1.
Već
dve nedelje sam boravio u Njujorku a nisam video ništa. Sem celodnevnog programa
Ej Bi Si-ja, En Bi Si-ja i Bi Bi Si-ja, koje sam filovao Em Ti Vi-jem i Enimal
Planetom i Vh Kecom.
Dakle, u Njujorku sam gledao isto što i u Beogradu.
Ujak
kod koga sam došao u posetu, sa ekscentričnim nadimkom Mobutu, odlazio je na posao
ujutro u pola 8, a vraćao se s posla oko pola 8 uveče. Mrtvosan...
Pošto sam
prvi put boravio u Njujorku, plašio sam se, iskreno rečeno, da sam često izlazim
na hladne njujorške ulice, te se moja poseta pretvorila u reprizu mog života u
Beogradu. Da bih uopšte poverovao da sam u Njujorku, a ne u Beogradu, povremeno
sam kroz široki i prljavi prozor ujakovog stana, na šestom spratu, u 146. ulici
piljio u gole, zimske krošnje čuvenog Central parka. Ni to nije pomagalo, jer
sam i taj park poznavao s televizije, iz američkih filmova i serija, a okvir prozora
je usmeravao moju imaginaciju u ćorsokak već na ekranu viđenog i virtuelnog.
Počeo
sam, koristeći ujakov kompjuter, da pišem esej o tome kako je svaka tačka na zemaljskoj
kugli identična nekoj drugoj tački i kako je recentni svet definitivno iscrpljen
totalizirajućom brzinom prenosa informacija. Visoka brzina u potpunosti je uništila
potrebu promene mesta. Zapažate, eto i to, da sam i u Njujorku sedeo za kompjuterom
i pisao...
Kada bi se ujak vratio s posla, oko pola 8 uveče, bio je gladan
kao vuk, zajedno bismo večerali i onda sedeli pred gigantskim TV ekranom gledajući
one iste programe koje sam, istina sam, bez ujakovog društva, gledao na Vračaru,
u Beogradu, u ulici Inter. brigada. Gledali smo Džorža Buša i njegovu besprekornu
frizuru, eksplozije auto-bombi u Bagdadu, proteste militantnih muslimana u Indoneziji
zbog karikature Muhameda, modnu reviju Sofije Stelini na fešn viku u Madridu,
neverovatan gol junaka Stivena (Džerara)... Posle pola sata ujka Mobutu bi se
komirao, doslovce glavačke pao u san, i odspavao bi u fotelji, sve do ponoći,
dok ga ja ne bih rasanio, na jedvite jade, i otpratio do njegove momačke sobice,
pa se vratio da posmatram Opru Vinfri ili Larija Kinga...
Odlazio sam u postelju
oko tri ili četiri sata, uspavljivan zavijajućim zvucima policijskih ili ambulantnih
alarma, dole s ulica Njujorka, univerzalnog moloha koji me je, mimo svakog pa
i najgoreg očekivanja, ispunio smrtonosnom dosadom.
2.
U
petak uveče, cvrcnuto raspoloženi ujak Mobutu iznenada, preko krigle piva, kolutajući
očima od zadovoljstva, reče: - Da l' te zanima Endi Vorhol?
Mobutuovo pitanje
me je iznenadilo, jer pojma nisam imao da ga interesuje bilo šta sem mobilne telefonije.
Bio je jedna od radilica iz gustog roja srednjeteških menadžera Vodafona.
-
Što pitaš?
- Da li te zanima ili ne?
- Zanima me, naravno...
- Sjuper,
- reče ujak Mobutu, - sutra otvara novu izložbu u Galeriji Trešis. Idemo na otvaranje.
-
Ko otvara izložbu? - upitao sam ujaka, misleći da je u svom poslovičnom neznanju
bubnuo prošlu repliku.
- Kako ko? Endi, otvara novu izložbu grafika. Prodajnu,
hvala bogu... Možeš nešto i da izabereš, ako ti se dopadne. Za uspomenu, sjuper.
-
Za uspomenu na dugo sećanje - rekoh, pomislivši na svog umrlog prijatelja Voju
Despotova.
- Za uspomenu na mene i tvoju prvu posetu Njujorku! - reče Mobutu,
s čujnim tonom prebacivanja u glasu.
