Kozmas
Kozmas iz Aleksandrije je živeo u šestom veku. O njemu se zna vrlo malo,
a opet, dovoljno da bismo grubo skicirali njegov životopis. Kako se
čini, on ukazuje na prirodu punu protivrečnosti. Većinu života je proveo
na putovanjima, kao trgovac. Prema podacima koji su nam dostupni i koje
možemo rekonstruisati iz njegovih sačuvanih rukopisa, kao moreplovac
je obišao i video skoro ceo tadašnji svet. Plovio je Crvenim morem,
prošao je kraj zapadne obale Indije, putovao je sve dole do Cejlona
i Zanzibara. Poslovi su ga vodili od trgova Abisinije do Skotije, na
sasvim drugom kraju sveta. Na svojim bogatim putovanjima detaljno je
vodio beleške o područjima kojima se kretao. Vlastitim očima video je
narode, ljude, biljke, kao i razne zveri, žirafe, slonove i jednoroge
- nesagledivo mnoštvo toga o čemu su njegovi savremenici jedva mogli
sanjati ili čuti. Ova, za njegovo doba neobična i široka iskustva, bila
su razlog zbog kojeg je uz njegovo ime bilo pridodano Indikopleustes
- onaj što plovi do Indije.
Njegovi pogledi, kao i snažna hrišćanska osećanja, bili su uzrok tome
što se kasnije odriče svog prvobitnog poziva. Da bi doslednije iskazao
svoju duboku veru, zamonašio se i odlazi u manastir. Ostatak života
provodi među članovima, najverovatnije, nestorijanske crkve. Ostatak
života posvećuje sređivanju svojih utisaka i zapisivanju svojih saznanja.
Kao iskusni moreplovac napisao je knjigu koja sadrži astronomske tablice.
Takođe zapisuje bogate uspomene sa dalekih putovanja. Piše komentare
na Evanđelja, na Pesmu nad pesmama, na Psalme... Osim njegovih putopisa,
ostali rukopisi nisu ostali sačuvani.
Negde između 535. i 548. godine, povučen u samoću Sinajske gore, Kozmas
pokušava da formuliše vlastitu predstavu o Univerzumu ka kojoj ga vode
ne samo bogato iskustvo i duboka unutrašnja uverenja, već i - kako nam
sam to govori - božija reč i zdrav razum. Zanimljivo je da delo nastaje
baš na mestu na kojem se bog prvi put ukazao Mojsiju i detaljno mu objasnio
kakav oblik treba da ima tabernakulum.
Kozmasovo poslednje delo, Topographica Christiana, do današnjih dana
nam dolazi preko nekoliko kopija ovog rukopisa. Rukopis koji potiče
iz desetog stoleća u vlasništvu je Laurentijske biblioteke u Firenci.
Osim poslednje stranice, čini se da je sačuvan u celini. Drugi rukopis,
iz osmog ili devetog veka, veoma je pažljivo rađen i nalazi se u Vatikanskoj
biblioteci. Iako mu nedostaje dvanaesta, poslednja knjiga, jedinstven
je po tome što sadrži crteže i skice sveta do kojih dolazi pažljivim
istraživanjem koje se zasniva na spoju dostupne faktografije i vlastitog
iskustva. Postoji još jedan rukopis u Imperijalnoj biblioteci u Beču.
On se sastoji samo iz nekoliko preostalih sačuvanih folija Topografije,
ali njegov je značaj u tome što je pisan najverovatnije njegovom vlastitom
rukom, negde oko 547. godine. Ostale kopije sadrže ili izdvojena poglavlja
ili skromne i nepotpune tragove ovog rukopisa.
Kozmasovi spisi dugo vremena bili su nepoznati i nisu imali gotovo nikakav
uticaj. Njihov jedini značaj predstavljala je izvesna srodnost sa nekoliko
mapa izrađenih tokom osmog stoleća. Jedna od njih je mapa koju je nacrtao
Beatus iz Liébane u Španiji, dok druga, tzv. alpska ili merovigska mapa,
potiče od nepoznatog autora, i danas se nalazi u biblioteci Albe u Languedocu.
O spisima se znalo veoma malo, sve dok 1706. godine otac Montfaukon
- bivši francuski oficir sa pustolovnim iskustvom iz zemalja stare Grčke
gde je uzeo učešće na iskopavanjima stare Olimpije, a kasnije benediktinski
monah - oživljava zanimanje za Kozmasovo delo. Montfaukon je uporedio
florentinski kodeks sa vatikanskim i izdao je ovaj Kozmasov spis 1707.
godine, sa rekonstruisanim crtežima, u okviru jednog obimnijeg dela
kojem je dao naziv Nova Collectio Patrum et Scritorum Graecorum.
"...niste shvatili zasnivanje zemlje?" Iz. 40:21
U četvrtoj knjizi Topografije Kozmas se trudi da pruži opis sveta i
pobije lažno i pagansko učenje o sferičnom obliku Zemlje. Zemlja je,
jednostavno rečeno - ploča. Ceo univerzum zapravo ima oblik tabernakula,
rasprostrle svetinje: to, kakav oblik treba da ima i kako treba da je
postavljen, detaljna uputstva daje bog Mojsiju na Sinajskoj gori Izl
25:8-15.
Kozmas se dosledno poziva na Stari zakon i njegova uvažavanja se zasnivaju
na biblijskom opisu postanja sveta Post 1.1-7. U početku stvori Bog
nebo i zemlju.* Na početku je sve bilo
dosta vlažno. Skroz unaokolo je bila voda, koju bog nije posebno stvarao,
nego je to najverovatnije predstavljalo neku smešu sa zemljom. Drugog
dana, i to odmah ujutro, bog je postavio svod, i to, kako se tvrdi,
usred vode - da dijeli vode od voda i vode pod svodom odijeli od voda
nad svodom. Onda je odlučio da bi lepše bilo da veći deo ove gornje
vode skupi zajedno sa ovom donjom vodom, i nekako sve to stavi na jedno
mesto. To je i uradio, pa se onda usled toga pojavilo kopno, koje je
nazvao zemljom, a svu onu vodu što je sakupio na jedno mesto, nazvao
je morem. Međutim, to je bio dosta zahtevan posao tako da mu je uzeo
čitav dan. Tek ovde prvi put doznajemo da je bog bio spokojan zbog obavljenog
posla, a sam rezultat činilo mu se da predstavlja veoma dobru stvar.
Kada čitamo uvodne reči Staroga zakona, na osnovu njih čitalac teško
može da stvori jasniju sliku o tome kako bi mogao izgledati oblik Zemlje.
Kozmas zbog toga pokušava da crpi dodatna svedočanstva iz drugih knjiga
Staroga zakona, a biblijskim tvrdnjama se rukovodi kao postulatima.
Po njemu, nebeski svod bi trebalo da predstavimo kao tavanicu, sa zakrivljenim,
lučnim svodom, sličnu onakvim kakve su se mogle videti u tadašnjim kupatilima.
Univerzum ima zatvoreni oblik koji liči na neku vrstu zatvorenog kovčega,
tabernakula ili šatora. Donji njegov deo, i pored toga što nije u potpunosti
ravan, predstavlja plohu površ čiji se krajevi završavaju morem, koje
ga okružuje. Spoljašnje ivice mora se graniče sa visokim zidovima, koji
sežu sve do nebeskog svoda.
