Pogled "spolja" i "iznutra" se
ponekada dosta razlikuju, svaki od njih ima svoje prednosti, ali i ograničenosti.
Kompletna slika stiče se tek ukupnim sagledavanjem pojava. To se odnosi i na pokušaj
skiciranja celokupne književne produkcije neke strane književnosti. U tom slučaju
kompletna slika je dodatno "zamagljena" selektivnom recepcijom dela
stranih autora u domaćoj sredini. Tako se zadatak kratkog i preglednog prikaza
savremene češke književne scene, kao i pokušaj sastavljanja izbora iz savremene
češke proze, svodi na kompromisnu i u velikoj meri subjektivnu sliku pojedinca.
Aktuelna
češka književna scena umnogome podseća na književne scene ostalih postkomunističkih
zemalja, kao i nacionalnih književnosti u periodu tranzicije u kojima trenutno
dominiraju globalističke tendencije. Period "rušenja zidova" i njegove
logične prateće pojave u smislu ubrzanog objavljivanja do tada zabranjenih naslova,
sabranih dela disidentskih autora, kao i hiperprodukcija memoarskog i ispovednog
štiva, već je daleka prošlost češke književne scene. Češka izdavačka politika
vodi boj sa tržišnom ekonomijom, prvobitno veliki broj izdavačkih kuća sveo se
na opstanak onih najjačih (ma šta to značilo), a prvobitna pomama za prevodima
zapadnih autora svedena je na naslove globalnih svetskih hitova ili reedicije
svetskih klasika.
Za razliku od perioda pre otprilike dve decenije, kada je
češka književna scena bila jasno izdiferencirana na onu oficijelnu i onu disidentsku
(u zemlji i egzilu) - setimo se dela Milana Kundere, Josefa Škvoreckog, Bohumila
Hrabala, Vaclava Havela i dr., koja su stizala i do naših čitalaca i stvorila
kult, jačine pravog fenomena nazvanog češka disidentska književnost - sada je
situacija mnogo konfuznija i manje uhvatljiva. Ma koliko to ne odgovara književnoj
istoriji i književnoj kritici, u toj raznovrsnosti, pa čak i haotičnosti književne
scene, tražimo njene nove kvalitete.
Ovom prilikom ograničeni na sliku savremene
češke proze, nailazimo na preovlađujuće postmodernističke narativne eksperimente,
koji se oslanjaju na fenomenološka i egzistencijalistička razmišljanja, na poneko
nostalgično vraćanje na "stare" teme trauma na relaciji pojedinac-društvo,
i na veoma retke iskorake (manje ili više uspešne pokušaje) u smislu potrage za
nečim sasvim novim.
Tipični autor postmodernističkih bestselera je Mihal Viveg (rođ.
1962. g.), jedan od najuspešnijih, ali i najkontroverznijih autora devedesetih
godina. Tiraži njegovih knjiga su ogromni, novele i romani pogodni za
ekranizaciju, a dobitnik je i prestižne književne nagrade Jirži Orten
za 1992. g. I naši čitaoci mogu čitati njegov romane Sjajne zeznute
godine, Vaspitanje devojaka u Češkoj i Priče o braku i seksu (Stylos,
Novi Sad 1999.) u prevodu Dagmar Ruljančić i Ivana Balenovića i sasvim
svež prevod romana Između dve vatre (Narodna knjiga, Beograd 2005.)
Aleksandre Cimpl-Simonović. Njegova proza je ironično intelektualna,
predstavlja konglomerat različitih žanrova (porodične hronike, dnevnika,
ljubavnog romana, satire, psihološke proze...) uz neprestano poigravanje
sa metatekstom i intertekstualnošću. Postmodernistički intertekstualni
karakter njegovih dela ogleda se u čestim citatima ili aluzijama na
tekstove drugih autora, zatim je uočljiv na tankoj granici između realnosti
i fikcije, kao i u neprestanom smenjivanju perspektive pripovedača.
Ono što je podelilo češku književnu kritiku na one koji ga ovenčavaju
lovorikama do onih koji ga smatraju za književnog šarlatana i plagijatora,
tiče se pre svega provokativnih, ali istovremeno i banalnih tema njegovih
dela.
