V O R H O L M i h a l...B i c k o FRAGMENTI O ENDIJU VORHOLU

Kada me neko zamoli da govorim o Endiju Vorholu i njegovom delu, uvek se pozovem na tri polazišta koja lično smatram osnovnim za iznalaženje pravog oblika umetnikovog ega i dela. To su njegovo poreklo spojeno sa veroispovešću i socijalnom sredinom u kojoj je odrastao (njegovo poreklo, religijska i društvena pripadnost), njegove dečje i adolescentske aspiracije i treće polazište, sposobnost psihološke analize ili čak predviđanja mogućih prohteva potrošača umetnosti u konkretnom vremenu. Možda je Endi Vorhol kao tipični američki umetnik imao najnetipičnije američko poreklo za jednu američku superstar. Odrastao je u porodici skromnih seljaka koji su u prvoj četvrtini 20. veka u potrazi za poslom emigrirali iz malog rusinskog sela Mikova na severoistoku Slovačke u SAD. Otac Andrej Varhola je tokom svog kratkotrajnog života uglavnom bio primoran da živi izvan porodice kao radnik u rudnicima i na gradnjama puteva.
Mali Endi je po ceo dan provodio vreme sa svojom majkom Julijom, emotivno vezanom za staru otadžbinu. Kao obična seljanka Julija nije znala engleski i tako je Vorholov prvi jezik bio rusinski.1 Prema rečima njegove žive braće, umetnika Džona i Pola, majka im je često pričala o teškom životu u rodnoj otadžbini, gde je smrt takoreći bila svakodnevna pojava. Bežeći pred vojnicima Prvog svetskog rata, bila je prinuđena da svoje prvorođeno dete, umrlo u tom begu, sahrani negde usput. Džon se seća kako im je opisivala ratne strahote: "U šumama i na poljima bilo je puno mrtvih tela. Još su se i posle rata u travi belele lobanje vojnika kao velike bele pečurke".
Verovatno je da se slika straha i užasa iz majčinih pričanja urezala u sivu koru malog neurotičnog dečaka. Vera u Boga bila je za socijalno veoma slabu porodicu bez oca jedini spas i nada. Džon Varhola je ovu činjenicu prokomentarisao: "Naša majka nam je često govorila da uvek kada nam je teško potražimo Boga". Ove majčine reči obeležile su Endija za ceo život. Umetnikova tetka (Eva Bazekova, majčina sestra) tvrdila je da se Endi i krajem šezdesetih godina redovno sa majkom molio i često posećivao crkvu vizantijske orijentacije. Stariji Endijev brat Pol tvrdi da je Endi do svoje smrti ostao verni hrišćanin.
U vezi sa time pitam se nisu li ove činjenice jedan od katalizatora tematike dela stvaralaštva Endija Vorhola? Serija slika "Lobanja", likovno pretransponovanje Leonardove "Tajne večere" sopstvenom kompozicijom boja i vizuelnog oblika, te velike serije slika smrti (automobilskih i avionskih nesreća, samoubistava, električnih stolica i opet lobanja) gotovo nas navode na to.
Nedostaci i siromašno detinjstvo (prema rečima braće Džona i Pola, posle očeve smrti živeli su veoma siromašno, da bi preživeli, majka Julija je radila ručne radove koje su prodavali po buvljacima, a povremeno je zarađivala kao služavka kod izvesnog Jevrejina) očigledno su uznemiravali snove i težnje malog Endija za bogatstvom i uspehom. Još kao dete bio je siguran da želi slavu Trumana Kapota, da bude superstar. U školi se najviše isticao crtanjem i slikanjem. Džon Varhola tvrdi kako je nastavnik u njemu video izuzetnu umetničku pojavu našeg (20. - prim. prev.) veka. Uprkos tome što je mladi Endi u školi češće bivao povučeniji, uvek je nečim dolazio do izražaja. Bilo višesmislenim izjavama, ili radom. Navodno kada se osećao veoma usamljenim bez razmišljanja bi prišao nastavniku i rekao: "Želim da me danas zabavljate".
