- Da
li je uopšte moguće, nakon svega što se zbilo početkom jeseni, mirno ući u širokotrupni
avion i zaputiti se preko Atlantika? - upitao se Hans-Peter. - Procedure kontrole
na aerodromima su, doduše, pooštrene, u staroj dobroj Evropi pregledi putnika
i prtljaga su i ranije bili temeljiti, statistika kazuje da se nesreće biblijskih
razmera ne događaju jedna za drugom... ali slike su sveže... o, više nego sveže...
I zastrašujuće.
Šum ventilatora tek instaliranog, još savršenijeg "Mekintoša"
odevenog u tirkizni, transparentni oklop, bio je jedva čujan. Ipak, Hans-Peter
ga je osećao. I voleo. Taj zvučni fon davao je nekakvu svečanu ozbiljnost, nekakav
intelektualni preliv njegovom postojanju u nevelikom ofisu iznad jedne od nesumnjivo
najvažnijih privatnih galerija na svetu.
Boja kućišta novog kompjutera savršeno
se slagala sa pravilnim kružnicama nevelike slike Damjana Hirsta koja je krasila
zid iza ekrana. Samo je crvena šolja sa logom Neskafea donekle kvarila koloristički
sklad Hans-Peterovog radnog ambijenta. Bez tog toplog napitka se, međutim, nije
moglo započeti radno vreme: dok su se nad mrku kružnu površinu nadnosila amorfna
isparenja pogledao je kroz prozor. Od površine jezera delio ga je jedino kej sa
kržljavim drvoredom, njegov ofis niske tavanice nalazio se neposredno iznad izložbenih
prostorija i ponekad ga je podsećao na osmatračnicu. Najveći deo zone osmatranja
predstavljala je vodena površina. Nju su, nepredvidivim algoritmom, presecala
razna plovila, uglavnom bela - turističke lađice, redovni linijski brodovi, privatni
gliseri, policijski ili vatrogasni čamci. Svi odreda ukrašeni crvenim barjakom
sa belim ravnokrakim krstom u središtu.
Nema švajcarskog jezera bez labudova
i zelenoglavih patkica: zašto bi Ciriško bilo izuzetak? Okupljale su se tu, nedaleko
od stanice gradske brodske linije, biće da ih je tu neko hranio.
- Zar im nije
hladno? - upita se Hans-Peter Miler, asistent kustos galerije Bišofshofer.
Već
je treća ili četvrta zima kako radi kod gospodina Bruna Bišofshofera - skoro da
ne prođe dan a da sebi ne postavi to besmisleno pitanje.
Ponovo je pročitao
otisnutu poruku koji se tokom noći išunjala iz telefaks-aparata na stolu gazdine
sekretarice. Žutim fluorescentnim markerom podvukao je reči "novi radovi
iz ciklusa 'katastrofe'".
Kako shvatiti sintagmu "novi radovi"
skoro petnaest godina posle smrti autora? Novopronađeni? Teško. Sekretarica je,
ne bez razloga, telefaks prosledila upravo njemu - nakon što je ejds odneo Georga,
njegovog prethodnika, gazdinu desnu ruku, Šnabelovog, Baskijatovog i iznad svega
Vorholovog ličnog prijatelja, višegodišnjeg saradnika u "Fabrici", još
iz perioda dok se taj umetnički cirkus nalazio u Četrdeset sedmoj ulici, Hans-Peter
je nasledio adresar ovog veterana umetničkih sajmova, nastavio započete poslove
i ubrzo upoznao skoro sve njegove posrednike.
Za mesto naslednika preporučio
ga je habilitacioni rad o Vorholu - tek kada je zaplivao vodama visokog umetničkog
tržišta shvatio je koliko su sati provedeni u bibliotekama, u traženju članaka,
retkih kataloga, intervjua i dokumentarnih fotografija, bili nepotrebni za struku
trgovca umetničkim delima. Srećom, Hans-Peter je otkrio da ima instinkt prodavca:
kupiti jeftino, prodati skupo - nije li to srž drevne trgovačke filozofije? Do
savršenstva je doveo rituale umiljavanja "krajnjim korisnicima", što
kolekcionarima, što kustosima i direktorima muzeja. Često bi, nakon uspešne transakcije,
pokušavao da odabere najbesmisleniji detalj iz nekog od svojih solilokvijuma.