Mnogo čvršću poziciju u književnim krugovima ima Jahim Topol
(rođ. 1962. g.), koji je kao potpisnik Povelje 77 objavljivao u samizdatu
zbirke pesama za koje je dobio nagradu Toma Stoparda 1988. g. Nagrađen
je i njegov roman Sestre (1995), posvećen avanturama grupe mladih ljudi
posle 1989. g. Bila je to generacijska ispovest, pisana dinamičnim,
bogatim i slojevitim jezikom, gde se briše granica između realnosti
i apsurda, činjenica i sna. Topol pripoveda u fragmentima, nudi alternativne
verzije istih epizoda a sve ima primesu groteske. Moderni Prag, grad
novog vremena, pozornica je na kojoj se dešava radnja romana Anđeo.
To je postmodernistički roman u koji prodiru elementi stripa, horora
i avanturističke proze. Književna kritika obično potvrđuje da Topol
pomera granice češke savremene proze.
Taj epitet inovatora u oblasti savremene češke proze može se dodeliti
i piscu, esejisti i prevodiocu Mihalu Ajvazu (rođ. 1949. g.).
I on se na književnoj sceni pojavio devedesetih godina i od tada objavljuje
priče, novele, romane i feljtone koji su karakteristični po konstantnim
motivima i intelektualnosti pripovedanja. Radnje njegovih dela dešavaju
se u fiktivnom i magičnom Pragu (Povratak, Drugi grad, Tirkizni orao),
gde pronalazi nove dimenzije postojanja a zapravo slike našeg sveta.
Ove godine dobio je nagradu Jaroslava Sajferta za knjigu Prazne ulice
(2005).
Posebno valja izdvojiti i delo aktuelnog prozaika Jiržija Kratohvila
(rođ. 1940), koji za skoro svaku svoju knjigu dobije književnu nagradu.
Njegovi romani Medvedov roman, Pesma usred noći, Avion, Sijamska priča,
Besmrtna priča, i sasvim svež Ledi Karneval, nose u sebi virtuoznost
pripovedanja i fabuliranja čime oslikava haotičnost istorije i naše
svakodnevice.
U ovlašnom pogledu na aktuelnu književnu scenu Češke, moraju se spomenuti
i drugi autori starije i srednje generacije koji su ranije objavljivali
u samizdatu, a sada na krilima već stečene slave još uvek pišu. Toj
plejadi pripadaju Daniela Fišerova, Jirži Gruša, Josef Hiršal, Daniela
Hodrova, Eva Kanturkova, Ivan Klima, Pavel Kohout, Eda Kriseova, Ludvik
Kundera, Arnošt Lusting, Vladimir Macura, Lenka Prohaskova, Jan Trefulka,
Ludvik Vaculik i mnogi drugi. Ukoliko sebi damo slobodu generalizovanja
stvari, onda se može konstatovati jedna opšta karakteristika dela pomenutih
(ali i nepomenutih) autora - reciklaža starih tema, lečenje trauma i
potraga za novim vrednostima. Ipak, iz te plejade izdvaja se Egon
Bondi (rođ. 1930), autor koji je prešao put od nadrealizma, preko
filozofske proze do sajber beletristike (kod nas preveden njegov roman
Sajberstrip, Zepter, Beograd 2000.), autor koji nema strah od novih
iskušenja.
U kategoriju
"iznenadnih iznenađenja", dakako onih prijatnih, spadaju i dve knjige
još neafirmisanih autora, a koje su prevedene kod nas. Reč je o knjizi Patrika
Ouržednika Europeana (Samizdat B92, Beograd 2003.) i Jaroslava Rudiša Nebo pod
Berlinom (Geopoetika, Beograd 2004). Ono što nije prevedeno, a izazvalo je relativno
nedavno pravi "bum" na češkoj književnoj sceni je knjiga Petre Hulove
Sećanja moje bake (2002). To je prvenac mlade autorke (rođ. 1979. g.) inspirisan
njenim boravkom u Mongoliji.