Njegovi snovi i želje počeli su se ostvarivati odmah po apsolviranju umetničke škole u rodnom Pitsburgu. Kao izuzetni crtač sa minimalno umetničkog pribora i sa svega nekoliko dolara u džepu odlazi u osvajanje umetničkog sveta Njujorka. U početku živi veoma siromašno. Crta za razne časopise i noćima izrađuje studije na različite teme. Navodno je tada zabeležio: "Očigledno da ako želim da postanem uspešan i poznat, moram slikati ono što ima uspeh i što je poznato". U to vreme u fokus njujorške scene ulazi R. Raušenberg, a Endi celo to likovno pozorište rađajućeg pop-arta prati sa zavišću, ali sa maksimalnom odlukom da se probije. Uz posredovanje poznanika dolazi u krug poznatijih ličnosti i neprekidno prati život do beskonačnosti užurbanog Njujorka. Raspamećuju ga izlozi i prodavnice pune hronično poznatih proizvoda, reklamni zidovi i svetleći napisi sa portretima i imenima slavnih ličnosti. Noćima crta utiske, ili pre konkretne oblike najviđenijeg i najpoznatijeg. Nastaju slike konzerve za supu, portreti slavnih ličnosti i ilustracije aktuelnih članaka iz novina. Uz ubeđenje da biti u blizini poznatog ili slavnog, znači korak ka sopstvenoj slavi. Iz novina ga inspiriše opširna vest o smrti Merilin Monro. U momentu pravi seriju njenih portreta i, od nepoznatog reklamnog likovnjaka postaje poznati umetnik. Rađaju se prvi izložbeni uspesi i Endi sve više uviđa svoje prisustvo na putu slave. Bio je toliko produktivan da mu je u to vreme malo ko mogao biti ravan. Tehnikom sito štampe na platnu ili na papiru umnožava svoje slike u serijama, u tiražu od 300 ili više primeraka. Potražnja za portretima Merilin tera ga da povećava tiraž. Slično je i sa slikama Kembelovih supa i drugim. Postaje sveprisutna "silueta" raznih večernjih prijema i društvenog krema, za njegova dela bore se vodeće svetske galerije moderne umetnosti. Uspeh i slava donose i patnju. Govorio je: "Prijemi i žurke me iscrpljuju. Čovek tamo izgubi gomilu vremena. Uvek i ukrug to isto". Kod kuće u svom stanu, gde je živeo sve do majčine smrti, povukao bi se od biznisa i slave u tišinu starinskog nameštaja, slika starih majstora i raznih kičastih proizvoda. To je njegov željeni i sanjani svet pun predmeta, o kojem je još kao dete kazao: "Jednom ću biti slavan i u mojoj kući više neće biti samo slika iz stripova, već slika i nameštaja kakve imaju bogataši u svojim sobama." Bez ijedne vlastite slike. Spavao je sam, u starom bračnom krevetu okruženom sa nekoliko televizijskih prijemnika. Potpuno u drugom svetu, godinama udaljenom od stvarne slike zvezde pop-arta.
Ovde dolazimo do pitanja. Koje okruženje je autentično za njegovo pravo ja, a koje neizbežno za njegov biznis? Ko je on zapravo? Da li je podsvesno ostao siromašni mladić iz socijalno ugrožene porodice koja se bori za preživljavanje, ili je i spolja i iznutra postao zvezda popa? Nije li to sve bila igra, poza? Na kraju krajeva, šta je u vezi sa Endijem Vorholom bila stvarnost a šta poza? Bio je, i nije bio (kako je sam tvrdio) slikar, filmski čovek i mecena. Da li je stvarao slike kao umetnost ili kao robu? Napokon, sam je navodno izjavio da je najveća umetnost zarađivanje novca. Nije studirao istoriju umetnosti jer je sebe smatrao umetnošću. Izgovorio je hiljade protivrečnosti i igri reči. Uspeo je u toj igri da bude ekstravagantna superzvezda, do krajnosti da iskusi moć slave i priznanja, da bi sve to s druge strane kompenzovao meditacijom u povučenosti pretrpanog stana ili molitvama uz svoju majku. Koji je od ove dvojice Endija bio onaj pravi? Izgleda da o Vorholu možemo danas znati sve, ili pak ništa. I kao da između toga nema nikakve razlike. Endi Vorhol i dalje ostaje velika nepoznanica, hronično poznat kroz svoja slavna dela i izjave, a svojom pravom ličnošću tajnovit. Čudak, neurotičar, genije, superzvezda i jednostavan čovek, bogataš i siromah, dobar i loš, priznat i zaboravljan. Jednostavno Endi Vorhol, živa i "mrtva" umetnost u jednom. Čovek, koji je kao niko umeo da povisi banalnost na pijedestal umetnosti i na putu za priznanjem i slavom prekorači neslućeno veliku barijeru siromaštva. Ako ću biti iskren, za mene lično postoje dvojica. Slavni Endi Vorhol, kralj pop-arta i Andrej Varhola, sin siromašnih Rusina iz malog sela Mikova na istoku Slovačke. Prost, običan čovek, sličan hiljadama drugih Slovena. Ali u jednome nisam sasvim siguran. Koji od njih dvojice je pravi Endi Vorhol.

(Sa slovačkog prevela Marina Šimak)

1 Nedavno kodifikovan kao književni jezik Rusina sa severoistoka Slovačke, jugoistoka Poljske i sa potkarpatske Rusije, sadašnje Zakarpatske Ukrajine.