Ubedljive temelje za svoje tvrdnje Kozmas nalazi u onim komentarima
koji se odnose na božije poslove ostvarene baš onog drugog dana. U tom
se smislu oslanja, kao na svoj osnovni izvor, pre svega na reči proroka
Isaije Kao zastor nebesa je razastro, kao šator za stan razapeo Isa
40:22. To da nebo podseća ne nekakve zavese ili šator, potvrđuje i David,
kada kaže: ...nebo si razapeo kao šator Psa 104:2. Ili, kako dalje tvrdi,
da je: ...na vodama sagradio dvorove svoje Psa 104:3. O razapinjanju
zavese ili šatora, ponovo govori prorok Isaija: "...koji stvori
i razastrije nebesa, koji rasprostrije zemlju..." Isa 42:5, pri
čemu treba navesti, da Kozmas ovo razvlačenje zemlje shvata pre kao
njeno postavljanje, utemeljenje, utvrđivanje njenih osnova. U tom pravcu
bi nas mogla odvesti i doslednije tumačenje izvornog grčkog teksta (ili
njegovo dodatno objašnjenje) sa kojim se slaže i apostol u poslanici
Jevrejima, u kojoj nalazimo pominjanje Šatora istinskoga što ga podiže
Gospodin Jev 8:2.
"Gdje si bio kad zemlju utemeljih?" Jov 38:4
Isaija, uostalom kao i apostol, govore o nebu kao utemeljenom, ili postavljenom
na zemlju, a ne kao o nečem što se kreće oko nje, kako to uglavnom tvrde
pagani. Nebo je samo zakratko, i to na samom početku, bilo stavljeno
u (verovatno vertikalno gledano) srednji položaj između onih dvaju voda,
dok je već drugog dana ipak bilo pomereno nagore. Nebeski svod je razapet,
rastegnut nad zemljom. Razapeta nebesa koja pominje Jov su čvrsta poput
ogledala livenog Job 37:18, ili kako nam to Kozmas predstavlja, nalik
kupoli koja obično pokriva kupatila.
Zemlja predstavlja čvrstu osnovu, temelj. Zato što je svod zakrivljen,
na svojem se kraju prirodno spaja sa ivicom zemlje. Svod je postavljen
na zemlju, dok ona sama ne stoji ni na čemu. O ovom osetljivom pitanju
se izjašnjava i sam Jov: On povrh praznine Sjever razapinje, on drži
zemlju o ništa obješenu Job 26:7. Drugim rečima, zemlja nije nigde ni
zakačena, ni postavljena, ona počiva na samom bogu - on stvara mir u
svojim visinama Job 25:2 - ili na njegovoj sopstvenoj stabilnosti. I
ni na čem drugom.
Tabernakulum je podeljen na dva dela svodom. Prvi deo se dalje još deli
na donji deo, gde se nalazi Zemlja, danas nastanjena ljudima, onda još
more i životinje, dok se iznad nje uznose anđeli u gornji deo, neku
vrstu "nadstrešnice", ili "strehe" na kojoj su Sunce,
Mesec i zvezde. Kretanjem ovih nebeskih tela upravljaju anđeli. Nad
ovim prvim nebom je još jedno, drugo nebo, kraljevstvo nebesko i blaženo,
nastanjeno svecima i anđelima. U njemu je obluk, čiji najviši deo nastanjuje
sam Hrist.
Kozmasova slika sveta
Naseljeno područje zemlje okruženo je morem, a u njega su upuštena četiri
zaliva - rimski ili mediteranski, arapski, persijski i kaspijski ili
hirkanski. Adamov raj leži u terra ultra Oceanum, odvojenom području
u istočnom delu zemlje, gde je živeo čovek pre potopa. Odatle teku četiri
svete reke ispod, ili iznad Okeana, koji deli nastanjeni deo zemlje
od raja. Donji svet sa rekama, rajom, morem ili nastanjenim delom ima
formu pravougaonika, u čijem svakom uglu živi jedan narod, iako njeni
regioni nisu jednako veliki: na istoku Indusi, na jugu Etiopljani, na
zapadu Kelti, a na severu Skiti. Istočni i južni deo zemlje predstavlja
uglavnom ravnicu i ova područja su niža od severnog i zapadnog dela,
koji se postepeno dižu, pa zato ovo podizanje nije vidljivo slobodnim
okom. Ovo uzdizanje oblikuje nad zemljom konusnu planinu, oko koje obleću
zvezde, mesec i sunce. Njena senka omogućuje izmenu dana i noći, kao
što to kaže Propovednik: Sunce izlazi, sunce zalazi i onda hiti svojem
mjestu odakle izlazi Pro 1:5. Kada je na jednoj strani ove planine svetlo,
druga se strana nalazi u tami - i obratno. Osim toga kretanje nebeskih
tela nam objašnjava i pojavu pomračenja meseca i sunca, na koje se pagani
pozivaju, kada hoće da podupru potkopano stanovište o kretanju neba,
koje protivreči i Starom i Novom zakonu, kao i celom hrišćanskom učenju.
Kozmasov tabernakulum
U završnom delu četvrte knjige Topografije, Kozmas navodi nekoliko argumenata
paganskog učenja o nebeskim sferama, o tome da je Zemlja okrugla, kao
i o njenom kretanju oko svoje ose. Među pitanjima koje postavlja je
i ono, čime se uopšte da objasniti kretanje nebeskih tela? Nešto se
može pokrenuti samo u prostoru a ne mimo njega, samo nečim a ne ničim.
Zbog toga smatra teorije onih poznavalaca nauke za prazne reči. Kada
tvrde da se sfera okreće kao čigra na štapu, kao točak na kolima, mehanizam
oko svoje ose, neka pokažu, na čemu počiva taj štap ili osa, pri čemu
i navedeno mesto mora na nečem da počiva - i tako u beskraj. Kako se
voda može održati na toj lopti koja se okreće? O šta su zakačene zvezde?
Ako su zakačene na drugim sferama, kako se može dogoditi da se ne otkače
i otpadaju?
Poslednja važna tačka, na koju Kozmas upozorava pagane, predstavlja
čuveni problem sa antipodima - stanovnicima donje strane zemljine lopte.
Pominju ih još i rani grčki autori, ali i kasnije Makrobije, Isidor
i drugi. Ako takva oblast postoji, ako tamo uopšte nekakva zemlja postoji,
prema Kozmasu mora biti nenastanjena, zbog pomanjkanja toplote. Drugo,
stanovnici ove oblasti ne mogu biti Adamovi potomci, jer su potop preživeli
samo oni o koje se postarao Noje. Debata o ovoj oblasti i njenim stanovnicima
je bila i ostala predmetom ozbiljnih teoloških debata. Još u Kozmasovo
doba ovo su pitanje pretresali Isidor iz Sevilje i Virgil iz Salzburga,
Basil, kao i Ambrizije: svi se slažu sa tim da je to dosta osetljivo
pitanje, iako ne uvek nužno teološko, kako je to bilo u Kozmasovom slučaju.
Prigovarajući protiv postojanja antipoda, Kozmas nastavlja svojim najjačim
argumentom: ako Zemlja ima oblik sfere, kako onda možemo da objasnimo
da postoje ljudi koji hodaju po zemlji a njihova stopala počivaju na
njenoj površini u obrnutom položaju od stopala drugih ljudi na njenom
gornjem delu? Ako je Zemlja okrenuta na bilo koju stranu, neka taj onda
kaže, ako ima silu rasuđivanja i predstavljanja, da li antipodi mogu,
na svim tim delovima, protiv prirode, istovremeno stajati uspravno?
Takva su stanovišta protiv našeg razuma i tuđa su našoj prirodi i okolnostima.