Izbor koji sledi nije načinjen ni po kakvim uobičajenim
kriterijumima. On je nastao "namenski". Naime, nekoliko godina unazad
Ambasada Češke Republike u Beogradu u saradnji sa Grupom za češki jezik i književnost
na Katedri za slavistiku Filološkog fakulteta u Beogradu (i pre svega uz napor
češkog lektora dr Jaromira Linde), organizuje konkurs za najbolji studentski prevod
sa češkog jezika. Studenti bohemistike sami biraju šta će prevoditi, a komisija
sastavljena od tri člana bira najuspešnije prevode. Ovogodišnji prevodi koji su
učestvovali na konkursu sada su pred čitaocima Polja. Dobrom voljom uredništva
pruža se mogućnost ovim mladim budućim prevodiocima da naprave svoje prve javne
korake, a čitaocima da steknu uvid u raznovrsnost prozne produkcije i to preko
tekstova, za našu sredinu, potpuno nepoznatih čeških autora.
Tako čitamo priču Bul i lepi Pete Kvjete Legatove (rođ. 1919),
autorke koja je svojim romanom Želary pre nekoliko godina izazvala oduševljenje
u češkim književnim krugovima. Želary je naziv fiktivnog sela u Beskidima,
gde se odvijaju tragične sudbine jedinstvenih junaka kroz devet celina,
a sve je u preplitanju različitih vremenskih ravni. Ondržej Trojan je
po motivima ovog romana snimio istoimeni film. Legatova je roman napisala
u 82-oj godini i iza sebe ima nekoliko radio-drama, zbirku pripovedaka
Likovi (1957) i roman Korda Dabrova (1961). Prevedena priča nosi glavni
pečat njenog narativnog stila - napetost radnje, česti obrti, kratke
i isprekidane rečenice...
Predstavnica češke romske književnosti je Elena Lackova (1921-2003),
a uvršteni prevod odlomka iz romana Rođena sam pod srećnom zvezdom (1997),
sa humorom opisuje detinjstvo autorke, ali i život i običaje jedne romske
porodice. Pored Lackove, druge autorke koje pišu na autentičnom jeziku
Roma su Tera Fabianova, Margita Reiznerova i Ilona Ferkova. Ovo je jedan
segment češke književnosti koji ima tradiciju u fenomenu dvodomih pisaca.
Najpoznatiji među njima su nemački i jevrejski pisci, koji su rođeni
ili su živeli u Češkoj, ali su pisali na svom maternjem jeziku. Kao
što su oni imali svoj mikrosvet među Česima, tako i Lackova opisuje
jedan drugi svet koji pulsira na margini institucionalizovanog društva.
Još jedna autorka nalazi se u ovom izboru i to sa dva prevoda Polaroid
fotografija i Baka se vratila. Ana Blažičkova (rođ. 1933) je
autorka koja se u svojoj prozi vraća detinjstvu i korenima, ali bez
hroničarskih ambicija, već kroz poetsku ispovest. Otkrivanjem uspomena
na roditelje i druge likove iz prošlosti, deo po deo, sklapa autorka
i vlastiti portret.
Ivan Binar (rođ. 1942) je jedan od čeških disidenata koji je
1977. g. otišao da živi u Austriju a zatim se vratio u zemlju. Debitovao
je šezdesetih godina sa Knjigom o tome kako gospodin Bouda sa cirkusom
po svetu luta (1969), a onda je početkom sedamdesetih uhapšen iz ideoloških
razloga i to postaje tematska osa njegovih knjiga. Prevedeni odlomak
iz romana Rekonstrukcija predstavlja dokumentarnu retrospektivu preživljenog
vremena progona, gde se u pozadini ponovo postavlja pitanje zločina,
kazne i odgovornosti.
I za kraj jedan sasvim mladi autor Jan Jiha (rođ. 1980), koji
autentično, nadahnuto i duhovito prenosi iskustvo savremenog studenta
suočenog s ambicioznim visokoškolskim programom. Nevelika knjiga Mangup
na visokoj školi napisana je u vidu priručnika za autorove vršnjake
koji treba da prođu kroz isto iskustvo. Šaljivo, zabavno i nepretenciozno.