Nije bilo lako: u njegovim sofisticiranim nuđenjima skupocene umetničke robe gotovo
da i nije bilo rečenice koja se ne bi, pošteno govoreći, mogla nazvati frazom.
Najpouzdaniji
dobavljač iz "Velike jabuke", najunosnija adresa iz Georgovog rokovnika,
bio je ocvali transvestit Flora. Kao i Hans-Peterov prethodnik, bio je, ili bila,
svejedno, veteran "Fabrike", pojavljivao se, često je isticao, u nekoliko
ranih Vorholovih filmova, u "Trinaest najlepših žena", "Pedeset
fantazija, pedeset persona" i "Životu Huanite Kastro".
Bio je
sav od poze - ništa čudno za ljude poput njega - ali Florina roba bila je prava
i dobra. Nagomilane godine su grotesknost njegove pojave dovele na samu granicu
podnošljivosti - kada ga je prvi put sreo Hans-Peter je bio siguran da se od ovakve
osobe ne može dobiti delo u čiju se autentičnost sme poverovati. Ipak, vremenom
se uverio da izgled vara. Kada bi se razgovor približio pitanju o poreklu radova
koje je nudila - njena raspričanost bi, međutim, naglo utihnula. Flora se upinjala
da posetiocu, poslovnom partneru iz Evrope, ostavi utisak osobe koja isključivo
jezdi prostorima njujorške društvene elite, pominjala su se tu imena moćnih galerista,
producenata i industrijalaca, investitora i javnih službenika, slike su, navodno,
poticale iz tih krugova. Mladi službenik galerije Bišofshofer, a verovatno i vlasnik
galerije, podozrevali su, pak, da prvu ruku u ovim transakcijama uglavnom čine
narkomanski dužnici, osobe obolele od ejdsa, današnji očajnici koji su nekada
davno, u srećnijim i opuštenijim vremenima, na ovaj ili onaj način došli do Vorholovih
dobrih komada.
Produženi, letnji termin u ciriškoj galeriji Bruno Bišofshofer
bio je rezervisan za izložbu koju je u celini organizovao Hans-Peter. Naravno,
dao joj je i odgovarajuće ime primamljivo za potencijalne kupce: Vizuelno sećanje
Endija Vorhola. Istini za volju, bilo je tu malo radova "instant genija"
- veći deo izložbe činile su dokumentarne fotografije raznih autora. I, treba
li posebno naglasiti, glavnina tog nikada ranije prikazanog materijala dobijena
je upravo Florinim posredovanjem.
Hans-Peter je pomislio da ima neke čudne
simbolike u činjenici da su desetak dana pre završetka izložbe "najnjujorškijeg
od svih njujorških umetnika" širokotrupni avioni uništili kule-bliznakinje.
Danima se nije odvajao od ekrana, sve te umnožene, ponekad i poprilično morbidne
informacije nisu mu pomogle da dobije odgovor na najvažnije pitanje koje je sebi
postavljao: kako uživo izgleda trenutna smrt opuštenosti u prestonici sveta?
Telefaks
poruka pored njegovog Mekintoša značila je da mu se pruža prilika da posledice
septembarskih terorističkih napada osmotri izbliza. Flora je uvek komunicirala
na ovaj pomalo zastareli način - njeno radikalno nepoverenje u elektronsku poštu
Hans-Peter je video kao jedan od znakova njenog starenja. Nije bilo potrebno da
od gospodina Bruna čuje mišljenje da se Florine poruke moraju shvatiti ozbiljno.
I pre zvaničnog razgovora sa njim znao je da će morati da savlada strah od letenja
sa eventualnim sletanjem na pisaći sto u ofisu na stotinu dvanaestom spratu neke
od preostalih njujorških kula.
*
* *
-
Ovo deluje kao nekakva šala - rekao je Hans-Peter.
Tačnije, promrmljao je.
Nije bio siguran da li je rečenica koja mu se otela uopšte bila namenjena osobi
u čijem se privatnom depou nalazio. Zurio je u veliko platno. Odajom se širio
zadah dvokomponentnog razređivača.
- Sveža roba, nema šta... - pomisli Hans-Peter
na mah.
Flora sa još jedne velike slike pažljivo ukloni prozirnu foliju sa
vazdušnim jastučićima. I drugi rad imao je isti motiv: bila je to naslovna stranica
"Njujork Tajmsa". Ispod kitnjastog zaglavlja složenog goticom, širinom
celog platna iliti naslovne stranice, slovima većim od zaglavlja pisalo je: U.
