U dugom
i neobećavajućem razgovoru, Zdenjek i Bohumil, sunčaju svoja pedesetpetogišnja
lica na planinskom suncu, u predelu koji, zaključuju obojica, više nikom ne treba.
Od onog dana kada se Hajdi bacila sa visoke stene od perforiranog staniola, nakon
švajcarske emigracije, ovaj predeo uzaludno je čist i uporan pratilac značajnih
i neznačajnih biografija. Ali, šta to znači? To, značajne i beznačajne biografije?
Ko to više skuplja, koga još može poneti ili dekoncentrisati takvo starinsko stanje
vezano za neki "predeo", nikoga, čak ni ovde.
Zdenjek i Bohumil izgovaraju
i svoje nadimke ali njih, ovoga puta ne navodimo, previše su intimni. Važni su
još za prijateljstvo njihovih očeva, koji su zajedno, u logoru Mathauzen dočekali
oslobodioce i pre samog jutra slobode pojeli šahovske figure od skamenjenog hleba.
Zarekli su se da nikad, nikome, čak ni naslednicima, neće reći koji je od njih
pojeo crne a ko bele. Lepa tajna s apokaliptičkog kamenoloma ali, ni ona stara
vina se više ne piju, iz njihovog vremena, crno vino Rubeso ili belo vino Klaštorne
tajamstvo. S terase planinskog doma posmatraju gomilu zgužvanih limenki koka-kole
koja se, ako uporno posmatraš, polako ali pouzdano odronjava, lomi vlati i jedre
vratove margareta, divljeg graška i nepoznatog visinskog samorastinja - baš pravi
trenutak da se upotrebi pomisao na sopstvenu biografiju.
- Ko je to od ovog
đubreta napravio umetnost? Mislim, tamo, gde je onaj Čitav svet?
- Neko ko
je iz ovih krajeva, ko se na vreme setio ovoga o čemu mi pokušavamo da razgovaramo.
-
Nemoj, molim te, da govoriš tako kao onaj libenjski pisac, kaži na šta misliš.
-
Na biografiju, uspavani, na biografiju. Nije napravio samo umetnost već je napravio
i biografiju.
Treba sad opet biti onako bezrazložno razgaljen i vratiti se
na početak, onaj bez limenki, cveća i smeća, ali sve se pokvarilo, uozbiljilo,
otišlo bestraga kao i ćud lovačkih pasa koja se rastvorila kroz ustajalu rosu,
jutra kojima ništa više ne odmiče sem onih koji, tek rođeni, srećni i presrećni,
hrle klancima, proplancima, šumarcima, liticama, kroz grmlje i dubrave ne sluteći
da samo sad, samo sad, imaju tu podnebesnu prednost koja odbija da veruje kako
se biografija zapisuje, svesno ili slučajno, i zato su i oni sad negde sa onim
jegerskim kerovima, među karabinima otrulih kundaka, u srculencu biljne vaške
koja razdire runolist zaboden u lovačku kapu i svetluca samo onima kojih više
nema: dvojici logoraša koji koristeći poslednji put garnituru od okamenjeg hleba
bdiju pred predjelo konačnog izbavljenja. U dolini, neko je dete potrčalo prema
porti preko zrelih maslačaka, zakovitlao se za njim laki, prašnjavobeli oblačak
a Zdenjeku i Bohumilu ukazao se na izgaženom livadskom platou šljašteći poster,
lik s dečjim obrazima poklopljen belom perikom.
2.
E,
sad Ti. Pre nego što se otkrije taj šatrovački konceptalni umišljaj Sedmorica
protiv tebe ti možeš da dokonaš samo vreme i mesto. Godina 1991. Njujork, Princ
strit, broj 52, Galerija Benedeti, iz limuzine Gordons Limuzin servisa izlazi
sam Vorhol, gužva papirni fišek od popkorna, baca rukom koja kao da se ne presavija
samo u laktu već na nekoliko mesta duž kostiju ili potkožne tube, mekog tkiva
a drugom rukom kroz odškrinuto staklo gura u vozilo bronzani kip kreolke stisnutih,
uvijenih nogu na teškom stalku iz kog vire, ubrzanim procesom, patinirane ribice.
