Pucala
je, ali nije stvar u tome. Jeste i u tome. A najbolje je da ne marimo u čemu je
stvar. Nego...
Zamislimo odvijanje sledećeg scenarija.
Valeri
se javlja Endiju koji je ispraznost učinio umetničkim delom i vrtoglavo se uspinje
u sam vrh američkog sveta čija boginja slobode drži podignut mač. Tom Endiju,
za njegovu fabričku družinu Somotsko podzemlje, ta Valeri predlaže da napiše ovaj
scenario. E sad, kakav će mu biti naslov?
Znam ga, ali da se dogovorimo, kaže
Valeri.
Baš si slatka mala, oblizuje se Endi i sve mljacka u telefonsku slušalicu.
Ma,
teraj se, kaže Valeri.
Nije loše.
Tako sam i mislila. Nego šta: steram ti
ga s leđa.
Nosi se! Mazi se Endi. Nosi svoju guzicu! Oh, kupujem ga. Dobar
naslov. Obećava.
Up Your Ass, ponavlja Valeri.
Up Your Ass, šapuće Endi,
i prevrće reči po jeziku, proba ih, žvaće.
Jesmo li sklopili posao?
Dogovoreno,
nego šta! potvrđuje Endi. A onda se još premišlja, ćuti pet minuta, i dodaje:
o čemu će zapravo biti? Nikako nemoj da bude o nečemu.
Kad bude, znaćeš, odvraća
Valeri. Naslov ti sve govori, a ostalo će govoriti još više od svega.
Aha!
Aha.
Ali,
ne prekidaju telefonsku vezu. Prolaze minuti. Ona pita: "Jesi li još tu?"
Aha,
odgovara on, jedva čujno. Ja sam mašina za proizvodnju tišine.
Posle deset
minuta, Endi šapuće, kao i ranije, čežnjivo i iz dosade: "Jesi li ti još
tu?"
"Jesam, i čekam te. Ja sam mašina za pravljenje zasede."
"Teraj
se!... Možda će to moći i za film."
Aha, kaže Valeri napaljena tom mogućnošću,
dok joj neki svrab mili niz kičmu i već je hvata po zadnjici.
Endi
otputuje u Englesku i Francusku. Otkriva svet.
Vrati se odande.
Ultra Violet
mu telefonira. Pita ga da li je čuo za Valeri, pa mu čita njen urnebesni Manifest
Društva za uništavanje muškaraca, koji je budzašto kupila na aveniji od same autorke.
Valeri je osnivačica tog među ženama sve glasovitijeg Društva, i jedina njegova
članica.
Aha, kaže Endi. Ta ženska je ključala voda. U boci sa sisama. I piše
za mene. Neki scenario. Mislim. Up Your Ass!
Sutradan mu Valeri donosi gotov
scenario. Endi uzima scenario i, pre nego što je dan prošao, već zaboravlja na
njega. Odlaže ga na zlatno obojenu policu, uz hrpu ostalih rukopisa ko zna sve
čijih i ko zna otkuda, i scenariju se tu gubi trag. Ko bi da još brine o rukopisima
u doba njihovog šapirografisanja, to će reći kopiranja i prepisivanja koje su
filozofija i ogledalo prirode! Zaborav je deo Endijeve umetnosti sluđivanja.
Posle
su se širile glasine da je scenario bio o nekom čoveku koji je mrzeo prosjake,
a da ceo komad završava tako što neka majka davi svoga sina. Scenario je zapravo
bio ova priča: neki čovek po imenu, recimo, Endi mrzi prosjakinje, a na kraju
mu neka žena po imenu, recimo, Valeri staje za vrat i guši ga. Pošto je dobijeni
scenario s naslovom Teraj se zaboravio, ili mu se nije svideo, Endi daje na znanje
onoj koja ga je napisala da ne veruje ni reč u svemu tome da bi napisano moglo
biti život kako mu je ona nagovestila da će biti.
Tako se stvari obično odigravaju
u svakodnevnom životu umetnika.
