Dok je bio živ, govorio je da potiče niotkud. Zato su ga nazivali
Coca-Cola Cocteau. Rodio se 1928. godine u Pitsburgu, Pensilvanija, SAD. Umro
je u istom gradu, 59 godina kasnije. Nije se smrtno zapio. Niti predozirao narkoticima.
Mada bi tako htela legenda. Do niotkud, ili do svoje prave domovine doputovao
je nekoliko meseci pre smrti. Ali još za života proglašen je za genija XX veka
i proroka. Dok su ga tamo, odakle potiče njegova porodica, smatrali debilom, šarlatanom,
komedijašem i izdajnikom. Svet ga je znao pod imenom Endi Vorhol (Andy Warhol).
Uistinu, zvao se Andrej Varhola (Andrew Warhola). Na njegov grob niko ne stavlja
cveće. Umesto venaca i sveća, ljudi donose prazne limenke od koka-kole, soka od
paradajza i piva. Kada taj krljež prekrije ceo grob i ne vidi se krst od mnoštva
ramena, neko uklanja otpatke. Onda se sve ponavlja.
Prebacujem se sa bješčadskih
visova prema Dukjelskoj Pšelenči. Već sam u Slovačkoj, iza leđa sam ostavio brda
poprskana razvodnjenim atramentom i suncem. Krajolik se umiruje, poravnjava. Cvetove,
koji tu rastu i drveće, slikao je na svojim platnima. Iako ih nikada nije video.
Pred smrt, video je jedino Bratislavu. Nije dospeo do sela Mikova, gde su se rodili
njegovi roditelji Andrej i Julija, iz doma Zavackih. Kao ni do mestašca Međilaborce,
gde se sada nalazi najveća u Evropi kolekcija njegovih radova.
Opsesivno se
plašio komunističke osvete i hapšenja, samo zbog toga što je 1913. godine njegov
otac emigrirao za hlebom do američkog raja i pakla. Strepeo je od usamljenosti
u masi, posle atentata koji je pokušan na njega, u Stokholmu, 1968. godine. Bojao
se ljudi. Oni su se bojali njega. Mislio je da je pod specijalnim nadzorom, ali
je to samo tri godine ranije oglasio Bogumil Hrabal svojim Strogo kontrolisanim
vozovima. Bio je nizak, sitan, mršav. Zato mu je bilo lakše da posmatra ljude
odozdo. Pod odećom mogu da budu skrivena bogatstva celog sveta.
Da, upravo
se Hrabal, u knjizi Čarobna frula, u kratkoj priči Beli konjić, oduševio Vorholom:
"A onda taj šok, Cvetiću, Endi Vorhol! Ta izložba... Da bi se na nju dospelo,
moralo se stajati u redu, kao pred košarkaški meč... toliko ljudi je želelo da
vidi ono što sam i ja video... Andreja Varhola, onog koji je dostigao vrh prostote
i površnosti, a potom to i rekao svima... ono što je najbolje u tom je, da i najsiromašniji
u Americi mogu da konzumiraju ono što i najbogatiji. Možeš da gledaš televiziju
i piješ koka-kolu, vidiš da i predsednik pije koka-kolu, Liz Tejlor takođe pije
koka-kolu i ti možeš da je piješ. I ja sam, Cvetiću, ponosan na to, što su njegovi
roditelji došli iz Mikova, iz blizine Međilaboraca, da su oči Endija Vorhola oči
Rusina, a njihova tuga, to je tuga u očima mužika, koji piju razočarani činjenicom
da je život kratak a bednom čoveku ne preostaje ništa drugo osim časti. Kada je
došao red na nas, Cvetiću, ušli smo u ogromni foaje Muzeja savremene umetnosti,
a tamo je bilo nekoliko krava sa žvalama, nekoliko krava je osvojilo tapete svih
zidova i ja sam odmah razumeo, da su pre supe Cambell, morale biti krave i njihovo
meso... i sve što smo videli kasnije, sve smo već znali, svemu se divili, ali
do tada tome nismo pridavali značaj... tek je Endi Vorhol sve te Liz Tejlor i
sve te Džeki, i sve te automobilske katastrofe, i sve te Elvise Prislije, i sve
te konzerve, i sve te polupane avione, sve te dolarske novčanice i električne
stolice, rečju: sve to što nas okružuje, sve to je tek zahvaljujući činjenici
da je Endi Vorhol svoje polaroide prepustio sito štampi, a kako su mu bili previše
sitni, povećao ih je na dva i više metra, a sve to je tek u takvoj formi progovorilo
o onom što nas potresa u ljudskoj nesreći i prirodi, sportskim šampionima, zvezdama
filma i teatra, javnim ličnostima... i u odbačenim stvarima i ljudima, sve to
sa čega naše oči ne mogu da skrenu pogled, od novina i obavesti, plakata, u šta
nas je Endi Vorhol uhvatio kao u klopku, kakvu smo mu došapnuli, i na taj način
podigao je primenjenu umetnost na viši nivo..."