S. ATTACKED... Ispod, raspoređeno u dva reda, stajalo je objašnjenje: HIJACKED
JETS DESTROY TWIN TOWERS AND HIT PENTAGON IN DAY OF TERROR.
Prizori-fotografije
su bili raspoređeni kao vertikalni friz - više od polovine formata zauzimao je
snimak obe kule u plamenu načinjen teleobjektivom odnekud iz daljine, sa pilonom
Bruklinskog mosta u prvom planu. Slova iz bočnih stubaca, otisnuta sito štampom
preko pastelnog akrilnog premaza bila su uvećana, ali samo delimično čitljiva.
Par mrkih očiju, kroz naslage kvalitetne maskare, radoznalo je proučavao zbunjenost
evropskog junoše.
Rana platna iz serije "katastrofa", baš ona na
kojima se pojavljuje uveličana naslovna stranica novina, nastala su na samom početku
šezdesetih... i bila su slikana rukom - tu je Hans-Peteru konačno školsko znanje
bilo od pomoći, mada ne naročito presudne - zašto u novijim ne bi bilo iskorišćeno
sito? Uostalom, već naredne serije automobilskih i avionskih nesreća iz šezdeset
druge, treće... potom i električne stolice... bile su urađene grafičkim tehnikama
na platnu. Posrednik i ne tvrdi da su to stare slike. Naprotiv. To su novi, to
su "brand new" radovi Endija Vorhola.
- Komadi su neosporno interesantni...
- diplomatski je započeo izaslanik gospodina Bruna Bišofshofera, - Možda bi bilo
dobro da malo podrobnije upoznam rad ovog Vorholovog nastavljača...
- Zašto
nastavljača... Šta podrazumevate pod tim "nastavljač"? Ovo je Endi...
Endi iz prve ruke i u najboljem mogućem izdanju. Da li sam Vas ikada prevarila?
Flora
se zagonetno osmehivala.
Nakon kraće tišine, izveštačenim glasom šiparice Flora
izgovori monolog:
- Očekivala sam da će službenik galerije koja je najvažniji
evropski diler Vorhola bolje poznavati biografiju i nazore umetnika kojeg preporučuje
bogatim klijentima i prestižnim evropskim muzejima... Nisam ja izmislila ono čuveno
"ideal apersonalnosti"... to ste lansirali vi... teoretičari... mudroseri...
trgovci...
- A Vi niste trgovac?
- Ne, ne, ne... nikako... ja sam medijum...
- Flora prevrnu očima i načini široki kružni gest šakama preopterećenim prstenjem,
- Ja sam posrednica između sfera... Ja sam anđeosko biće prinuđeno da boravi u
svetu prenaseljenom štreberima poput Vas, dragi moj... Štreberima, ziherašima,
ljudima lišenim mašte, Švajcarcima i Japancima koji umesto mozga u glavi imaju
digitalne časovnike... ako biste skinuli te skupocene krpe koje imate na sebi,
uverena sam da bi se pokazalo da je vaš lepi torzo izbušen poput ementalera...
Hans-Peter
je napravio nekoliko koraka prema prvoj otpakovanoj slici koja je stajala naslonjena
na drvene sanduke izlepljene adresama raznih galerija i muzeja moderne umetnosti.
Čučnuo je ispred platna i proučavao ga iz neposredne blizine.
- Vi svakako
razumete da galerija nije moja... - reče ustajući. - Mislim da ću morati da porazgovaram
sa gospodinom Bišofshoferom... a vremenska razlika me sprečava da takav razgovor
obavim odmah. Bilo bi dobro kada bih mogao da ponovo pogledam ove slike... da
malo razmislim i da ih onda ponovo vidim... Sutra? Da li Vam to odgovara?
-
Bojim se da će sutra biti kasno - Flora je u igru ubacila drevne trikove prodavaca,
- čekala sam Vaš dolazak i beskrajno držala na "stend-baju" druge potencijalne
kupce. Ne mogu Vam dati mnogo vremena... i, shvatite, to je samo zato što ste
pouzdani klijent...