- Hvala ujače, - rekoh - jedino kad bi
mi Endi još potpisao grafiku...
Ujak me je gledao sve zbunjenije: - A što ne
bi?
Pitao sam se da li ujka Mobutu glumi ili odista nema pojma o bilo čemu.
Da se situacija nadalje ne bi komplikovala, rekoh: - Zato što je, dragi ujko,
umro pre skoro dvadeset godina.
- Ko to kaže?! - insistirao je Mobutu razrogačeno.
-
Ja tebi, ujko, a ti kome god hoćeš!
Ustao sam, otišao do frižidera i iz njegove
sjajne torbe izvadio još dve flaše Badvajzera. Dok sam to činio, ujak je kao da
ga je opruga izbacila, odskočio do svog radnog stola s kompjuterom, konektovao
se jednim potezom miša i preko Gugla zatražio podatke o Vorholu. Pokreti su mu
bili neurotično oštri, sve je radio kao sajberska furija. Otvorio je prvi sajt
s Vorholovim podacima i ja sam na svoje čuđenje primetio da pokraj Vorholovog
imena, u otvorenim zagradama, odista ne stoji godine smrti.
- A? - reče ujak
ironično.
- Idi na drugi sajt!
Moj ujka Mobutu me posluša i kliknu na sledeći
sajt, što se završilo ponovnim odsustvom godine smrti Endija Vorhola.
- Hajde
još jedan! - rekoh s nevericom.
Ujak me posluša i desi se isto.Tako smo prevezli
18 sajt adresa, od kojih su četiri bili oficijalni sajtovi Endi Vorhola, ali nijedan
nije sadržao godinu umetnikove smrti!
- Pričaš mi tu gluposti! - komentarisao
je polupijanim glasom ujka. - Vi u Evropi pojma nemate! Poj-ma-s-poj-mom! - karikirao
je nacrvrcano.
- Ma dozvoli meni! - prosto ga odgurah od kompjutera, te ukucah
sajtovsku adresu Enciklopedije Britanike. Zatim na njenom sajtu ukucah ime Endi
Vorhol i za tilih tri sekunde, pojavi se Endijeva fotografija, iz zrelih dana
i kratka biografska beleška. Ali u vrhu odrednice nije bilo godine Endijeve smrti.
Ujak
se spusti u svoju fotelju i reče: - Pobrkao si nešto, sinko, sutra ćeš Endija
videti glavom i bradom! I kupiću ti neku sjuper grafiku, jer je izložba, hvala
bogu, prodajna.
Preleteo sam još deset, petnaest sajtova i onda je, konačno,
na jednom češkom sajtu, uz Endijevu sliku, u zagradama, stojao datum njegove smrti.
Datuma rođenja nije bilo, jer se po češkom autoru sajta pravi datum Endijevog
rođenja kao ni mesto ni ne zna.
- Ma šta vi Evropljani znate! Kakva smrt, kakvi
bakrači. Ti si došao u Ameriku, u Njujork, da mene učiš ko je u Americi umro...!
Ne lupaj i ne seri! Ti tvoji Česi pojma nemaju, pojma s pojmom! Oni će Ameriku
da uče! Oni samo mogu da gutaju parek i da piju pivo, gore od Bada!
Video sam
da prepirka s pripitim ujakom Mobutuom nema smisla. Okej, pomislih, sutra ćemo
u Galeriju Trešiz, na otvaranje izložbe, pa će ujka videti pravo stanje stvari.
Ili
ću, odjednom posumnjah, pravo stanje stvari videti ja.
3.
Zimski
dan u Njujorku. Sneg je padao gusto, katkad slabeći, povremeno se pretvarajući
u vejavicu. Kroz visoki prozor Mobutuovog stana gledao sam zavejavani Central
park. Gasno grejanje u stanu je bilo slabo, ujak je sedeo u svojoj fotelji pijući,
ako računam samo od podneva, četvrti čaj s rumom. Slabo smo razgovarali. Posle
jučerašnje rasprave naš odnos se sasvim iracionalno pogoršao a ja sam osećao da
je vreme da se pakujem za Srbiju i da ne dangubim u "Velikoj jabuci".