Nema šanse da Endi scenario postavi na svoju
podzemnu pozornicu, a ni da ga pretvori u film. Neeemaaa šaaanseee, aha. Valeri
zato uzima stvar u svoje ruke: svoj scenario će, dokazujući njegovu životnu snagu,
pretvoriti u materiju iz koje je potekao, u sam život. I to će postati takođe
deo njenog svakodnevnog života. Rukopis je možda izgubljen u haosu, ali scenario
je još živ u kosmosu gde sve ima svoje mesto.
Hoće da mi ukrade rukopis, hoće
da mi mazne ideju, hoće da mi posrče krv i prekrati život, tako misli Valeri.
Nema šanse, misli ona. Počešala se ispod desne dojke. Neće moći.
Evo ti dvadeset
pet kinti, teši je Endi, za ulogu u mom filmu, i da igraš sebe. Izigravaj što
jesi, igraj ljubavnicu žena, ismevaj ud; nisi gora od muškaraca.
Ti, muškarčino!
kaže Valeri i prihvata predlog.
Ja, muškarčina! kaže Endi i obećava joj da
će joj dati dvadeseticu i petaka, ali, jasno, tek pošto to zaradi, posle odigrane
uloge.
Valeri je bila na visini zadatka. Endi joj nudi još jednu ulogu u nekom
biciklističkom filmu. Ulogu bez reči. Valeri je i u toj ulozi bila briljantna.
Bombonica. Ali, traži, uprkos tome, da joj bude plaćen izgubljeni scenario. Endi
ćuti. To je njegov sistem, jer nema uvek pojma ni šta bi rekao na takav besmisleni
zahtev da plati za rukopis koji je izgubio.
Konačno, to je njena stvar, a ne
njegova. A scenario se najzad promeće u život.
Takvi
su muškarci, rekla je Valeri. Kad me hoće, to su puzavci, mazohisti. Verovatno
vole da ih pljujem. Ne bih im pružila zadovoljstvo... Muškarci žele da me ljube
u noge i sve one koještarije.
A žene? Devojke su okej. Spremne su da pomognu
onako kako mogu. Ipak, neke od njih su zainteresovane jedino za seks. Mislim,
na seks sa mnom. Ne mogu s tim da se zamaram... Nisam lezbijka. Nemam vremena
za seks ma koje vrste. To je bacanje vremena.
A Endi? Kučkin sin. Ni zmija
ne bi pila mlako mleko iz njegove ruke. Napravio je tajni dogovor sa onim prokletim
izdavačem iz hotela Čelsi da prigrabi moj komad. Uz to me je s predumišljajem
izložio šikaniranju. U Maksovom Kanzas sitiju smestio me je za sto uz sto njegove
jebene Vive koja mi je, na njegov podstrek, dobacivala da sam lezbača, da sam
odvratna, pa sam morala da priznam kako me je otac, dok sam bila devojčica, zloupotrebljavao
otpozadi. Na to mi je ta glupača rekla da nije ni čudo da sam ovakva. A kakva
sam? Više ni mrtva neću sesti ikome u krilo.
Razmišljala je o svom životu.
Kao devojčica je skitala. Prosila je i čak napisala za neki časopis članak o prosjačenju.
"Aha, imala sam izvesna zabavna iskustva sa neobičnim momcima u kolima."
Zaključila
je da treba biti realan. Bilo je to usred proleća 1968. godine. Tražila je nemogućno.
Otišla je u list Realist i, uz obećanje da će o svemu ovome napisati priču, iskamčila
predujam. Pedeset kinti. S tim novcem, i svojim nepokolebljivim smislom za realnost,
kupila je mali automatski pištolj. Taman dovoljno. Onda je otišla u hotel Čelsi
da istera zaveru na čistinu. Izdavača s kojim je, eto, Endi sklopio pakt da pod
svojim imenom objavi njen rukopis, nije bilo. Navodno je otputovao. Govno jedno.