U Mikovu je srušena kuća,
u kojoj je živela Vorholova porodica. Odmah posle rata. Na temeljima je sagrađena
nova kuća, u kojoj stanuje dalja rodbina. Moguće je da tu, u blizini, u Međilaborcima,
nikad nisu ni bili njegovi otac i majka. Kako se onda desilo, da je to malo slovačko
mesto, podiglo izazovan savremeni "muzeum moderneho umenia i rodiny Warholovcow",
u ulici po imenu Endija Vorhola? Kakvim putevima je dospelo pod njegov krov dvadeset
pet originalnih serigrafija jednog od najvećih stvaralaca pop-arta, procenjenih
na milione dolara?
A počeo je kao dekorater izloga prodavnica, slikar reklama
i ilustrator časopisa. Bio je mršav, sitan, nervozan, s licem neurotika, povremeno
se činilo da mu život nanosi bol. Pokazivao je otvoreno svoje homoseksualne naklonosti,
nije strepeo od ženskih dodira. Demonstrativno je maskirao nedostatak prirode.
Najpre je nosio tamne naočari, zatim srebrnu periku, a onda je počeo da koristi
svoje dvojnike, kako bi izbegao sve kontakte sa okolinom.
Pop-art, koji se
smatra pravim američkim pokretom, nije rođen u Sjedinjenim Američkim Državama.
To je jedna od mnoštva lako kidljivih niti, poput one iz Vorholovog životopisa,
njega su smatrali Čehom, Volohom, Slovakom. Bio je Rusin, grkokatolik; možda je
njegovim venama tekla krv voloska, lemkovska, ukrajinska, slovačka. Zato je, verovatno,
govorio da je niotkud.
Pop-art se rodio u Engleskoj, 1956. godine, kada je
američki slikar Ronald Kitaj, na jednoj od svojih slika posvećenih tematici slamova
(sirotinjske Londonske četvrti) namazao kičicom izraz "pop". Kritičar
Lorens Alovej (Lawrence Alloway) načinio je od te reči naziv celog pravca, koji
je zableštao kao artistička pojava, počeo da se širi po slikarskim ateljeima,
izložbenim salonima.
Popular art je, pojednostavljeno govoreći, popularna umetnost,
umetnost za sve ljude. Njen izvor i nadahnuće je lumpenproletarijat, žitelji predgrađa,
sa rubova metropola, svakodnevni rekviziti koji su isplivali iz svetskih prestonica,
supkultura i snovi zaluđenih slam korisnika. Umetnost, prema filozofiji pop-arta,
treba da otrgne civilizaciju od lažnog spoljašnjeg sjaja. Pop-art nikad nije isfabrikovao
omamljenost publike estetskim prohtevima.
Kada su Džon Lenon i "The Beatles"
pevali svoje je, je i afirmisali "veče posle teškog dana" a milioni
maloletnika kidali svoju odeću i u grčevima tresli se na zidovima stadiona, Endi
Vorhol je počeo da slika etikete za limenke supe, bojio je u svim mogućim bojama
portrete Merilin Monro, profanisao dolar kao simbol i cilj života savremenog društva,
fotografisao isprofanisano lice Elizabete Tejlor ili Elvisa Prislija. Prve izložbe
tih radova, u trenutku kad su se našli na zidovima Museum of Modern Art u Njujorku,
a kasnije u slavnim galerijama Pariza i Londona, presudili su o sudbini pop-arta.
"Vorhol
slavi crne misterije u apsurdnom svetu, u kom društveno nije zaštićeno od iznenadne
smrti gušenjem ili smrskavanjem u saobraćajnoj nesreći na putu, gde teorijski
humanistički postupak i odnos prema životu dopuštaju torturu na električnoj stolici
ili trovanje gasom", napisao je 1964. francuski kritičar Žeral Gasio-Talabot
(Gerald Gassiot-Talabot), pokušavajući da definiše atmosferu Vorholovih slika,
atmosferu saobraćajnih nesreća, studentskih demonstracija, predstavljanje električne
stolice kao ljudskog dela i njegove zamisli o usmrćivanju drugih ljudi.
