V O R H O L T....H....R a i č NASLIKAJ TO PONOVO, ENDI   Mama je ostavljala perike svud po stanu. Kad ona nije kod kuće, ja ih stavljam na glavu i provodim sate pred ogledalom. Moja glava je još mala, ali kad porastem imaću svoje perike i nosiću ih stalno. Oduvek sam želeo da budem neko drugi. S perikama to možeš, samo s glavom, teško. (Warhol/Hackett, POPism)

Mama dolazi sutra. Ostaće neko vreme, dok se ne uveri da sam se snašao. Nadam se da će se brzo uveriti i otići. Mama voli da kontroliše situaciju. Volim i ja, i po tome smo nas dvoje slični. Ipak, jedno od nas dvoje u tom poslu je višak. Mada znam, jednom kad dođe, neće se sledeće nedelje spakovati i vratiti. Mama ne voli putovanja, zato kad odluči da negde otputuje, budite sigurni da nije krenula s namerom da se otud vrati sutradan. To je ono što me muči: biće tu neko vreme. Ha, neko vreme, da.
"Endi, dušo", tako mi se mama obraća u vezi s bilo čim. Ona samo tako kaže, inače ne misli to ozbiljno. Bar kad je ono "dušo" u pitanju. Njena majčinska osećanja, kako to i sama ponekad ume da prizna, pomešana su. Šta znači to, imati pomešana osećanja. Mislim, ništa lepo. Bar ne preterano.
Kad je ušla, prvo što je uradila, majka je pogledala u moje cipele.
- Vire ti prsti kroz njih - rekla je pokazujući rukom na moje noge.
- Znam, ali leto je, mama... Leti sve ima smisla. Znaš i sama da volim stare cipele.
Godinama se navikavaš na njih a onda odjednom svi misle da treba da ih baciš. Zašto? Zašto ih zamenjivati novima kad ti je u njima tako prijatno.
- A svet s kojim se družiš, šta on kaže na to?
- Svet s kojim se ja družim ne gleda mi u noge. Taj svet interesuju nešto viši predeli. Stare cipele treba nositi sve dok ti tabani ne postanu kao đonovi. Šteta što niko ne proizvodi stare cipele. Imam osećaj da bi svet poludeo za njima. U starim cipelama se svuda osećaš kao kod kuće. Naravno, pod uslovom da se ne izuvaš.
- Aha - reče mama - odoh ja da se raspakujem. - I još nešto: postao si duhovit otkad te nisam videla.
- Pet godina je dosta vremena, mama.
- Ni malo ni mnogo - reče ona. - U mojim godinama je to, reklo bi se, mnogo. Za sve ovo vreme ti si samo menjao perike, a meni se sad dešava da mi srce misli o nečem drugom dok kuca. Čujem ga i kroz brushalter kako klepeće: ćuf-čuf-ćuf-čuf. Ne volim kad mi to radi, ali trpim. Zna i ono da sve na ovom svetu jednom izgubi smisao... čuješ li ti šta ti ja pričam? Gde si se to izgubio?
- U kuhinji saaaam! Još uvek kafu piješ bez šećera?
- Stavi malo... na vrh kašike! Zbog srca o kome ti pričam. Znaš, kad smo već kod srca. Zbog toga sam i došla ovamo. Mislila sam da će mi prijati da gledam ovaj šareniš oko tebe. Srce voli žive boje. Boje su srce pogleda na svet, ne misli...
- Sviđaju ti se moje slike?
- Uopšte.
- Uopšte-da, ili uopšte-ne?
- Mislim da ne.
- Uvek sam cenio tvoju iskrenost od koje, ruku na srce, nikad nisam imao neke koristi...
- Mogao bi da ih prefarbaš. Ili prelepiš tapetama. Koliko se sećam, to još niko nije uradio. Budi bar u nečemu prvi. I još nešto: donela sam sve svoje perike, ima ih tačno 452. Šteta da skupljaju prašinu, a i ti, da ne bacaš pare.
