Sticajem okolnosti, povodom moje samostalne izložbe u Njujorku, maja
1987, zatekao sam se u toj metropoli svetske umetnosti samo tri meseca nakon smrti
Andyja Warhola. Imao sam 24. maja priliku da vidim kako Warholovi sugrađani, poklonici
i bliski saradnici obeležavaju tromesečje smrti ovog gurua pop kulture na uličnom
"The Goodbye Andy Warhol Festivalu". Koristeći lične beleške, dokumentaciju
i zvučne zapise pokušaću da rekonstruišem taj jedinstveni događaj organizovan
u Warholovu čast, verovatno prvi posle njegove smrti, koji se zbio pre gotovo
dvadeset godina, a koji možda na najbolji način svedoči o Warholovom neposrednom
uticaju na svoju okolinu i duh vremena.
Njujork, 24. maj, 1987. Toga dana u
ulici Rivington, tada poznatom sastajalištu alternativaca njujorškog Lower East
Sidea, odigrao se multimedijalni događaj posvećen kralju medija, pokojnom Andyju
Warholu, tačno tri meseca nakon njegove smrti. "The Goodbye Andy Warhol Festival"
organizovala je Galerija "Nada" (nada, na španskom, znači ništa), a
poziv za njega gurnuo mi je u ruku jedan rasta-look tip dok sam se nekoliko dana
pre Festivala muvao tim kvartom u potrazi za novim, umetničkim izazovima. Na pozivnici
je stajalo da će se Festival održati "u znak sećanja na velikog američkog
genija", a da će ovo okupljanje trajati od podne do osam sati uveče.
Spremajući
se u Novom Sadu za odlazak u Njujork planirao sam da se sretnem sa Warholom i
prikupio sam razne materijale iz naših novina i časopisa o njemu, želeći da mu
to predam, misleći kako će ga sigurno zanimati odjek njegove umetnosti u tamo
nekoj Jugoslaviji. No, vest o Warholovoj smrti pokvarila je ovu zamisao. Ipak,
krećući u aprilu u Njujork, poneo sam sa sobom prikupljeni materijal, da mi se
nađe. Ovaj Festival bio je prilika da se Warholu ipak na neki način odužim i iskažem
mu poštovanje.
Već oko 10 sati pre podne u ulici Rivington muvale su se stotine
ljudi. Bili su to uglavnom mladi, svih mogućih rasa, nacionalnosti i stilova oblačenja.
Od hipija, pankera, skinhedsa, rastafarijanaca, transvestita, do pristojno obučenih,
šminkera, ali i pijanih klošara. Muvali su se i žagorili na asfaltu ispred Galerije
"Nada" i "No Se No", na koje se, na samom uglu ulice, nadovezivao
"Vrt skulptura", zapravo dvorište prepuno starog gvožđa koje je jedan
umetnik stalno zavarivao i prskao raznobojnim sprejevima (čuo sam kasnije da "Vrt
skulptura" više ne postoji - srušen je da bi se oslobodio prostor za gradnju).
Neki momci su postavljali dugačko belo platno duž ograde Vrta i izneli plastični
lavor pun sprejeva u raznim bojama, da bi prisutni mogli svojim grafitima da urade
zajedničku sliku posvećenu legendarnom medijskom improvizatoru i inovatoru Warholu.
Organizator ove fešte Snuky Tate, upravo onaj rasta tip sa mnoštvom kika u kosi
i obučen u "pižamu" koji mi je dao pozivnicu, uzeo je crni sprej i nacrtao
Andyjev lik i ispisao naziv festivala. Mnogi su se tada pridružili u ukrašavanju
ambijenta. U međuvremenu stigao je kamion-pozornica, sa kompletnim ozvučenjem
i instrumentima. Počelo je emitovanje muzike sa kasetofona, glasno i sa snažnim
ritmom, pa je napetost rasla.
Za izložbu koja se postavljala u Galeriji "Nada"
dan ranije sam napravio seriju kseroksa. U centru slike bio je moj tekst iz novosadskog
"Dnevnika" koji sam objavio na vest o Warholovoj smrti. Tu je bila mala
fotografija umetnika, a ćirilični tekst imao je posebnu draž tu u srcu Amerike
(uostalom i Warholu je poreklom bilo suđeno da piše ćirilicu). Izlepio sam nekoliko
reklama sa konzervama knedli od sira, zatim scenu sa bioskopskom publikom koja
nosi naočare za trodimenzionalnu sliku, i intervenisao fluorescentnim markerima.
Izlepio sam svoju seriju radova na potpuno crni zid galerije. Nedaleko od moga
bio je rad Ivana Jensona, mladog umetnika koji je tokom Festivala portretisao
ljude na ulici, a ubrzo zatim sam, u Novom Sadu, iz Njujorka dobio dve pozivnice
za otvaranje njegovih izložbi i partije koji su ih pratili.
Na ulici ispred
galerije prišao mi je mlad stasit melez sa gotovo belo izblajhovanom kosom. Pitao
me je ozbiljno da li je tačno da sam došao čak iz Jugoslavije samo zbog ovog festivala!?!
Dobar fazon. Tako mu je valjda neko rekao.