Vorhol
je prvi u slikarstvu akcentirao temu ljudskog užasa, zato je fotografisao tragičnu
udovicu Žaklinu Kenedi, posmrtne ostatke, reprodukovao je poternice za prestupnicima
kao tvorevinu represivne civilizacije. Ali ko zna, možda je na taj način protestovao
upravo protiv takvog sveta? Zar nije šarena, nasmešena, umnogostručena Merilin
Monro, i pored samoubilačke smrti, za njega bila svojevrsna afirmacija života?
Vorhol
je dopustio publici da prihvati njegova pakovanja, limenke, flaše, erotične crteže
i portrete leševa u razlupanim kolima kao simbol onoga što je produkovano u milionima
primeraka tokom civilizacije, koja guta samu sebe, kao simbolički uroboros, počevši
od sopstvenog repa, jer gubi individualizam, fenomen individualizma.
- Život,
sama činjenica života, deluje na mene više nego bilo koja individua, bilo koji
slikar - rekao je Endi Vorhol u jednom intervjuu iz 1967. godine. Uopšte, ljudi
utiču na mene; ne podnosim samo predmete, oni ne izazivaju kod mene nikakvo interesovanje;
takođe, kada ih slikam, izvlačim iz njih sve, što se da, bez i najmanjeg sentimenta
prema njima. Cela ta reklama, kojom sam okružen? To je, zaista, zabavno...
Vorhol
se razlikovao od ostalih umetnika pop-arta, korišćenjem fotografije u širokoj
skali. Pravio je bezbrojna ponavljanja Elvisa Prislija, Ingrid Bergman, Merilin
Monro, Žakline Kenedi, zasnivajući svoja dela na jednom od kanona popartovskog
pokreta - trideset je više od jedan.
Ali, zar nije upravo Endi Vorhol sačuvao
u našim mislima te nezaboravne face-simbole? Zar nije on, u trenutku dok gledamo
njegove serigrafije u boji s licem božanske Merilin, potvrdio tragediju promene?
Mrtvački ples? Oslobađanje od smrti? Zar nije dolar postao zeleno telo našeg sveta?
A kad je već tako, zar nisu u pravu bili evropski kritičari, koji su, posle Vorholovih
izložbi 1971-72, u galerijama i muzejima Pariza i Londona, postavili pitanje:
"Zašto nam se neumorno nameće Vorholova pojava, kao drapiranog proroka naših
dana, čija religija mora pre ili kasnije da nas obavezuje?"
Odgovor je,
čini se, jednostavan. Jer Endi Vorhol nam podmeće ispred očiju ceo svet koji volimo,
u kom se krećemo, koji želimo da posedujemo, kojim hoćemo da zavladamo, dakle
- volimo ga kao pagansko zlatno božanstvo: kao sve što smo stvorili. On je imao
smelosti da to uradi. Skinuo nam je odeću i podsmehnuo se našim snovima o moći.
Upravo zato je kod jednih omražen, a kod drugih proglašen za genija.
Ispred
ulaza u muzej u Međilaborcima gledaju na nas njegova brojna lica. Ogromna. Zatim,
sa drugog zida pritiskaju nas tapeti sa hiljadama njegovih obličja. Kada, na trenutak,
sa sufita, prete da će pasti na nas bešumne gigantske novčanice od jednog dolara,
ulazimo u svet pop-arta, skoro šokantan za onog koji putuje kroz severoistočnu
Slovačku.
1986. godine, Mihal Bicko (Michal Bycko), slikar koji živi u Međilaborcima,
odlučio je da pošalje svoju ženu u Ameriku u pečalbu. Tada joj je njena baba,
Eva Bezek, pomogla da pronađe bogate rođake, koji su otišli preko okeana početkom
XX veka.
- Jedan od njih - rekla je - obogatio se slikajući konzerve i reklamne
etikete za sok od paradajza, odnosno fotografišući neku slavnu glumicu.
Mihal
Bicko podigao se od stola i uzviknuo: - Nemoguće! To mora da je Endi Vorhol!
Eva
Bezek je bila rođena sestra Julije Varholove, Endijeve majke. Nekoliko meseci
kasnije, stigla je i do Međilaboraca vest o njegovoj smrti.