- Hvala ti, mama, na sve misliš. Kako je lepo imati nekog ko misli na tebe i kad ti to ne tražiš od njega.
- Ne na sve, Endi, samo na tebe
- U to ne sumnjam. Ipak, ti na sve misliš. Kako je lepo imati nekoga ko stalno misli na tebe, čak i kad ti to ne tražiš od njega.
- Da ti pomognem?
- Samo ti sedi. Evo, stiže kafica!
- Znaš da dosta često razmišljam o onome što radiš.
- Stvarno?
- Zašto se toliko čudiš? Pa, ti si moje dete, Endi... dušo. Da sam na tvom mestu, ili da, recimo, umem da slikam, ja bih, kao što ti rekoh, recimo, neuspele slike izlepila tapetama a one uspele multiplicirala. To bi se laicima naročito dopalo, a oni, ako ćemo pošteno, imaju najviše para. Recimo, uradi to s ovim Elvisom, ili s onom Merilin, svejedno. Što bi se mučio i radio nove slike. Ionako su kritičari idioti - pre će se oduševiti time nego da sedneš i naslikaš Mona Lizu. Jeste da će ti otići malo više boje, ali ćeš uštedeti na sebi. Prave ideje se ne smeju rabiti budzašto. Toga uvek moraš biti svestan, inače će te pojesti.
- Mama, ti si genije!
- Znam. Nekad sam bila i veći, ono, dok sam bila mlađa - reče podižući dlanom natapiranu kosu. A i izgledala sam baš tako - genijalno. Da ti je otac živ mogao bi da ga pitaš. Bio je lud za mnom, valjda si i ti zbog toga ispao tako blesav. Nije dobro kad se ljudi mnogo vole, posle deca ispaštaju. Šta misliš o mojoj ideji?
- Čekaj da promenim periku: bolje mislim kad stavim plavu.
- Plava ti lepo i stoji. Mislim da je trebalo da se rodiš kao plav. Ti si dokaz da Bog nije uvek u pravu, da i takve veličine ponekad greše, mada mislim da je, kad si ti u pitanju, bio dobronameran.
- Ponekad sam i ja toga svestan. Baš kad sam za Kembela radio one supe. Jesi li ih videla: imam ih nekoliko u frižideru, mota mi se po glavi nešto što mi je postalo jasno tek kad si rekla ovo što si rekla malopre.
- Da i Bog greši?
- Da. Koliko li samo taj perika ima?
- U svakom slučaju, više nego ti. A i bilo bi mu dosadno u večnosti sa samo nekoliko komada. On mora stalno da se menja. I Boga pregazi vreme, ako se ne pazi. Kako danas stvari stoje, njegov posao i nije na nekoj ceni. Pominju ga samo u filmovima, kad se neka od onih lutkica zaprepasti. Mogu da ih zamislim: Oh, my good! Ma, nemoj! Meni lično pomogao je nekoliko puta i ja tu nema šta da se žalim. Nekima nije ni toliko, a ne možeš reći da Bog ne zna šta radi. Gde smo ono stali? Ah, da. Šteta što nisi falsifikator novčanica. To je jedina multiplikacija koja se isplati. Bar dok te ne uhvate.
- A uhvatili bi me.
- To se ne zna dok ne probaš. Veruj mi, to je najbolji do danas poznati način da umetnost dođe do izražaja. Ta stvar sa supama je perfidnija i pokvarenija od ovoga što ti ja predlažem. I sam znaš koliko danas gladnih ljudi šeta Njujorkom i svi oni blenu u one tvoje supe. Osećaš li ponekad grižu savesti zbog toga.
- Ne, mama, jer mislim da svi koji konzumiraju umetnost moraju to na ovaj ili onaj način da plate. Gladni to plaćaju time što im krče creva. Nije neka muzika, ali šta da se radi. Ljudi sad čuvaju te konzerve i samim tim ih pretvaraju u ono u šta sam i sam želeo da ih pretvorim. Namera mi je da sve što nas okružuje na neki način postane umetnost. Ili dok se drugačije ne dogovorimo. A kao što i sama znaš ja sam vrlo tvrdoglav i ako išta mrzim na svetu onda je to dogovaranje.