Vreme je odmicalo, usporavano mojim nedoumicama o smrti Endija Vorhola. Dok smo
pili četvrti čaj s rumom, rekao sam ujaku da na Endijevoj nadgrobnoj ploči, stoji
jedino reč "Thing", Stvar, a Mobutu je odmahnuo rukom: - Dobar ti je
fazon, ali nemoj više da me smaraš!
Brzo se smrkavalo, a sneg nije prestajao,
pa smo u sumrak izašli na ulice Njujorka, pod plaštevima snega. Napadali sneg
je i gigantskom gradu, kao i malenom Beogradu što bi, davao romantičan, bajkoviti
pečat. Ujka Mobutu reče da je Galerija Trešiz blizu, šest ćoškova od njegovog
kvarta u 146. ulici, pa da ćemo do tamo pešaka. Koračao sam kraj ujaka, kroz snežni
grad, dok su oko nas promicali zakapućeni prolaznici svih mogućih rasa i nacija,
u atmosferi koja je po prvi put otkada sam boravio u Njujorku na specifičan način
bila različita od atmosfere zimskog Beograda. Orila se buka ogromnih crvenih čistača
snega, buldožera koji su raščišćavali ulice, postrance potiskivali sneg, grmeli
hitro odlazeći i vraćajući se... Posmatrao sam ujakovo zacrvenelo lice, njegove
sjajne staračke oči. Bilo je u tom staračkom telu još snage koju je urbani moloh
Amerike mogao da iscrpljuje, natenane, u dnevnim zalogajima. Bilo je u mom ostarelom
ujaku neženji još puno stvarnog života, nepomirenosti sa nečim, ne znam čim, verovatno
sa bilo čim...
4.
Posle
45 minuta šipčenja kroz vejavicu, ispod neonskih reklama Koka Kole i Mek Donaldsa,
Teksaka i Vodafona, Pica Hata i Blumbsberija, ujak je naglo skrenuo u usku bočnu
ulicu i ja sam ni desetak koraka od zavoja, ugledao bleštavi izlog sa plavim neonskim
natpisom Galery Trashis. A kroz izlog opazio poznate Vorholove grafike: Kembelovu
supu, nasmejanu Rosanu Skijafino, ošeširenu glavu Ala Kaponea u žutoj i ljubičastoj
varijanti. Ušli smo u praznu Galeriju Trešiz, ne veću i ne bitno drugačiju od
beogradske galerije Haos, i u susret nam je došla sredovečna, elegantna žena čija
su suknja i džemper i čarape, pa čak i marama oko dugog vrata bile u različitim
nijansama plave boje.
Iznenadilo me je što ona poznaje ujku Mobutua. Ovlaš
su se zagrlili i poljubili, što je bilo praćeno glasnim, skoro nametljivim smejanjem,
a on je izmakavši se u stranu pompeznim pokretom uperio ispruženu ruku ka meni
i predstavio me. Uz moje ime i našu rođačku vezu, dodao je da sam slavni likovni
kritičar iz srednje Evrope, iz Beograda, iz Serbije! - izviknuo je poput konferansijea,
naglašeno patetično preterujući. Naklonio sam se vlasnici Galerije Trešiz čiji
mi je osmeh bio sasvim nesimpatičan, iznad krupnih belih zuba, crvenele su se
široke purpurne desni. - Moj nećak je poznavalac i ljubitelj Endijevog dela, -
ujak je na isti način široko razmahnuo rukama i tim pokretom "pokrio"
dobar deo skučenog galerijskog prostora. Nastavili su konverzaciju, ujak Mobutu
je vlasnicu galerije, držao pod ruku i kao da me je zaboravio, krenuo s njom pokraj
eksponata, grafičkih otisaka Endija Vorhola. Na brzinu sam prebrojao grafike,
bilo ih je dvanaest, različitih, srednjih veličina. S leve strane od ulaza na
svetlom zidu su visili Kembelova tomato supa, crna kaubojska figura Džonija Keša
s klasičnom gitarom u rukama i do nje ponovo Kembelova supa od crnog pasulja.
Na centralnom i dominantnom zidu Galerije Trešiz bili su okačeni jedan Mik Džegerov
portret iz 1975, sa zlatnom pločicom aplikovanom preko profilnog dela Džegerovog
lica, triptih s ucveljenom Džeki O, pri čemu su dva bočna otiska bila marinsko
plava, a centralni skoro nevidljivo prevučen nekakvom providnom sedefastom bojom.