Ribice skaču bez veze i zapinju za niklovane lajsne, u zatamnjenom staklu odražavaju
se jakne, redovni narandžasti autobusi, nabrekle afro usne, minđuše i pacovski
golubovi. Zatim se staklo zatvara, prošla je bronzana glavica, marama s bakarnim
vetrićem, dlan pripijen uz desni obraz, telo skoro bez kukova, otvaraju se druga
vrata, izlaze sedmorica s belim perikama, ili stvarnim frizurama, to je
tek mladost Tvoga sećenja i pre svesti o bilo kakvoj opasnosti ili predznaku Ti
se bacaš na onaj odbačeni fišek, na EKSPOPNAT, o, yea!
Da si bio malo prisebniji
mogao si dohvatiti etiketu, srebrno kanapče, plastificiranu hartijicu na kojoj
je pisalo "Stranded, bronze: Height 19-1/2" ali, Ti si klinac i u sopstvenim
bedekerima i u prevratima, malecna, kosmopolitska ostavština bačena skupom avionskom
kartom u suicidni, pomodni detalj, sad ili nikad, umetnost je na izmaku, budućnost
takođe, spram tamo daleko zabašurene biografijice ovo luksuzno ništavilo dovodi
te u stanje prezaduženosti spram ambicija, gasi se Tvoja zamagljena informacija,
gasi Soho, svetlo na semaforu, ličiš, (šta Ti mogu,) na dete u koje duva planetarni
maslačak, apsurd i žurba balkanika.
3.
Prvi,
ogrnut u dugu pelerinu skrojenu od nekoliko rasparanih Gurka putnih torbi sviruckao
je neprestano otvarajući i zatvarajući bezbrojne rajsferšluse. U tom nevidljivom
a preglasnom kotlu zvukova krčkali su se mačići, kratko preli pa se naglo utišavali
kopčom-tačkom. Ruke i prsti kovitlali su oko struka, rukava, pojasa, ramena, kukova
pa čak i oko nedohvatnih mesta na leđima. Balet u mestu, spoljno pakovanje meditacije
na temu "avantura nepokretnosti"; solističko svođenje originalnog performansa
pretvaranja skupog bagaža, putne opreme, zeva praznine između pregrada, rubova
i nabora od skupe kože, zadaha njenog egzotičnog porekla u predsmrtnu konfekciju.
Biti spakovan, opremljen, biti još u Nameri, biti sam Početak, ne pomerati se,
ne stizati nigde, bez pakosne neobaveznosti i bez znatiželje, poštedeti se proveravanja.
I
dok je tako, ta očaravajuća, razmahana kožna zamlata rasterivala kamiljekrokodilsku
zaostalu probavu plašeći se nesofisticirane zblanutosti i vrtoglavice, već si
se okrenuo na drugu stranu. Tamo je, u belo obučeno obezbeđenje čuvalo Drugog.
Drugi je, zašavši u Edensku baštu Central parka slagao prazne stilske ramove
(slične onima iz kojih su počupani gobleni) na nisko cveće i rastinje. Nakon tog
mahinalno-koreografskog uramljivanja on je iz unutrašnjeg džepa vadio primitivni,
bakelitni polaroid aparat i snimao to odozgo kao da registruje samo njemu naložene
i jasne male biljne karantine.
Štrčati kao visoki panj u vrevi, bez glave,
ramena i krošnje, oteti mestašca gde ljudska noga neće kročiti sem ako ne rizikuje
visoku kaznu, ne žureći za fragmentima kao za korenjem i laticama, blatnjav i
sitnorazložan, ispeti se na stazu za džoging i, na kraju, odlepiti s folije monotipiju
a ne nasesti na iznenađenje.
Treći je dugim koracima odmicao niz Kanal
strit. Spram to malo praškastog neba i mirisa zagorelog badema, preskačući otkotrljane
jabuke i crnosjajne lokve ličio je na osobu s neubedljivo jasnim naređenjem, pomalo
podnadulu a poviše rumenu da bi se, kako su prodavci, tezge, otpaci i ogledalca
s trotoara sve brže odmicali i on počeo da sve češće upada u zagrljaj muškarcima
koji su dolazili iz suprotnog pravca. Tamo, kod prodavnice falsifikovanih dresova
NBA lige sustigao ga je četvrti i oni su, naravno, jedno drugom pali u
čvrst zagrljaj. Usledio je i dug poljubac, balav i ne baš glatko obrijan. Stara
Kineskinja posula ih je velikim, slatkastim kezom kao da je podigavši glavu izronila
iz presečene lubenice koju prodaje od zorinog cika.
Gde će te presesti peti?