U tadašnjoj Čehoslovačkoj
nije pisano o njemu skoro uopšte, a ako je u novinama i bila neka informacija,
to je predstavljano kao primer buržoazije, otpadnika, tipičan produkt konzumerskog
društva. U Međilaborce je doputovao, oktobra 1987. godine Džon Varhola (John Varhola),
Endijev stariji brat, kako bi pronašao preostalu rodbinu, informisao ih da je
osnovana fondacija sa imenom slavnog brata, koja bi želela, na neki način, da
se oduži domovini predaka i organizuje ovde njegov muzej ili galeriju, poklonivši
im njegove radove i predmete koji su za njim ostali, kao uspomenu na njega.
Mihal
Bicko je znao da taj poklon nije bilo šta. To može da bude turistička atrakcija,
koja će privući posetioce iz cele Evrope. Ali su se tadašnje vlasti uspaničile.
Muzej za otpadnika, ludaka, pop-artistu? Kada je Džon putovao po Slovačkoj, nastojeći
da odobrovolji partijske buzdovane za ideju galerije, ministar inostranih poslova
Bogumil Mnjoupek (Bohumil Mnioupek) poslao mu je pismo sa šezdeset pitanja, koja
su se odnosila na intimni život Endija Vorhola: o ženama, alkoholu, drogama, politici,
religiji, umetnosti.
Pravdaao se da mu je to potrebno jer piše naučni rad o
tome. Nažalost, njegova retorska veština nije uspela. Džon je ostavio ministra
bez odgovora. Takvu vest sam saznao od Lešeka Mazana, najboljeg poznavaoca kulture
naših južnih suseda.
Vlasti su se malo-pomalo zanosile mišlju da bi ludak i
kapitalista, primer buržoaskog društva, ali ipak proklamovani genije umetnosti
XX veka, mogao da dobije nekakvu spomen-kućicu. Među različitim mogućnostima,
odabrana je ona koju su predlagali Mihal Bicko, Juzef Stehnača, Stanislav Protivnjak,
Ana Jalčova, Mihal Sirika i drugi, upravo mesto Međilaborci. Jedini uslov koji
je postavljala fondacija bio je odgovarajuća zgrada, u kojoj bi originalni Vorholovi
radovi dobili odgovarajuću opremu. Takvu zgradu predstavljao je upravo podignuti
dom kulture.
Raspleo se pakleni čvor. Lokalni partijski aktivisti počeli su
da skupljaju potpise za protest protiv oduzimanja radničkoj klasi mesta za odmor,
a mladeži scene na kojoj bi mogla da igra narodne plesove. U vrzino kolo uključivala
se čak i ukrajinska, odnosno ruska štampa, grmeći da se hvale izdajice otadžbine,
otpadnici, begunci, koji umesto da pomognu izgradnju socijalizma u Čehoslovačkoj,
žele da potamane narod mazarijama i proizvodima narkotičkih halucinacija.
Osnivanje
galerije počelo je da se usporava. U to vreme je srušen Berlinski zid, raspao
se Sovjetski Savez. Prvi na nedavnoj listi narodnih neprijatelja - Vaclav Havel
- postao je predsednik. On je taj koji je jednim pismom razuverio one koji su
grmeli protiv otvaranja muzeja šarlatanu koji se sprdao sa Lenjinom, sa srpom
i čekićem.
Muzej savremene umetnosti počeo je da živi sopstvenim životom posle
izložbe od oktobra 1992. godine.
Možete tu - vi koji dođete - videti fotografski
aparat kojim je Endi snimio fotografije Žakline Kenedi, Merilin Monro, Elvisa
Prislija, Ingrid Bergman, maleni radio, njegove sakoe, jakne, pero, sitnice, kojima
je bila zatrpana njegova radionica, čak i košuljicu u kojoj je bio kršten, gomilu
dokumenata, fotografija, skica, crteža, ikona, pred kojima se molio ili je samo
prepuštao svoju uobrazilju tim svetinjama. O takvoj baštini, u svojim najlepšim
snovima, sanjaju vlasnici najvećih galerija.
A on je tu. Može se pored njega
fotografisati. U malim Međilaborcima u Slovačkoj.
- S taksom - kaže kasirka
i prodaje ulaznicu.
Kada je u mestašcetu otvaran muzej savremene umetnosti
sa zvezdom Endija Vorhola unutra, Međilaborcima su počele da kruže limenke prelepljene
etiketama sa natpisom "Varholova rajcinowa stiava" ili paradajz-supa
a la Vorhol. Oni koji su hteli, mogli su da je kupe za samo dvadeset dve korone,
ili za oko sedamdeset centi. Takvih etiketa je odštampano dve hiljade.
