ima pred sobom ceo svet. Da nisi fotogenični
kicoš, dobio bi nekoliko godina, to mogu da ti potpišem."
Peteu nije promakao skriveni preteći ton strančevih reči, ali bio je
dobro pripremljen za posetu ove vrste. Ljubazno je posmatrao nevaljalca
i u sebi mu je obećao da će iz njegove kuće otići, u najmanju ruku sa
razbijenom gubicom. "Zaista si lep muškarac, Pete" progovorio
je posetilac ponovo, kao za sebe. U tom trenutku su njegove ljubičaste
oči gotovo potamnele. "Ja sam Buldog, za prijatelje Bul."
"Mili Bule, pokazaću ti jednu foru", nasmejao se lepi Pete
ljubazno. Iz fotelje, na kojoj je sedeo nezvani gost, škljocnuli su
čelični federi i od poda do plafona se podigla rešetka, sačinjena od
jakih žica. "Odlično", nasmejao se Bul. "Najdraži Bule,
u tim žicama je struja", i dalje sa osmehom je nastavio Pete. "Proizvod
poznate firme "Hopkins i kompanija". "Znam. Pristojna
firma... Zvoni ti telefon." Telefon je zaista zvonio. "Halo...
Da, ja... šta?" uzviknuo je Pete i spustio slušalicu. "Nekakav
ludak", promrmljao je više od uzbuđenja nego iz potrebe da se poveri
Bulu, čije su i skoro crne oči lutale po prostoriji. Na trenutak mu
se pogled zadržao na bronzanom kipu. "Taj mladić sa lukom, to si
ti?" "Ne, to je Amor", odgovorio je Pete, koji je i dalje
bio izbačen iz takta." "Ličite". Tek sada je Pete shvatio
da mu njegov zatvorenik ne persira. Obuzeo ga je bes. "Zadržavaš
me, Bule. U suštini ti si mrtav čovek, reci svoju poslednju želju. A
ne kažem da moram obavezno da ti je ispunim." "Pokri se ušima,...
šefe", rekao je Bul nežno i sa očiglednom ironijom. "Opet
ti zvoni telefon." "Ne brini se za to i daj mi adresu svoje
udovice." "Nisam oženjen", smireno je Bul klimao glavom,
ne dozvoljavajući mu da ga izvede iz takta. Pete je na trenutak pretrnuo.
Ipak nije normalno da se taj tip ovamo uvukao samo zato da bi ožalošćena
porodica uštedela na pogrebnini. Telefon je neprekidno zvonio. Pete
je ponovo podigao slušalicu. "Halo... do đavola, kakvi leševi,
manite me se s tim", spustio je slušalicu i obratio se Bulu: "Završimo
to." "Kako hoćeš, Pete, ali javi se na telefon. To je stari
Roks, kada uvrti nešto u glavu..." Bul je slegnuo ramenima i njegove
oči su ponovo dobile svetloplavu boju. "Ti znaš... ko me zove?"
Peteu je nešto zapelo u glasu. "Da. Rekao sam Roksu da tu nabavi
dva leša. Posle pucnje je kao lud." Po licu lepog Petea su izbile
ružne pege. Čak je prestao da bude fotogeničan. "Vidim da nemaš
smisao za fini humor. Ipak mi se sviđaš, zato što imaš iluzije. Na primer,
veruješ da ovaj kavez funkcioniše", nasmejao se Bul i prešao prstima
preko rešetki. "Gde je tu struja?" pitao je, raširio rešetke
kao da su bile od plastike i seo je na sledeću slobodnu fotelju pored.
"Uzeću cigaru", zacvrkutao je. "Koliko tražiš?"
pitao je Pete hrapavim, skoro mrtvačkim glasom. Shvatio je da je sve
što ima u trezoru, a Bul nesumnjivo zna da je trezor sakriven iza Moneovog
pejzaža. "Ne pričajte o novcu. Došao sam samo da prijateljski proćaskamo",
rekao je Bul i u njegovim očima su se pojavile jasne iskrice veselja.
Odjednom je govorio jasno i savršeno izgovarajući reči, Peteu je persirao.
"Sećate li se one večeri, kada ste još uvek radili za starog Bauca?"
Pete je osetio kočenje iza prvog pršljena. "Radno vreme se završavalo
tačno u petnaest časova. Ali vi nikako da odete." "Sređivao
sam korespondenciju", uvređeno se ogradio Pete. "Možda, ali
trebalo je već da vaša kancelarija nekoliko sati bude prazna. Moji momci
su tvrdili da ste se odjednom pojavili na hodniku i pozvali ih: "Sačekajte,
momci!" "Hteo sam da se spustim liftom..." rekao je Pete
i osetio kako mu se ledena struja pomera ka trećem pršljenu. "Posle
dva pucnja, koja su vas, nažalost, promašila, vi ste sa rukama u džepovima
silazili dole. U datoj situaciji to može da uradi jedino potpuni ludak.
Moji momci još nikada nisu videli pravog ludaka i izgubili su glavu.
Razumete? Uzgred, to su ta dva leša, koja vam se sada nalaze u predsoblju,
naime na greške ne zaboravljam. Ne plivate loše, ali što se tiče struke
imate nedostatke, ne idete u korak sa vremenom. Kompanija "Hopkins
i sin" je, francuski rečeno, već odavno pase, tako da... I hvala,
zato što ste te Baucove milione tako dobro umnožili. Predosećao sam
da bi bilo dobro da vam dam malo vremena. Umem da čekam, ali sad je
to već izgubilo smisao, ulenjili ste se." "Šta... šta to sve
treba da znači?" Pete je došao sebi. Zatim je video kako je Bul
ustao i odmah zatim je osetio snažan udarac u vilicu. Zajedno sa foteljom
se srušio na zemlju. Kada je došao sebi, prostorija je bila prazna.
Mone je nestao, a trezor je bio prazan. Na stolu je stajao crni revolver.
Pete ga je omirisao; iz njega je pucano. Sa ulice je čuo policijsku
sirenu. Za dva ubistva se ide na vešala, shvatio je, a ja nemam pare
ni za kakvog advokata. Od suda ga je spasila psihijatrijska bolnica.
Pete, loše obrijan i u izbledelom, bolničkom mantilu je šetao po mračnim
hodnicima ludnice i nije bio nimalo lep, a kamoli fotogeničan.
(S češkog prevela Ana Bogojević)
