V O R H O L D r a š k o...R e đ e p RAVNODUŠNA ISTINA AMBALAŽE Pomisao na Vorhola Iza toga nema ničega Endi Vorhol

Svakako je Endi Vorhol interizovao pejzaž naše svakodnevice u presudnim atributima optike. Ne radi se tek o uvećanju detalja, nego o prethodnom činu izvesnog stapanja. Umesto Vermerovog Pogleda na Delft Vorhol nam nudi Campbell's Soup kao neposredno suočavanje naše bijedne optike iz nekih suterenskih ili mansardnih prozora megalopolisa. Tako se, onda, ta neodoljiva udaljenost od tajanstvene tačke koju je tako davno Imanuel Kant pronalazio na vrhu jednog gotskog zvonika u Kenigsbergu, pretvara u privlačnu bliskost sa predmetima upotrebnim, jednokratnim, antropomorfmnim jedino još u televizijskim emisijama ekonomske propagande. Taj potrošački sindrom naše sudbine, svejedno da li mažen, pažen, ili odbačen i prezren, isto tad važi kao merilo bez nagodbe, pravilo bez pravila i unapred sročenog slogana.
Nije tek Pikaso bio ona granična crta manje-više umiljatim ugođajima naših bajkovitih žanrova, nego je upravo sa Vorholom potpuno prekinuto sa podozrivošću takozvane antiestetike, kiča i fabričkog dizajna.
Najednom je sa Vorholom veliki umetnički simpozij postao stadion odobravanja i zvižduka, pomame velikih tiraža i skandala koji su jednako pričali male, skrivene, istinite priče licemerne, lažno puritanske klase.
Podsećajući unapred na vonj spaljene čovekove kože u prisustvu električne stolice, Vorhol je i smrt stavio naporedo sa blaženstvom obožavanja starova, seks simbola i savršeno opremljene limenke.
Kao na visokim stepenicama japanskih drvenih hramova, odakle vidik puca svuda unaokolo, i sve je nalik na nigdinu, sa poverljivom sugestijom da je kraj u stvari beskraj, tako se na bekgraundu Vorholovih kompozicija slama i poslednja naša predrasuda, utkana u naše poimanje sveta i svetla, o idili i arkadijskom okruženju naših predrasuda. Vorhol je, više nego bilo ko pre njega, nigdinu, koja se kao kategorija unisonog onog, definitivnog nestajanja i anonimnosti javlja već pedesetih godina prošlog veka u našoj poeziji (Vuk Krnjević, Božidar Timotijević), ispoljio kao magičnu, defetističku zastavu sveopšteg besmisla modernih vremena.
Marsel Rajh-Ranicki citira radosno Ekermana iz 1827. koji je zapisao i ovu Geteovu rečenicu: "Što je neki pesnički proizvod nesamerljiviji i neshvatljiviji razumu, to bolje." Svakako da odjek tog stava postoji i u često navođenoj poslednjoj rečenici prikaza Seoba Miloša Crnjanskog Marka Ristića, iz 1929: "Veličina jedne knjige vidi se u neiscrpnosti asocijacija koje ona izaziva." Sve u dobro tempiranoj tradiciji evropskih promišljanja. Od Getea do Ristića, tog Prusta srpskog eseja, sve je nailazilo evoluitivno, negirajući vlastitu tradiciju i poneke poroke iznutra. Slučajevi Servantesa i Bunjuela koji su se još najvećma narugali bigotnoj, umišljenoj, sakrosanktnoj tradiciji španskog društva, ali i španskog duha, kazuju veoma poučno da su i te njihove pobune bile ispod onog, njihovog, španskog neba.