Tek da se zna, rekla je sebi, i čekala u hotelskom predvorju tri sata. Nije se
predavala. Onda, reče, dobro, neka se nosi. Nema jednog vuka, ima drugog, i krenula
je u potragu za Endijem. Našminkana, očešljana, u crnoj rolki i kišnom mantilu.
Endi je tada radio u zakupljenom prostoru iznad jedne od robnih kuća. U rukama
je držala kesu od smeđeg pakpapira.
Gde je Endi, pitala je.
Nema ga.
Sačekaću
ga.
Neće ni dolaziti.
Nema veze, sačekaću ga.
Penjala se i silazila liftom
sedam puta. Osmog puta popela se - sa Endijem. Njemu bela, ravno podrezana kosa
pala preko levog stakla na naočarima. Svima je rekao: pogledajte kako je Valeri
zgodna! Njegov filmski reditelj je rekao Valeri: jes, zgodna si, a sad se gubi,
jer imamo posla, inače ću te išutirati napolje, što mi ne bi godilo, budući da
sam mekog srca i muči me bešika.
Neće moći, jer sam došla po svoj novac, hladno
izjavljuje Valeri, brižljivo prateći kako se njen scenario obistinjuje. Viva,
glavna glumica iz Golog restorana, upravo zove Endija telefonom: i ona hoće paricu
za svoju ulogu u završenom Golom restoranu. Ma, da ne bi: zašto da joj plati kad
taj novac može da prikuca na zid, i onda će još da kaplje!
Sa idejom da urami
stotku i to delo proda za milion, Endi razgovara telefonom sa Vivom, i kao uvek,
tokom razgovora, značajno ćuti. Za to vreme Valeri vadi nešto metalno iz kese
i iz tog metalnog triput puca u Endija. Onda je Endi prinuđen da konačno progovori,
između prvog i drugog hica: "Ne, Valeri, ne, nemoj!" Valeri promašuje.
Scenario se, izgleda, neće prometnuti u život. Ali, treći hitac pogađa u živo
meso. Uspeva da zakači oba plućna krila, slezinu, jednjak i jetru. To samo u scenariju
može biti. A evo i u životu.
Endi pada i krvari. Valeri nastavlja. Petim metkom
pogađa iznad desnog kuka još nekoga od onih koji su tu da bi se videli sa Endijem.
Valeri se okreće i traži reditelja, ali ovaj je maločas otišao u kupatilo, na
pišanje. Eh, to meko srce! Scenario ne sme biti prekinut, pa Valeri prilazi Endijevom
poslovođi, prislanja mu cev uz glavu i okida. Ništa. Metak se zaglavio. "Pretpostavljam
da bi trebalo još jednom da pokušam", rekla je Valeri. Poslovođa pada na
kolena i moli. U taj mah se otvaraju vrata lifta.
Lift je prazan. "O,
gle lift!" kaže začuđeno poslovođa, kao da su mu proradili klikeri od cevke
prislonjene uz njegovu glavu. "Zašto da ne odeš, Valeri?"
Valeri
je razmišljala zašto joj se pištolj zakočio
i - rekavši da je ideja o odlasku
sa mesta njenog izgubljenog scenarija veoma dobra - ušetala u lift, gde joj je
sinulo šta bi mogao biti uzrok nepredviđenog kvara u pištolju, pa kad je sišla
u prizemlje, mirno je išetala, kroz robnu kuću, na ulicu.
Ali, svoj novac nije
dobila. Nije ga ni zaboravila. Šta je izazvalo zaglavljivanje automatika? Pre
ključne scene umotala je svaki metak u aluminijumsku foliju. Da izgledaju kao
srebrni. Poznato je da samo srebrnim mecima možemo ubiti vampire. A Valeri je
već ranije nepobitno zaključila da Endi, takav kakav je, može biti jedino vampir.
Te
večeri, u smiraj junskog dana, Valeri je na Skveru vremena prišla saobraćajcu:
"Traži me policija. Želi da me uhvati." Saobraćajac je bio početnik,
i ulovio se na te zavodljive reči. Valeri je iz mantila izvadila oružje i pružila
mu ga. Ponovo je izvadila oružje i pružila mu ga. Ponovo je izvadila i pružila.