Uskoro voditelj programa pozdravlja
publiku i najavljuje grupu "M 17". Prepoznajem pevača koga sam nešto
ranije video na ulici sa četkicom za zube u gornjem džepu sakoa. Počinje sjajna
muzika, dobar ritam i otegnuto egzotično pevanje, i tako iz pesme u pesmu, skoro
čitav sat.
Odnekud se pojavljuju plesači, očigledno transvestiti u izazovnim
i tesnim haljinama, svilenim čarapama, majicama sa bretelama. Nastupaju pod nazivom
"The Andy Warhol Dancers". Izazivaju veliku pozornost publike. Izvode
erotske pokrete, uvijaju se, smeju. Ubrzo im se pridružuju dva očito pijana ili
drogirana, obojena "igrača" i nastaje užasno komična i spontana situacija.
Naoružan
sam fotoaparatom i mini-kasetofonom i sve registrujem. Rade još mnogi aparati,
video-kamere. Tu je i ekipa televizije iz Tokija koja snima priloge o Njujorku
i ovoj je očigledno "nešto karakteristično" što će Japance zabaviti.
Pravili su kasnije kratke intervjue sa nama koji smo stajali na ulici. Pozdravio
sam pred kamerom mog prijatelja Shozoa Shimamotoa, uglednog umetnika i profesora
na Kjoto univerzitetu koji me je posetio u Novom Sadu 1985. Intervjuisala nas
je i američka televizija. Morao sam da potpišem ugovor da dozvoljavam da me snimaju.
Na formular sam udario svoj pečat "Sreli ste Andreja Tišmu".
Svi
se dobro zabavljaju. Platno je ispunjeno grafitima. Tu su i simboli dolara, kip
Slobode, palme, tekstualne poruke. Ja uzimam drečavozeleni sprej i u desni donji
ugao crtam penis, simbol Warholovih fascinacija. Srećem organizatora Snukyja,
razgovaramo. Kaže da je poslao puno pozivnica ali da se mnogi nisu odazvali pozivu
da učestvuju. Kaže da mnogi Amerikanci mrze Warhola. Na moje čuđenje objašnjava
da mi Evropljani drugačije gledamo na njega kao umetnika, a da ga Amerikanci mrze
što je zarađivao puno novca. Ljubomorni su, tako da su mnogi bojkotovali ovaj
festival.
Na pozornici se sada smenjuju pesnici. Stihove su posvetili Warholu.
Mladi pesnik J. T. Pertre izvikuje: "Mir i ljubav Andyju. Njegov duh leti
u beskonačnosti. Nisam ga lično poznavao, ali sam ga nekoliko puta sreo".
Nakon recitovanja poezije viče iz sveg glasa Warholovo ime, slog po slog. Čitav
kvart odjekuje. Da li ga je Warhol čuo? Zatim silazi sa bine i lepi na sve prisutne
samolepljive zlatne listiće. Svi smo sad obeleženi.
Na bini se pojavljuje transvestit
sa plavom dugom kosom, u beloj haljini, krhkog, nezdravog izgleda, i rapavim dubokim
glasom, uz histerične pokrete govori o Warholu, sa kojim je očigledno bio prijatelj.
Posle nje/njega izlazi crni gitarista duge kose i uz pratnju bubnjara započinje
svoje muzičke bravure, nešto između Hendrixa i hard rocka. Vidim svog prijatelja
Mattyja Jankowskog, video-umetnika, dizajnera i slikara, u čijem bruklinskom stanu
sam proveo jedno prijatno veče. Snima prisutne video kamerom. Tu je i Monty Cantsin,
vođa svetskog umetničkog pokreta neoizma, mađarski emigrant, koji je iz Montreala
došao da živi u Njujorku, baš u dvorišnoj prostoriji galerije "dell'Occhio"
u kojoj sam imao izložbu. Pravo ime mu je Ištvan Kantor, a imali smo raniji susret
u Novom Sadu.
On takođe snima kamerom. I umetnički fotograf, Japanac Toyo,
urednik Galerije "Nada", radi svoj posao. Snima. Nedugo zatim u Novom
Sadu sam upoznao austrijskog umetnika Karla Heinza Klopfa. U razgovoru sa njim
se ispostavilo da je i on prisustvovao Warholovom festivalu. Baš nas je Andy ujedinio,
umetnike iz čitavog sveta.
Po ulici su izlepljeni plakati sa Warholovim likom.
Na neke od njih otiskujem svoj pečat "Tišma in USA", a otisnuo sam ga
i na karoseriju išaranog kombija u "Vrtu skulptura". Tih dana udarao
sam pečate i na prolaznike u ulici Rivington.
Dan polako odmiče. Sunce koje
je svojim bleskom čitavog dana naglašavalo jarke boje i pokrete publike, pravi
sada duge senke. Crni gitarista završava svirku i poziva publiku da mu se sutradan
pridruži u čuvenom Tompkins Square Parku, gde će održati koncert. Sledi muzika
sa kasetofona. Pored galerije stoje dva policajca. Sa čuđenjem primećujem da je
jedno od njih žena. Utegnuta u tamne pantalone, sa kravatom i policijskom kapom.
O desnom bedru visi joj poveći kolt, a na trbuhu fišeklije i voki-toki. Oduševljen
sam. Dajem foto-aparat svojoj ženi Marti, stajem uz policajku i ona nas snima
zajedno. Duh Andyja Warhola je živ.