I sad nailazi Vorhol koji, u visokoj vatri, ekstatičnoj pomami planetarnih opsesija, poziva na novi darmar, jedinstvenu i bestidnu naoko žurku koja i ludizam i velike satiričare i demistifikatore od Goje do Grosa stavlja naporedo, ali takođe u kategoriju uzaludnog poimanja nekakvog drukčijeg, metafizičkog ozračenja. Ovde jednostavno ništa nije na pomolu, čarolija je u običnom, nema konteksta, nema dubinskih istraživanja, nema čak ni pikasovske ružnoće poteza. Onaj život u njegovim zavodljivim banalnostima, kao uostalom i ona blaženstva običnog (Tomas Man) ovde nisu na onoj drugoj strani, već su jedina naša plima u kojoj trajemo sumanuto, bez reda, ali i bez smisla, u enervantno besmislenom kolu jeftine nametljivosti. Jedini naš trenutak prolaznosti i bučnog, kičerskog nam života.
Ovde je, dakle, preuzet potpuno drugi model. I to onaj bez modela, bez proračuna, bez obaveznog onog škicnbuha koji prati sve naše likovne lidere od Leonarda do Bejkona. Nema ni sive jasnoće stvari, ni smešnih gajdi smisla, ni automatskog diktata, ni kolažnih maheraja. Sve je to u odnosu na Vorholove poteze nezanimljivo, u svakom slučaju priučeno, diletantsko bavljenje stvarima iz ropotarnice ukusa.
Srećom, ništa više posle Vorhola nije svrsishodno, niti bi se, po nauku naših modernista, ovde mogao citirati Kamoinš s izričitim svojim obraćanjem Bogu, ljudima i vetru. Ovde, u kosmičkom pohodu ništavila (za kojim je čeznuo i Aleksandar Petrović, čitavim svojim filmskim i literarnim opusom, nastojeći da ga prihvati u rapsodičnom njegovom vidu), nema odbačenih stvari, nema skrajnutosti. Za Vorhola čuvena skladišta odbačenih predmeta, tako pomno i sugestivno oslikanih na kompozicijama Leonida Šejke, samo su predstave, samo markacije velikog uzbuđenja koje totalno negatorstvo može da prihvati.
Per Lagerkvist u jednoj prozi sugeriše suterenski prostor u kome njegov junak, prosjak, živi, ili bar spava. Slika je svesno pomućena, izvrnuta, opet kolateralna: sve je krajnje čisto i sistematizovano, novine, sklad nemaštine, bezočnost velikog sveta koji nam unapred sugeriše prosjački svet u ritama, prljavštinu, na sredokraći puteva pacova i vaški.
Upravo tu prazninu definitivnog otuđenja, taj vašarski ukus promovisan do stepena besramnog otuđenja, to bezosećanje, taj splin, koji čak nije nalik ni na elegantni nemar i dobačenu rukavicu velikih pesnika romantizma, - sve je to u biti u toj meri prelomno i lomno da mu se treba vraćati takoreći svakodnevno.
I kao što je jedna od naših najpopularnijih knjiga dugo godina bio Rečnik žargona Dragoslava Andrića koji nam je, unekoliko, ograničenim i klasično utemeljenim erudicijama, zasnovanim na normativnoj gramatici ab ovo, pružio nadahnute projekcije nekih ne tek jedino verbalnih rešenja tako jednostavno i tako spontano, tako nam je Vorhol, srećom: nikada sa poučno podignutim prstom uvis, omogućio potpunu deziluziju, pokazavši na svom neprekinutom striptizu uvek i uvek dve dimenzije jednog mikrokosmosa kao kulisu u čijoj smo oplati i te kako mogli da iznađemo i vlastiti znak bar ogrebotine. Bar slutnju ličnog, u eminentno anonimnoj plazmi tolikih verovanja, tolikih predrasuda, tolikih umišljenosti najzad.
Vorhol je banalnost pisanog, slikanog i igranog elementa postavio na postament značajnosti same, unekoliko i jedine; ništa nadmoćno, ništa ironično. Kao što je nekadašnji slavni voditelj RAI Majk Bonđorno u anketi o milanskom podzemlju i siromašnoj periferiji uvek jednako govorio svojim klošarima: Gospodo prosjaci..., tako je Vorhol jeftine zamke vašarske tehnologije ne samo uvrstio u kategorije simbola savremenog sveta, nego ih je identifikovao, overio i potvrdio kao autentičan izraz, samovolju, slobodu unekoliko.