- Zabole me glava, Endi. Postao si isuviše komplikovan za mene.
Posle te izjave povukla se u svoju sobu i nije izlazila pet dana. To mi je rekla kad sam se vratio iz El Pasa u kome sam radio na dizajniranju brkova za koje sam bio ubeđen da će Daliju lepše stajati od onih koje sad vucara kud god krene. Kad sam ih pokazao mami, ona je samo rekla: Crazy! Nikad ranije nije bila čula za Dalija, a i kasnije, kad bi ga pominjala, rekla bi "onaj s brkovima" i znalo se na koga misli. Daliju se, naravno, moja ideja nije nimalo dopala. A onda sam mamu jedne večeri upoznao s Dalijem. Nije joj se preterano dopao.
- Endi, dušo, iako ponekad imam genijalne ideje, ipak sam ja samo jedna obična, prilično patrijarhalna domaćica iz Pensilvanije. Kasno je da se sad menjam. Uostalom, znaš to i po sebi. A onda se opet zatvorila u svoju sobicu u prizemlju. Šta je tamo radila po ceo bogovetni dan nikad nisam utvrdio, ali znam kad bi otud, posle nekoliko dana izašla, uvek je bila dobro raspoložena.
- To je umetnost - pomislio sam u sebi. - To, kako izlazi iz te sobe kao da dolazi od frizera.
Kad je umrla, samo sam promenio periku - tako je ona htela. Rekla mi je: "Ako mi se nešto desi, a jednog dana će mi se desiti neminovno, nemoj da očajavaš, to ne liči ni na jedno od nas dvoje; samo promeni periku. I ne crnu, isuviše je teatralno. Nađi neku, boje starog zlata, da ličiš na opali list. Nosi je isključivo po stanu i sećaj me se. I smej se. Smej se uvek, i kad treba i kad ne treba. Pa i po cenu da počnu da te smatraju idiotom. Jedino tako čovek može naučiti da se smeje - svakodnevnim treningom. Smej se dok slikaš, smej se dok pišaš, smej se na komemoracijama, smej se na inauguracijama, smej se u metrou, smej se u dekolte, smej se političarima, smej se kritičarima, smej se pred spavanje, smej se uz prvu jutarnju kafu, smej se dok ti ne pukne slepo crevo, jer posle nećeš moći; smej se dok ti ne dogori do nokata, a onda kad ja umrem, vrati se onim tvojim glupostima, ali nemoj prestajati da se smeješ. Ozbiljan čovek je čovek ostario pre vremena. Imaj to stalno na umu, a sad se gubi, ovo je još uvek moja soba.
Nikad je više nisam video. Opet sam zaglavio na nekom od mnogobrojnih putovanja, a u Njujorku pogrebna preduzeća ne lade stvar: delaju brzo i efikasno. Zvala je hitnu pomoć, a kad su oni došli, ona je već bila mrtva. Spalili su je i deponovali u jednu od onih Kembelovih konzervi. To je bila njena želja. Na stolu pored kreveta našao sam papirić na kome je pisalo:
"Konzervu s mojim pepelom ne otvaraj, mada u njoj ne prebiva moj duh - kao što znaš, duhovi više preferiraju boce. Ako budeš ponekad želeo da se nadišem čistog vazduha, drži me dalje od promaje. Kad već za života nisam bila laka žena, ne bih volela da to sad postanem."
Ispunio sam joj želju i spakovao je u jednu od onih Kembelovih supa. Na polici se sad nalazi zajedno sa ostalim supama, i svima koji dolaze kod mene ja kažem: "Ovo su supe, a ovo je moja majka." Umetnost je u našoj kući uvek bila porodična stvar: ja sam za umetnost dao dušu a ona celu sebe. Život je baš po tome i jedinstven, što se svakog dana multiplicira. Pomenula mi je to jednom, uz kafu, i ja to nikad nisam zaboravio.