Do Džeki O. triptiha, nalazio se meni nepoznat portret kriket igrača Lebrona Banvila,
simpatično namršteno crno lice, s gadljivim grčem u uglu usana. A do Banvila,
stojao je zlatasti otisak Mao Cedungovog nasmejanog lika. U uglu, faktički ispod
Maovog portreta stojala je plava plastična stolica. Na desnom zidu, do kojeg su
u svom ležernom razgovoru upravo stigli ujka Mobutu i vlasnica Galerije Trešiz,
stojala su još tri grafička otiska, koji su se očito namerno gledali s onima sa
suprotne strane prostorije. Ne gledajući u njih, ujak i zubata vlasnica su, ni
ne osvrnuvši se ka meni, kao da se skrivaju, zamakli za otvor galerije, koji je
vodio ka službenim prostorijama, te sam u ovom uskom ali pustom prostoru mogao
da se dobro zagledam u portret Marlona Branda, iz čuvenog filma Betonska džungla,
na grafiku koja je jarkim bojama reprodukovala zapušač Pepsi Kole i konačno, na
portret Elizabete Tejlor iz vremena njenog prvog braka sa Ričom Bartonom...
Prošao
sam tri puta laganim korakom kroz galeriju, kraj uglavnom slavnih grafičkih otisaka
Endija Vorhola, misleći kako su se snovi i maštarije, ovde u Njujorku, smešali
sa realnošću i kako bi bilo, u ovom gradu jedino moguće, da se Endi Vorhol i pojavi,
u nekakvoj sajberskoj, recimo, poluprozirnoj inkarnaciji. Zatim sam stajao pred
izlogom Galerije Trešiz i iz njene unutrašnjosti gledao na stamnjenu uličicu.
Sneg se pojačao, ponovo je postajao vejavica. Ujka Mobutu i vlasnica galerije
su se utišali, tamo iza bočnog zida, u službenim prostorijama, i ja pomislih kako
nikada nisam bio u apsurdnijoj situaciji. Stojao sam u jednoj maloj njujorškoj
kultnoj galeriji, kraj grafika Endija Vorhola i čekao da on vaskrsne i dođe na
otvaranje svoje izložbe. Jer šta sam drugo čekao, nego njega - apsolutno sam,
sa najapsolutnije mogućim ciljem u celom gigantskom gradu...
Trajalo je to
čekanje petnaestak minuta. Kroz izlog sam video kako pored Galerije Trešiz prolaze,
ma ni ne osvrnuvši se, užurbani prolaznici, nadodoljeni kaputima i bundama, sa
šubarama, vunenim kapama i šeširima. Neki su nosili crne, neki crvene i plave
kišobrane, koje bi jedan junak Voje Despotova prekrstio u snegobrane...
Mogao
bi da ga ovako čekaš do svoje smrti, mislio sam, sve dok i sam ne postaneš stvar,
to jest: To... On, to jeste svi mi, prah... tako sam mislio...
Tišina se izoštrila,
mirovao sam, jedva da sam disao. Povremeno bih se osvrnuo - da dopunim zalihu
neverice - po belim zidovima Galerije Trešiz stojali su okačeni grafički listovi
Endija Vorhola. Mogao bih da te čekam celog preostalog života, pomislio sam...
5.
Ne
znam šta sam još mislio, bio sam sasvim odsutan, kad su se vrata Galerije Trešiz
otvorila i u njen topli, svetli prostor stupio čovek moje visine, u sivom kaputu,
sa prevelikim crvenim kišobranom, otresajući peševe kaputa od snega, sklapajući
kišobran...
Umalo nisam doživeo moždani udar. Jer bio je to čovek kojeg sam
s nevericom čekao - Endi Vorhol. Promucao je pozdrav i raskopčavajući se u hodu,
prošao kraj mene i zamakao za onaj isti ugao Galerije Trešiz, odlazeći u službene
prostorije.
Gledao sam za njim, uštinuvši se za levi, pa za desni obraz. Bol
je potvrdio da je Endi Vorhol, u realnom vremenu, maločas ušao u galeriju, prošao
kraj mene i izgubio se.