*
* *
Florin
depo nalazio se nedaleko od Central parka - pedeset treća ulica je bila sasvim
blizu. Od časa zakazanog susreta sa prijateljima u jednom restoranu na Sohou Hans-Petera
je delilo skoro pet sati: sasvim dovoljno da se prođe kroz Muzej moderne umetnosti
i potom taksijem prebaci na južni kraj Menhetna koji je u medijima već dobio nezvanično
novo ime - "Ground Zero".
Po prirodi svog posla Hans-Peter je pomno
pratio sve periodične publikacije iz oblasti savremene umetnosti, one na engleskom
jeziku i na tri švajcarska. Ostali jezici i ostala tržišta ne postoje - zar ne?
Otud je dobro znao da MoMA ulazi u veliku rekonstrukciju i da je postavka, do
potpunog preseljenja u privremene prostorije na Kvinsu, svedena na svega nekoliko
soba. Zaobišao je veliku Đakometijevu retrospektivu - ima li smisla doleteti u
Njujork iz Ciriha, preleteti pola globusa, ostati svega dva cela dana i onda dragoceno
vreme trošiti na dela jednog švajcarskog umetnika? Više od toga zanimalo ga je
šta je to najmoćniji muzej savremene umetnosti na planeti uvrstio u svoju redukovanu
"Best of 20th Century" postavku.
Magrit, Rodčenko, "Gospođice
iz Avinjona", Brankusi, Polok i Rotko... sve po redu, doduše u dobroj meri
stešnjeno. I, sasvim predvidljivo, Raušenberg i Vorhol koje je sažimanje najmanje
pogodilo: za njihove radove iz različitih perioda bila je i dalje rezervisana
po jedna cela odaja.
Hans-Peter malo uspori razgledanje. U Vorholovoj sali
gužva je bila veća nego ispred radova drugih autora - u poseti muzeju bilo je
odeljenje neke škole. Devojčice i dečaci su, slobodno raspoređeni, sedeli na podu,
okruženi ubedljivim dajdžestom iz Vorholovog opusa. Profesor koji ih je doveo,
valjda odnekud iz onog dela Amerike koji ne poznaje instituciju trotoara, nenametljivo
je pazio na disciplinu, skoro naslonjen na multiplikovanu Merlinku, a zaduženi
kustos pokušavao je da svoje izlaganje učini interesantnim. Marljive tinejdžerske
ruke zapisivale su hvale vredne misli mistagoga moderne umetnosti.
Mladog evropskog
trgovca umetninama je, naravno, kopkalo kako se opus "oca pop-arta"
tumači laičkoj publici - odlučio je da monolog sasluša do kraja. Kustos-pedagog
bi povremeno rukom pokazao prema nekoj od izloženih slika i tada bi se, kao po
komandi, svi prisutni okrenuli u tom pravcu. Sasvim na levoj strani, uz ulaz,
stajala je slika "29 Die in Car Crash" - na njoj je, baš kao i na Florinim
platnima nejasnog porekla, bila reprodukovana naslovna stranica novina. Kada je
pažnja auditorijuma bila usmerena prema tom platnu, kustosovo nizanje stereotipa
dobilo je novi, za Hans-Petera neočekivani kvalitet: tema "katastrofa"
bila je zgodna platforma za osvrt na nedavne njujorške događaje. Hans-Petera je
iznenadila tolika količina samosažaljenja i patetike - nije to navikao od ovog
grada. U nekim ranijim vremenima verovatno bi dobacio nešto svom kolegi kustosu,
verovatno bi mu preporučio da se umota u "stars and stripes".
Patriotske
uzlete kustosa naglo prekinu uzvik jednog junoše sa naočarima:
- Pogledajte,
pogledajte tamo...
I Hans-Peter okrenu glavu u pravcu u kojem je pokazao dečak.
Učinilo mu se da vidi nekakvu transparentnu, srebrnastu siluetu, nešto slično
trodimenzionalnoj projekciji. Deža-vi ili naprosto umor? Biće da je nešto od toga...
Srebrnasti dim se polako rastvori i cela prostorija se ispuni žamorom. Nastavnik
je pokušavao da umiri ekskurziju, prekorevao je dečaka koji se usudio da prekine
"gospodina vodiča". Ovaj je, pak, pokazujući na veliki autoportret,
ponavljao da je video "čoveka sa one slike", siguran je da je video
baš njega... Dve devojčice su mu se, stežući šake u pesnice, glasno pridruživale.
Neki su, isto toliko glasno tvrdili da ničeg nije bilo, ništa neobično nisu videli.