Tako je vadila komad po komad i davala, davala, sve dok saobraćajac nije prihvatio.
Čakšire su mu podrhtavale u čizmama. Kazaljke su se na velikom časovniku iznad
njih još malo pa poklopile.
Endi je imao suviše kontrole nad mojim životom.
Ne dešava mi se baš često da pucam u nekog. Nisam pucala bez razloga. Vampir me
je vezivao, držao zaključanu u fabričkom skladištu i mrcvario. Radio mi je stvari
da vam se kosa digne na glavi, i to me je rasturalo. Isisavao me je. Bila sam
u pravu što sam pucala. Nemam zbog čega da žalim. Smatram da je to bio moralan
čin. I smatram da bi bilo nemoralno da nisam pucala. Trebalo je samo da više vežbam
gađanje u metu. U tome sam se pokazala kao slaba. Zaklinjem se da ću se popraviti.
Čitajte moj Manifest.
Krajem iste godine, uoči Božića, kad se Endi donekle
oporavio od stomačnih rana, neko ga je pozvao na telefon. Iz psihijatrijske bolnice
ga je zvala Valeri. "Hoću dvadeset hiljada za rukopis svog scenarija",
rekla je Endiju, umetničkom vampiru. "Ja ne zaboravljam. Uložiću ih u svoju
odbranu na sudu. I hoću da ne svedočiš protiv mene. Da sve optužbe protiv mene
budu ukinute. I da više igram u tvojim filmovima, kao i da snimiš film po mom
scenariju Teraj se. U suprotnom, taj scenario mogu da ponovim kako sam to već
učinila, da te ponovo upucam. Znaš ono škljoc-škljoc, bang-bang, što remeti tišinu."
Endi,
ipak, nije mogao da nađe izgubljeni rukopis. Kad ne tražiš, najverovatnije ćeš
naći, ali za Endija ne važe zakoni verovatnoće. On je zagonetan bez zagonetke.
Tek ovako, izgubljeni rukopis mi izvlačimo iz pomrčine sačinjene od gomile drugih
izgubljenih rukopisa. I nije, da znamo, po običaju udovoljio nijednom zahtevu
iz njihovog poslednjeg telefonskog razgovora, osim što nije svedočio protiv Valeri.
Nehotice. Zaboravio je da ode na mesto za svedoke u zakazani sudnji dan. Možda
nije ni naučio niti će ikad naučiti da se izgubljeni rukopisi mogu pretvoriti
u košmar.
Dok se scenario odvija u životu i ide odjava odozdo, iz pozadine
zbivanja koja jenjavaju iza zavese istine dopiru reči raspevanog Lua Rida, na
ćutljivu muziku Džona Kejdža: Verujem da bih mogao da povučem ručicu na električnoj
stolici. Na električnoj stolici, dabome, dok na njoj sedi Valeri.
Dvadeset
godina docnije, na drugoj obali, u sobi nekog ubožničkog hotela, u haljini od
srebrnastog lamea, Valeri Solanas je umrla od emfizema i pneumonije. Prošlo je
njenih petnaest minuta. I Endi Vorhol je umro: prošli i njegovi minuti, pri čemu
je tome, zašto ne bismo verovali, doprinela i Valeri, mada ga je upozoravala,
a on to nije pročitao, ili je izgubio ili zaboravio dok je tragao za ničim iza
svega. Međutim, umetnost i svakodnevni život, sa svim svojim opasnim događajima,
jesu večni, i večito lepi u rukopisima koji se nikad ne gube i koje volimo poput
prilične ušteđevine skrivene u supenoj konzervi.
Ako
ste zamislili rečeni scenario, sad možete i da ga izgubite ili zaboravite. Nikako
ga opet ne čitajte, jer bi to pojačalo moć njegovog obistinjavanja ili makar njegovu
verodostojnost. To je fakat. Stvar je u tome da čitanjem izmišljenih istorija
beskonačno umnožavate stvarnost. Kad ste spremni da se češete, naći će se i svrab.
Aha.