Postoji uverenje da je ideja da je Zemlja ploča, trajala sve dok se
nisu dogodila Kolumbova putovanja. Daniel Boorstin, upravnik biblioteke
američkog kongresa, u svojoj knjizi Discoveries, tvrdi da to i nije
bilo baš tako. Stvaranju ove predstave doprineo je pisac Washington
Irving, koji je napisao Kolumbovu biografiju i dao literarni opis njegovih
pustolovina sa plovidbi u knjizi The Life and Voyages of Christopher
Columbus objavljenoj 1828. godine.
Onih koji su ovu ideju podupirali bilo je vrlo malo i pored toga što
su neki od njih imali i mogli imati izvestan uticaj i ozbiljan značaj.
To je, na primer, slučaj sa Laktancijem i sa njegovom kritikom grčkih
filozofa povodom oblika Zemlje, svojstava Meseca i Sunca, pitanja antipoda,
kao i drugih astronomskih problema (npr. u De div. inst. ii). Jedan
od zagovornika je bio i Luther u svojem uverenju da je položaj okeana
viši u odnosu na položaj površi suvog tla, kao i da je neverovatno čudo
to da okeani nisu potopili zemlju. U ovu skupinu svakako da spada i
Dante, koji dodaje svoju predstavu o čistilištu, koje je natkriljeno
nad celom Zemljom. Sličan utisak imamo i kada listamo Mandevilleove**
beleške sa putovanja (poglavlja 30 i 42), kada pominje toliko visoku
planinu, koja doseže do Meseca. Kalvin i Wesley su bili protivnici Kopernikovog
sistema rotirajuće Zemlje, zasnivajući svoja uverenja na tumačenju Pisma.
Mnoge tvrdnje delimično korespondiraju sa Kozmasovim, iako njegovo delo
nije imalo gotovo nikakav uticaj na kasnije autore ovakvih teza. Ali,
treba priznati, da se ideja Zemlje kao plohe ravni nikada nije sasvim
ugasila i uvek je imala svojih sledbenika.
Svetionici zetetičke struje - Parallax
Svojevrstan preporod koncepcije plohe Zemlje predstavljala je serija
javnih predavanja o "zetetičkoj astronomiji" (od grčke reči
zetetikos, kojom se označava onaj koji je sklon istraživanju), koja
je držao takozvani Parallax. Iza ovoga imena nalazio se zapravo Samuel
Birley Rowbotham iz Yorka, koji je više od tri decenije predstavljao
svoje analize i uverenja obilazeći Englesku širom i popreko. Osnove
svojih koncepcija prvi put je objavio 1849. godine u pamfletu Zetetička
astronomija: Opis nekoliko eksperimenata, koji dokazuju da je površina
mora savršena ravan i da Zemlja nije okrugla. Svoje poglede na svet
detaljnije izlaže u knjizi od 221 strane Zetetička astronomija: Zemlja
nije okrugla (Zetetic Astronomy: Earth not a Globe) iz 1865. godine,
dok 1873. publikuje prošireno i daleko obimnije izdanje od 430 strana
na istu temu.
Osnova ovih brošura i knjiga zasnivala se na sledećoj jednostavnoj tvrdnji:
ako je Zemlja okrugla, svoju Bibliju možete da bacite u smeće. Zemlja
je zapravo ogroman disk sa Severnim polom na sredini i ledenim stenama
visine 150 milja na njegovom "južnom kraju." Polutar se nalazi
među njima. Sunce, Mesec i planete se kreću nad područjem polutara u
visini probližno 600 milja. Njihovo jutarnje javljanje i večernje zapadanje
je samo optička iluzija pričinjena atmosferskom refrakcijom i zetetičkim
zakonom perspektive. Klasičan primer iz udžbenika fizike - brod koji
se pojavljuje na horizontu - najčešći je primer u ilustracijama koje
govore u prilog tezi da je Zemlja okrugla. Kako bi potvrdio svoje teze,
Parallax se upušta u najžešći boj baš sa ovim najtvrđim orahom kurentne
fizike. U vreme dok još nisu postojala elektronska navigacijska sredstva,
pomorci su se rukovodili navigacijskim priručnicima koji su sadržali
tačan opis lokaliteta, svojstava i stepena vidljivosti najvažnijih svetionika.
Jedan od standardnih priručnika ove vrste bio je poznat pod nazivom
Lighthouses of the World ili Svetionici sveta, koji je izdao 1982. godine
Findly. Rowbotham alias Parallax se u svojim tvrdnjama u značajnoj meri
oslanjao upravo o ovo izdanje, o čemu svedoči sledeći navod:
"Taj zaključak (da je Zemlja ploča) je u velikoj meri potvrđen,
i kada je reč o iskustvu sa svetionicima. Tamo gde je svetlost nepokretna
i dovoljno izrazita, ona je vidljiva sa velike daljine, a što savremeno
učenje o zakrivljenoj Zemlji drži da nije moguće. Na primer, na strani
35 priručnika Svetionici sveta, svetionik Ryde Pier, koji je postavljen
1852. godine, opisuje se - kao nepokretna svetlost, 21 stopu iznad mora,
vidljiva sa visine od 10 stopa i sa udaljenosti od 12 do 14 nautičkih
milja. Međutim, kod visine od 10 stopa, horizont bi trebalo da je smešten
u područje vidljivosti od 4 milje. Kvadrat preostalih 10 nautičkih milja
daje pad ili zakrivljenje nadole u odnosu na horizont od 66 stopa. Kada
to poredimo sa uvedenom 21 stopom, dobijamo, da bi svetionik trebalo
da bude 45 stopa ispod nivoa horizonta."
Rowbotham navodi dvadesetak ovakvih slučajeva i dolazi do zaključka
da postoji mnoštvo primera, koje možemo navesti na osnovu navedenog
priručnika, što potvrđuje da osmatranja pomoraca, inženjera, kao i čuvara
svetionika, sasvim ignorišu učenje da je Zemlja okrugla.
Čovek kojeg vatrena Parallaxova predavanja nisu ostavila ravnodušnim
i kod kojeg su uspela da probude duboku sumnju u uvrežena gledišta o
obliku Zemlje, bio je velečasni M. R. Bresher, vikar crkve Svetog Martina
na Coney Streetu u Yorku. Imao je magistarsku diplomu univerziteta u
Oxfordu i izvesna znanja astronomije. On se temeljno upustio u proučavanje
Zetetičke astronomije. Primetio je kakav snažan uticaj na slušaoce ostavljaju
predavanja o apsurdnosti newtonskog sistema, čak toliko, da mnogi sa
ovih predavanja odlaze kao sledbenici Parallaxovih gledišta. Zbog toga
se potrudio da proveri podatke koji se tiču svetionika, koje navodi
Rowbotham. U svom radu The Newtonian System of Astronomy - with a Reply
to the Various Objects Made Against it by "Parallax" iz 1868.
godine, vikar Bresher je došao do zaključka, da su Parallaxovi proračuni
potpuno ispravni, iako ga kritikuje da zanemaruje 98,5% od preostalih
2000 primera koji se navode u pomorskom priručniku Lighthouses of the
World. O onom 1,5% primera se vikar Bresher izjašnjava da predstavljaju
anomalije - i ne primećujući da upravo tako u argumentaciji klizi na
Parallaxov teren. Takav odgovor, koji se tiče anomalija, ponudio je
i sam Parallax. Ali on pri tome odmah, i to s pravom, dodaje da postojanje
izuzetaka mora biti shvaćeno kao veoma slaba tačka u samim temeljima,
što predstavlja ozbiljan protivudarac za sve one, koji, proglašavajući
naprosto nešto za anomaliju, hoće da odbrane newtonsku koncepciju.
