 |
| V O R H O L
| V
l a d i m i r...K o p i c l |
LICE
SA PROZIRNOM MASKOM
E.
V. - umetnička mašina na medijskoj sceni plastike stvarnog, od dela do citata |
| |
Da je živ u trenutku kad ovaj tekst s prvim napipavanjem po tastaturi
stupa u svoj još nesigurni život, harizmatični Endi od Popa imao bi punih 77 godina
i ko zna šta bi danas radio, ako bi radio išta. A ovaj njegov pop tumač (jer posle
Vorhola svi smo mi pomalo pop, tj. popularni, bar tokom onih 15 minuta svetske
slave koje nam je baš Endi, još za svog života, svima obećao, istina ne rekavši
kad će nam biti isporučeni i od koga, pa moramo sami da se snalazimo) ima tih,
ne-Endijevih, godina skoro 57 i od toga debelo "popuje" umalo 40, a
da još uvek mora da radi, stvara, tumači, izmišlja - hobluje one neravnine smisla
i znanja koje su mu/nam još preostale u inače prilično nivelisanom NSM, novom
svetskom mišljenju i onom njegovom NSP gde P nam nije, nažalost, slovo za polni
organ. Takva tura, kako već kome, i bez rašta ili zašto, a dok smisao ove uvodne,
situaciono-hronološke upadice već pomalo i bledi a da nije ni zaiskrio - eto i
povoda da ono što za njom sledi bar pomalo i raziskrimo.
Jer, što reče jedan
post-vorholovski as, Goran Trbuljak, prilično vorholovski: to što je nekom dato
da napravi izložbu važnije je od onoga što će na toj izložbi biti pokazano. Što
bi se drugačije reklo, sam soc/art kontekst koji je zadat vašem delu pa i sam
art/soc koncept kojim vi nastojite tom soc/art kontekstu da uzvratite - ako išta
nastojite, što je sine qua non ozbiljnog posla - nekako kao da su važniji od toga
kako dotično delo izgleda, miriše, da li se reflektuje u svemu pomenutom kao neki
samodržački/samoodrživi unikum ili mu je do toga stalo kao vorholovskom printu
br. 34 do ontološkog statusa printa br. 2 i obrnuto. Drugačije rečeno - i tu ćemo
početi da se približavamo suštini onoga što u ovom tekstu možda mislimo a što
sasvim sigurno u njemu sve više pišemo - "Ako je Polok značajan, onda je
to stoga što je slikao na nezategnutom platnu, horizontalno, na podu. Ono što
nije značajno je to da je kasnije te mrlje stavio na okvir i postavio ih paralelno
u odnosu na zid... Još manje je važna Polokova primedba o samoizražavanju (self-expression),
jer subjektivno mišljenje te vrste ne koristi nikom, sem onom koji je u njega
lično uključen. Njegova specifična vrednost ostavlja ga po strani konteksta umetnosti".
To reče pa ostade živ i u pravu Džozef Kosut, jedan od papa vaskolikog konceptualizma
- i to pre Pije nego Pavle, bilo koji - skoro dve decenije pre nego što je Vorhol
završio karijeru, tj. život, a kao da ni danas nema bolje formule iz koje bi se
delo samog Vorhola, pa i Vorhol sam kao vlastito delo, mogli pretresti na ne mnogo
subjektivan način, a da opet ne bude ni samo ono pakleno njim samim, što s mrtvima
baš i nije red jer sluti na krađu i prekrađu, ma kako bilo pop.
Da sad rezimiramo,
dok nismo ništa - još - rekli. Ovo bavljenje Vorholom ne teži nikakvom opisu,
jer tome ni sam Vorhol nikako nije težio. Ono teži tek popisu, iz kosutovske vizure,
popisu vorholovskog u Vorholovom radu, onoga što bez njega nikako ne bi bilo a
sad ga i bez njega ima, tih lično-opštih, tj. bitnih mesta umetnosti kao procesa
i sistema, od kojih se neka nameću kao veća od stila, s težinom (anti)kanona što
ne računa na dela tek kao na uzorak, šaru/mustru (engl. pattern), predmet, a da
je uvek i predmet, makar latentno umnožen i tako de-artifikovan od svoje art-object
funkcije, ako već nije izbrisan/upisan u formu čiste ideje.
Volim dosadne stvari...