Nije nedostajalo ni onih koji su sve okretali u pravcu grubih tinejdžerskih šala,
vikali su "Džordž je video vanzemaljca", neko je dobacio da nije znao
da u razredu imaju Harija Potera. Kustos se smeškao i zbunjeno slegao ramenima.
Hans-Peter
nije mogao da objasni zašto se na izlasku iz muzeja setio Florinih reči koje kao
da su izašle iz usta njegovog belokosog gurua: "Što je tragedija veća - to
su mogućnosti njene komercijalne eksploatacije veće".
Brzo je zaustavio
žuti taksi ispred muzejske prodavnice na naspramnoj strani ulice. Prošli su, Petom
avenijom, pored Empajer Stejta i Medison skvera. Grad je svetlucao, začudo, nije
bilo previše hladno i ulice su bile pune prolaznika. Da na svakom izlogu i prozoru
nije bilo zastave ili plakata na kojem je beloglavi orao saopštavao da je ponosan
što je Amerikanac čovek bi mogao pomisliti da se ništa osobito nije dogodilo.
Taksista nije bio mnogo razgovorljiv. Kada su kod Vašington skvera skrenuli i
presekli ulicu Hauston vozač je otvorio prozor i rekao da su ušli u zonu u kojoj
se i posle više od dva meseca nakon tragedije može osetiti zadah paljevine.
Hans-Peter
je izašao kod same ograde - sme li se reći: gradilišta? Ili možda bolje - rušilišta.
Sve površine na skelama bile su premrežene fotografskim portretima i ceduljicama
sa porukama, imenima onih koji se traže i imenima onih koji ni posle toliko vremena
nisu izgubili nadu. Postojani vetar mreškao je celofan na nabacanim buketima cveća
i to je proizvodilo hrskavi zvuk. On se mešao sa odjecima teške mehanizacije koja
je tovarila šut u šlepere. Snažni reflektori postavljeni na okolnim građevinama
osvetljavali su prostor.
U ovoj fazi raščišćavanja radnici su pokušavali da
raskomadaju deo fasade "bliznakinje" koji se poput orijaškog noža zabio
u zemlju. Dvojica policajaca su stajala pored jednog od propusta na ogradi i upućivali
mrke poglede svima koji su fotografisali ruševine. Japanski turista je, na jedva
razumljivom engleskom upitao da li je snimanje video-kamerom dozvoljeno. Policajac
ga je najpre namrštenim pogledom odmerio od glave do pete i konačno procedio:
-
Nije zabranjeno.
Otac porodice, oglašavajući se snažnim južnjačkim akcentom,
po drugi ili treći put molio je policajca da ga pusti iza ograde da nađe bolju
poziciju za fotografisanje, evo, samo odande, sa one gomile...
Policajac se
nije udostojio odgovora, zadržao je ledeni, službeni izraz lica.
- A kako ste
pustili onog čoveka? - upitala je jedna od kćerki upornog snimatelja.
Kada
je to pitanje ponovila treći ili četvrti pogled oba policajca su se okrenula.
Dobroćudniji joj se ipak obratio:
- Kog čoveka?
- Eno, onog što traži nešto
među krhotinama, tamo, blizu onog kamiona...
Osmotrili su zonu, jedan od njih
dvojice je čak otišao nekoliko koraka u pravcu parkiranog kamiona i odlučno rekao:
-
Nema tu nikoga.
Devojčica je i dalje upirala prst prema kamionu i raspravljala
se sa majkom koja je delila mišljenje sa uniformama.
Hans-Peter se zainteresova:
iza ograde je zaista bilo nekoga. Ili nečega - kao da se srebrnasta utvara koju
je načas video u muzeju preselila na "Ground Zero". Bučni južnjaci su
odustali od namere da nastave pritisak na policajce, ubedili dete da je imalo
neku vrstu halucinacije, i udaljili se.
Priliku koja se s vremena na vreme
saginjala i prebirala po šutu Hans-Peter video je, međutim, vrlo jasno. I pored
relativno velike udaljenosti jasno je prepoznao da je predmet koji se našao u
njegovoj šaci kesa za povraćanje iz "Junajtidovog" aviona.
Odnekud
je bio siguran da ih zaokuplja ista misao: kako je ova stvarčica uspela da ostane
čitava pored tolike količine zapaljenog kerozina?