To je moglo trajati ne manje od dva minuta, kada sam
začuo blagu škripu vrata, pa zatim bat jedan-dva koraka, očekujući da će se preda
mnom pojaviti ujka Mobutu sa ko zna kakvom grandomanskom ili glamuroznom lažljivom
pričom - ali ne. Endi Vorhol, lično, vratio se u galeriju u sivoj vunenoj rolki,
razbarušene sede kose, sa pantalonama od sivog sitnorebrastog somota i naočarima
sa širokim staklima... Na nogama su mu bile crne martinke, pažljivo ušnirane...
Nekako se stidljivo osmehnuo, kao stoga što demantuje moja realna očekivanja i
spustio na plavu plastičnu stolicu.
Kada u mislima rekonstruišem naš susret,
tu situaciju svoje potpune pometenosti, očajne zabune, stanem pred ogledalo i
prizivajući onaj neverovatni osećaj, kolačim oči, tražeći svoj lik u obliku kakav
je Endi Vorhol imao priliku da vidi i zaboravi istog časa.
6.
Sedeo
je u stolici, držeći katalog male izložbe u rukama i posmatrao izlog iza mojih
leđa, sneg koji je gusto vejao iza stakla i, retke, užurbane prolaznike.
Čitav
taj prizor, sa snažnim likovnim potencijalom: figure dva nepomična čoveka, od
kojih je jedan slavni i odavno umrli umetnik Endi Vorhol, na stolici u uglu kultne
njujorške galerije, a drugi, ja, nećak čoveka zvanog Mobutu, iz daleke, nepoznate
zemlje, što ukočeno gleda u njega, i dvanaest grafičkih otisaka po zidovima, sa
uglavnom poznatim motivima i likovima - ostaće zauvek u meni, kao tajna ne manja
od tajne mog postojanja. I svakog postojanja, uopšte.
Šta je sve to? Kakvo
je verodostojno objašnjenje - fantastičnog susreta...? Nisam znao šta bih uopšte
rekao, kako otpočeo razgovor... Piljio sam u Endija Vorhola, i video živog usamljenika,
možda veoma sličnog meni, usamljenika koji je stigao na otvaranje svoje izložbe
ko zna otkuda, iz nekog drugog, udaljenog sveta, i sad, očekujući - nešto - sedi
u prostoru galerije i...
Moje misli je tada, a i sada se to dešava kad imaginiram
neverovatni doživljaj, prekinuo ujak Mobutu, koji je medvedasto utrčao u galeriju
iz njenog donjeg, skrivenog dela, noseći u rukama porculanske šolje sa crnim čajem
koji se pušio: - Da li ste se upoznali?! Nećače, ovo je naš veliki američki umetnik,
veliki En-di Vor-hol! Izvikivao je te reči gromoglasno, glamurozno a okrećući
se ka meni, dodao tiše i na srpskom: - Koji, jel'te, odavno nije u životu! - namignuvši,
zaklanjajući komični gest pokretom svog masivnog tela.
Endi Vorhol se podigao
iz stolice, sada sam opet video koliko je to pritkasto telo, na neki način lomljivo.
Jedva da sam osetio dodir Endijeve ruke, kao da sam se rukovao s bestelesnom devojčicom,
ali bio je to ipak on, svakako bio je to Endi Vorhol. U tom času se pojavila i
galeristkinja u plavom, nekoliko crnih pramenova joj je ispalo s potiljačne strane
punđe, delovala je rasejano, u tri okretne rečenice ležerno je saopštila Vorholu
ko sam i odakle dolazim, on je klimnuo glavom, gledajući kroz mene preko vrha,
naočara sivim, oštrim očima.
- Loše je vreme, zato je poseta ovako mala! -
dodala je njujorška galeristkinja, baš kao što bi to učinila i beogradska, recimo
ona iz galerije Haos...
- Nema veze! - citirao je Vorhol naslov najvažnijeg
Nirvaninog albuma, a ujak Mobutu je, obraćajući se meni rekao: - Gospodin Vorhol
je bio tako ljubazan da ti potpiše jedan otisak sa Mikom Džegerom! - pa se naklonio,
kao i obično simpatično i sasvim u neskladu sa situacijom. Promucao sam reč hvala.
7.