U snu ili bioskopu, produvanoj krojačkoj garderobi, u zamoru ili metrou? Ne, peti
se ne pojavljuje, on ti se učitava, tamo gde si zastao da se malo evrobalkanski
okrepiš nenamernošću. To, naravno, nije ni Ovde, ni Tamo. To je neki izdašni ali,
ipak, jednoćelijski muzej gde se prostom deobom, na svesno i nesvesno, cepa Doživljaj.
Nejasno, svakako, ali to je učinak petog dvojnika, tu ne očekuj ni Merilin,
ni Bouvija.
- Moram mnogo toga da vam kažem iako sam nem, ovo je kratkotrajno
rastrojstvo i bolje da me ne vidite dok me slušate - veli šesti deleći
fotokopirani letak-pozivnicu za Otvaranje okeana. Vidljiv je taj antropocentrični
grč na njegovom licu a vidna je grimasa koja bi da prevaziđe reljefno-kartografsku
predestinaciju, on bi da se identifikujemo, svi, bez razlike, biće po biće, klon
po klon, kiborg po kiborg.
Svakako da su povezani, sva sedmorica. Jer sedmi
je na ulazu u tunel za Džersi. Sendvič-men, sendvič-dubler, sendvič-dvojnik, kopir-nadev.
Piše na kartonskim keceljama nešto što vijori i čupa vrat kao i svaki teži tekst:
Svaki original je smrt, svaka kopija je život, ali, ako se to shvati na jednostavan
način onda je to klasično samouništenje, nešto kao sopstveno rođenje kog zaista
nismo svesni.
Do kraja dana usisaće i njega tunelski burag jer to što je imao
na sebi, iza Bića, ispred Tela, nije bio zaštitni citat već ploče isečene iz čiste
samosugestije, introstiling.
4.
Od
jedne velike sante Ustaljenosti kojoj, do današnjeg dana nije otkriven ne samo
hemijski sastav, poreklo, vreme kataklizme iz koje se promolila i ovde nasukala,
prestala da reaguje (naravno, uz nagonsko ljudsko svedočenje) na svetlost i mrak,
predugo se svaki oblik prevratništva vezivao za uobičajene bogove i oponašajuće
anđele. Ili je cepanje te gromade bilo mimo istorije uživanja, dinamike utisaka
i sporosagorevajućeg autorstva. Svet je, kao hitru i naglu vasionu pepela, brusio
u Kamenčini i crtu i rečenicu, reljef, boju i melodiju. Ali, toga svega ne možeš
da se setiš dok dreždiš na pitomoj planinskoj terasi pa sve da od svega Toga i
potičeš.
Ko je to, odavde, potekao a dosetili su ga se, istovremeno, i uobičajeni
bogovi i magovi licitacije, oponašajući anđeli i volšebnici skladišta, mentori
megapolisa i dekoncentrisani kolekcionari? Neko čiji je predak pojeo deo te Kamenčine,
odigrao, prethodno, partiju šaha kao aktivna žrtva velikog prošlovekovnog logorskog
pronalaska i, za svagda, sit istorije prošao kroz monolit kao kroz maslačak, sedu
travu, praškastu grivu, mravlji kikot, šnalu na vodenoj cipeli.
5.
Ali,
i Zdenjek i Bohumil, žmirkavi planinski samoizazvani peripatetičari, tek toliko,
uzajamno, jedan drugom uzvraćajući blage a neizbežne pretpostavke, znaju da će
se uskoro završiti sezona. Zima će. Iz visoke hladnoće začuće se ono isto jato
koje decenijama zakašnjava u selidbi i ptičije će se zvučne konfete zalepiti za
pijukanje alarma iz kola na parkiralištu; očešao se tromi vepar, sedočekinjast,
živ-dosadan u okolišu gde su se lovci davno prekvalifikovali u galeriste, konceptualiste,
diskdžokeje.
-
Bohumile, osećaš li ti neku razliku?
- Na šta misliš? Kakvu razliku?
- Između
dva gutljaja, kole i borovičke.
- I da osećam, čemu to?
- Ničemu, Bohumile,
ničemu, samo skrećem pažnju.
- Kakvu pažnju, Zdenjek? S čega?
- S ovog mesta
i s ovog vremena, dosadno je, ne dolazi niko više u ove...
- Ne dolazi od kada
se Hajdi bacila...
- Prvo emigrirala...
- Kad će naših 15 minuta, Bohumile?
-
Kad i gde?