Mrzim predmete... Sve je lepo... Ne želim da se suviše približim... Ne volim da
dodirujem stvari... Zato je moje delo nezavisno od mene... - poručuje ovaj pozadinsko-avangardni
i statično-hiper-angažovani guru para-kosmo-medijske (ne)zainteresovanosti koji
je paradoksalno sav pop, sav uključen, čista površina, sav prionuo uz lice novih
medija i re-reflektovanog Sveta koji im služi kao Povod, Tema, Motiv, bilo da
je u pitanju opskurna, skoro nehinjena, nemontirana treš dvodimenzionalna dokumentarnost
filmske projekcije koja projektuje Drugo stvarno kao granicu stvarnog, bilo da
je u pitanju osmišljeno bezinteresni frik upad u poslovično zaštićeni domaćički
prostor transamerikanskih TV-šoua, bilo da je to samo aseptično-posvećenička briga
za novi muzički andergraund udar i njegove posuvraćene Zvezde s aurom atonalnih
teškaša svakojake distorzije ili tek puko slikanje poznatih slika u kome su motivi
sasvim preuzeti od banalnog, tako herojski opšte-znani, skoro nevidljivi usled
svoje predimenzionirane vidljivosti, pa onda tehnikom serijalnog umnožavanja putem
mehaničke reprodukcije (gle, V. Benjamin!) još i travestirani (iz pre-poznatog
jednog i nesaznatljivo drugačijeg Drugog) u svoje treće stanje, tako da je to
opsesivno pasivnom Endiju sasvim podobno, a i njegovoj umetnosti.
Nešto, dakle,
kao bezinteresni angažman - reklo bi se, mada bi se, preostali izvori to lepo
pokazuju, Vorholu pre mogla pripisati i teorijska i praktična sklonost trans-tautološkom
ponavljanju viđenog nego vidljiva sklonost za otkrivalačke prakse i paradoksalno.
A jedan od ključnih argumenata u prilog ovoj tezi mogla bi biti upravo njegova
jasno izražena, pa i dokumentovana averzija - kao i cele njegove družine - prema
zapadnom, flower power itd. segmentu angažovanog muzičkog andergraunda šezdesetih
sa Zapadne obale SAD u odnosu na uporno samoprianjanje uz podršku njujorškoj andregraund
junk--trash sceni u kojoj je princip samodestrukcije, njenog neangažovanog ponavljanja
i samoobnavljanja bio jedan od ne samo nosećih, nego i ciljnih.
Ipak, da vidimo
mi šta je, s angažmanom ili bez njega, Endi Vorhol činio i učinio pa smo sad zarad
toga dužni (sic!) da mu to priznamo kao neotuđivi deo naše lične baštine, tj.
planetarne. 1. Kulturtregerski gledano, jer to je u nas još uvek hijerarhijski
ispred i iznad maglovitog kulturno/umetničkog reda vrednosti - bar dok nas se
isplata kao takva tiče, pa i njena ružnija sestra isplativost - sam čin Vorholovog
osnivanja Fabrike, i takvog njenog imenovanja, bezmerni je izvor i uzor mnoge
potonje sreće, pa makar i poneke sitnije zlosti, koje su vaskolikim naprednim
umetnicima sveta, a stare nam Evrope pogotovo, docnije pružili svakojaki iz te
prvobitne Fabrike derivirani alternativni i drugi art i produkcijski Centri, posledično
po tom semantički-akustičkom obrascu vorholovske Fabrike inaugurisani u najrazličitijim
propalim pa onda (uz učešće državnih fondova) zgodno adaptiranim fabrikama, kasarnama,
rudnicima, tramvajskim i drugim depoima, mlinovima, skladištima - od slavnog Gasometra
do još bajnijeg Colferajna, te onda s mene na uštap ovamo i onamo po mreži svih
meridijana gde umetnika još ima a oni sreću, priliku, neku ekipu za rad i Producenta
traže.
2. Ma kako bio prividno personalizovana Zvezda i jedan od izumitelja/promotera
uspešnog alternativnog star sistema, Vorhol i svojim radovima, i onim što je govorio,
i onim što je činio, i onim što je iz svega nabrojanog i drugog oko njega emaniralo
kao neka aktuelna ili post-, ili post-post-emisija, ima nemerljive zasluge u sferi
upravo one vrste depersonalizacije, depatetizacije, demitologizacije figure umetnika,
pa i dematerijalizacije umetničkog objekta - iz koje potiču bar dva docnija, ako
već ne i sukcesivna rukavca novijih umetničkih praksi koje danas smatramo ne samo
živim nego i stvaralački produktivnim, izazovnim za ovu formu ljudskog bavljenja
nečim, staru skoro poput onog najstarijeg zanata. Neka ta bar dva za ovu priliku
budu imenovana kao individualne mitologije (?!) i serijalna umetnost, a ostali
nek se jave sami, bilo da su u pitanju minimalisti, performeri, intermedijalisti,
instalacionisti, svakojaki umetnici-u-doba-medija i već kako se ono sve zvaše,
ili zovu.