U kultnom filmu Mikelanđela Antonionija Zabriskie Point, multiplikacija nagog ljubavnog zagrljaja dvoje ljudi, usred pustinje, najednom, po logici kanda savršenog broja ne samo šahovske table, sugeriše ipak izostanak one objektivne nigdine. Ponavljanja Vorhola, u poražavajućem ritmu reklamnih spotova, sve sami signali modernog Moloha, isto imaju ritam nesaglasnosti. Apsolutni nedostatak ili odsustvo podteksta sugestivno se nadviruje nad naš umor, našu dokolicu, naš san.
Obezbedivši zauvek priznanje onih famoznih odbačenih stvari čitave jedne civilizacije, deponija planetarnih virusa žestoke i stoletne pandemije neukusa, Vorhol je zapravo obezvredio patetiku bivšeg ukusa, prozukle umetnosti, posvećenosti nekim davno zaboravljenim kumirima bezvrednosti. Obezbedivši tako svoju slepu menažeriju ambalaže Vorhol je u biti obezvredio pitanje izbora.
Naime, u osnovnom, a to znači uvek u difuznom stanju svesti i u potpunom odsustvu savesti, Vorhol je izbor modela ili fokusiranog objekta učinio ne samo smešnim i izveštačenim, nego i nepodesnim za razgovor pučki, jeftiniji od bilo čega drugog, nemilosrdniji od svih aveti prošlosti.
Uostalom, ni prošlost nimalo nije dostojna da uđe u registar najobičnijih jer najintimnijih naših preokupacija.
Naoko u ravnoj liniji beskonačnih traka industrijske epohe, bez mirenja ali i sa ležernošću koja zaista ponekad užasava, taj slučajni izbor autora koji je otvorio epohu nove naše vulgarnosti i rošave lepote parternog našeg sveta, uvek je i u roli posmatrača: mi smo, kao u Orvelovoj kosmogoniji, isto posmatrani, uniformisani, ukinuti.
Sva čudesa naših nevremena bila su bukvalno na domaku ruke svakom od nas. Nema uzora, nema pobožnosti, nema predaka.
Pokreću se to na Vorholovoj velikoj žurci svi dragi i nimalo voljeni pejzaži dna, konfekcije, kanalizacije, kore nekog smisla, kloake uvek. Ali, ponovićemo, sve to ni slučajno nije nalik na salonski pasijans kolaža nadrealista, naših milih bretona, niti na ludističke predstave koje traju i onda se, kao posle navijene predstave stare igračke, nečujno izostavljaju, nestaju, blede. Znak jednakosti je ovde kobno merilo, otrovni kompas: nema ostataka, nema razboljenih utisaka, nema bijedne građanske nostalgije, nema detinjstva.
Sve se odvija na ulici koja je i prolazna i zatvorena za saobraćaj, u nekoj špilji što se, ponekad, mogla posmatrati i kao rupa među grdosijama betona, kao magično dvorište paklenih dimenzija. Jednostavno, sve je moguće.
Hoan Miro je zasnovao svoje kraljevstvo čulne antiumetnosti tek u okrilju nekoliko onih mrlja. Vorhol, međutim, ništa ne zasniva, on identifikuje ovaj svet kulisa, Potemkinovih sela, dvoplošne parade kiča sa anterijama ali i arterijama života samog. Ovaj izuzetno inventivni homo ludens nije se samo narugao američkom snu, nego ga je, baš obrnuto, kao isto svojinu čovekovih iluzija i pohlepe, iznedrio u novoj rasveti. Onoj istoj koja od kultnog lica holivudske zvezde stvara daleko dramatičniji objekt nego što je, u onim davnim danima, to bila katedrala u Ruanu.
Vorhol živi igru.