Rowbotham je bio tigar na podiju i nije lako reći da li se ikada dogodio
takav slučaj da je, s obzirom na snagu svojih argumenata, izgubio neki
javni duel. Oni dobri i pobožni građani Leedsa su ga jednom napali i
isterali ga iz grada, kada ih je već zahvatio bes što nisu bili u stanju
da pruže dovoljno ubedljive odgovore koji bi opovrgli njegovo uverenje
da je Zemlja ravna.
U svojoj borbi za istinu Parallax nije bio usamljen slučaj. Slične,
gotovo takmičarske sklonosti, imali su i drugi zagovornici ove koncepcije.
U martu 1887. godine, u Brockportu, država New York, tri noći zaredom
su dva naučnika uzela učešće u borbi protiv M. C. Flandersa, kako bi
odbranili tezu da je Zemlja okrugla. Kada se diskusija završila, pet
izabranih građana donelo je jednoglasno presudu o ovoj debati. Presuda
je publikovana u brockportskom listu Democrat, i u njoj se jasno i bespogovorno
tvrdilo da činjenice, koje su se mogle čuti u toku rasprave, ubedljivo
govore u prilog Flandersu.
Dobro je poznat još jedan vatreni oponent tvrdnje o tome da je Zemlja
lopta. Tokom dvadesetih i tridesetih godina dvadesetog stoleća, bio
je to velečasni Wilbur Glenn Voliva iz Ciona, država Illinois, idejni
utemeljitelj širokog pokreta sledbenika ovog stanovišta na tlu Amerike.
On se odlučio da ponudi 5000$ svakome ko je u stanju da dokaže da Zemlja
nije ravna ploha. Iako je u pitanju bila značajna suma novca, pogotovo
u razdoblju kada Amerika preživljava teško ekonomsko razdoblje, niko
nije bio dovoljno ubedljiv da bi ih i dobio.
Johnson
Iako već u osmoj deceniji života, današnju najsvetliju zvezdu među pristalicama
koncepcije plohe Zemlje svakako predstavlja Charles K. Johnson - predsednik
Međunarodnog društva za istraživanje ravne Zemlje, koji je ovu funkciju
nasledio od osnivača Društva, Engleza Samuela Shentona (koji je preminuo
1971. godine). Pored ove funkcije, Johnson je i izdavač specijalizovanog
časopisa Flat Earth News. Pre nekih dvadeset godina, Bob Shadewald (pronalazač
čuvenog "gravitacijskog motora" i publicista koji se bavi
ovom tematikom) posetio je Johnsona na njegovom imanju u Južnoj Kaliforniji.
Johnson mu je otvoreno izneo ne samo svoje poglede, već i sumnje u politiku
koju država ima prema aktivnostima njegovog Društva, u pogledu njihovih
zahteva za službenim priznavanjem da je Zemlja ploha. Na njegovoj mapi
svet liči na gramofonsku ploču. U njenom centru se nalazi Severni pol.
Na spoljašnjim granicama počiva led Južnog pola. Kako se pretpostavlja,
iza njega se nalazi zid čija je visina oko 150 metara - do kojega do
sada niko nije dopro i koji je mimo granica poznatog sveta. Niko ne
zna ništa o stvarnom obliku Zemlje. Poznat, nastanjen svet je ravan,
tvrdi Johnson. Nebeski svod nalazi se na visini od 4000 stopa, dok se
zvezde nalaze na visini koja se može uporediti sa udaljenošću San Franciska
od Bostona. Sunce i Mesec imaju, po njemu, samo 32 milje u prečniku,
a oko Zemlje se kreću iznad polutara a njihov izlazak i zapadanje korespondira
sa predstavama koje nalazimo kod Parallaxa i njegovom tvrdnjom da je
reč o optičkoj iluziji i triku perspektive, kao što možemo videti i
u slučaju šina koje se spajaju u daljini. Mesec mora sijati vlastitom
svetlošću i nije moguće da ga nekada može pomračiti Zemlja. Njega pomračuje
nevidljivo tamno telo koje povremeno na svojem putu prolazi ispod Meseca.
Kada god vam pođe za rukom da sretnete ljude sa velikom rezervom zdravog
razuma, govori Johnson, odmah shvatite, da ne veruju u takve idiotske
stvari, kao što je to da se Zemlja okreće oko Sunca. Naravno, inteligentni
ljudi su uvek priznavali da je Zemlja ploha. Johnsonova supruga Marjory,
koja je ujedno i sekretar Društva, uvek je u to verovala. Potiče iz
Australije i tvrdi da, koliko je njoj to poznato, svi Australijanci
znaju da je Zemlja ravna. Ona sama bila je totalno šokirana kada je
došla u Ameriku i srela ljude koji o Australijancima govore kao o "onima
odozdo." Osećala se kao da je optužuju da potiče odnekud iz podzemlja.
Osim svojih svakodnevnih poslova u kancelariji Društva, Marjory je tako
asistirala svojem mužu i u nekoliko eksperimenata, za koje sam Johnson
drži da su ključni za obaranje teze o tome da je Zemlja okrugla: ako
je Zemlja okrugla, velike površine vode moraju biti zaobljene. Istraživanjem
površine jezera Tahoe, kao i Saltonovog mora, plitkog slanog jezera
u Južnoj Kaliforniji nedaleko od meksičke granice, proveravali su tačnost
tvrdnje o ovoj posledici. Nisu otkrili nikakve znake zakrivljenosti.
Osim rezultata svojih istraživačkih radova, u razgovoru sa Shadewaldom***,
Johnson je javno izneo i mnoge nepoznate stvari o neobičnim ulogama
koje su igrali zagovornici plohe Zemlje u istoriji čovečanstva. On tako
otkriva, da je sam Kolumbo oblikovao istoriju kao jedan od najvećih
zagovornika ove ideje. Njegova se posada navodno gotovo pobunila od
straha da će doploviti na sam kraj Zemlje. To je u stvari bilo skroz
obrnuto, tvrdi Johnson. Na brodu se zaista odigrala svađa, ali baš iz
tog razloga što je Kolumbo bio zagovornik plohe Zemlje. Ostali su verovali
da je Zemlja okrugla i da se neće vratiti sa puta, ako zađu za njen
donji deo. Kolumbo je naredio da se pobunjenici bace u okove i bičevao
ih dok se nisu uverili da neće preći iza nikakve zakrivljene granice,
te da će biti u stanju da se vrate nazad. Na kraju je ipak uspeo nekako
da ih smiri.
Iako istorija shvatanja Zemlje kao lopte seže sve do razdoblja grčke
filozofije, prema Johnsonu, današnje ideje o sfernom obliku zapravo
potiču od anglikanske crkve. Sam George Washington je zastupao drugačije
gledište - da je Zemlja ploča - i trudio se da oslobodi Ameriku od predrasuda.
Zbog toga se tako oštro suprotstavio i borio protiv Engleza. Istini
za volju, mora se priznati da nijedan kasniji poznati američki političar
nije bio pristalica te ideje. Ali kako Johnson tvrdi, Washingtonov san
se ostvario upravo nakon Drugog svetskog rata. Na konferenciji u Jalti
Staljin, Roosevelt i Churchill su postavili temelje onoga što danas
nazivamo Novo doba (New Age), pod vođstvom Ujedinjenih nacija. Nakon
rata je trebalo da Roosevelt proglasi plohu Zemlju i da bude izabran
za prvog predsednika sveta. U osnivačkoj povelji Ujedinjenih nacija
osnovanih u San Franciscu, ova je organizacija kao svoj simbol preuzela
mapu plohe Zemlje, koja je do dana današnjeg ostala njen službeni logo.