Ispijali
smo čaj s rumom, verovatno ga je skuvao moj ujak Mobutu, u službenim prostorijama
Galerije Trešiz, u času dok sam doživljavao jedan od najtajanstvenijih doživljaja
u životu - stojeći pored Endija Vorhola, - kraj čoveka koji je umro pre skoro
dvadeset godina. Štaviše, učestvovao sam u konvencionalnom razgovoru u kojem se
i on povremeno oglašavao kratkim dvočlanim sintagmama, glasom koji mi je bio poznat
iz dokumentaraca davno viđenih u beogradskoj Kinoteci...
Trajala je ta iluminacija
jedan čas, a petnaest poslednjih minuta, Vorhol je proveo odsutno sedeći u onoj
plastičnoj stolici, gledajući u vejavicu, iza izloga Galerije Trešiz. Ja sam,
ne slušajući trivijalne šale ujaka Mobutua i još trivijalnije odgovore galeristkinje
koja se zvala Melani Blu, posmatrao tog uljeza u vremenu, tragajući za dokazom
da sam u snu, da ću se smesta probuditi u Beogradu, u svom momačkom stanu, ili
u Njujorku, u stanu ujaka Mobutua, sasvim svejedno, svejedno...
U pet minuta
do sedam Endi Vorhol se podigao sa stolice, pokazujući nameru da nas napusti...
8.
Znam
da mi nećete poverovati, ali daleke 1976. godine, kao maturant, bio sam jedne
subote u prilici da postavim pitanje Milošu Crnjanskom. Meni se tada činilo da
sanjam i nisam bio u stanju da izgovorim nijednu smislenu rečenicu. Smušen i osećajući
snažan stid, stojao sam na korak od besmrtnog Miloša i posmatrao njegovo svetlo,
milo lice. Da se sada ne bi desilo isto i da se ne bih opet godinama kajao što
ćutim, rešio sam da upitam Vorhola. Dok se ogrtao sivim kaputom, rekoh mu, otprilike:
- Gospodine Vorhol, izvinite, samo jedno pitanje...! Endi podiže oči gledajući
me prezrivo, kao da mi prebacuje što ga uznemiravam.
- Čuo sam - rekoh - da
na vašem grobu stoji kamen na kojem piše samo jedna reč: Stvar... Da li je to
tačno...?
Kako sam izgovorio to pitanje, pogledom preleteh preko ujakovog ozarenog
lica, preko lica galeristkinje koja se osmehivala široko, pokazujući krupne zube
i isto toliko široke desni nad zubima. Njih dvoje se smejalo kao da nisu čuli
moje pitanje. U Vorholovom odgovoru nije bilo ni trunke emocije, nikakvog ličnog
odnosa. - Nije tačno... tamo stoji reč: To. Neko vas je, u Evropi, pogrešno obavestio...
Onda
se zakopčao, uzeo crveni veliki kišobran i pozdravivši se sa Melani Blu i ujakom
Mobutuom, izašao iz Galerije Trešiz.
Čim je izašao, ujak i galeristkinja otrčaše
iza zida, u prostor svoje intimne priče, a ja sam kao slomljen kljoknuo u plavu
plastičnu stolicu.
Sedeo sam tako u tišini.
Bez ikakve otrežnjujuće ideje...
9.
Znam
samo da je padao dubok sneg i da su komunalne službe Njujorka vodile ogorčenu
borbu protiv nanosa mećave. Ujak i ja smo se vratili u njegov mlaki stan, a tri
dana docnije bili na aerodromu i ujak mi je mahao istovremeno obema rukama, dok
sam odlazio ispolinski dugim hodnikom ka evropskom departmentu. Potom sam po drugi
put u životu preleteo Atlantik i preko Hitroua, promenivši letilicu, otputovao
za Beograd.
Nekoliko dana docnije sve se pretvaralo u kolotečinu obične priče.
Grafika
sa likom Mika Džegera uveliko je visila na zidu iznad mog kreveta. Vorholov potpis
96-og otiska nalazi se u donjem desnom uglu. Bled je, napisan grafitnom olovkom,
ali ipak, i sada je vidljiv.
Kada mi ujka Mobutu telefonira, obavezno me pita
da li je Endijev potpis izbledeo, i smeje se zagonetno, valjda me zadirkujući.
Ili zadirkujući moju sve manje živu sumnju.