Ako
se ispuni filozofski testament umetnika, njegov credo, da original treba umnožiti
kako bi ga mogli videti svi, postaće to jedna od najčuvenijih deviza umetnosti
uopšte. Ako je moguće trideset puta, skoro za tren, nekažnjivo poljubiti Merilin
Monro, bolje je to nego samo jednom. Zar ne predstavlja zadovoljstvo, kada se
može simbol produhovljenja - Đokonda - spustiti na rang fetiša, desakralizovati
ga?
Možda je kalauz za njegovo stvaralaštvo u značenju reči - kamuflaža. Vorhol
je javno tvrdio da ne zamera publici, koja, zahvaljujući njegovim serigrafijama
nije razlikovala njegove radove od originalnih radova drugih slikara. A kako se
i brinuti o detaljima, kada su njegovi asistenti, u njegovoj radionici, u takozvanoj
Fabrici (Factory), masovno umnožavali otiske?
Vorhol je bio dvoličan. Koristio
je dvojnike, kako bi ga bilo "shizofrenično" mnoštvo, ili upravo zbog
straha od prisiljavanja na ispaštanje. Hteo je sa svojom umetnošću da dopre do
masa, ali se, istovremeno, kretao po snobovskim salonima. Starao se za dobre veze
sa kolekcionarima i vlasnicima galerija, a istovremeno je težio da njegovi plakati
osvoje ulice. Profanisao je dolar, ali poput svakog globalnog stanovnika voleo
je neponovljivo zelenilo istih banknota.
Možda je jedina istina u njegovom
životu, da se plašio ljudi. Preživeo je nekoliko atentata. Jednom u Stokholmu,
više puta u svojoj radionici, gde je dolazilo do pucnjave, ranila ga je luda feministkinja,
koja je pripadala Društvu ubica muškaraca. Valerija Solanis upucala ga je u rame.
Iako je znao ko je ona, ipak ju je pozvao u svoju Fabriku! Pa, do đavola, o čemu
se tu radilo?
Možda će za nekoliko godina ta prokleta "Varholova rajcinowa
stiava", ako je neko ne podvede pod vrstu lokalne žestine, da dospe u Pariz,
ili London, čak u Njujork, kao Vorholovo delo - i tako dostigne cenu od nekoliko
hiljada dolara, a možda tek pedesetak centi? Tada bi ironija bila potpuna. Hteo
je u mase, pa će ga mase i imati. Ko zna?
Pop-art je otvorio nove mogućnosti.
Pokazao je novi način viđenja sveta. Da li je Endi Vorhol bio taj koji je odvio
šraf na granati ljudske mašte, ili joj je i sam gurnuo tempirani upaljač, budući
da je civilizacija radila sve kako bi eksplodirala? Kakav paradoks? Toliko se
plašio nasilne smrti, da bi umro od posledica rutinske operacije žučne kese. Ništa
nije sigurno. Kao kod Hrabala, koji je oficijelno ispao kroz prozor, ali je dugo,
u sebi, sanjario o takvoj smrti i čekao priliku, pišući o tome i upozoravajući
svet.
To je mogao da bude najveći hepening sveta. Kad su već Vorhola smatrali
za jednog od najpametnijih učesnika pop-arta, onda je taj kučkin sin mogao da
predvidi da će se od toga u svetu načiniti pravi spektakl.
Endi, ustani iz
groba! Postoji još milion konzervi sa sardinama, tunjevinom, paštetama, narescima.
Sve su oblepljene brutalnim etiketama koje hvale svinjske njuške i kravlje gubice.
Da
li bi kupio za sebe, Endi, te Međilaborce, sa spomenikom zahvalnosti oslobodilačke
crvene armije u centru i posmatrao ga bez drhtavice. Sa te zvezde na njegovom
vrhu začarao bi nebesko sunce. Zeleno, bilo bi, u najmanju ruku, čudno. Poslednjih
nekoliko godina, Vorhol je bio fasciniran televizijom. Smatrao ju je najvećim
medijumom na svetu. Počeo je ciklično da daje intervjue, nastupao je u serijama,
čak i u muzičkom programu MTV. Predviđao je monumentalnu istoriju američke televizije,
ali je realizovao samo spuštanje čoveka na Mesec.
Ko zna, možda je maštao da
u poslednjem nastavku TV serije, snimi sopstvenu smrt i pod nju stavi potpis:
KRAJ SVETA. REŽIJA - ENDI VORHOL.
(S poljskog preveo Zoran Đerić)