Sličan amblem visi i na zidu na ulazu u kancelariju Johnsonove organizacije.
Na oba je, da podsetimo, Severni pol postavljen u sredini. Jedino što
je Rooseveltova smrt, koja koincidira sa osnivanjem Ujedinjenih nacija,
zaustavila inicijativu objavljivanja toga da je izlazak i zapad Sunca
optička varka, koja je trebalo da ostvari Isaijine reči u odeljku koji
govori o dolasku svetske vlade Iza 60:20-22: sunce tvoje neće više zalaziti,
nit će ti mjesec pomrčati, - svi u tvom narodu bit će pravednici, i
posjedovat će zemlju dovijeka...
Nažalost, ideja pravedne države nije se ostvarila, iako je samo malo
falilo. Posle nekoliko godina otpočelo je razdoblje hladnog rata, a
Rusi i Amerikanci su se upustili u svoje svemirske projekte. Rusi su
1957. godine poslali u orbitu svoj Sputnik, dok su se Amerikanci posvetili
projektima putovanja na Mesec, čija kulminacija je bila 1969. godine,
sa takozvanim spuštanjem američke svemirske posade na Mesec. Kao što
se može pretpostaviti, Johnson nazire stvarnu pozadinu ovih projekata
i ima vlastito tumačenje ovih događaja. Po njemu, radi se o potpunom
besmislu i medijskoj fabrikaciji iz hollywoodskih studija, čiji scenarista
je bio sam Arthur C. Clark. Neko se i upecao na tu udicu, ali vremenom
su se mnogi otreznili i sada svojim očima vide kako stvari stvarno stoje.
Johnson, koji je tokom radnog veka bio aviomehaničar, ubeđen je da novi
pokušaji u okviru raketnog programa Space Shuttle imaju svoju pravu
ulogu upravo da zaustave ovaj ogroman pad poverenja u rezultate dosadašnjih
svemirskih istraživanja, te da je zapravo reč o kampanji za ponovnim
oživljavanjem predstave o Zemlji kao lopti. Dodatni razlog za ovakvo
njegovo stanovište leži i u činjenici da se ove aktivnosti odvijaju
takoreći u njegovom dvorištu. Johnson živi u Lancestru, baš onde gde
se nalazi i institut Rockwell International, na kojem je program Space
Shuttle i bio razvijen. Na severnoj stani, odmah iza jednog brda leži
aerobaza Edwards. Tamo je Shuttle testiran, a tamo i pristaje po povratku
iz orbite. Na tom mestu je takođe bio snimljen film Zeka Rodgers u 25.
stoleću. Mnogi od Johnsonovih komšija su zaposleni u ovim firmama, a
ono što oni pričaju samo potvrđuje njegove sumnje.
Za razliku od službenih saopštenja i stvaranja euforije koja prati projekat,
on sam ne nalazi pohvalne reči za ono što se događa: Povlačili su ga
po poligonu da se skoro raspao. Svi oni mali bočni komadići su napravljeni
od epoksida, i pola od toga je pootpadalo. Kada su trebali da zakače
Shuttle na Boeing 747 kojim je trebalo da ga ponesu u vazduh, nisu bili
u stanju da ga primontiraju. Bacili su na to milone dolara a onda su
zvali nadničare da probuše neke nove rupe da bi se to koliko-toliko
držalo u komadu. Kada im je konačno pošlo za rukom da ga dignu, većina
se rasturila na komadiće. Po njemu je Zeka Rodgers mnogo bolji naučni
program, a da bi vlada trebalo da se okane svemirskog programa i da
ga preda televizijskim kompanijama, koje odgovornije znaju da rade svoj
posao. Tim pre, što to poreske obveznike ne bi koštalo ni centa, a država
bi od toga na kraju krajeva imala i koristi. Naučnike koji su uključeni
u ove aktivnosti Johnson kritikuje i na stranicama časopisa Flat Earth
News nazivajući ih starom bandom vračeva, ili sveštenicima zabave za
narod. Zbog svega toga se Društvo za plohu Zemlju trudi da zaustavi
ovaj cirkus, ove laži i karnevalske igre dosledno insistirajući na propagiranju
slobodnog mišljenja, odgovornog i trezvenog posmatranja činjenica, kao
i borbi sa dogmatskim predrasudama.
Johnson je - zajedno sa publicistima Billom Kaysingom (bivšim zaposlenikom
i rukovodećim inženjerom firme Rocketdyne, koja isporučuje motore za
NASA-u, autorom knjige We Never Went to the Moon), Billom Brianom (autorom
knjige o aferi navodnog čovekovog leta na Mesec - Moongate), Ralphom
Reneom (autorom knjiga Was it only a Paper Moon i NASA Mooned America),
kao i prema Kaysingovom anonimnom telefonskom istraživanju javnog mnjenja,
i zajedno sa sto miliona Amerikanaca - uveren da je Apollo-misija na
Mesec bila u suštini inscenirana televizijska podvala u pustinji Nevade,
iza koje stoje Hollywood i CIA, kao i da je poreske obveznike ovaj šou
stajao 25 milijardi dolara. Baš zbog tih razloga se Društvo za plohu
Zemlju sa velikom energijom stalno i sistematski trudi da prisili vladu
da konačno obelodani javnosti ono što je vladajuća elita sve vreme znala
- golu istinu.
Thomas Dolby i novi talas među naučnicima
Barnsworth
Vremenom se značajno i kvalitativno polako povećava broj onih koji se
pridaju idejama plohe Zemlje, kao i stanovištu da je reč o tržišnoj
utakmici koja je u interesu velikih centara kapitala. Na ove su direktno
nadovezani međunarodni politički i naučni krugovi, vojna industrija,
kao i cela obrazovna hijerarhija, koja takođe živi od para iz budžeta.
Sa shvatanjima, politički vrlo bliskim Johnsonu, početkom osamdesetih
godina pojavljuje se profesor Orinoco Barnsworth. Popularizaciji njegovog
učenja značajno je doprinela podrška svetski čuvenog muzičara Thomasa
Dolbyja, koji je osetio da uspešna propagacija ideja plohe Zemlje nije
moguća bez snažne i široke medijske podrške. Zbog toga su se upustili
u paralelnu borbu - ovoga puta i na muzičkom području. Njegove nove
pesme, kao i ceo projekat njihove prezentacije bili su podređeni istom
cilju - širenju svesti o aktualnom zanemarivanju problematike koja se
odnosi na sudbinu Zemlje. Sam Dolby svoja osećanja slikovito izražava
stihom: ploha Zemlja je u tvojoj nežnoj ruci.
Kada se 1984. godine pojavila ploča pod nazivom The Flat Earth (Ploha
Zemlja), Dolby je započeo ambiciozno zamišljenu turneju sa svojom grupom.
Nove ideje i neobična muzika izazvali su iznenađujuće veliko zanimanje
kod slušalaca i posetilaca koncerata, a u isto vreme i određene nedoumice.
Zbog toga se već na samom početku turneje pojavila potreba da se pruže
dodatna objašnjenja, koja bi publici približila ideje novih kompozicija.