3. Posebno zaoštrenom umetničkom strategijom neobaveznog pseudo-propagiranja
i repeticije tzv. art ideja bez idejnosti, angažovanosti bez angažmana, oštroumnosti
bez dubine, plastičnosti bez strukture, površinskog bez površnosti, stvarnosti
van ikonografije stvarnog, multiplikovanja bez nultog uzorka, originalnosti bez
originala, te naglašenim insistiranjem na slučajnom, privremenom, potrošnom, pseudotautološkom
itd. - a sve to istovremeno i unutar i izvan datog sistema vrednosti, naprežući
im granice - Vorhol je bez većeg napora uspeo da postane jedan od uspešnijih heroja
provociranja i narušavanja tvrdokornih postulata Vrednosti Sveta i Veka, Politike
i Art Politike, Institucija Sistema Umetnosti i Još Većih Sistema - od Sudskih
i Globalno Medijskih do Drugih Planetarnih, što nije mala stvar i iz čega su brojni
sukscesori, slični mu ili ne, izvukli pouke korisne kako za njih, tako i za Umetnost
Kao Takvu.
4. Ne samo zanimljivim već i umalo proročki indikativnim za
svet umetnosti, te onoga što umetnost danas jasno okružuje, u Vorholovom delu
se čini to što on ne samo da je sistematski umnožavao slike i obrasce slavnih/pop
identiteta, menjajući i samu prestavu/sliku o Identitetu kao takvom u znatnoj
meri, već što je i sam, lično, svoj Identitet rado pozajmljivao, paradoksalno
ga umnožavajući - i to čak sasvim "uživo". Od radova ove vrste, naravno,
posebno impresioniraju predavanja i razgovori koje je Alen Midžet 1967. držao
na univerzitetima u Juti, Oregonu i drugde, dogovorno folirajući da je lično on
Vorhol, dok je pozvani predavač, pravi Vorhol, koji ga je tamo umesto sebe svesno
otpremio, za to vreme sedeo usred Njujorka, a da je cela stvar protekla sasvim
neprimećeno, te bila otkrivena i izazvala spor tek znatno kasnije.
5. Ne
manje dobar globalni rad u sličnom duhu i sa znatno širim konsekvencama, a ipak
rad jednog umetnika, zapravo je i opštepoznati Vorholov odnos prema javnom iznošenju
i javnom medijskom prenošenju njegovih sopstvenih stavova, umetničkih i drugih
ideja, stejtmenta, koji bi se precizno mogao predstaviti citiranjem njegove znamenite
izjave - Čovek koji me intervjuiše trebalo bi samo da mi kaže reči koje želi da
ponovim i ja ću ih izgovoriti, mada loše ne bi poslužila ni ona ništa manje slavna
tvrdnja slavnog Endija - Ne mislim da imam bilo kakav stav, povoljan ili ne. A
onda slede nizovi i nizovi sjajnih redova iz njegovih intervjua i knjiga, za koje
nam ostaje samo da verujemo da su njegovi, jer da li i jesu niti ćemo znati, niti
bi i trebalo da znamo. I to je to.
Ipak, da nabacimo za kraj nekoliko tih možda citata, koji bi dobro
išli uz zamisao ovog teksta i nekako ga poduprli, mada ni njemu nije do podrške,
a ni do produžetka. A ako nije ni čitaocu, neka ih pročita umesto odsutnih fusnota,
jer dosadnije biti neće. Dakle, uz lepu reč možda, i lepo ime Vorhol, evo i lepih
citata iz Vorhola, iz više knjiga izabranih pa pred vas lepo poslaganih. Pa ko
već slomljen nije, nek te citate štije.
Samo vaš Vorhol, Endi:
* * *
Ako želite da saznate sve o Endiju Vorholu,
dovoljno je da vidite spoljašnjost mojih slika i mojih filmova i mene, i to sam
ja, nemam ničeg iza!
* * *
Slikam na ovaj način, jer želim da
budem mašina. Šta god radio, radim kao mašina, jer tako hoću. Bilo bi odlično
kad bi svi bili takvi.
* * *
Deni se seća da me je neki reporter
pitao da li su na moje filmove uticale tridesete ili četrdesete. "Ne, rekao
sam mu, desete. Naročito Tomas Edison".
* * *
Volim Los
Anđeles. Volim Holivud. Oni su tako lepi. Svaki je plastičan, a ja volim plastičnost.
Hoću i sam da budem plastičan.
* * *
Pop je omogućio ljudima
da shvate da su baš oni ono što se dešava. Više nisu morali da pročitaju knjigu
da bi bili deo kulture, bilo je dovoljno da je kupe.
* * *
Naši
su klinci isti kao i Volt Diznijevi, samo što su naši moderni pa se drogiraju
i imaju aktivan seksualni život.
* * *
Ljudi uvek više vole da
izbegnu novu stvarnost, radije prihvataju staru stvarnost sa novim detaljima. |