Tako se dogodilo da se turneji, koja je već bila otpočela, priključio
profesor Barnsworth, i to na način koji je u potpunosti korespondirao
kako sa vizuelnim, tako i sa muzičkim predstavama i ukusom Dolbyjevih
obožavatelja. Tokom koncerata, koji su se održavali pred ogromnim ključalim
auditorijem, on je krajnje ozbiljno shvatajući svoju ulogu, kratko i
efektno predavao i objašnjavao svoja stanovišta: Kada napustite ovo
pozorište, vaši osećaji prostora i vremena će biti iz osnove tako smeteni,
da više nećete biti u stanju da prihvatate mitove koji su do sada tako
uspešno bili podupirani naučnim establišmentom i vojskom, kao i industrijskom
zaverom NASA-e i Kremlja.
Teorija o obliku Zemlje, koju je obelodanjivao Dolbyjevoj publici profesor
Barnsworth, nije u nesaglasnosti sa predstavama Newtona i Einsteina.
Pre bi moglo da se kaže da se logički nadovezuje na savremene pokušaje
o objedinjavanju gravitacijske i kvantne fizike, a upravo je to izvor
sa kojega on crpi. Njegov svet nalikuje disku koji se okreće horizontalno
u prostoru. Na njega je nagomilana ogromna masa zemlje tako da se formiraju
dva centra suprotnih magnetskih polova. Ovi centri imaju ogromnu magnetnu
gravitaciju, tako da bi se svaki putnik, koji pokuša da se prebaci u
pravolinijskom smeru od pola ka polu, i nehotice razapinjao i ubrzavao
do tog stepena, nakon kojega se prava linija zakrivljuje, na način na
koji je to i Einstein nagoveštavao. Na ovaj način, prema Barnsworthu,
putnik svojom putanjom ili oblikuje elipsu, ili se vraća na mesto odakle
je pošao.
Profesor Barnsworth je bio u potpunosti svestan toga da koncertni podiji
nisu sasvim odgovarajuća mesta gde se može upuštati u detaljne analize
i objašnjenja svojih tananih istraživanja. Njegova borba za ideju plohe
Zemlje, borba protiv indoktrinacije nauke vođene interesima velikih
sila, uvek je i svuda nailazila na veliki odaziv, slaganje i razumevanje.
Zato što ga je naučna doslednost i hrabrost učila da se ne pokorava
predrasudama, njegovi efektni nastupi predstavljali su neku vrstu apela
na zdravi razum koji su se završavali rečima: Uveravam vas da odbacite
u stranu stoleća ispiranja mozgova i prihvatite evidenciju vašeg sopstvenog
iskustva. Postoji samo jedna shema prirode koja odgovara našem svakodnevnom
saznanju sveta. Sve ostalo je samoobmana. Zemlja je ploha!
Optimizam profesora Bartletta
Dolby i Barnsworth su učinili ogroman napredak u propagiranju svojih
ideja i ovaj napor nije ostao uzaludan. U ovoj misiji na području muzike
njima se pridružuju i poznate grupe kao Bad Religion (pesmom Flath Earth
Society sa albuma Against the Cravn), ili 10000 Maniacs (albumom The
Earth Pressed Flat). Muzičke grupe koje imaju naziv Flath Earth Society,
nalazimo od Sietla i New Yorka sve do Australije, i to u okviru različitih
muzičkih žanrova: od hip-hopa do urbanog punka. Muzika je tako gotovo
preko noći postala jedno od najuticajnijih sredstava za afirmaciju i
približavanje potiskivanih naučnih ideja.
Ali i u drugim krugovima, pre svega u nauci, u poslednje dve dekade
stalno raste broj takozvanih skeptika ili otpadnika. Ovi takođe zagovaraju
stanovište da je službeno prihvaćena nauka podređena bezobzirnim i usko
interesnim organizacijama koje upravljaju ne samo profilom svetskog
tržišta kapitala, već i sudbinom same Zemlje.
Emeritni profesor Albert A. Bartlett, fizičar sa Colorado univerziteta
u Boulderu, posvetio se tzv. matematičkoj rekonstrukciji modela Zemlje.
Elemente svojeg istraživanja i njegove strategije je crpeo iz službenih
saopštenja nepažljivih visokih državnih funkcionera. Primetio je da
im često ne polazi za rukom da sasvim prikriju stvarno stanje i oblik
Zemlje. Rezultate svojih istraživanja publikovao je samostalno a delovao
je i kao naučni savetnik malo poznate organizacije Novo društvo za ravnu
Zemlju.
Na primer Jack Kemp (tadašnji sekretar Ministarstva stanovanja i urbanog
razvoja u kabinetu predsednika Georgea Busha), u svojem saopštenju izjavljuje
da je pitanje granica u korišćenju Zemljinih resursa besmisleno i da
ih ljudi ne mogu iscrpsti, kako to ratoborno tvrde mnogi futurolozi
i zaštitnici prirode. Ove su izjave bile u oštrom raskoraku sa službeno
priznatom i propagiranom predstavom o obliku Zemlje, koja kruži u javnosti
i u okviru američkog obrazovnog sistema. Kempovo saopštenje je bilo
iznuđeno potrebom da se smiri javnost i pacifikuju neodgovorni skeptici,
koji proširuju lažne bojazni, da trajno neophodan godišnji ekonomski
i društveni rast od 3-3,5% nije moguće održati s obzirom na ograničene
resurse Zemlje.
Ekonomista blizak visokim vladinim krugovima, Julian Šimon je takođe
pomogao da se razotkrije stvarno stanje stvari koje vlada drži u tajnosti.
U jednom nedavnom članku, kao uostalom i u svojoj knjizi iz 1981. godine,
Šimon nam otkriva: Tehnologija, koja postoji danas, u stvarnosti može
da proizvodi neiscrpno mnoštvo takoreći svih proizvoda, koje nam je
dala priroda - hranu, gorivo, sve do bisera i dijamanata... U našim
rukama posedujemo - zapravo u našim bibliotekama - tehnologiju za prehranu,
oblačenje i rezerve energije za permanentno rastuću populaciju za sledećih
7 milijardi godina... Čak i kada se nikakvo novo saznanje ne bi postiglo...
bili bismo zauvek sposobni da održimo korak sa rastom populacije...****
Vratimo se sada na istraživanja profesora Bartletta. Nakon što je pročitao
ove redove on se upustio u istraživanje oslanjajući se na aritmetiku,
deduktivno rasuđivanje i zdrav razum. Na taj način je otkrio kakav model
Zemlje američka administracija interno koristi (a koji sakriva pred
javnošću). Rezultati koje je ovaj naučnik objavio 1996. godine u stručnom
časopisu The Physics Teacher (vol. 34) su bili šokirajući, i to ne samo
za naučnu zajednicu. Uz pomoć dvojice svojih poznanika, koji su neposredno
kontaktirali Šimona, doznao je da broj od 7 milijardi nije ispravno
uveden, već je reč o 7 miliona godina. Cifre koje su bile na raspolaganju,
a koje se tiču rasta od 1% (x=0,01) stanovništva godišnje, kao i o ukupnom
broju stanovništva na Zemlji 1995. godine (y=5,7 milijardi) ukomponovao
je u jednostavnu jednačinu, kako bi dobio kritičan broj za kojim traga
- odnosno broj stanovnika na Zemlji nakon 7 miliona godina: a to iznosi
z=2,3·1030410. Tako bar tvrdi računica. *****
Čemu ovaj broj odgovara u odnosu na stvarno stanje stvari? Da bismo
mogli da shvatimo njegov smisao, Bartlett nastavlja sledećim slikovitim
pojednostavljenim primerom. Ako pretpostavimo da znamo da je poznati
svemir zapravo lopta čiji radijus ima veličinu od 20 milijardi svetlosnih
godina, onda njegov obim predstavlja 3·1085 kubnih centimetara. Ako
je njegova prosečna gustina jedan atom po kubnom centimetru, onda je
i broj atoma koje sadrži negde oko 3·1085. Onda bi broj stanovnika nakon
navedenog vremena bio približno 30 puta veći nego broj atoma u poznatom
univerzumu. To znači, dodaje na kraju u svom zaključku, da Zemlja ne
može imati oblik lopte, i da takav model ne omogućuje objašnjenje brojeva
koje dobijamo, a koje nam otkriva ekonomista Šimon.
Ako hoćemo da predstava o rastu populacije ne bude u protivrečnosti
sa resursima Zemlje, jedini oblik koji Zemlja može u ovom teorijskom
modelu imati, jeste ploha površ. Zemlja je, dolazi Bartlett do svog
zaključka, beskonačna ploha definisana pomoću dve horizontalne dimenzije.
Ova projekcija omogućuje neograničeni rast populacije, njeno neograničeno
naseljavanje, kao i neograničeno iskorišćavanje njenih resursa. Otkrića
do kojih je došao, kao i koncepciju Zemlje koju vlada drži u tajnosti,
Bartlett želi da predstavi javnosti posredstvom Novog društva za ravnu
Zemlju. Takođe, on želi i da umiri javnost svojim saznanjima o tome
da nikakve bojazni od limita rasta nemaju opravdanja, zato što je Zemlja,
prema njegovim matematičkim proračunima, neograničena i - ravna.
Da li se primiče kraj teoriji Grigorija Efimovicha - "Kolumba"?
Danas postoje brojne organizacije koje imaju naziv Društvo za ravnu
Zemlju (Flat Earth Society). Ove se organizacije često u mnogo čemu
razlikuju: ne samo na teorijskom planu i po koncepcijama, već i u njihovim
organizacionim strukturama, u njihovoj misiji, po broju i strukturi
članova, u namerama i karakteru svojih aktivnosti. Neke predstavljaju
tek udruženja ljudi sa jednakim pogledima na ovu problematiku. Drugi
težište svoje misije nalaze u ambicioznim propagandnim projektima, ili
u različitim vizijama budućeg pravednog društva, koje bi trebalo da
funkcioniše bez predrasuda koje navodno nameće nemoralna vladajuća elita.
Mnoge od ovih organizacija su prinuđene da svoje planove ostvaruju na
takoreći subverzivan način kako bi uspeli da se nose sa svojim suparnicima,
sa administrativnim i globalnim, ili lokalnim kulturološkim preprekama.
Jedno krilo ovoga pokreta sa Edmundom Wilburom kao svojim vicepredsednikom
- nazovimo ga za potrebe ovoga članka konspirativnim imenom Aljaska
- upustilo se u aktivnu infiltraciju svojih članova u javni sistem obrazovanja,
i preduzelo tzv. reprogramirajuće korake edukacije običnih ljudi, ili
bolje rečeno, njihove reedukacije.
Prema organizaciji koja stoji iza Aljaske, crkva se permanentno trudila
da ućutka fanatike i samozvane zagovornike koncepcije okrugle Zemlje.
Ali šačica koja je u ovoj borbi preživela, stalno je nastavljala u presađivanju
svojih nagađanja. Vremenom su upravo oni postali dominantni. Jedan od
ovih jeretika bio je i Grigori Efimovich. Upotrebio je domišljat mehanizam
koji se sastojao od stotinak ogledala, kao i većeg broja platana od
materijala od kojega se šiju džakovi, kako bi izazvao optičku iluziju
koja je u svoje vreme bila do te mere ubedljiva, da su ljudi počeli
da veruju tome kako je oplovio ceo svet i pristao čak u zapadnu Indiju.
Tek danas znamo da to i nije bilo baš tako. Ono što je Efimovich zapravo
dokazao, bila je plovidba preko Atlantskog okeana do još nepoznatog
kontinenta, Severne Amerike, i to samo do jednog od malih ostrva koje
leži nedaleko od njene obale. Njemu samom je trebalo još mnogo godina
da se oporavi od ovog gadnog promašaja, i počeo je da tvrdi da je reč
o Novom svetu. Ovaj čovek je uskoro postao čuven i danas ga poznajemo
iz školskih udžbenika, pod imenom Kristofor Kolumbo.
Aljaska se trudi da ispravi neke naučne promašaje koji su nikli trudom
da se podupre konvencionalna predstava o Zemlji kao lopti. Ova organizacija
tvrdi da je čuveni test Michelsona i Morleya iz 1887. godine, koji je
potvrdio nepostojanje etra, a koji je postao sveopšte priznat od strane
tadašnje naučne zajednice, bio zasnovan na lažnoj hipotezi Efimovicha,
odnosno, da se Zemlja kreće u spoljašnjem prostoru, te da nije središtem
Univerzuma. Test se zasnivao na merenju odstupanja svetlosnog zraka
poslatog sa Zemlje, što bi, prema prvobitnoj pretpostavci, omogućilo
da se izračuna njegova brzina, ili, rečeno analogijom, kao kada bismo
iz automobila u pokretu bacili kutiju od pice kako bismo izračunali
njegovu brzinu. Ako etar postoji, svetlosni zrak (kao i u slučaju bačene
kutije od pice) bi trebalo da ima izračunljivo odstupanje, prouzrokovano
sredinom. Za ovu dvojicu je rezultat bio iznenađujući. Zrak svetla nije
imao nikakvo odstupanje. Tako su došli do zaključka, da etar ne postoji.
U suštini, radilo se o velikom promašaju. Umesto da na osnovu njihovog
eksperimenta priznaju da svetlost nema odstupanje zato što je Zemlja
statična, podlegli su naučnom konformizmu i ignorisali činjenicu, da
svetlu treba izvestan medijum za dalji prenos, za transmisiju. Prema
Aljasci, njihov test nema nikakav drugi značaj, osim što je potvrdio
postojanje statičnosti Zemlje.
Efimovicheva teorija pretpostavlja da se Zemlja kreće prostorom brzinom
od hiljadu milja na sat, i to već nekoliko milijardi godina. Sve bi
to i sedelo kada bi se Zemlja kretala u vakuumu. Ali pošto je spoljašnji
prostor ispunjen etrom, Zemlja bi morala usled trenja da usporava i
na kraju bi se - zaustavila. Dalja kritička tačka Efimovicheve teorije
je tvrdnja da se Zemlja okreće oko svojeg Sunca ogromnom brzinom. Međutim,
kada bi to bilo tako, slobodna tela koja se nalaze na Zemlji, ona koja
nisu pričvršćena za njenu površinu, ponašala bi se kao šoljica kafe
na palubi broda. Kuće bi se rušile a ljudi u njima bi imali jednaku
sudbinu kao kada bi na njih bio primenjen program centrifuge u mašini
za pranje veša.
Sledeći primeri su karakteristični i predstavljaju, od Kozmasa naovamo,
klasičnu argumentaciju zagovornika Zemlje kao ploče. Pretpostavimo,
zajedno sa Efimovichem, da je Zemlja okrugla i da na Severnom i Južnom
polu stoji po jedna osoba. Osoba na Severnom polu se održava na površini
zahvaljujući sili gravitacije. Ali šta bi održavalo osobu na Južnom
polu i sprečavalo je da ne padne dole? Neka dopustimo i to da i onu
osobu gore kao i dole održava na površini jedna te ista sila gravitacije
u suprotnom smeru. Dobro. Ali kada bi osoba sa Severnog pola htela da
poseti osobu na Južnom polu, njihov susret bi ih zadesio u suprotnim
položajima, pri čemu bi osoba sa Severnog pola padala bez ograničenja
dalje u smeru nadole. Kada bi sile gravitacije bile stalne i privlačile
sve predmete smerom nadole, onda bismo teško mogli da objasnimo zašto
se okeani i ogromna masa vode u njima kreću na površini i zašto nisu
naprosto nataloženi na dnu. Zašto se onda okeani nisu nataložili u donjem
delu zemlje a atmosfera samo na gornjem? Kada bi Efimovicheva teorija
bila istinita, sve to bi se odigralo tokom samo nekoliko dana.
Aljaska istrajava na stanovištu da se istina može dosegnuti samo dobro
promišljenom i koordiniranom organizacijom njenog propagiranja. Kao
primer navode da je u malom mestu Grass Roots, država Montana, jedna
njihova aktivistkinja bila zaposlena kao učiteljica. Kao energični pedagog,
ona je sistematski obilazila i ubeđivala odbore roditelja lokalnih škola.
Njoj je nakon veoma kratkog vremena pošlo za rukom da "zameni"
skoro sve učitelje na nivou osnovnog obrazovanja, učiteljima koji su
bili lojalni ideji plohe Zemlje. Drugi vredan primer, na koji su ponosni
u Aljasci, je iz Državnog zatvora u Wisconsinu. Tokom samo nekoliko
meseci više od polovine uključenih u zatvorski sistem je zamenjeno polaznicima
reedukacijskog programa ove organizacije. Prema podacima kojima Aljaska
raspolaže, ove promene obuhvatile su 7 stražara, 957 zaposlenih u kafeterijama,
3716 majstora za opravljanje Pepsi-automata, kao i 14 predstavnika klera.
Strateški vrlo dobri rezultati su postizani i u reedukaciji osuđenika,
kao i kod osuđenika sa trajanjem kazne dužim od godinu dana. Aljaska
nastavlja da prati i evidentira ove osuđenike nakon izlaska, njihov
dalji uticaj u pogledu propagiranja stečenih znanja tokom reedukacije
i već beleži brojne uspešne rezultate ove delatnosti. Aktivnosti Aljaske
nisu ograničene samo na Sjedinjene Države: svojim emisijama Aljaska
pokriva i ceo region Zapadne Afrike, uz pomoć snažnog odašiljača koji
se nalazi u najsevernijoj pustinji Tunisa. Na kraju krajeva, tako njihove
perfektne propagandne materijale možemo da pronađemo i na kesama za
slučajeve mučnine na svim letovima Delta Airlinesa koji se odvijaju
na zapadnoj obali Amerike.
Arhiv "Ferrari" - Šta nas još čeka?
Leo Charles Ferrari - po svojem prvobitnom pozivu hemičar, kasnije poznati
stručnjak za svetog Avgustina, i emeritni profesor univerziteta St.
Thomas u New Brunswicku - otišao je 1995. godine u penziju. Kada se
penzionisao odneo je ceo svoj arhiv u biblioteku Harriet Irving Library,
koja se nalazi na ovom univerzitetu. Bibliotekarka Janice Cook je tokom
nekoliko godina radila na sređivanju i katalogizaciji ovoga arhiva,
i pripremala ga za javnost. Arhiv je napokon bio dostupan 1999. godine.
Među mnogim značajnim dokumentima, u arhivu možemo pronaći celokupnu
dokumentaciju organizacije The Flat Earth Society of Canada. Ferarri
je bio predsednik Društva od osnivanja 8. novembra 1970. godine. Kako
su se proširivale međunarodne aktivnosti Društva, prihvaćen je jednostavniji
naziv, bez nacionalnog prefiksa - The Flat Earth Society.
Između ostalog, arhiv sadrži i Ferarrijeve studije o odnosu feminizma
i obrazovanja iz perspektive plohe Zemlje, čiji delovi su objavljeni
u renomiranom časopisu McGill Journal of Education. ******
Pored ovih istraživanja, Ferarri je svoja saznanja javno prezentovao
na brojnim simpozijumima, a bio je čest i uvek toplo dočekivan gost
na geodetskim i kartografskim konferencijama.
Arhiv sadrži i mnoge zanimljivosti. Tako na primer u kutiji sa kataloškim
brojem 8 možemo da pronađemo razne mape, fotografije, film koji je režirao
Scott Berrie, planove, prepisku dužu od dvadeset godina, naučne eseje,
ali i članske karte, među kojima ne nedostaje ni karta koja glasi na
ime čuvenog ruskog astronauta Jurija Gagarina. Sve ove stvari još čekaju
da budu detaljno proučene i tek u narednom periodu se očekuje da će
otvaranje ovoga arhiva baciti mnoga nova svetla na problematiku plohe
Zemlje.
Osnovni uslov za pristup Društvu predstavljao je esej na temu plohe
Zemlje. Društvo je značaj svoje javne aktivnosti videlo u podršci kritičkom
mišljenju, posebno u doba kada nova tehnologija primorava ljude da usvajaju
teorije u slepoj veri i odbacivanju evidencije svojih vlastitih čula.
Kao moto je upotrebljena rečenica: Zemlja je ploča - to može da vidi
i svaka budala.
Ideje Kozmasa, monaha i moreplovca iz šestog veka, kako vidimo, još
žive. Kako se to iz današnje perspektive čini, vremenom ove ideje dobijaju
nove i sve energičnije pristalice. Novi su i načini i oblici njihovog
propagiranja i njihove javne odbrane. Zagovornici ideje plohe Zemlje
danas očekuju da će istrajnim upoznavanjem javnosti sa svojim argumentima
i stanovištima izazvati i postići kod običnih ljudi jači kritički odnos
prema informacijama koje nude službene adrese; da će svojim javnim aktivnostima
postići veću javnu kontrolu i ograničiti uticaj koji imaju zatvoreni
uredi vlada, nadovezanih na interese kapitala. Pored toga, svi oni koji
su danas uključeni u ovaj sve masovniji pokret dele jedno zajedničko
uverenje: da je ključno pitanje koje se tiče oblika i svojstava Zemlje
povezano ne samo sa pitanjem o njenoj sudbini, već i sa stanjem naše
savesti i odgovornosti dok razmišljamo bilo o njenom današnjem obličju,
ili o gubitku njene stvarne lepote. Značaj i težinu pitanja kojih smo
se ovde tek dotakli naglašava uostalom i Thomas Dolby u svojoj pesmi
o ravnoj Zemlji: ...to je dom i sve što sam ikada imao...
*
Odlučio sam se za prevode prema izdanju Biblija - Stari i Novi zavjet
(Kršćanska stvarnost, prev. Sović, Grubišić, Gass, Milićević, Duda,
Fućak), jer je jezik za koji su se prevodioci odlučili manje arhaičan,
a smisao prevoda našem čitaocu bi mogao biti bitno pregledniji.
** Mandeville, B. (1714) The Fable of the
Bees.
*** "The Flat-Out Truth - Earth Orbity?
Moon Landings? A Fraud! Says This Prophet", Science Digest, July,
1980.
**** Šimon, J., (1995) Cato Policy Report,
The State of Humanity: Steadily Improving Vol. 17, No. 5, p. 131, September/October
1995 The Cato Institute in Washington, D.C.
***** z = (5,7·109) · exp20,01·(7·106)3
= (5,7·109) · exp(7·104) = 5,7·109 · 1030400,6137 ili, ako to predstavimo
preko kvadrata broja deset (tj. ako je 100,6137 = 4,11), tako dobijamo
z = 5,7·4,11·1030409, što daje z kao broj 2,3·1030410.
****** Vol. X, no. 1, Spring 1975, pp.
77-81
